„Зашто се догађа то што се догађа на сентименталном и друштвеном плану, зашто нам ствари противурече, а снови нестају и постају илузија, нека су од питања која су покренута у овој књизи“, сматра књижевник Славко Алмажан.

По његовим речима, реч је о роману наше интелектуалне зрелости, без украса, патетике, извештачености. Ликови су добро изабрани, интелектуални, натпросечних амбиција, имају шансу да се истакну, али и да, како каже Алмажан „испадну из круте животне игре“.

„Роман доказује веома пластично и луцидно да смо, у ма каквој ситуацији се налазили, близу пораза“, сматра Алмажан.

За песника, драматурга, публицисту и издавача Нику Чобануа „Кућа од песка“ доноси опомену да живимо у свету у којем ништа од онога што бисмо желели да учинимо не зависи од нас самих.

Како је рекао, „Кућа од песка" нас осваја јер је жива, непрестано пулсира, попут песка који је у сталном покрету“.

„Судбина путује возом“ је пети роман Мариоре Стојановић.

Ана Марија Дина, сликарка и књижевница, главна је јунакиња романа „Судбина путује возом“. Кроз њен лик, ауторка је представила судбину модерне, еманциповане жене у данашњем свету.

„Марија је била последња жена о којој бих помислила да бих могла да пишем. Њен неочекивани предлог био ми је велики изазов – још једна потврда чињенице да сви желе да се виде у огледалу туђих очију“, речи су ауторке књиге.

„Писати о пријатељици коју одувек знаш је једно, али о некоме кога познајеш тек неко време је сасвим друго, сматра ауторка романа и додаје да је безброј пута имала прилику и задовољство да разговара са главном јунакињом свог романа, али да је увек имала утисак да је не познаје довољно.

Ауторкина јунакиња је пореклом из Букурешта, тамо је и одрасла. Приближних су година. Нису провеле детињство заједно, нити су ишле заједно у школу. Студирале су у сасвим различитим срединима, свака у својој земљи.

„Раздвајају нас читаве библиотеке, али имамо и сличности. Истина је да смо врло брзо постале блиске, да нам је стало до нашег пријатељства и да ми је открила све што јој је на души, али све то у зрелим година већ су стечене мудрости“, прича ауторка о својој јунакињи, Марији Дини.

„Мариора Стојановић, ова Шехерезада Војводине, већ нас је навикла да са радошћу очекујемо њене романе, у којима ликови и њихове судбине отварају узбудљива питања за размишљање о животу“, рекла је књижевница и професорка на Катедри за румунски језик, књижевност и културу на Филолошком факултету у Београду Мариана Дан.

Додала је да приповедање буди посебан интерес, зато што се ауторка у роману дотакла многих животних питања данашњице попут судбине школоване жене у односу на њен лични живот, немире које са собом носе пресељење из једне у другу државу, проблем културе и менталитета, приказ друштвених средина, стање детета одраслог без једног родитеља, као и сложеност односа између мушкарца и жене данас.

„Роман има свој облик, написан је интелигентно, експлицитност приче је сјајна, чита се у једном даху. Структура романа је веома организована, делује умирујуће, а језик у њему је звучан, пријатан и сугестиван“, мишљења је књижевник Славко Алмажан.

Мариора Стојановић рођена је првог јануара 1952. године у Банатском Новом Селу.

Завшила је новинарство на Факултету политичких наука у Београду. Професионалну каријеру започела је на Радио-телевизији „Нови Сад“, а била је и вишегодишњи новинар и директор НИУ „Либертатеа“.

„Први њен роман „Вероника“ објављен је 2008. године, а наставк ове књиге је роман „Причај ми о мајци“ који је објављен 2012. године. Романом „Прозор под облацима“ 2014. године закључује се ова банатска трилогија. Сва три романа објављена су на српском и румунском језику.

Роман „Кућа од песка“ је објаљен 2018. године, а проглашен је за роман године Издавачке куће Либертатеа за 2018. и 2019. годину.

Такђе, ово значајно признање, додељено је и за књигу „Судбина путује возом“. Роман је у новембру 2023. проглашен за књигу 2022. године Издавачке делатности Либертатеа.

