Насловна  |  Бележница  |  Новинарско ћоше  |  Сећање на Љубишу Стојковића - витез Карађорђеве звезде
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Новинарско ћоше

26. 12. 2008.

Извор: Слободна реч - Милица Стојковић

Сећање на Љубишу Стојковића - витез Карађорђеве звезде

Сећање на Љубишу Стојковића, првог професионалног новинара из Врања Врањанац из фамилије Цигарци Љубиша Стојковић био је први професионални врањски новинар. За ову нимало лаку професију имао је дара, љубави и енергије, новинарство му је била "једина и стална служба". Као њен заточеник, предавао јој се искрено и беспоштедно, до последњег даха. Јер, како је Гете рекао: "Теже је престати са писањем него почети". Љубав овог човека широких видика, према новинарству била је особена. Речју, пратила га је целог живота.


Сећање на Љубишу Стојковића, првог професионалног новинара из Врања


Врањанац из фамилије Цигарци Љубиша Стојковић био је први професионални врањски новинар. За ову нимало лаку професију имао је дара, љубави и енергије, новинарство му је била "једина и стална служба". Као њен заточеник, предавао јој се искрено и беспоштедно, до последњег даха. Јер, како је Гете рекао: "Теже је престати са писањем него почети". Љубав овог човека широких видика, према новинарству била је особена. Речју, пратила га је целог живота.

Одмерен, отмен и са стилом у комуникацији, имао је ретку финоћу духа која га је чинила изузетном личношћу. Сви су га ценили, волели и уважавали. Никада и ни о коме, без обзира на сложене и тешке животне ситуације у којима човек веома тешко може да се обузда, није изговорио, а камоли написао ружну реч. Можда га је баш то разликовало од других. Живот је, дакле, посветио новинарству и будућим генерацијама оставио безброј наслова и обрађених тема. Свеједно, да ли су то књижевне студије, путописи, списи из науке, и дечје литературе, хумореске, преводи... Заправо, није било теме дана или страница историје наше земље које он није обухватио или обрадио. Његов лик и дело увршћени су у сто портрета најзначајнијих новинара објављених у књизи "Два века српског новинарства" под насловом "У ритму дневне редакције".

Као једно од шесторо деце Љубомира, познатог врањског терзије и домаћице Лепосаве, (рођен 19. септембра 1907. године), Љубиша је још у основној школи испољио велики таленат за писану реч. Стога не чуди што је, као један од оснивача, већ у деветнаестој години почео да уређује "Обласну самоуправу", недељник који је 1927. и 1928. године излазио као службено гласило Врањске области. Потом је са др Милорадом Вучковићем основао "Врањске новине" у којима је био одговорни уредник.

Већ 1932. прешао је у Београд, у редакцију дневног листа "Време". Као сарадник писао је о свему и свачему, али је јавности постао познат по серији репортажа "Витезови Карађорђеве звезде говоре" поставши најмлађи уредник овог дневника до Другог свестког рата. Као истакнутог новинара редакција га, по задатку, шаље у Праг и Софију. Одатле, као стални дописник "Времена" одлази у Париз.


Како тада није било данашњих линкова нити телепринтера, као ретко ко, директно из главе у телефонспацијуку слушалицу диктирао је репортаже. Стенограф их је бележио и истог дана у "Времену" их народ читао. Из Париза је често одлазио у Шпанију где је извештавао са бојишта букнулог грађанског рата, али је успео и да дипломира на Правном факултету.

Други светски рат га је затекао у Београду. Већ '41. године бива ухапшен зато што је одбио да ради као новинар, али и због тога што је, непосредно пред оку, на насловној страни "Времена" храбро објавио текст "Не горе немачка села у Банату".

По ослобођењу Београда позван је да као уредник покрене лист "Глас". Прихватио је и за собом оставио бројне репортаже из главног града и унутрашњости Србије. Многе од њих биле су непотписане. Зашто, то је знао само он?! Учио је младе овој професији, па је веома брзо "Глас" постао расадник добрих новинара, оних који ће касније створити ново социјалистичко новинарство. Потом је прешао у лист "20.октобар", па у "Дугу" (називу листа је и кумовао), а онда био наћелник у Дирекцију за информације ФНРЈ где је са Милошем Мартићем на енглеском језику, за потребе Уједињених нација, написао прву књигу "Националне мањине у Југославији". Некако у то време његови чланци објављени су и у престижним часописима "Тхроугх Yугославиа " (прилог на француском где је био један од уредника) и "Београд" (прилог о култури објављен на седам страна), а као уредник издао је и четрдесетак књижица из литерарне едиције " Дечја мала књига".

'"Ништа за човека у природи и друштву нема готовог'", била је његова девиза. Зато човек, кроз материјалну производњу, мора да се бори и да ствара. У том проц
есу, новинар мора да укаже да се не иде у погрешном смеру, без обзира што то говорење често наилази на опречна схватања у друштву па се новинарски рад не вреднује и омаловажава. Но, на то се Љубиша није обазирао. Рано је осетио значај новинарства и у њему видео седму силу коју никакво материјално оружје не може да савлада. Дакле, ма о чему писао, разуме се истинито и објективно, привлачио је пажњу. Како није могао без ритма дневне редакције, прешао је у "Борбу" где је уређивао неколико рубрика, али и био дневни уредник деска. Значи, сав посао у овој реномираној медијској кући ишао је преко њега, све док се није разболео и 1965. године, на други дан Божића, у 57. години умро. Један од његових последњих текстова "Сведок из Нирнберга" објавиле су "Вечерње новости", 27. августа 1964. године.

Извор http://www.slobodnarec.co.yu/modules/news/article.php?storyid=1010

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси