Роман “Бекос“ рађен је у трогласју, те је испричан из перспективе психијатра Пилорета, који се враћа на Пештерску висораван да сахрани оца, из гласа Лемеза, који психијатру Мартину прича свој живот и додриује срж најдубљих тајни балканских криминалних кланова, као и из перспективе психијатра Мартина, који говори о вези са Лемезовом сестром.

Овај роман је, каже Халиловић, тражио да буде испричан полифонијски.

„Није свака прича иста. Срж приче је у осећању, а кости и месо су у начину и поступку. Тако да је ова прича захтевала да буде испричана из три угла, из три перспективе, из три гласа. Али у основи је то једна јединствена прича“, навео је он.

У ову нарацију Халиловић је утиснуо и фрагменте новинских извештаја, судских докумената и мемоара, баш као што новинари то раде у документарним формама.

„Као и у новинарству, у роману постоји више гласова и прича -  говор, документарни говор, изјаве.  Савладавање приче у новинарству блиско је савладавању приче у књижевности“, додаје Халиловић, истичући да му је искуство у новинарској сфери било драгоцено за писање „Бекоса“.

Халиловић: Значи ми мишљење храброг и еминентног жирија

Говорећи о признању, Халиловић каже да му много значи што је добио признање еминентног и храброг жирија који се није либио да искаже своје мишљење, као и да доживи „Бекос“, у који су уплетене разне нити.

„У питању је комплексна структура, али сам се трудио да буде читљива, колико сам, наравно, могао и знао. Добро је да у нашем друштву причамо о књижевности, о уметности, о наградама. Не треба да се уморимо од тога.“

Додаје да му је част што је у мору добрих књига из 2025. године жири препознао његов рад и што је, у јеку популарности ријалитија, вреднован квалитет и култура.

„Као што постоје награде у ријалити шоу програмима и сви они имају огромне награде, хајде да се мало играмо и ми уметници. Добро је да се некад неко сети нас и да вреднује то што радимо. Било је добрих књига током 2025. године, али сам заиста срећан што је жири препознао моје дело.“

Жири: Награђен сусрет исповедног и документарног, бајковитог и поетског

На месту где се преплићу исповедно и документарно, бајковито и поетско, у „Бекосу“, како је навео жири који је одлучивао о награди, „Халиловићев  роман нас уводи у сурово поднебље Пештерске висоравни, на измаку прошлог и почетком овог века“, образложио је жири. 

Три гласа у овој полифонијској нарацији, како додаје жири, осветљавају поноре људских судбина, несрећа и вечно тињајућег зла.

„Иако поједини јунаци и заплети долазе у роман са страница црне хронике, њихов усуд повремено добија пригушени сјај античких трагедија и архетипских фигура. Суочење са злом указује се у Бекосу и кроз питање како о њему приповедати, како му наћи језички израз и симболичко уобличење“, истичу у образложењу.

У роману Бекос препознаје се, како је истакао жири, аутентична поетика која се иновативним приповедањем суочава са изазовима наше савремене књижевности и друштва.“

Вученовић је повељу добила и као признање за приближавање библиотечких програма и пројеката из области дигитализације широј публици кроз иновативне формате и теме.

Жири (Владислава Ивковић Марковић, Бојан Кундачина и Исидора Ињац) истакао је у образложењу њен дугогодишњи професионални интегритет и посвећено извештавање о пројектима дигитализације библиотечке грађе.

„Библиотека Града Београда, па и друге библиотеке у Београду, међу првима су се бавиле дигиталним темама. Моја емисија покренута је 2002. године, а они су већ тада одржавали трибине на теме дигиталне писмености и организовали обуке за старије грађане“, објашњава Вученовић за УНС.

Како је истакла, Библиотека Града Београда ради занимљиве и важне пројекте који су значајни за нашу културу и грађане.

