У књизи су објављена народна предања, легенде и митови, друштвени живот, дечије и чобанске игре, народне песме са прела, каже Тодовић.

Тодовић је рекао за УНС да су његове књиге засноване на пажљивом и детаљном вишедеценијском истраживању сачуване грађе у сарајевским и београдским архивима, у цетињском, пљеваљском и фочанском центру за чување драгоцјене документације.

Ово је његова 18 публицистичка књига, а 14. у којој пише о фочанском крају.

Књига „Бисери и ђердани Фоче на Дрини“ промовисана је на Сајму књига.

У уводном делу књиге, објављена је студија “Теорија, историја и поетика  књижевног интервјуа”.

У овом тексту наводи се да је први прави књижевни интервју Срба објављен 1896. године у часопису “Бранково коло” у Сремским Карловцима. У том премијерном прилогу Јова Илић, отац потоњег познатог песника Војислава Илића разговара с књижевником Симом Милутиновићем Сарајлијом.

Књига “Десет портрета и десет разговора” добила је четири признања, међу којима је и Награда града Београда за новинарство (2025). Као значајну иновацију, књига садржи и звучне димензије ових разговора у техници QР-кода.

Краће, новинске верзије ових разговора Павловић је својевремено објавио у "Политици" и НИН-у.

Миливоје Павловић је дугогодишњи новинар и универзитетски наставник медијских предмета. Оснивач је Факултета за културу и медије у Београду. Девет година био је декан, а сада је професор емеритус на овој високој школи.

У књизи се обрађују музички стилови и значајни појединци, али и шири културни, друштвени и политички контексти који су утицали на развој уметности у 25 земаља широм света.

„Циљ овог издавачког пројекта је да се домаћој јавности представе значајне музичке културе света и афирмише значај музике као носиоца културног, социјалног и националног идентитета. Верујемо да ће овај наслов бити подстрек младима, уметницима, истраживачима и љубитељима културе да прошире своје хоризонте и да ће допринети изградњи отворенијег и разноликијег културног простора у Србији“, рекао је Ђуричић.

„Биографије, путујући гласови и инструменти у мојим записима откривају и низ историјских занимљивости и туристичких атракција. Зато ће ова едиција бити занимљива музикофилима, али и свим знатижељницима, љубитељима путовања и једне другачије историје и географије – земаљске културне мапе коју доносим кроз ‘Музику света”, рекао је Ђуричић.

У књигу су уврштене приче о судбинама музичара које су писцима и редитељима широм планете послужиле за писање књига и снимање филмова и ТВ серија.

Промоција књиге „Музика света“ биће одржана у Малој дворани Коларчеве задужбине (Студентски трг 5) у среду, 19. новембра, са почетком у 17.30 часова.

Из до сада непознатог угла, Маловић нам дочарава боје, укусе, мирисе, али и геополитичке слике Медитерана.

Сазнајемо која су мора и земље без мора. Читамо да је први Србин који је опловио свет био Бокељ, да је највећи познавалац Магелановог мореуза био Бокељ, да је први православац – витез Малтешког реда, био Бокељ, да се први српски ратни брод звао „Србија“ и да је имао Бокеља за првог капетана...

Малавић је у књизи писао како је то живети на мору, како је Иви Андрићу било у Херцег Новом. Читамо о острвима и ртовима, о чудесном путу зачина, јеловнику Бокешке кужине, о обалном говору пуном романизама, о томе како староседеоци доживљавају туристе.

Сазнајемо да је морнарска мајица најпознатији дезен на свету, да први словенски папа потиче из Боке и да је Јерусалим центар Медитерана. 

„Имати поглед на море у државном смислу није само ствар симболичког карактера. Имати поглед на море питање је националног поноса“, каже Малавић, на питање шта значи имати поглед на море.

Члан УНС-а је од 1999. године.

„Књига ‘Био један ЈАТ’ је покушај да на једном месту остане аутентичан траг о компанији и времену који су нестали, али који још увек живе у њиховим савременицима“, истакaо је аутор за УНС.

Према његовим речима, књига је настала на основу сакупљене документације и личног искуства којe је стекао током 35 година рада у Југословенском аеро-транспорту, а у којој аутор пише о развоју флоте и служби за одржавање авиона, увођењу нових линија и освајању нових тржишта, оспособљавању и школовању ваздухопловних и других кадрова, као и организационим и технолошким променама унутар предузећа.

Аутор је у књизи писао о времену када је настајао ЈАТ, али о „политичком и економском систему и њиховим променама који су и те како утицале на развој и пословање компаније“.

„Књига је посвећена људима који су стварали ЈАТ и који су највише допринели његовом развоју. Базирана је на причама запослених који су својим радом, знањем и залагањем успели да од локалне, подигну светску компанију“, рекао је Симишић.

Подсећајући на то како се некада радило, на ентузијазам, креативност, оданост, дружење - на све што је красило време и раднике ЈАТ-а, аутор наводи да је књига омаж радним херојима, који су и главни јунаци књиге.

„Најважнија допуна у другом издању је расветљавање података да је Главна управа ваздушног саобраћаја ФНРЈ, још 1948. године формирала Школу за специјализацију саобраћајних пилота - претечу Пилотске академије ЈАТ-а, која је основана тек четврт века касније“, истакао је Симишић.

Јово Симишић је новинар и публициста, који се бави историјом цивилног ваздухопловства, али и темама из области туризма, националне историје и културе Јапана.

Поред два издања књиге “Био један ЈАТ”, 2007. године је са историчарем Чедомиром Јанићем објавио књигу “Више од летења” а 2021. године књигу “Вино” - у издању „Младинске књиге“.

Књига ће бити штампана и на енглеском језику и доступна у дигиталном издању.

Издавач књиге је Агенција Формат. Тираж је 500. 

Булић је додао да је аутор написао узбудљиву, храбру и корисну књигу.

„Бобан Митић се определио за увек актуелну тему – шверц дроге. Наравно шверц дроге неминовно прате и други, најсуровији облици криминала. Све то се може наћи у овој изузетно узбудљивој књизи, која није писана на класичан трилерски начин када се зна злочин, али је злочинац непознат“, мишљења је Булић.

Он је рекао да је читалац „увучен у животе ликова у овом роману“.

„То је потврда тезе да у сваком од нас чучи зрно зла, које чека повољан тренутак да искочи. Зато писац има мисију да укаже и смишљено образложи разлику између добра и зла“, изјавио  је.

Булић је мишљења да овај роман припада модерној, жанровској литератури и да се овај роман удаљио од класичне књижевности.

 „Колико год да се о наркотицима причало, писало, дискутовало, доносиле разне уредбе – увек је недовољно. Између осталог, не постоје тачни подаци о броју наркомана, па је у медијима од тих података увек важнија количина наркотика заробљена на неком броду у Тихом океану. Зато је и ова књига будилник који нас опомиње да смо, када је реч о наркотицима, одавно заспали и да је време да се пробудимо“, истакао је Булић.

 „У књизи пишем о времену у којем је дошло до промене Устава, јачању државности Републике и покрајина, Титовим посетама Косову, српским кадровима у Србији и на Косову, као и о томе да ли је рат могао бити избегнут“, рекао је Зејнели за УНС.

У времену, дужем од четири деценије, каже аутор, био је сведок многих збивања, одлука сусрета и  промена, „често погрешних и трагичних“.

Аутор је између осталог писао о збивањима на Косову и животу Срба и Албанаца, Милошевићу, Ђинђићу, Ћосићу, Панићу, о „старим, заборављеним кадровима који су утицали на распад Југославије“, рату у Југославији и коначном распаду.

Између корица ове књиге забележена су, рекао је Зејнели, и „његова сведочења о НАТО бомбардовању, сукобу са ОВК, повлачењу са Косова, губитку покрајине и стварању Републике Косово, те  дефинитивном губљењу Косова као територије“.

Издавач књиге је Архив Војводине.

Јовановић је истакао да је аутор у главној драми у књизи - „Књаз и вожд, господари“ писао о судбини вожда Карађорђа – Ђорђа Петровића и књаза Милоша – Милоша Обреновића.

„Гајовић се у својој књизи бави вековном поделом код нас Срба, а ми Срби се делимо на оне који подржавају Карађорђевиће и Обреновиће“, додао је он.

Драма „Милеуснићи“, истиче Јовановић, настала је у знак сећања на великане какви су били сценаристи Новак Новак и Гордан Михић.

„Задивљујуће је колико је архива и документација Гајовић морао да обиђе да би се припремио за писање овакве књиге“, закључио је Јовановић.

Рецезент ове књиге је глумац и редитељ Ирфан Менсур.

„Није ово рецензија. Није ни покушај рецензије. Ово је покушај да ти захвалим што си имао снаге, воље и времена да се посветиш теми која је вечна, а из твог угла сасвим другачија. И тужна и наша и нерешена“, рекао је Менсур.

Истакао је да за драме, као што су Гајовићеве, постоји посебан назив у литератури – „драме са великим словом Д“.

Александар Гајовић је рођен 26. децембра 1951. године у Београду. Био је сарадник „Политикиних издања“. Радио је у „Политици експрес“.

У новинској кући „Политика“ је 1987. године именован за главног и одговорног уредника часописа „Поп-рок“. Нешто касније је покренуо периодични часопис „Хупер“. Био је главни уредник листа „Свет компјутера“.

Почетком деведесетих био је у тиму који је основао и програмски утемељио РТВ Политика, у којој је био помоћник главног и одговорног уредника.

Телевизијску каријеру је наставио на Трећем каналу РТС-а, а онда и на Првом програму РТС-а..

Гајовић је поред УНС-а, члан Удружења књижевника Србије и Удружења телевизијских експерата.

Добитник је више награда и признања међу којима су Златна значка Културно-просветне заједнице Србије, „Златни беочуг“ Културно-просветне заједнице Београд, ВИП награде Београдског фестивала игре.

Уручена му је и Специјална повеља-захвалница листа Борба и РТВ Врање, статуа Златни мелос и Међународна медаља IV балканске олимпијаде уметности, културе и игре.

Књига је публикована у електронском издању, на 888 страна, а у њој је наведен знатан део београдских фамилија из тог периода.

Kњига се може бесплатно преузети у PDF формату.

„Пре свега, млади људи стварали су стогодишњу историју играња фудбала у овом лепом и великом сремском селу. Ми који смо написали ову књигу, претходно смо сакупили писана и говорна сведочанства. Та сведочења добили смо од бивших и садашњих фудбалера, чланова управе и навијача, али и од институција чије смо називе поменули на крају књиге“, истакли су Филиповић и Грујичић у књизи.

Аутори су нагласили да су се трудили да помену све оне који су стварали историју овог спорта у Мартинцима.

„У књизи смо све личности представљали хронолошким редом по старости рођења како би смо избегли било какво фаворизовање, као што смо и догађаје представили онако како су се по годинама одвијали“, речи су аутора књиге.

Професор Ненад Лемајић указао је на значај фудбала у овом сремском селу од 1925. године када је, како каже, омладина села основала свој фудбалски клуб – Рајко од Срема.

„Кроз године клуб је мењао име, а у складу са променама у друштву после народно ослободилачког рата, млади преживели борци народноослободилачке војске су му дали назив Борац који носи и данас“, рекао је Лемајић.

Истакао је да су од тада „Мартинци и Борац постали синоним“.

Издавачи књиге су Културно-просветна заједница Србије и Удружење Завичај из Сремске Митровице.

Промоција књиге биће одржана на стадиону ФК Борац у Мартинцима у суботу 13. септембра од 18 часова.

„Афоризми Данила Коцића никако нису исмевање и ругање нашој стварности. Његови афоризми покушај су лечења стварности финим медикаментима речи“, мишљења је реџезент књиге Светолик Станковић.

Додао је да Коцићеви афоризми нису вицеви, сваки од њих носи своју поруку, а од читаоца захтевају доста умније промишљање и тумачење.

„Мислим да његови афоризми испуњавају још један веома важан услов доброг афоризма: саопштити поруку на парадоксалан начин, уз асоцијације које ће читаоца натерати да поново узме књигу „Како победити (не)пријатеља“ (афоризми са тужне пруге)“, закључио је Станковић.

Коцић је свој лиризам из поезије и прозе, каже Станковић, унео у афоризме у овој књизи.

Данило Коцић је рођен 4. септембра 1949. године у селу Дадинцу код Власотинца. Дипломирао је књиженост и право.

Коцић је један од оснивача Удружења писаца Лесковац и стални сарадник гласила Помак.

Био је новинар и уредник у приштинском дневном листу „Јединство“ од 1977. до 1978. године. Три деценије је радио као новинар-дописник „Политике“ из Лесковца и југа Србије.

Поред УНС-а, члан је Удружења књижевника у домовини расејању.

Станковић у рецензији наглашава да је Данило Коцић "модеран приповедач на традиционални начин и да модерним језиком исказује  вечне истине, на трагу мудраца наше књижевности Андрића, Црњанског, Кочића и Меше Селимовића".

