Аутор је указао на бенефите политичког комуцирања са појавом друштвених мрежа, као што су директна комуникација политичара и грађана, брже информисање, нови облици активизма.

Међутим, како пише, у књизи је приказана и друга страна овог вида комуницирања попут дезинформација, злоупотребе података, „стварање ехо комора“ и поларизацију јавности.

„Аутор се у раду јасно определио да покуша да дâ одговор на питање како и са којим циљем одређени политички субјекти користе друштвене мреже. Овим је остављена по страни перспектива студија публике као активног корисника медија, а у први план истакнута интенција политичких субјеката да креирају позитиван публицитет“, мишљења је професор Факултета политичких наука Синиша Атлагић.

Аутор, каже Атлагић,  истиче значај прилагођавања овог садржаја карактеристикама интернета као средства и друштвених мрежа као специфичних форми промоције.

„Поред овог, аутор у раду отвара и низ других значајних теоријских питања попут питања промена у политичком процесу, условљених визуелизацијом политике, коју је интернет преузео од телевизије, персонализације политике, улоге популистичких наратива у политичкој комуникацији на друштвеним мрежама, слободе изражавања на интернету“, истакао је он.

Атлагић је указао да је ова монографија „плод конструкције“ којом је тешко обухватити и задовољити интересовања различитих публика – студената новинарства и политикологије, стручњака за политичко комуницирање, маркетинг и односе с јавношћу, политичара и новинара.

„Ови први су садржајем ове монографије добили материјал на основу кога ће моћи сами да критички приступе читању садржаја друштвених мрежа. Стручњацима и политичарима би, без сумње, овај садржај могао да буде од користи приликом изналажења решења у вези са радом на имиџу, а потоњима да усвоје одговарајућа знања која ће им олакшати у извештавању о политичком процесу“, истакао је он.

Професор Зоран Јевтовић у својој рецензији наводи да "аутор свеобухватно, студиозно и поступно плете мрежу актуелних и нових медијских наратива који откривају улоге и функције популарних друштвених мрежа које поседују моћ 'љуљања поверења' у институције и традицију сваке државе".

"Обрадовић вештим коришћењем научно-критичке апаратуре излаже предности и мане мрежног комуницирања, сугеришући како се у 'економији пажње' рађа специфичан комуникацијски инжењеринг којим се даље обликује јавно мњење", истиче Јевтовић.

То је доба, пише он, у којем алгоритми и „ехо коморе“ све више профилишу пожељне информације, фотографије и видео-снимке, поигравајући се емоцијама и страховима корисника, али истовремено развијајући академске расправе о снази и ограничењима маркетиншких кампања.

„Иако то експлицитно не наводи, аутор сугерише како је политичким и комерцијалним манипулацијама данас могуће у свега неколико тренутака променити навике и понашања милионских аудиторијума, што значи и наметнути политичка мишљења и системе“, навео је Јевтовић.

Доцент на Факултету политичких наука у Бањалуци Александар Врањеш сматра да ова монографија представља значајан допринос проучавању савремених трендова политичке комуникације у дигиталном добу.

„Тематски и методолошки, ово дјело обухвата широк спектар феномена, укључујући трансформацију традиционалних медија, популизам на друштвеним мрежама, анализу специфичних формата политичке комуникације“, закључио је Врањеш.

Он је додао да аутор у књизи доноси нову перспективу анализирајући прилагођавање политичара комуникационим форматима специфичним за различите друштвене мреже.

Доценткиња Анка Михајлов Прокоповић истиче да ова монографија критички анализира начине комуницирања политичара на друштвеним мрежама Фејсбук, Инстаграм, Икс и Тикток.

„Аутор то чини успешно, систематично и надахнуто, остварујући постављени циљ да утврди форме садржаја на друштвеним мрежама и начин на који се политичари прилагођавају тим формама, при чему аутор не губи из вида да је интернет и у својој раној фази, као и касније, и теоријски био дефинисан као канал који пружа више слободе у односу на традиционалне медије и који омогућава интерактивност“, закључила је она.

На који начин се политичари односе према важећим форматима објава на друштвеним мрежама у оквирима политичког комуницирања – основно је истраживачко питање у анализи ове теме, наводи се у књизи.

Издавач књиге је Филозофски факултет у Нишу.

ИСБН је 978-86-7379-665-9. 

Иако на самом крају Асанж није ауторизовао ову аутобиографију јер је сматра превише личном, они који су је прочитали се слажу да у потпуности одсликава свог аутора – да је страствена, провокативна и да показује јасан став.

Без обзира да ли се слажу са Асанжом или не и без обзира како оцењују ову аутобиографију, критичари се слажу да је ова прича далеко од краја.

Аутор: Џулијан Асанж

Година издавања: 2012.
346 стр.
ИСБН: 978-86-89237-00-9

…Ово је прича о особи која ће временом обавити одређени посао. Посао који ће утицати на свет. Али, прича не почиње с тим послом: посао почиње причом. То је разлог зашто сам морао да вас вратим у дивљину свог раног детињства, зато што смо обоје – мој рад и ја – почели у тим савршеним пропланцима незнања.

Када сам напунио шеснаест година, сео сам за свој компјутер и почео све остало да остављам за собом. Сада су ту били компјутерски столови, старе чарапе, хрпе компјутерских дискета и начети сендвичи. Компјутер и ја били смо једно: ноћу смо кретали у потрагу за новим. Следећа животна фаза, која је укључивала разбијање кодова и хаковање, показаће се као права веза са будућношћу којој смо се надали. Ускоро сам лутао унутар компјутера, у унутрашњој мрежи у којој су стотине хиљада компјутера живели у узајамној синхронизацији, а ту сам био и ја, који сам покушавао да мислим на језику самих компјутера.

Нови живот се разбуктао у мени, али и у другима које сам упознавао успут. Верујем да је моје лице зрачило плавом светлошћу, у спаваћој соби наше последње куће, усред дрвећа, док се сјај неког сасвим новог открића ширио дубоко у ноћ. Изгледало је као да и сама праведност може живети с оне стране жмиркавог курсора. (…)