„Нажалост, ове теме често остају изван пажње медија. Библиотеке никада нису довољно у медијима и ја сам се увек трудила да испратим то што раде, да их зовем у госте, да радим интервјуе са представницима и гостима библиотека“, каже она.

Каже да су то често и веома сложене и компликоване теме, али да се трудила да их, због њихове важности, приближи обичном човеку.

„Обожавам библиотеке - мале, велике, сеоске, градске… Нисам допуштала да само библиотекама из Београда посветим пажњу, јер се нарочито сеоске и библиотеке у мањим градовима тешко пробијају до медија. Недовољно су видљиви и осећала сам дужност да им посветим простор“, рекла је Вученовић.

Како је истакла, драго јој је када неко то препозна и каже да тај труд вреди.

„То је лепо чути. Новинара и медија који прате културу је све мање, па је дивно када неко да награду новинару који се бави овим темама“, рекла је Вученовић за УНС.  

Никола Лончар, председник Теслине научне фондације, нагласио је да је „било немогуће не наградити такво дело” јер је ауторка „погодила суштину и на посебан начин укомпоновала фабулу, визуализацију и нарацију”.

Истовремено, награду за иновацију у кинематографији добио је члан УНС-а Милутин Филиповић за филм „Pit Stop”.

Како се наводи у образложењу жирија, ово остварење „осветљава екран визуелном бриљантношћу”, а награда му се додељује јер кроз „инвентивни филмски језик и упечатљиве визуелне ефекте подиже тензију и квалитет приповедања”. 

У овој емисији Станкић две деценије пажњу поклања темама из области уређења амбијента, архитектуре, дизајна, примењене уметности, савремених грађевинских технологија, као и представљања градова и туристичких дестинација у земљи и свету. Како Станислав Станкић каже за УНС, од самог почетка његов циљ је био да се ове области публици приближе на разумљив, едукативан и естетски начин, без сензационализма и површности.

„У времену које није нимало наклоњено ауторском, едукативном и тематски специјализованом телевизијском садржају, уз велике личне напоре и истрајност, успео сам да обележим и овај значајан јубилеј“, наводи Станкић.

Емисија се емитује на бројним регионалним и локалним телевизијама у Србији, као што су Сантос, Пирот ТВ, Регинална ТВ Бор и Сунце из Аранђеловца.

Станкић истиче да планира да развија емисију кроз полуиграну форму и окупљање тима посвећеног креирању квалитетног садржаја, који је у складу са професионалним нормама.

Као наредну тему и дестинацију најављује Терме Свети Мартин у Горњем Међимурју, у којој ће приказати природне лепоте, архитектуру, културу и дух овог места.  

Овакав садржај је, како је навео Станкић, посебно важно развијати данас, када се новинари суочавају са бројним изазовима и када је теже него икад радити у складу професионалним и етичким стандардима.

„Сматрам да је данас новинарима теже него икада, без обзира на област којом се баве. Присутан сам и на протестима у знак подршке професији и слободи медија, због чега сам изгубио ’неке пријатеље’, а једна телевизија је прекинула емитовање емисије након фотографије са колегиницом Жаклином Таталовић са Н1. Због тога не жалим - својих колега се никада нећу одрећи“.

Због тога му, како истиче, посебно значи то што бројне телевизијске станице већ више од десет година континуирано емитују и подржавају „Простор“, управо због његовог едукативног карактера и садржаја који инспирише.

Одлуку за ову награду донео је жири у саставу: др Бранко Златковић (председник), академик Јелена Јовановић и др Смиљана Ђорђевић Белић.

Бранко Ћупурдија награду је добио као истакнути педагог и истраживач усмене традиције.

Ову одлуку донео је жири у саставу: др Иван Златковић (председник), проф. др Душан Извонар и етнолог Невенка Поповић.

Награду додељује Удружење грађана „Баштина и будућност -  Аранђеловац 1859“ за најбољу књигу објављену у претходној години у области савремене српске фолклористике, укључујући етнологију и антропологију, етномузикологију и народну књижевност. Признање носи име Мила Недељковића, једног од најзначајнијих српских етнолога, проучавалаца народне баштине и историје, публицисте и педагога.

Свечана додела награда биће одржана у среду, 28. јануара 2026. године, у Народној библиотеци „Свети Сава“ у Аранђеловцу, са почетком у 19 часова. У музичком делу програма наступиће чланови певачке групе КУД „Електропорцелан“ из Аранђеловца.

На данашњи дан, 1935. године, изашао је први број „Ошишаног јежа“, који је оставио снажан траг у историји домаће сатире, новинарства и културе, окупљајући бројне истакнуте ауторе, карикатуристе и писце.

Своје име добио је у кафани „Гинић“, на месту где се данас налази Дом омладине.

Десет најбољих интервјуа из те продукције, вођених у време пуне  уметничке зрелости и највеће  славе тих, претежно “писаца из лектире“, Павловић је допунио пресеком целине књижевног дела, фрагментима из дневника, ретким фотографијама и непознатим документима, посветама, преписком, тако да се из нових, проширених верзија, стиче потпунија слика везе између најважнијих животних деоница и концепције књижевног опуса.

Реч је о великим писцима српске литературе, од Црњанског до Добрице Ћосића, од Киша до Скендера Куленовић, од Меће Селимовића до Бранка Ћопића и Душана Матића...

Књига почиње опсежном Павловићевом студијом о књижевном интервјуу у нашој и светској култури. Посебну димензију књиге чини њена звучна основа: у техници QР кода, једноставној за употребу уз помоћ мобилног телефона, дати су фрагменти разговора или пасажи  у којима ови славни писци казују своје најпознатије песме или прозу.

Павловићева књига пре ове добила је четири награде, укључујући и Награду града Београда за новинарство (2025), а објављено је и друго издање кеиге.

Ово признање установљено је 2008. и додељује се делима која су на трагу културних идеала којима је, обрађујући кључне теме наше духовности, стремио знаменити српски академик.

До сада су ову награду понели угледни ствараоци и истраживачи културног наслеђа, међу њима су Емир Кустурица, Василије Крестић, Момо Капор, Динко Давидов, Драган Станић, Александар Гаталица, Миодраг Б. Протић, Милисав Савић, Бојан Јовановић и други.

Члан  УНС-а  је од 1970. години. Аутор је 17 књига, од којих су три уџбеници медијских дисциплина. Има звање професора емеритуса.

Награда „Дејан Медаковић“  биће уручена на свечаности у Новом Саду 10. јануара 2026.

Награда је Филиповићу свечано уручена на годишњој Скупштини УКС, 20. децембра.

.

Кроз личне записе, сећања и прецизна запажања, аутор исписује књигу која истовремено има документарну вредност и интимни тон.

Књига „Правила игре“ налази се у продаји у свим боље снабдевеним књижарама, као и у продавници Мултимедија Мјузик.

Један од упечатљивих фрагмената из књиге гласи:

„Жена коју сам тада, ето, сасвим случајно открио, зането пратио и знатижељним погледом проучавао, била је ван сваке сумње слика и прилика чувеног ‘Славуја са Анда’, како су иначе вокалну солисткињу Иму Сумак називали светски медији, али и милиони мушкараца које је својим магичним и небеским гласом деценијама опијала у првој половини двадесетог века. Признајем, опчинила је и мене, без обзира што сам касније постао љубитељ неких других извођача и музичких праваца. Имајте, ипак, у мени је заувек имала једно сасвим посебно место.,.

Александар Гајовић (Београд, 26. децембар 1951) новинар је, уредник, публициста и аутор са вишедеценијским искуством у штампаним и електронским медијима, један од оних стваралаца који су активно учествовали у обликовању домаће медијске, музичке и културне сцене друге половине 20. и почетка 21. века. Дипломирао је на Правном факултету у Београду, али је професионални пут врло рано усмерио ка новинарству, медијима и култури.