„Приљежнији читалац ће заиста стећи утисак да су кратке приче Данила Коцића само одломци његових дужих прича, које он, из неких разлога, није испричао до краја. Можда их није допричао јер како каже: Велика је туга кад нестану правила доброг укуса, а време заћути и остану само неизговорена сећања. Јер у ћутању скрајнуте су најважније приче које казују суштину ствари. Зато су људи који ћуте већи мудраци од причалица“, истиче у рецензији Станковић.

Данило Коцић, наводи Станковић, једнако уме да прича и ћути и да у томе јесте лепота и значај његовог приповедања.

Збирком (Не)време – приче из завичаја, закључује рецезент, Коцић то недвосмислено потврђује.

Издавачи књиге су Гласник – Медија центар 016, Народна библиотека „Десанка Максимовић“ Власотинце и Удружење писаца Лесковац.

Објављивање књиге подржала је локална самоуправа Лесковца у оквиру пројеката из културе за 2024. годину и штампарија „Принтуп“.

Збирку прича (Не)време – приче из завичаја Данило Коцић посветио је родном крају и пријатељима.

Књига је састављена од тридесетак текстова изворно писаних за магазин Печат у периоду 2021. до 2025. године.

Прва целина књиге - „Непознато море“ нуди одговоре на питања ко то свуда по Приморју црта окултне „рибe са ногама“, да ли у Боку пристају и бродови-секте, шта на oбали раде бројни странци, постоји ли потреба за глобалним детоксом, да ли се изгубио страх од нуклеарног рата, шта предвиђа глобални „Пакт за будућност“...

Може ли се као честица његошевске Црне Горе поседовати камен са врха Ловћена, да ли су тзв. параде поноса заправо антилитије, да ли су наше земље само предузећа у власти корпорација, је ли устанак Срба могућ и зашто ћути српски патријарх – читамо у другој целини – „Море Србије и Црне Горе“.

У последњој целини - „Море Боке Которске“ аутор пише о томе како изгледа обални поглед на српско национално питање, колико царева је било у Боки, да ли је тањир приватна ствар и шта се налази на менију Примораца.

Ово је Маловићева 19. књига. Рецензенти дела су Љиљана Богдановић, главна и одговорна уредница магазина Печат и публициста др Владимир Димитријевић.

Главни јунак у роману је  Марко Манигода који у Челебићу, за време османлијске владавине, подиже прву цркву на том простору. Овај потез од Турака није прошао некажњено.

„Трагика главног јунака романа је уједно и персонификација трагике једног српског народа на сјеверу Херцеговине. То се обистинило потоњим ратним поводњем у Босни и Херцеговини када у том граду на Неретви готово да више Срба и нема“, пише у књизи.

Професор Миле Рајчевић навео је да је овај роман књига против заборава. 

„Зато ће га радо читати свако кога успомене вежу за његов завичај – за слике које никада не блиједе“, мишљења је Рајчевић.

Он је нагласио да је аутор, “вођен љубављу према своме завичају“, приступио писању романа са жељом да се сачува и остави писани траг о селу Челебићи и његовим  мештанима.

„Аутор је читаоцима сликовито пружио податке о селу Челебић, као узорку дешавања у Херцеговини, о аутохтоном становништву коњичког краја и његовом трајању кроз историју, временским насељавањима и расељавањима, непрестаним ратовањима за туђе интересе и о етничким чишћењима“, рекао је Рајчевић.

У роману се, каже он, реконструише и историјско-етнолошки анализира Херцеговина, од времена српских сеоба до грађанског рата деведесетих година 20. века.

Професор и књижевни критичар Душан Дуја Ђаковић указао је на сличност између Куљаниновог публицистичког рада и књижевног стваралаштва Иве Андрића.

 „Ђуро Си. Куљанин мисли и ствара Андрићевски. Теме, начин писања и изричаја саображени су у времену и менталитету, аналогно, оба тумаче људске судбе кроз неколико вјекова, главни јунаци су метафорине, персонифициране личности – Андрићева ћуприја на Дрини и Ђурина Госпојинска црква. Они симболизују неухватљиву духовну и физичку љепоту, невидљиву опстојаност и краткотрајност људског постојања“, објаснио је он.

Ђурини записи о људима, обичајима, појавама, добру, злу, истакао је Ђаковић, пуни су људских загонетки, мудри, домишљати, танани и чулни.

Публициста Златко Тарле истакао је  да овим романом аутор поредио два времена – прошло и садашње.

„Роман је парабола која спаја и пореди два времена између којих је вијек и  у коме се много тога догодило, али су људи на само себи својствен начин – остали исти“, рекао је он.