Издавач за обе књиге је Новинско-издавачка кућа Либертатеа из Панчева. Превод књига са румунског на српски језик начинила је сама ауторка ових романа.

Приређивач збирке, новинар и члан Удружења новинара Србије (УНС) Растислав Дурман и за ову књигу прикупио је и обрадио петнаестак бајки од којих се већина први пут појављује на српском језику и која је специфична по фуснотама написаних да кажу нешто више о томе што је у бајкама само наговештено или открију шта се дешавало после краја.

Корице за књигу и илустрације нацртао је Добросав Боб Живковић.

Обрадовић у свпом првом роману покушава да пружи одговоре на питања постоји ли нешто важније од загрљаја, која је граница за испуњење снова и пише о томе како се један патријархално васпитан отац преко ноћи претвара у модерног, „либералног ћалета”.

Лектор књиге Србољуб Богдановић рекао је да аутор има особину правог писца, јер је потпуно отворен и огољен пред читаоцем, не скрива, навео је, ни најтананије емоције.

„Књига обилује занимљивим, духовотим дешавањима који су се заиста и догодили”, рекао је Богдановић на промоцији књиге.

Обрадовић је рекао да је све оно о чему је ћутао, написао у књизи, која је, како каже, његова „чиста емоција”.

Уредник издања Станоје Јовановић испричао је на промоцији књиге како је писање почело.

„Обрадовићев син Матеја питао га је 'да ли је у његово време било мобилних, аутомобила, пара', на шта је Обрадовић запањен одговорио да 'није живео баш у време диносауруса'. 'Како ниси тата кад имаш 57 година!?'”, упитао га је син и тако је кренуо писање.

Драгољубу Јанојлићу, који пише и за портал Е СТВАРНОСТ, ово је двадесет прва књига.  

„Аутор је детаљно описао своје новинарско ангажовање у тиражном дневном листу од првог текста из Љубљане до неоправданог гашења 2005. године. Објављено дело је део замишљеног подухвата да се сачини обимнија књига о 'Експресу', коју је покренуо његов некадашњи директор и главни и одговорни уредник Слободан Јовановић“, написао је о књизи оснивач, главни и одговорни уредник и новинар „Паланачких новина“ Дејан Црномарковић.

У рецезији дописнице „Танјуга“ Славице Барбарић пише - „Да, Експрес је био новина којој се веровало“.

„Томе је својим радом и ентузијазмом, сталном борбом за истину, високим професионализмом, одговорношћу и љубављу према новинарској професији, немерљив допринос дао Драгољуб Јанојлић…“, написала је Барбарић.

Књига „Политика експрес лист коме се веровало“ има 47 страна текста и 40 страна фотографија и факсимила докумената, а штампао је "Дигитал дизајн" из Смедеревске Паланке. Издавач је „Стварност“, а уредник Слободан Тодоровић.

Драгољуб Јанојлић је добитник УНС-ове награде за животно дело 2022. године.

Текстове је објављивао у „Политици Експрес“, франкфуртским „Вестима“, црногорском листу ДАН, крагујевачком дневном листу ЛИД, паланачкој „Нашој комуни“ и „Паланачким варошким новинама“.  Међу књигама које је објавио су „Макадам живота“, „Сунце на мачу“ и „Милочер краљице Марије“.

У књизи „Срби и ја“ пажњу поклања занимљивим пределима и људима, али и веровањима на Ртњу, на буковим шумама планине Мироч, у источној Србији и многим другим местима.

„Понекад се окренем уназад, бацим поглед на пут који сам прешао па се питам да ли сам га ја својевољно трасирао (у шта би чврсто волео да верујем) или се неко сјајно поиграо са мном и помицао ме као обичног пиона“, пише Боснић у књизи „Срби и ја“.

Док „Срб и ја“ крије мање познате написе о мештанима разноликих предела и њиховим веровањима, књига „Српска краљевска долина“ представља својеврсну ризницу фотографија и историјата различитих градова, манастира, бања и природних лепота.

