Извртање истине је, каже Стрика, довело до тога да се новинари питају да ли су они проблем и да ли они лоше мисле и раде. 

"Извештавање о масовним убиствима, о случају нестале девојчице, били су само показатељ тога колико ниско као људи можемо да паднемо", рекао је он. 

Били су подсетник колико новинарској професији штете они који се новинарима представљају, а то могу бити само зато што су лудост, како додаје, уз помоћ ове власти, успоставили као "нову нормалност".

У таквој ситуацији, каже Стрика, долази до напада на новинаре који раде у складу са професионалним стандардима. Претходних година, напомиње, "када бисте ималу хајку на некога из медија, имали сте осећај да постоји нека 'контрола', да је Неко притиснуо дугме и да ће после два-три дана, то дугме опет притиснути и тиме 'искључити' хајку".

“Сада имам осећај да контрола више не постоји и да је само питање времена када ће неко бити физички нападнут. С речи на тела”, додаје Стрика.

Због овакве атмосфере редакција 021.рс је, како каже, била препоптерећена и под тензијом.

“Ипак, све то смо успевали да пребродимо и да на крају будемо задовољни оним учињеним, а драго нам је и да су други то препознали - 021.рс је крајем прошле године проглашен за трећи најбољи информативни сајт у региону”, каже Стрика.

Година за нама је, како је рекао Ракочевић, и година суноврата једне од најважнијих категорија у историји људског рода - дијалога.

„Ове године на свим странама света страдао је дијалог. Страдале су наше колеге, разговор са људима, страдала је друга страна, све оно што баштинимо као најважније вредности човечанства. Има ли икаквог смисла понављати како смо трагично радили и извештавали у случајевима Рибникара, Дубоне? Има ли икаквог смисла рећи да је данас црн дан ове професије ако знамо да се читава једна заједница, читава једна професија, плаши употребе свог матерњег језика на Kосову и Метохији? Ако данас после двадесет година схватамо да неке наше колеге праве ревизију трагичних догађаја 17. марта 2004. године као да се ништа није десило“, упитао је Ракочевић.

Испред споменика „Миссинг“ у Грачаници, Ракочевић је рекао да знамо колико је трагично радити за истину, али да истовремено морамо бити поносни што за исту радимо.

„Поручујемо свима онима који су трагично нарушавали дијалог и истину, који су заборавили да је Славко Ћурувија професионалац и човек и ослободили све оне који су одговорни, да ми знамо како је трагично радити за истину, а морамо истовремено бити поносни што за ту истину радимо. Из Грачанице, Новог Сада и са свих места и свих редакција морамо јасно и гласно рећи оно што протеклих месеци понављамо 'Убили сте правду, али истина живи'“, истакао је Ракочевић.

Председница УНС-овог огранка на Kосову Ивана Вановац рекла је да овај дан медији који извештавају на српском језику на Kосову дочекују са читавом лепезом проблема – питањем несталих и убијених новинара, финансијским проблемима, недостатком и задржавањем младих кадрова, доступношћу информација и селективним приступом институција и политичких структура, као и проблемом употребе матерњег језика.

 „Све су ово огромни проблеми са којима се новинари суочавају. Све што се дешава грађанима, све о чему новинари извештавају су директно и проблеми новинара и редакција. Један од највећих проблема са којим се новинари овде суочавају је безбедност новинара. Ми смо користили сваку прилику да о томе говоримо. Нажалост, сви ми који смо овде присутни били смо изложени различитим претњама, провокацијама и нисмо били нимало заштићени. Не постоји институционална воља да се новинарима, у том смислу, укаже пажња и да се на томо озбиљније ради. О свему томе ми ћемо и даље говорити“, истакла је Вановац.

Вановац је навела да се највећи број медија на Kосову финансира пројектно, што, како је навела, значи да иако можда не постоји директна намера донатора да наметне тему, они то посредно раде, преферирајући неке теме.

“То ограничава креативност медија и одвлачи новинаре малобројних редакција од онога што они суштински јесу, а то је пре свега сервис грађана. Свако пројектно финансирање подразумева рад на одређено време, три до шест месеци у најбољем случају до годину дана, што не даје темељ младим људима да остану у тим медијима”, рекла је Вановац.

Она је навела да тако долазимо до следећег проблема - задржавања младих кадрова у медијима.

“То је ситуација када вам дођу млади и новинарски неписмени људи, искористе ваш простор, време и капацитете, обуче се и онда постану плен већих редакцију које су платежно бољестојеће и самим тим примамљивије. То прети да у потпуности опустоши редакције на централном Kосову. То је, чини се, потпуно легитимно, то је тржишна законитост, али морамо рачунати и на колегијалност", нагласила је Вановац.

У Дому културе у Грачаници данас су изложени су "Црни божури" које УНС-ов огранак на Kосову сваке године додељује институцијама, појединцима и организацијама за лошу сарадњу са медијима.