Поредећи два времена, оног тада и овог сада, закључио је Тарле, у роману се истиче опстојност, жилавост и пожртвованост једне мањине којој арматуру даје њена вера, односно – њена Црква.

Додао је да је дело поучна прича из које треба извлачити закључке за свакодневни живот.

Куљанин је рођен у селу Загорица код Коњице. Школовао се у Коњицу, Сарајеву и Београду.

Главни и одговорни уредник је „Правог одговора“, првог часописа на подручју бивше Југославије за избегла, расељена и прогнана лица.

Куљанин је објавио неколико књига о коњичком карју међу којима су „Вјечна почивалишта – Српска гробља на подручју Коњица“ и „Српки презименослов“. Објавио је и књигу историјско-демографске грађе „Од Кулина бана до наших дана“, завичајну монографију „Украдени завичај“ и трокњижје „Завичајност у ријечима“, „Завичајност у узразима“, „Завичајност у пјесмама“.

Године 2021. објавио је књигу за потребе Комесаријата за избеглице и миграције Републике Србије „Колективни центри у Републици Србији, за избегла, прогнана и интерно расељена лица“.

Куљанин се бави и карикатуром, а објављивао је у „Политици“, „Јавности“, „Гласу јавности“ и „Правом одговору“.

Осим УНС-а, члан је Удружења књижевника Србије. Живи и ради у Београду.

Делић је овом књигом завршио истраживање привредне и друштвене прошлости Србије у 19. и првој половини 20. века.

Аутор се у делу осврнуо на факторе који су довели до пропасти индустрије у Србији крајем 20. и почетком 21. века, али и на судбине истакнутих индустријалаца  и њихових породица.

Делић је, између осталог, писао о првом српском индустријалцу Авраму Петронијевићу, добротвору Влајку Каленићу, браћи Минх, оснивачу нишког Нитекса Димитрију Мити Ристићу, творцу водеће фабрике сапуна и козметике Јовану Влајчићу, оснивачу млинске индустрије и хотелијерства на југу Србије Живку Стојиљковићу.

"Приче о заборављеним великанима наше економије омогућавају нам да потпуније сагледамо и схватимо  укупни привредни и друштвени амбијент и моралне вредности  у протеких две стотине година стварања модерне српске државности", рекао је Драго Делић за УНС.

Књига је штампана и на енглеском језику.

Ова књига је, како наводи аутор, споменик шеретима који су изнедрили бројне анегдоте, догодовштине и шале, али и казивачима, који их, "проносећи кроз народ" одржавају у животу.

Како је аутор рекао, шерети "мотре" како у свакодневници и вртлогу живота пролазе јунаци анегдота - од чпбана и ратара, планинки и снаша, удавача и нежења, дрвосеча и шумара, воденичара и рабаџија, мајстора и ракиџија, до свештеника, просветара, ратника, чиновника и власти.

"Увек су шерети спремни да се одупру невољама и замкама живота, пише између осталог у уводу књиге, уз јетке жаоке и комендијање успевају да речју из народа исмеју, надмудре, посеку и окрпе самовољу, заблуде, каћиперство, примитивизам, острашћености, одрођене и однарођене, удворице, лупеже, ладолеже, напаснике -  све што се товари на народну грбачу и загорчава живот".

"На кантару шерета" је Гагричићева шеста књига. Издавач књиге је "Графичар" из Ужица. 

Kако је Марковић рекао за УНС, први том из овог серијала је у ствари друго, допуњено и измењено издање дела објављеног 2017. године, сада обогаћено фотографском и документарном грађом.

Други том је ново издање и, као и први, заснован је претежно на догађајима које је пратио за новине, као и на ситуацијама и доживљајима у позадини његових новинарских путовања и сусрета.

Поглавља у обе књиге започињу раних осамдеседетих година и, повезана тематском хронологијом, завршавају се распадом Југославије и репортерским сведочењима аутора са лица места.

Архивска грађа текстова са југословенских терена, али и шире, каже Марковић, фотографска архива из заоставштине других фото-репортера, али и његове фотографије, послужиле су му као дневник путовања и водич кроз сопствену новинарску биографију, дугу више од четрдесет година.

„Повлашћени и динамични, често и високо ризични статус слободног репортера или репортера за специјалне задатке у унутрашњо-политичкој рубрици листа "Дневник", омогућио ми је безброј новинарских путовања уздуж и попреко државе Југославије у последњој деценији њеног живота, које су преточене у репортаже, фељтоне, путописе, извештаје“, каже Марковић.

Марковић је нагласио да је овим књигама одао признање и фото-репортерима који су с њим сарађивали, али и путовали по Југославији: Јовану Вајдлу, Гаврилу Грујићу, Слободану Милетићу, Браниславу Лучићу, Јарославу Папу, Мартину Цандиру и другим колегама чије су фотографије објављене у прва два тома.       

Жељко Марковић је објавио више од двадесет књига, претежно публицистичког жанра, документарне и репортерске прозе, међу којима је и осам романа.

Марковић је добитник награде УНС-а „Лаза Kостић“ за репортажу 2010. године и Специјалне награде „Жика М. Јовановић" за публицистику 2014. године. Добитник је и награде „Дејан Медаковић" за репортерски роман „Писмо“.

Био је специјални извештач „Дневника" и интервјуисао многе личности из јавног, друштвеног и политичког живота Југославије.

Издавач књиге „У епицентру“ – доживљаји једног новинског репортера је Архив Војводине.

ИСБН прве књиге је 978-86-6178-146-9, а друге 978-86-6178-187-2.

Овo дело чине одабране песме из ауторкиних ранијих издања које је објавила у периоду од 1995. до 2023. године - „На зрну душе“, „Рам за песму“, „Плаветни сневач“, „Род смо“, и „Тачка и круг“.

Овo дело чине одабране песме из ауторкиних ранијих издања које је објавила у периоду од 1995. до 2023. године - „На зрну душе“, „Рам за песму“, „Плаветни сневач“, „Род смо“, и „Тачка и круг“.

Песме су подељене у засебне целине, по редоследу објављивања књига ауторке, а наслови претходних издања песникињи су послужили да у овој антологији назове песничке целине – збирке у којима се нижу песме о љубави, радости, сновима, значају писања песама.

Свака целина, рекла је рецезенткиња књиге Маја Белегишанин Ивановић, представља лирски циклус. Белегишанин Ивановић је додала да читајући песме истовремено откривамо и нежан и мудар лирско-мисаони свет ове песникиње која је ’стално у потрази за песмом’, као и у потрази за радошћу и љубављу, али и њиховом откривању.

У књизи се налазе и стихови песама о љубави, заљубљености, полетним осећањима, лирској чежњи и усхићености вољеним бићем.

„Колико је љубав за песникињу важна потврђују песме у лирској целини „Плаветни сневач“, где се у свим насловима јавља реч љубав: „Кад јесмо љубав“, „Птице љубави“, „Љубав без речи“, истакла је Белегишанин Ивановић.

Песме о родољубљу, али и о повезаности песникиње са Богом где ауторка поставља питање о себи и смислу постојања, а на крају смисао проналази у заједници са Богом – религиозне песме, нашле су место у овој антологији.

Песникињина жеља за слободом, пространством, ’далеким и нестварним’, за сунцем, крилима, облацима, опевана је у више песничких целина.

Мотив пролазности ауторка је опевала у форми сонетног венца у песмама „Опорука“ и „За ким звоно звони“.

Антологија песама „ПЕВАТИ=БИТИ“ ауторкина је једанаеста књига, а девета песничка.

Драгана Ћатић рођена је 1960. године у Тополи. Њена дела превођена су на руски, бугарски и македонски језик, a објављивана су у више песничких антологија.

Ауторка је објавила и две књиге прозе: „Новинарска“ и „Новинарска нова“.

Издавач књиге „ПЕВАТИ=БИТИ“ је Друштво за афирмацију културе Пресинг из Младеновца. ISBN број књиге је 978-86-6341-947-6.

Тротомну Енциклопедију српске дијаспоре чине томови - Срби у прекоморским земљама, Срби у европским земљама и Срби у балканским земљама.

О књизи ће говорити проф. др Драган Станић, председник Матице српске и професор Филозофског факултета у Новом Саду, проф. др Даница Шантић, професор на Географском факултету Универзитета у Београду, проф. Светлана Матић, професор српског језика у Бечу и председница Аустријско-српског културног друштва „Вилхелмина Мина Караџић“, Сања Недељковић, уредница у Службеном гласнику и др Марко Лопушина, аутор.

Промоцији ће присуствовати Радица Милојковић, унука Фјодора Тоше Фарафонова, кћи Украјинке Зине и азањског сајџије Драгољуба Ћосића.

Организатори  представљања књиге су Одбор за очување лика и дела Фјодора Тоше Фарафонова – Азања, Савез књижевника у отаџбини и расејању – Нови Сад и Центар Руског географског друштва у Србији.