Као скуп разгледница фотографије одражавају Боснићева опажања места којима је крочио, а ауторски печат о њима овај новинар даје и својим тумачењима и одабиром историјских података о њима.

Објавио је преко хиљаду путописних репортажа у двадесетак престижних магазина који се баве путовањима. Годинама обилази земљу Србију, фотографише и пише о људима, местима.

Тираж за обе књиге износи 1000. Књигу „Срб и ја“ издало је РТС издаваштво, док је књигу „Српска краљевска долина“ издала кућа „Прометеј“.

Да ли би прави назив државе под којом се налази Маловић требало да гласи Црна Гора и Бока Которска? Како се промишља у палати националног Бокеља, шта је дондо, како изгледа рајска плажа, јесу ли Приморци мрави а туристи цврчци, који су све заштитници помораца осим Св. Николе, какав влада дух недељом, шта се једе на обали, кваре ли туристи староседеоце или староседеоци пак туристе – читамо у првој од три целине, под називом Море Боке Которске.

Друга целина, "Море Србије и Црне Горе", тумачи компликоване односе између Србије и Црне Горе, као и Црне Горе и Боке Которске, релаксира читаоца феноменом сезонских сензуалности и сексуалности, те подучава историјским лекцијама о повезаности српског мора и копна.

Финална целина, Друга мора. И ново небо, потказује отуђену глобалистичку елиту, открива колико је било Срба Бокеља под руском царском поморском заставом, да ли је капетан истовремено био и свештеник на мору, ко је био отац српског православља у Америци, шта нас чека у геополитичким ратовима колективног Запада и Русије, те – у тексту свих текстова – одговара на питање постоје ли вишевековна сведочанства о Христовом васкрсењу.

Књигу је издала кућа „Књиге комерц“.

Дело „Мајевичани у Швајцарској“ о српској дијаспори је 100. објављена књига и биће представљена 28. октобра од 18 часова на штанду „Прометеја“, док је „Америчко зло“ 101. књига у ауторовој збирци дела.

„Остварио сам свој српски сан. Постао сам писац књига које служе читаоцима да нешто више сазнају о феноменима 20. века и о питањима која брину српски народ. Хвала читаоцима на поверењу а издавачима на подршци“, рекао је Лопушина.

Марко Лопушина је новинар, публициста и писац из Београда. Његова дела тематски обрађују Србе у расејању, јавну и тајну полицију, политичко насиље, цензуру, тајна друштва и сличне теме.

Највише књига написао је о српској дијаспори, а објавили су их издавачка кућа „Прометеј“ из Новог Сада и београдски „Службени гласник“ . Наслове о полицији, мафији и тајним службама објавили су издавачке куће „Књига комерц“ и „Народна књига“ из Београда, као и „Легенда“ из Чачка.

Лопушина је за свој литератни рад више пута награђиван – Орденом Вука С. Караџића, Теслином златном медаљом, Медаљом Светозара Милетића, наградом „Драгиша Кашиковић“, Повељом „Растко Петровић“, Повељом удружења „Корени“ и другим. Носилац је титула – почасни доктор наука Универзитета Слобомир, почасни директор Теслине научне фондације, најбољи публициста Србије и Балкана.

Наредне године Лопушина планира да објави Енциклопедију српске дијаспоре о Србима на Балкану, књигу „Историја Кикац“ о најстаријем српском културном друштву у Швајцарској и лексикон „Најзагонетније српске убице“.

Књига почиње бомбардовањем Југославије, а затим се ређају приче ликова не само из Србије, већ и из многих других земаља које су „делиле српску судбину“.

Описују се ратови и страдања у многим арапским земљама, Ираку, Либији, Сирији, Авганистану, о којима говоре људи из тих држава, који су осетили последице ратова.

О вођеним ратовима говоре и они који су пружали отпор, али и ветеран рата у Вијетнаму, који је написао и књигу о том дугом рату, али није успео да је објави јер је преминуо.

Како је издавач написао, "у овим причама, кроз пет континената, Зејнел нам представља обичне, мале људе који живе скромно и срећно на својој родној груди, разних националности, различите верске припадности, а који су жртве ратова".

Зејнели је објавио осам публицистичких дела о Косову и Метохији, а ово му је трећи роман. Књигу је издало предузеће "Рад".

Збирка садржи више од 100 репрезентативних песама, а избор је сачинио Љубомир Ћорилић књижевник. На полеђини књиге издвојени су утисци писаца који су писали о изабраним песмама Тодора Бјелкића, поред Ћорилића, то је проф. др Воја Марјановић.

"Кајсијасти фон, боја, радост, ведрина и меланхолија, животна снага, топлина, нежност и лепота прожимају све песме, јер енергија Сунца и завичаја покреће све Бјелкићеве песничке дамаре. Ова књига је сама есенција његове поезије за децу," написао је Љубомир Ћорилић.

Тодор Бјелкић је аутор 20 књига, збирки поезије за децу, више драма за најмлађе које су извођене на радију, збирки поезије за одрасле и великог броја новинских текстова. Све до пензије, радио је као новинар у Сремским новинама, а сада се бави искључиво писањем. За свој рад добио велики број књижевних и новинарских награда, међу којима се издвајају: Истина, Светозар Тоза Марковић, Лаза Костић, Светозар Милетић, Јаша Томић итд.

Књигу је 2023. године објавио „Витез“ у склопу награде за животно дело додељене овом песнику.

Тираж је 500, а ИСБН 978-86809-26-33-9.

Ова збирка је наставак Томићевог истраживања старих српских листова, часописа, алманаха и календара. Србобранке из Аустрије, Мађарске и Румуније откривају да су Срби имали бројне листове, часописе и алманахе у овим државама.

Јован Пачић, Лукијан Мушицки и Јован Хаџић су само неки од аутора чије је песме прикупио Томић и објавио у овој збирци поезије.

У питању је четврта збирка родољубиве поезије коју је објавио. Претходно је, 1997. Године, објавио три књиге поезије са истим насловом.

У овим Аустрији; Машарској и Румунији било је српске периодике, али није објављивала патриотску поезију, према доступним подацима из Библиотеке Матице српске, наводи Томић. Сви поменути листови, часописи, алманаси и календари штампани су искључиво ћириличним словима.

„Овај велики венац песама ископан је после сто година, испод прашине времена, из пепела новинског папира. И о том времену, његовим надама и заблудама, тешко да би истинитије сведочила икаква друга ископина“, написао је Матија Бећковић за прву књигу „Србобранке из Црне Горе и Старе Србије“

Објављивање зборника подржао је Арно Гујон, в. д. директора Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону и помогла Влада Покрајине Војводине. Издавачи су Савез Срба из Румуније, Српски национални савјет из Црне Горе, Народоносно удружење за очување културе и традиције из Ловре, Мађарска, и „Прометеј“ из Новог Сада.

Дејан Томић рођен је 1948. године у Стапару, код Сомбора. Музички педагог био је десет година. Од 1981. Године био је уредник Радио-телевизије Нови Сад (Војводине) где је био запослен до краја радног стажа, 2010. године.

Милановић је, пише Јанојлић, пожелео да Илићева буде његова супруга од када ју је упознао, а да је одлука била права, показали су тренуци у којима су живели срећно, без много прихода. И немаштина је, додао је Јанојлић, била слатка када су заједно делили „кору хлеба“. Зато је књига и прича о његовој супрузи Дафини, али и његовој деци Весни и Вељку.

Овај животопис представља сплет догађаја из приватног и пословног живота Бранислава Милановића. Због тога у књизи ништа мање место од приче о породици не заузимају ни догађаји с посла који сежу од његовог запослења до тренутка када је и сам мотивисао младе колеге.

Као централни мотив овог животописа издваја се Милановићев однос са људима који су га инспирисали, али и његова љубав према родном Симићеву. Јанојлић је истицао да је село у Милановићу изнедрило искреност, поштење и скромност.

Јанојлић и Милановић су се упознали када је предузеће „Гоша“ кренуло да објављује свој лист, за који је Јанојлић писао текстове. Јанојлић је, инспирисан његовим животом, написао књигу, и како каже, испунио жељу Јане Голубовић да њен деда добије животопис.

Драгољуб Јанојлић је прошлогодишњи добитник УНС-ове награде за животно дело. Награда је дошла као круна пола века дуге новинарске каријере. Текстове је објављивао у „Политици Експрес“, франкфуртским „Вестима“, црногорском листу ДАН, крагујевачком дневном листу ЛИД, паланачкој „Нашој комуни“ и „Паланачким варошким новинама“.  Аутор је бројних књига, међу којима су „Макадам живота“, „Сунце на мачу“ и „Милочер краљице Марије“.

Издавач књиге „Нежни див из моравске бајке“ је Савез књижевника у отаџбини и расејању. Тираж је 300, а ИСБН је 987-86-7970-2357. 

Аутор је фељтон објавио 2010. године у Сремским новинама. У њему је писао о животу и заслугама Веслаја који се, као оснивач и вођа Водне задруге између два светска рата, између осталог, борио са опаком ћуди реке Саве и залагао се за изградњу обалоутврде у читавом Срему.

Познановићев рад био је усмерен на истраживање прилика које су довеле до, како каже, неправедне осуде угледног Митровчанина, хидротехничког инжењера Људевита Веслаја, што је довело и до друштвене стигматизације његове породице.

Људевит Лујо Веслај био је већински акционар Сремске електране д.д. у међуратном периоду, власник рудника угља код Пожаревца, као и велики земљопоседник. Сматран је једним од најбогатијих људи у Сремској Митровици.

У књизи Душана Познановића наводи се да је Веслај у више наврата био донатор Митровачкој гимназији, као и да се бавио хуманитарним радом.

По завршетку Другог светског рата, он је ухапшен, осуђен на казну смрти стрељањем и конфискована му је имовина. Смртна казна је накнадно била преиначена на 15 година затвора са принудним радом. Веслај се током издржавања затворске казне у митровачкој Казниони тешко разболео, те преминуо 27. јануара 1947. године.

Захтев за његову рехабилитацију, пре 14 година, поднео је његов Дарко Танасковић, а коначна пресуда донета је 30. децембра 2010. године, чиме је, како се наводи, и званично скинута неправедно нанесена љага са ове митровачке породице.

У ауторовом фељтону, сада и у књизи, налазе се и аутентични документи, као и сведочења људи блиских Веслају.

Читалац, такође, има прилику да прочита и детаље из оригиналне пресуде Војног суда 1945. године, као и делове сведочења против “окривљеног”. Осим тога, аутор је дао и увид у Веслајев затворски живот, као и писмо које је из затвора послао својој најмлађој кћерки Власти. Иначе, и њено сведочење о оцу, његовом хапшењу, као и приликама које су задесиле породицу Веслај након немилих догађаја, овековечено је на страницама Познановићеве књиге.

Бројне илустрације, односно, оригиналне фотографије, такође читаоцу пружају увид, не само у делић живота породице Веслај, него и у сегмент тадашњег градског живота у Сремској Митровици. На крају књиге приказано је и образложено решење о рехабилитацији Људевита Лује Веслаја.

Савремени стандардни српски језик утиче на брисање разлика између дијалеката, а управо ова појава мотивише ентузијасте попут Филиповића да сакупе старе сремске речи које полако излазе из употребе.

Ове културеме очувале су аутентичне фонетске, фонолошке, морфолошке и синтаксичке специфичности и остале да млађим генерацијама покажу како се у Срему некада живело. Управо је приказ некадашњег начина живота и разноликости краја био циљ прикупљања ових, млађој генерацији непознатих, израза.

Непознати изрази, чини се, на најбољи начин одсликавају поднебље, чији је део у књизи „Како су пропадале звезде“ назвао „Божјом баштом расутих бисера које веште руке досељаваног народа припремају вековима“.

Тираж је 1000, ИСБН је 978-86-85947-40-7.

Збирка садржи 50 песама које су подељене у циклусе „Стих откуцава срце”, „На путу си код куће“, „У тишини“, „Заштитник живота“, уз пролошку песму Кроз трепавице сипам тугу и последњи циклус Епилог.