Током каријере био је сарадник и уредник у кући „Политика“, где је радио у „Политици експрес“, а 1987. године именован је за главног и одговорног уредника часописа Поп-рок, једног од најутицајнијих музичких листова тог времена. Нешто касније покренуо

Гајовић је уређивао и писао сценарије за програмске вечери музичких фестивала МЕСАМ, Сунчане скале и Будвански фестивал, а окушао се и у позоришту, наступајући у мјузиклима Коса и Зигер-Загер на сцени Атељеа 212.

Члан је УНС-а, Удружења књижевника Србије и Удружења телевизијских експерата (УТЕ).

Добитник је бројних награда и признања, међу којима су Златна значка Културно-просветне заједнице Србије, „Златни беочуг“ Културно-просветне заједнице Београда, ВИП награда Београдског фестивала игре, Политикина годишња награда „Хупер“, као и више домаћих и међународних признања за допринос култури, уметности и медијима. је и уређивао часопис Хупер, а био је и главни уредник листа Свет компјутера, чиме је оставио траг и у области технолошког и популарно-научног новинарства.

Почетком деведесетих година био је део тима који је основао и програмски утемељио РТВ Политика, где је обављао функцију помоћника главног и одговорног уредника. Телевизијску каријеру наставио је на Трећем каналу РТС-а, а потом и на Првом програму РТС-а, где је као аутор, уредник и водитељ реализовао бројне емисије. Међу њима су „Баш лично“, „Недељно поподне“, „Максимум“, „Колпортер“, као и више емисија на Другом програму Радио Београда. Аутор је и сценариста, као и покретач више програмских сегмената на РТС-у и Yу-инфо каналу.

Међу његовим објављеним насловима су:„Три драме за њено раме“ – збирка драма у којима се кроз историјске и метафизичке теме пропитују моћ и идентитет, „Озна све дозна“ – роман који комбинује стварне догађаје и ауторову фикцију, „Први српски тајкун“ – политички трилер инспирисан истинитим догађајима и периодом социјалистичке Југославије, „За друштво у ћошку“ – приче о кафанској боемији и легендама народне музике, „Наздравимо пријатељи(ма)“ – биографске приче о десет изузетних музичара и „Велики историјски времеплов“ – популарно-научна књига о значајним датумима у историји човечанства.

Ове књиге показују Гајовићеву ширину интересовања и приповедачку вештину, од публицистике и историјских размишљања до фикције и драматургије.

Позивамо представнике медија, читаоце и све љубитеље писане речи да присуствују промоцији књиге „Правила игре“ и сусрету са аутором чије су професионално искуство, широко знање и лични поглед на време у којем је стварао преточени у књигу која се чита као сведочанство једне епохе, али и као интимна исповест човека који је деценијама био њен активни учесник и пажљив посматрач.

Према речима идејног аутора и члана УНС-а Миљана Витомировића, серијал је инспирисан личностима и догађајима повезаним са Митровачком казнионом која је од свог оснивања 1895. године била изузетно важна у историјском смислу, не само због схватања судства, пресуда и казни у државама и временима којима је припадала, већ и зато што су у њу уткане појединачне судбине многих незнаних и знаних људи из наших крајева.

- Свака епизода има свог главног јунака или антихероја, у зависности да ли је реч заиста о разбојницима и робијашима који нису увек и антагонисти или су то управници, чувари или џелати који нису нужно и позитивци. Али кроз њихове ликове ми заправо реконструишемо одређени историјски период, феномене, догађаје, па и неке од страшних злочина – каже Витомировић.