Признања Бели и Црни божур УНС-ов огранак на Kосову установио је пре десет година (2014). Додељују су се сваке године са циљем да се укаже на позитивне и негативне примере сарадње са медијима и новинарима.

Обележавање Светског дана слободе медија у Грачаници започето је минутом ћутања за жртве масакра у Основној школи "Владислав Рибникар", Дубони и Малом Орашју.

“Мислим да ниподаштавање новинара критичких медија ствара атмосферу у којој имамо све више претњи, најчешће на друштвеним мрежама, јер је власт заправо нас означила као непријатеље, па и обични људи подлежу тој пропаганди врхова власти, те почињу да сматрају да смо ми некакви издајници, страни плаћеници или обичне слуге некаквих ‘злих’ тајкуна”, истиче он.

Овакав однос власти, каже Петровић, новинарима дневног листа “Данас” онемогућава да добију одговоре друге стране, што је први закон објективног новинарства.

“Тако се власт директно меша у уређивање медија јер бојкотује наше право да имамо све стране у текстовима”, додао је он.

Све то новинарима, наводи Петровић, отежава радне задатке, којих је због дигитализације све више. За овај обим посла, како додаје, новинари имају веома ниске зараде.

“Услови рада новинара и медијских радника су као и увек тешки, плате многих колега једва премашују минималац, а срећни треба да буду они који достигну републички просек зараде. Посла је све више, зато што је у току дигитализација медија, а прављење информативних портала, какав је и danas.rs, захтева сменски рад, као и много већу продукцију. То се, поред свега, одражава и на квалитет новинарства”, истиче он. 

Решење за овај проблем Петровић види у увођењу претплате.

“Мислим да ће новинарство постати квалитетније када људи буду спремни да плате добар садржај и прихвате опцију плаћања на порталима”, додаје он.

Иако је Апелациони суд у Београду коначно, после шест година, пресудио извршиоцима и налогодавцу за паљење куће новинара Жиг инфа Милана Јовановића, годину између два Светска дана слободе медија новинари у Србији памтиће најпре по ослобађајућој пресуди Апелационог суда у Београду окривљенима у случају убиства Славка Ћурувијe из 1999. године. 

Српско правосуђе показало је институционалну немоћ да казни убице новинара и њихове налогодавце.

Тужилаштво за организовани криминал (ТОК) одбило је да преузме случај убиства новинара „Вечерњих новости“ Милана Пантића, 16 месеци након што је добило списе предмета из јагодинског тужилаштва. ТОК је тако предмет практично вратио на почетак.

У години између два Светска дана слободе медија навршило се и 30 година од нерасветљене смрти новинарке „Дуге“ Радиславе Даде Вујасиновић. После 30 година наступила је апсолутна застарелост гоњења за кривично дело убиства.

У 2023. години УНС је евидентирао укупно 140 случајева претњи, притисака и напада. Негативан тренд наставио се и у 2024. години, a о томе говори податак да је у прва три месеца УНС забележио 33 случаја угрожавања новинара и медија. 

Притисци су углавном долазили од јавних функционера и представника политичких странака, који су новинаре вређали, дискриминисали и „објашњавали“ им како треба да изгледа новинарски рад, па је тако председник Привеременог органа Града Београда од краја 2023. године одлучио да не одговара на питања новинара Н1 и Нове С.  

Са претњама и пристицима су се на почетку године суочавали и новосадски новинари. Извештавајући о протесту грађана који подржавају суграђанку, чије је троје деце одлуком надлежних органа било измештено из примарне породице, новинарске екипе доживеле су вербално насиље и ометање рада.  

Председница Независног друштва новинара Војводине (НДНВ) Ана Лалић Хегедиш добила је претње смрћу дан након коментарисања на телевизији плана за градњу цркве близу Штранда у Новом Саду. 

Осим вербалних претњи било је и физичких напада на новинаре и медијске екипе. Новинарку портала „Ин медија“ из Инђије Верицу Маринчић физички је са задатка удаљио припадник обезбеђења у згради Општине. 

Ако се овим нападима додају недовољно ефикасно реаговање надлежних органа и лош економски положај медијских радника, јасно је зашто и овог 3. маја морамо рећи да је тешко бити новинар у Србији.

У првој години спровођења пројектног суфинансирања по новом Закону о јавном информисању и медијима сведоци смо недопустиве праксе локалних самоуправа да за ове намене издвајају и до 10 пута мање новца него претходних година и подршку медијима пружају кроз услуге по уговору, избегавајући обавезу да при додели новца уважавају одлуке Савета за штампу и РЕМ-а.