Књига се завршава песмом „Сонет на очном капку изнутра“ којом је ауторка, како каже за УНС, желела је да ода пошту Бранку Миљковићу, једном од наших највећих песника.

„Песме у збирци су углавном писане у слободном стиху, са изузетком сонета који имају класичну форму. У књизи сам писала о љубави, смрти, усамљености, сновима, природи, уметности и култури,“ рекла је ауторка Слађана Миленковић за УНС.

На полеђини књиге издвојени су утисци књижевника који су писали за књигу „Кроз трепавице сипам тугу“, проф. др Миомир Милинковић и Тодор Бјелкић.

Проф. др Слађана Миленковић аутор је 20 књига, а тренутно припрема нову књигу интервјуа са познатим личностима из области кулутре из времена кад је била главна и одговорна уредница РТВ „М“ Сремска Митровица. Уређује Јутјуб канал „Жива реч емисија“.

Насловна страна књиге илустрована је уметничком сликом „Музичари“, академског сликара Горана Митровића.  

Тираж је 200, а ИСБН 978-99976-55-63-9.

Књига „Када пливаш“ омогућава читаоцима да зароне у медитерански начин живота и систем вредности. Шејић је на специфичан начин приказао душу мора, па ни не треба да чуди што Синиша Луковић у тексту објављеном у Вијестима наводи да се међу корицама „цеди морска вода, допире звук зрикаваца и шум валова који се разбијају о гребен на Тиватском заливу, за који су и Шејић и Мујбеговић родбински, али и стваралачки везани већ дужи низ година“.

Зато нимало не треба да чуди што су и овога пута за Шејића и Мујбеговића Бока и њено море главни јунаци.

Растко Шејић је новинар, редитељ, вишестрани уметник, путописац и вођа непрофитне организације “Шта хоћеш”.

Добио је на Фестивалу документарног филма ГРФЕСТ у Грачаници за серијал ТВ емисија „На веслу прича" у ком је разговарао са најзначајнијим књижевницима Косова и Метохије који стварају на српском језику.

Новинари су сведоци важних догађаја у спорту, политици, друштву и култури, а траг о њима најчешће остављају у својим текстовима. Читаоци новинарски садржај радо препричавају док је тема актуелна, али некад, као у случају књиге Драгана Пејића, ове белешке надилазе тадашње догађаје и људе и постају ванвременске.

Правећи мозаик од фрагмената из утакмица и доживљаја кошаркаша, Драган Пејић је читаоцима представио причу о настанку и развоју кошаркашког клуба „Слобода“. Сви циљеви и достигнућа црвено-црвених сврстани су у збирку и на тај начин сачувани од заборава.

У књигу је уврстио и приче о првим спортским и кошаркашким друштвима која су настала по ослобођењу Југославије од окупатора у Другом светском рату, као и о другим клубовима.

Уз архивске фондове, записе, фотографије и разговора са учесницима такмичења, Пејић је направио не само причу о клубу већ и причу о кошарци.

Књига је издата у 500 примерака. ИСБН је 978-86-919367-2-3.

Књиге су први пут објављене 2008. године.

Рубрика Употреба живота потрајала је до краја 2013. године, али приче су наставиле да живе у Марковићевим сремским књигама под метафоричним насловом „Континент Срем“. Обновљена издања прве две књиге, кичмени стуб су овог пројекта и садрже репортаже објављене у недељном Дневнику у периоду од 2004. до 2008. године.

Истражујући више стадијуме новинске репортаже, која је за Жељка Марковића сублимација документарног и књижевног приступа, објавио је стотине сремских прича на принципима своје оригиналне репортерске стратегије коју је назвао Теорија случајног пролазника. Ова репортерска поетика полази од тога да је живот сваког човека, сам по себи, повод за причу и сходно таквој стратегији своје случајне саговорнике налазио је на улицама и другим јавним местима, путујући од Шида до Земуна у десетогодишњем репортерском лову на приче.

Наслов прве књиге изведен је из репортаже настале 2006. године када је у Сурдуку упознао старца Бошка Дугачког, који је отхранио лашче испало из гнезда и, како каже Марковић, "уписао се у историју људске доброте".

Први је писао о том јединственом подвигу старца којег је припитомљена ласта пратила где год би кренуо, слетала му на шешир, раме и шаку, спавала под кровом њихове куће. На Марковићев предлог, према његовој идеји и сценарију, снимљен је и документарни филм Ласта у режији М. Белегишанина и у продукцији РТВ Војводине, који је 2008. године тријумфовао на београдском мартовском фестивалу документарног филма. Најчешће је путовао са фото-репортером Слободаном Шушњевићем, који је илуструјући Марковићеве репортаже истовремено архивирао и јединствену колекцију од хиљаде фотографија на сремске теме.

Нова издања обогаћена су Шушњевићевим и Марковићевим фотографијама, а приче су допуњене новим чињеницама након што је аутор, много година касније, сходно стратегији примењеној у још неким својим књигама, посетио некадашње саговорнике или се интересовао за њихове судбине и тако добио ефектне "завршетке" својих прича.

Жељко Марковић је до сада објавио 23 књиге, претежно публицистичког жанра и специфичне документарне и репортерске прозе, а међу њима је и осам романа. Репортаже у овим обновљеним издањима излазиле су континуирано десет година у Марковићевој репортерској рубрици Употреба живота на страницама недељног издања новосадског Дневника, а настајале су у Срему, који је аутору послужио, како каже за УНС, као "универзална стваралачка лабораторија са посебном завичајном тежином".

Марковић је рођен на Фрушкој гори (Врдник) и сремско поднебље је репортерска и књижевна сировинска база коју овај аутор истражује деценијама, заокупљен пре свега антрополошким, социјалним и менталитетским темама у чијем средишту је појединац, обичан сремски човек, његова судбина и драма.

Добитник је награде УНС-а "Лаза Костић" за репортажу 2010. године и Специјалне награде "Жика М. Јовановић" за публицистику 2014. године. Добитник је и награде "Дејан Медаковић" за репортерски роман "Писмо".

Издавач је Архив Војводине, а ИСБН је: 978-86-6178-000-4 (прва књига) и 978-86-6178-001-1 (друга књига). Књиге су издате у меком повезу и написане на ћирилици.

„Била ми је част и привилегија да, у новом статусу, објављујем колумне у којима сам се трудио да дубински анализирам унутрашњу и спољну политику, економске и политичке односе, неправилности у политичкој, правосудној и културној пракси и свакодневници“, речи су аутора књиге.

Како је написао у књизи, у колумнама је посебно анализирао наше опредељење за чланство у ЕУ и неопходно спречавање нелегалног отцепљења Косова и Метохије.

„Требало је решити значајна техничка питања: из архиве „Погледа“ и моје личне, обезбедити 100 текстова мојих колумни од 2016. године до данас, објашњава Првуловић.

Додао је да је разврставање, груписање колумни, тематски или по значају, као и анализу одабраних препустио „новинарском инстикту“ уредника књиге Миломира Краговића.

„Већ прва колумна „Зашто паметни ћуте“ је била јако деликатна, али и инструктивна. Било је многобројних реаговања у оквиру одељка за коментаре у „Погледима“, али и од познатих личности и колага у директном обраћању. Углавном позитивних реакција, што ме је охрабрило да се хватам у коштац са осетљивим темама“, каже Првуловић.

Деведесета колумна „Вреди ли писати и објављивати књиге“ изазвала је буру реаговања, због чињеница које је аутор изнео.

„Мој закључак је био – ипак вреди, упркос свим недаћама око финансирања, слабе заинтересованости публике, превласти лаких штива са новинских киоска и губљења навике за читање код млађих генерација наоружаних најмодернијим свезнајућим телефонима“, рекао је аутор.

Сликар Милан Милетић, направио је корице за ову књигу, а илустрације на њима радио је Драган Јовановић Тос.Уредник  књиге је Зоран Колунџија, издавач је „Прометеј“ из Новог Сада.

Владимир Првуловић је рођен 28. октобра 1949. године у Куршумлији. Основну и средњу школу завршио је у Нишу. Дипломирао је на Факултету политичких наука у Београду (ФПН) 1972. а магистрирао на истом, 1977. године.

На ФПН – у  Првуловић је одбранио докторску дисертацију о људским правима и слободама у социјализму 1981. године.

Од првог јануара 1973. године до првог јуна 1974. године радио је као стручни сарадник у Секретаријату за информације у Скупштини СФРЈ.

Био је асистент – приправик, асистент и доцент на предмету Савремени политички системи на ФПН – у.

Као самостални саветник у Дирекцији за међународне организације у Савезном министарству иностраних послова радио је од 1986. године.

Од 15. маја 1989. године до 9. новембра 1993. године радио је као саветник за штампу и културу у Амбасади СФРЈ у Паризу, а обављао је и функцију вршиоца дужности директора Југословенског културног центра у Паризу.

По повратку у земљу радио је као саветник у Дирекцији за међународне организације Министарства иностраних послова СРЈ.

Првуловић је од 2001. године редован професор на предметима Економска Дипломатија и Корпоративни политички системи на Геоекономском факултету и Факултету за културу и медије.

Члан је  Научног друштва економиста Србије и  Удружења књижевника Србије. Носилац је златне значке Културно – просветне заједнице Србије.

„Читаоцима будућег издања желим да склопе мозаик догађаја који су обележили наше животе у последњих шест година, мада се неке колумне односе на вечна и за српску нацију значајна историјска, економска и политичка питања“, завршава Првуловић своје обраћање читаоцима.

„Новинарска нова“ упућена је сваком љубитељу добре приче, а у ауторкиним текстовима преплићу се историја, култура, новинарска фактографија, чинећи јединствени колаж, састављен од људи, догађаја, предела, запажања“, наводи Невена Наић, директорка библиотеке у Пећинцима, у име издавача књиге.

У једном од поглавља „Објективом времена изоштрено“ ауторка Драгана Ћатић пише о људима из прве књиге („Новинарска“, 1999.) и њиховим судбинама, више од деценију после. У делу „Путовања као тачка смисла“ приближава пределе из непосредне околине, „описујући их сликовито, живописно, садржајно, тако да пожелимо да их посетимо и видимо онако како их је она видела“.

„Сваки текст у књизи тематски је прича за себе, али једна нит их повезује: оптимизам, нада и топлина, који остају као утисак након читања. Драгана Ћатић пише о људима које је лично упознала, о обичним људима, јунацима свакодневице; о местима које је посетила, о догађајима којима је била сведок, о свету који јој је близак и знан, доказујући да нема теме која није битна, ако се осветли из другог угла“, истиче Невена Наић, директорка Народне библиотеке у Пећинцима.

Драгана Ћатић објавила је 1999. године књигу „Новинарска“, а „Новинарска нова“ је друго, допуњено и измењено издања. Објавила је и седам песничких књига. Њени стихови су превођени на руски, бугарски и македонски језик и заступљени су у више песничких антологија.

Драгана је чланица УНС-а, а сарадник је „Пећиначких новина“.  

„На 160 страница у 15 прича, Јањић обазриво, али и веома мудро барата са темама многих великих промена у земљи, не дотичући се готово никада на директан начин политике. Бележи дешавања, документује, тумачи парадоксалност некадашње реалности. Сваки дан, сваки трен је почетак и крај неке нове игре...победа или пораз, које писац користи за надградњу приче“, наведено је у рецензији књиге.

Писац је учесник, посматрач, приповедач...

Књига "Границе" разоткрива ауторово виђења људи, догађаја и себе самог. Свако поглавље је прецизно осмишљено, уоквирено, оригинално и постављено као нова слика са вишеструким значењем. Неке од прича обликоване су на сликовит и занимљив начин, у форми путописа.
Свака је илустрована карикатурама познатог нишког карикатуристе Саше Димитријевића.

Ово је друга књига Братислава Јањића и прва штампана у Србији. Његов првенац "Летњи тениски камп " објављен је у Италији на италијанском језику. Реч је о стручној књизи, с обзиром на то да је Јањиц и тениски тенер, годинама капитен новинарске репрезентације Србије и освајач многобројних титула светског и европског првака у тенису за новинаре.