Митровачка казниона је у одређеним периодима коришћена као нека врста логора и пстратишта за Србе у време аустроугарске владавине, као и у време Другог светског рата када су Kазнионом руководили НДХ и немачки Гестапо. О познатим, али и мање познатим или никад испричаним причама из Митровачке казнионе у „Запечаћеним судбинама“ говоре историчари, социолози, пенолози, али и драмски и литерарни писци, а посебан квалитет доносе игране драматизације под редитељском палицом Лазара Дрецуна.

- Радили смо са петнаестак професионалних, углавном младих глумаца, а у серијалу се појављује укупно више од стотину статиста. Екипа је била мала, нас дванаесторо на сету и радило се ударнички. Игране сцене за свих 10 получасовних епизода смо снимили за 18 снимајућих дана и сви из ове наше бранше кажу да се то граничи с немогућим. Али припрема је била добра, атмосфера на снимањима сјајна, екипа се брзо уиграла, а о глумцима пре свега, као и о статистима имам само речи хвале. Било је то незаборавно искуство за које се надам да ћемо га убрзо искористити у новим пројектима – наводи Лазар Дрецун.

Прва је епизода била посвећена једној интересантној личности, Kарлу Драгутину Харту, последњем југословенском џелату који је у фраку и са белим рукавицама погубио 108 људи. Наредна је епизода о првом управнику Србину, др Милану Kостићу који је и сведочио у свом дневнику о страдању Срба од 1901. до 1918. када је затвором управљала Аустроугарска власт. Следе и две епизоде о чувеном разбојнику Јови Станисављевићу Чаруги, који је побегао из митровачког затвора где је служио казну а касније га је погубио управо Харт, али и неиспричана прича о његовом „наследнику“ Душану Остојићу Роми. Серија реконструише и период у Kраљевини Југославији кроз живот и рад у казниони познатих политичких затвореника попут Моше Пијаде, Жарка Зрењанина, Ђура Пуцара, Јована Веселинова и других, али кроз лик Андреа Бенсија, италијанског комунисте који је био заточен са њима и о којем се код нас до сада готово ништа није знало.

- Покушали смо да не будемо историјска читанка, већ да кроз документарно-играну форму дамо и неки други угао, различит од званичних тумачења и да осветлимо неке догађаје који су до сада били прећуткивани или гурани под тепих. Тако, између осталог, говоримо и о борби за власт у Kомунистичкој партији Југославије између Јосипа Броза и Петка Милетића, о великој побуни коју су у Kазниони заједно организовали усташе и комунисти и о њиховој сарадњи против истог идеолошког непријатеља, да се чувено Велико бекство можда и није одиграло онако као што је описано у књигама – открива нам аутор и сценариста, Миљан Витомировић.

Најпотреснија реконструкција у „Запечаћеним судбинама” је о страдању Срба у усташкој држави НДХ, нарочито у лето 1942. и најсуровије методе убијања недужних цивила попут бацања у живи креч и све то персонализовано у лику Саве Шумановића, кроз последње дане нашег славног сликара.. Најзад, серијал говори и о дешавањима после Другог светског рата, до средине 60-тих година 20. века када су политички затвореници били сарадници окупатора, али и они који су били само проглашени за народне непријатеље комунистичке власти, а један од најчувенијих је био и први дисидент на свету, Милован Ђилас.

Извршну продукцију и реализацију серијала Радио-телевизија Војводине је поверила „Војнет продуцији“ из Новог Сада. Ауторски тим чине Миљан Витомировић, сценариста, Лазар Дрецун, редитељ и Предраг Узелац, директор фотографије. „Запечаћене судбине“ су на програму РТВ 1, сваког четврка од 20:05, а реприза је петком од 11 сати.

О делу ће говорити проф. др Весна Димитријевић Срећковић, протојереј-ставрофор Милош Весин, проф. др Милош Николић и мр Живојин Ракочевић.

Промоцију ће музички употпунити професор Николић, док ће се аутор Урош Јоксимовић обратити присутнима на крају програма.

Млади писац из Берана, који се бори са церебралном парализом, у овој књизи пише о вери, упорности и снази људског духа, чиме његов рад добија и важну димензију инклузије и инспирације.

„Књаз и вожд господари“ главна је драма у којој аутор, како је раније рекао драматург Душан Ч. Јовановић, пише о судбини вожда Карађорђа – Ђорђа Петровића и књаза Милоша – Милоша Обреновића.

Драма „Милеуснићи“, каже Јовановић, настала је у знак сећања „на великане какви су били сценаристи Новак Новак и Гордан Михић“.

Рецезент књиге је глумац и редитељ Ирфан Менсур.

Александар Гајовић је рођен 26. децембра 1951. године у Београду. Био је сарадник „Политикиних издања“. Радио је у „Политици експрес“.

У новинској кући „Политика“ је 1987. године именован за главног и одговорног уредника часописа „Поп-рок“. Нешто касније је покренуо периодични часопис „Хупер“. Био је главни уредник листа „Свет компјутера“.

Почетком деведесетих био је у тиму који је основао и програмски утемељио РТВ Политика, у којој је био помоћник главног и одговорног уредника.

Телевизијску каријеру је наставио на Трећем каналу РТС-а, а онда и на Првом програму РТС-а.

Гајовић је поред УНС-а, члан Удружења књижевника Србије и Удружења телевизијских експерата. Био је државни секретар за информисање у Министарству културе и информисања (сада Министарству информисања и телекомуникација).

Добитник је више награда и признања међу којима су Златна значка Културно-просветне заједнице Србије, „Златни беочуг“ Културно-просветне заједнице Београд, ВИП награде Београдског фестивала игре.

Уручена му је и Специјална повеља-захвалница листа Борба и РТВ Врање, статуа Златни мелос и Међународна медаља IV балканске олимпијаде уметности, културе и игре.

Књига „Прилипац, мојих 13 година“ хронолошки приказује догађаје од 2012. до 2025. године са Међународне ликовне колоније Прилипац, која се одржава у организацији Црквене општине Прилипац, а под руководством протојереја Милана Поповића, старешине Храма Рођења Пресвете Богородице, задужбине кнеза Лазара, у Прилипцу.

Књига садржи 12 текстова и 500 фотографија.

На промоцији ће говорити књижевница Драгица Ужарева, академски сликар Горан Остојић Вид, историограф и књижевник Радован Калабић и новинарка и књижевница Слађана Бушић.

„Само музика испуни празнину када Бог ћути“, порука је ове књиге, у којој Ђуричић описује повезаност музике са свакодневицом, али и са унутрашњим бићем сваке особе.

Издавач је Службени гласник. Улаз на промоцију је бесплатан.

Цена за одрасле је 469 евра са свим таксама, док деца до 14 година имају попуст од 30 одсто.

За скијаше је обезбеђен попуст на ски пасс за цео регион Madona di Campiglio и петодневни би коштао 194 евра, а постоји могућност и за шестодневни ски пасс. Превоз од хотела до скијалишта је бесплатан.

За оне који би да више уживају у термалним базенима, спа центар се налази свега десетак метара од хотела и дневна улазница је 24 евра. Постоји могућност организованог превоза, а цена ће бити одређена после формирања групе.

Минимални број за организацију зимовања је 25 особа, а пријаве су отворене до 10. новембра које можете слати на имејл oscarkliper@yahoo.com. Контакт особа је Миљан Витомировић, председник Ски секције УНС-а.

Фестивал сећања у Суботици показао је да култура опстаје кроз оне који су деценијама били невидљиви. Фестивал сећања, одржан 17. и 18. октобра у Арт биоскопу "Александар Лифка", био је сећање које није пасивно, већ живо, ангажовано и гласно. 

Сандра Иршевић, новинарка, теоретичарка медија, дигитална уметница и докторанткиња, годинама се бави враћањем гласа женама које су дале велики допринос култури, привреди, образовању и медицини. Kао Буњевка-Црногорка, одрастала је са причама које нису стизале до уџбеника, а  језик са посебним ритмом, обичаји кроз породицу, жене као стуб заједнице.

"Буњевке су одувек биле присутне у свакодневици, у обичајима, у језику, али нису заузимале место у званичним наративима. Управо то је била почетна тачка мог уметничког истраживања. У једном тренутку сам схватила да сам и сама део те приче, не само као посматрач, већ као неко ко има одговорност да је пренесе даље", рекла је Иршевић.

Представљању рада присуствовала је чланица Управе УНС-а Александра Орлић.

Три филма, три жене, једна мисија

На фестивалу је представила три документарна филма која чине окосницу њеног доктората: "Скулптуре које су оживеле" (2025), "Сликарка Ангелина Мачковић (1883–1966)" (2024) и "Мара Ђорђевић Малагурска (1894–1971)" (2021). То нису обични документарци – то су архиви сећања и мостови према будућности.

Филм о Ангелини Мачковић прати живот уметнице која је кроз сликарство чувала идентитет Буњеваца. Филм о Мари Ђорђевић Малагурској осветљава жену интелектуалку која је утицала на образовање и културу. Најновији рад повезује митолошке женске фигуре са савременим питањима идентитета.

"Филм има способност да оживи прошлост на начин који је близак савременом човеку. Kада говорим о Буњевкама, не говорим о прошлости као о музеју, већ о живом наслеђу", објашњава Сандра.

Њен рад живи и на сајту bunjevke.ecofeminizam.com, дигиталном простору културе сећања са фотографијама, видео материјалом, архивском грађом и теоријским текстовима. То није статичан архив, већ простор који расте и позива заједницу да учествује.

Другог дана фестивала Сандра је одржала мастер-клас "Kултура сећања – Екофеминизам и Буњевке", где је постало јасно да њен рад није академско теоретисање.

"За мене је екофеминизам борба за људска права", рекла је и додала да је "буњевачка култура кроз векове опстајала захваљујући женској солидарности и свакодневним праксама жена. Те праксе нису биле само културне, већ и еколошке. Оне су чувале заједницу, земљу и језик".

У њеном истраживању, Буњевке нису само чувари традиције, већ активне ствараоце простора,  културног, еколошког, друштвеног. Чиниле су то без формалног признања, кроз свакодневицу која је била политички чин.

"Kада радим са старим фотографијама и сећањима, заправо разговарам са женама које више нису међу нама, али чији су животи уткали темеље заједнице", каже Сандра.

Како додаје, дигитални простор и филм омогућавају јој да тај разговор отвори за млађе генерације.

Не носталгија, већ борба

Фестивал сећања, чији је програм првог дана укључивао полагање венаца на бисту Александра Лифке, изложбу карикатура "Монолит" Дарка Kовачевића, предавање Александра Ердељановића о првим српским филмовима и пројекцију документарца "Глумчина" о Зорану Радмиловићу, није био носталгичан догађај. Био је, како је Сандра рекла, борба за садашњост и будућност.

"Kултура сећања није пасиван чин. То је активна брига за заједницу, то је чин љубави и отпора. Kада се сећамо Буњевки, не чинимо то из носталгије, већ из потребе да разумемо ко смо данас", рекла је Иршевић.

Њен циљ је јасан – вратити женски глас у културну историју.

"Буњевке су кроз своју свакодневицу, кроз уметност, кроз образовање очувале идентитет заједнице. Мој пројекат је покушај да тај рад постане видљив", заључила је она. 

Иршевић ће у суботу, 18. октобра, у 18 сати водити мастер-клас под називом "Култура сећања – Екофеминизам и Буњевке". Њен наступ биће праћен пројекцијом три кратка документарна филма: "Скулптуре које су оживеле", "Сликарка Ангелина Мачковић" и "Мара Ђорђевић Малагурска".