Савет РЕМ-а и ове године показао је да се Закон о електронским медијима може без последица заобилазити. Ни после више од четири месеца РЕМ није објавио резултате мониторинга о извештавању комерцијалних телевизија за време изборне кампање иако, према информацијама до којих је дошло Удружење новинара Србије (УНС), овим подацима располаже.

И овог 3. маја морамо се осврнути на онемогућавање новинарског рада колегиници Светлани Вукмировић и колеги Анђелку Утјешановићу којима је, и у години за нама, забрањиван улазак на КиМ.

И после 20 година од Мартовског погрома на Косову и Метохији, сведоци смо скандалозног извештавања сајта Радио-телевизије Косова (РТК) на српском и албанском језику који и даље кривотвори чињенице и нетачно обавештава јавност о чињеницама о овом догађају.

РТК је поновио на свом сајту лажну вест од пре 20 година да су се тројица албанских дечака утопила у реци Ибар „док су бежали од групе српских младића“ која је била окидач за избијање насиља у ком је убијено 19 људи, уништено 39 цркава и манастира, попаљена села и урбане средине, претучено и малтретирано више од 900, а протерано око 4.000 Срба. 

Организатори конференција за новинаре и састанака званичника и ове, као и ранијих година, више пута су грађанима на КиМ ускраћивали превод на српски језик.

Годину између два Светска дана слободе медија обележила су и драстична кршења Кодекса новинара Србије, нарочито у случајевима великих трагедија које су задесиле наше друштво – масовних убистава у ООШ „Владислав Рибникар“ пре тачно годину дана у Београду и дан касније у Дубони и Малом Орашју, као и о случају нестанка и убиства двогодишње девојчице из Бора. 

УНС зато тражи:

-Да надлежни органи ефикасно истраже све претње новинарима и медијским радницима и да о резултатима тих истрага редовно обавештавају медије и јавност;

-Да се измени Кривични законик тако да више облика напада на новинаре буде обухваћено кривичном одговорношћу;

-Да се обезбеди ефикасна институционална заштита новинара од притисака носилаца јавних функција, власника медија и других моћника;

-Да се јавни новац праведно расподељује како би се очувао медијски плурализам и омогућило квалитетно информисање грађана;

- Да Министарство информисања и телекомуникација кроз ефикасан инспекцијски надзор контролише да ли локалне самоуправе поштују обавезу и рокове расписивања конкурса за пројектно суфинансирање медија, као и спровођење конкурсне процедуре;

-Да Савет РЕМ-а поштује правилнике које је сам донео, не заобилази Закон о електронским медијима, као и да објави комплетне податке извештавању комерцијалних телевизија за време изборне кампање;

-Да косовске институције и међународна управа на Косову хитно формирају Међународну експертску комисију ради истраживања убистава и киднаповања новинара и медијских радника на Косову од 1998. до 2005. године;  УНС тражи да у овој комисији буду и представници новинарских удружења.

Као проблеме који се не решавају, Шварм истиче говор мржње, застрашивање и нападе на професионалне новинаре- како са нивоа власти, тако и са других политичких нивоа.

 “Уз све то, професионални медији немају равноправан третман на тржишту. Зато се оправдано намеће питање ‘Вреди ли се бавити новинарством у Србији?”, каже Шварм.

Он, након три деценије бављења новинарством, истиче да свакако верује да вреди, али да су изазови са којима се новинари суочавају бројни и да је неопходно изнова указивати на њих.

“Мали број медија, који чини само десетак одсто тржишта, свој посао ради у складу са етичким кодексом. Готово 90 одсто медија у Србији, који су под контролом власти, не ради у складу са професионалним и етичким стандардима”, сматра Шварм. 

Уочи Светског дана слободе медија Шварм упозорава и на недоследну примену добрих законских решења.

“Усвајање нових медијских закона, које се десило прошле године, очигледно не утиче много на ствари, јер се одлуке заобилазе и крше, а закони не примењују. Оно што се примењује је политичка воља. Уместо да се власт држи законских решења која је сама донела, она управо то крши”, додао је он.

Претходну медијску годину оцењује као лошу, јер је показала додатан пад медијских слобода у друштву.

“Не видим никакве назнаке да је власт спремна да заједно са новинарским удружењима ради на поправљању лоших медијских стандарда. Видим обећања, изврдавања и чисту декларативну вољу да се нешто промени. Ипак, када дођемо на стваран терен и када се стварно разговара, јасно је да то изостаје”, рекао је он.

На скали од 1 до 10, Шварм би због свега тога “медијску годину” оценио двојком, а пад очекује и на листи Репортера без граница.

“Бојим се да код нас постоји једна врста покретног дна. Увек када помислите да се нешто неће догодити, то се догоди”, рекао је он.

За oвакав закључак је, како додаје Шварм, довољно поређење медија у региону са медијима у Србији, али и осврт на извештавање о трагедији у Рибникару, Дубони и Малом Орашју, као и нестанку мале Данке. Мислио је, каже, да се извештавање о трагедијама које су се маја прошле године догодиле не може поновити, али је, како додаје, извештавање о нестанку девојчице из Бора полазало да не постоји дно које се не може пробити.

