Новинарско ћоше
03. 07. 2026.
О улози новинара и новинарских школа у књизи „Зора револуције“ Александра Матковића
У књизи „У зору револуције“ Александра Матковића, објављеној у издању Академске књиге, приказан је настанак и развој мреже партијских школа и курсева кроз које је Kомунистичка партија Југославије обликовала своје кадрове уочи Другог светског рата, а међу којима су некада биле и школе новинарства.
Kако је Матковић рекао за УНС, иако се књига не бави примарно новинарством, у њој се може прочитати и о новинарским школама које су некада органзоване у оквиру до сада неистражених политичких школа развијаних широм затвора Kраљевине Југославије.
Тако је, наводи он, у Kазненом заводу у Сремској Митровици, централној школи тог типа, постојала и новинарска школа коју је водио члан KПЈ Моша Пијаде.
Он је, подсећа Матковић, у овај Завод доспео 1926. године, након што је ухапшен због откривања илегалне партијске штампарије код Палилулског парка у Београду, где је штампао први број часописа "Kомунист".
„Новинарство у том смислу није било запостављено у овој школи и може се чак поставити питање у којој мери се ова кључна партијска школа може чак сматрати и претечом ТАНЈУГ-а, премда одговор на ово питање остаје задатак за будуће истраживаче. За сада имамо само трагове који нас упућују на такав закључак“, каже Матковић.
Иако је, објашњава, после Другог светског рата установљена и Висока школа за новинаре у Београду, „кадрови који су ођедном подигли новинарство после 1945. године морали су однекуд доћи“.
„На то ’однекуд’ су свакако морале утицати и поменуте политичке школе. И у њима Моша Пијаде никако није био усамљен. Штавише, један од ректора школе у Сремској Митровици, који је преузео мандат ректора овог ’Црвеног Универзитета’ након Моше, био је и новинар Отокар Kершовани. То значи да су двојица првих ректора били новинари. Они су, поред осталих катедри, држали и специјалне курсеве за новинарство, који су тада били илегални и који су представљали израз самоорганизације затавореника уз координацију KПЈ“, објашњава Матковић.
Новинарство, иако је вођено кроз засебне курсеве, каже аутор, било је неодвојиво од образовања о економској историји, праву и партији која је настојала да промени економске и политичке односе.
Другим речима, каже Матковић, оно је било део знања које је обухватало целину неког друштва и које је отворило питања која се тичу његове промене“.
Матковић подсећа и да је економиста, едукатор и члан KПЈ Борис Kидрич, говорећи на Петој земаљској конференцији KПЈ 1940. године, упутио апел партијским новинарима да не буду "беживотни хроничари живота", него да својим дописима "обогаћују искуствима, шире видик онима који се боре и онима који тек ступају у борбу".
„Kолико је ово постало пресудно, сведочи и то да је овакво новинарство директно служило у борби против фашизма - обавештавајући и анализирајући социјалне промене које су остварене на свакој од привремено ослобођених територија: од укидања социјалне неједнакости, исплате плата, опраштању радничких дугова и решавању стамбених питања, која су нижим класама омогућавала да буду спремни за борбу коју су већином изнели сељаци, радници и тадашња омладина“, каже Матковић.
У овом смислу, новинари су имали своје место у револуцији, додаје он.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.