Фестивал сећања, посвећен очувању културног наслеђа, отвара се у петак у 16.30 сати полагањем венца на бисту Александра Лифке. Пола сата касније, у 17 сати, званично ће бити отворена изложба карикатура "Монолит" Дарка Ковачевића.

Александар Ердељановић из Југословенске кинотеке одржаће мастер-клас предавање о првом српском играном филму у 17.30 сати. Публика ће потом имати прилику да погледа "Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа" из 1911. године, филм у режији Илије Станојевића, који траје 60 минута. Први дан фестивала заокружиће документарни филм Владимира Ристића "Глумчина" из 2021. године, посвећен животу и раду незаборавног Зорана Радмиловића.

Суботњи програм завршава се у 19.30 сати пројекцијом "Палић 1920-1950" аутора Дејана Мркића-Ланског, која обухвата фотографије и филмске записе, као и документарни филм "Летња позорница Палић" из 2015. године.

„Кажу да су Ужичани одувек били пркосни, поносни и непокорни људи. У томе је лепота нашег идентитета – у снази која извире из корена и поносу који нас чува од заборава. Зато је част бити Ужичанин“, рекао је Ковачевић на додели награде.

Како је истакао, „новинар је глас јавности”.

“Он треба да говори када други ћуте – јасно, аргументовано и одговорно. Његова реч није ту да би стварала буку, већ да би покренула промене. Јер управо у истини и храбрости лежи први корак ка бољем друштву“, рекао је Ковачевић.

Ковачевић више од шеснаест година ради у медијима. Током своје новинарске каријере, како каже, снимио је више од три стотине ауторских емисија, објавио више од пет стотина текстова у писаним медијима и учествовао у бројним документарним пројектима који су промовисали Ужице и западну Србију.

Кроз дугогодишњи рад Ковачевић је осмишљавао, реализовао и водио бројне ауторске емисије културног, документарног и информативног карактера, као што су: „Моје Ужице“, „Опипавање пулса“, „Пут до звезда“, „Истина блага вреди“, „Прича се“, „Актуелно“ и друге.

Поред професионалног ангажмана, Ковачевић је познат и по свом хуманитарном раду.

Додела признања одржана је у Народном позоришту у Ужицу, у присуству градских челника, јавних личности и представника културног и медијског живота Србије.

SEVIFEST промовише интеркултуралност као једну од основних европских вредности кроз пројекције одабраних филмова, мастер-класове и разговоре са ауторима, стручњацима и представницима организација из области културе и људских права. Поред тога, замишљен је и као место сусрета интеркултуралиста, уметника и научника, где се кроз дебате и радионице размењују искуства и гради разумевање између различитих традиција.

Филм „79 Камена“ сведочи о уништавању културног и духовног наслеђа Срба на Косову и Метохији. Прати професорку др Митру Рељић и песника Живојина Ракочевића током савременог археолошког истраживања у селу Горње Неродимље – месту из кога су сви српски становници протерани, а њихове куће, православна црква и гробље, као и други споменици културе, уништени.

Редитељ Растко Шејић истиче: „За нас је важно што је управо један европски фестивал интеркултуралног карактера препознао снагу овог филма. ’79 Камена’ је дело настало из трагичне стварности, али оно што га чини разумљивим широм света јесте управо интеркултуралност – вредност која омогућава да се туђа бол разуме као сопствена. Зато верујем да наш филм може да буде глас памћења и дијалога преко свих граница.“

Подсећамо да је ово друга међународна званична селекција филма, након што је ушао у такмичарски програм 7. Међународног филмског фестивала културе Непала (Nepal Cultural International Film Festival – NCIFF).

У књигу су уврштени подаци из биографије и тркама Вукосава Требјешанина, железничара маратонца.

Улаз је на промоцију је бесплатан.