Ипак, Шварм истиче да је побољшање стања у медијима могуће, а на медијској заједници је, како додаје, да настави да се бори за бољу ситуацију у медијима, а самим тим, и за боље “медијске године”.

Рад је њој и њеним колегама, како каже за УНС, у највећој мери отежавало то што институције и сви други који располажу званичним подацима не одговарају на питања новинара или то чине споро и неажурно.

“Њихово оправдање увек је велики број упита добијених од медија. Информације нам нису дотупне и то је кључни проблем. Неке ПР службе у министарствима не раде свој посао, дезавуишу и шаљу саопштења само онако како они мисле да би требало”, наводи она.

Не само да су, како каже, институције нерасположене за комуникацију са медијима, већ је, према њеним речима, све мање грађана који желе да буду саговорници новинарима. 

“Мислим да је разлог урушен кредибилтет медија. Свашта се у њима пласира, а власници и уредници поједине изјаве извлаче из контекста и стављају их у први план. Људи избегавају да буду саговорници јер никада не знају шта од тога може да испадне”, рекла је она.

Разлог за неповерење су, каже Ковачић, и лажне вести које непрестано круже интернетом.

“Никад нисмо били окружени већим бројем информација, а опет, никад нисмо били мање информисани”, додаје она.

И док се суочавају са неповерењем грађана, затвореношћу институција, новинари су, каже Ковачић, у сталној борби за бољи радно-правни положај, а он, као и у многим професијама, зависи од самовоље послодаваца. 

Ковачић, иначе и потпредседница Синдиката новинара Србије у компанији Новости, подсећа да су ретки медији који имају колективне уговоре, који би их штитили од угрожавања радних права.

“Велики број медија поштује само законски минимум, а то је Закон о раду. Ништа мимо тога не може да се оствари. Замислите онда како пролази новинар који истражује некомерцијалну и несвакидашњу тему. Јасно је да за то нема никаквих услова”, истакла је.

Управо је то, како додаје, и урушило квалитет новнарске професије, а због свега наведеног, она каже да би на скали од 1 до 10 “медијску годину” оценила четворком.

УНС је у последњем истраживању објавио јавности непознате податке - постоје обдукциони налази, лична Амиџићева документа која су била код њега објављена су као илустрација текста хрватског недељног таблоида "Слободни тједник" 17. октобра 1991. године, а ташница из које су извађени никада није пронађена.

Истрага за убиство младе шабачке медијске екипе ликвидиране из заседе 9. октобра 1991. на банијском ратишту у Хрватској није вођена.

У изрешетаном аутомобилу уз Зорана Амиџића (41), налазили су се сниматељ Бора Петровић (32) и помоћник сниматеља Дејан Милићевић (24). Пут им је показивао мобилисани уредник у Радио Шапцу Сретан Илић (42), који је тешко рањен и издахнуо је на путу до најближе војне амбуланте.

УНС је у свом истраживању документовао да је "Слободни тједник" о убиству шабачке екипе објавио лажне и конструисане податке, али и оригинална документа која су се налазила код убијеног Амиџића.

Истражујући, УНС је дошао до докумената који су оповргли лаж "Слободног тједника" да је шабачка медијска екипа била у војним униформама. Из документације коју УНС поседује јасно је да је медијска екипа РТС-а била у цивилној одећи када се враћала са новинарског задатка.

Такође, УНС је истражио како је изгледала регија и где су се у то време када је убијена шабачка екипа налазиле јединице ЈНА, а на којим позицијама су биле хрватске снаге.

У последњем истраживању УНС је писао и о Живку Филиповићу, фоторепортеру "Српског слова" и сниматељу ТВ Нови Сад који је од гранате погинуо 30. јануара 1993. у сарајевском насељу Азићи. Затим o Милошу Вуловићу, новинару Радио Илиџе који је такође погинуо 30. јануара 1993. у сарајевском насељу Азићи од гелера гранате. Осим имена, УНС-ов Досије после новог истраживања садржи бројне детаље и о страдању Ранка Елеза, ратног репортера Радио Новог Сада и Радио Фоче, страдалог 10, јуна 1993. године на Меденој главици код Чајниче, као и Душана Тепшића, ратног репортера ТВ Београд који је погинуо код Обудовца 22. новембра 1992. године.

Већ две деценије УНС брижљиво прикупља податке и објављује их у свом Досијеу о убијеним и несталим новинарима и медијским радницима. Тако до сада има забележених 38 имена новинара и медијских радника који су већином радили за српске редакције, а убијени су, киднаповани, нестали, погинули или су изгубили живот под нерасветљеним околностима.

УНС је 17. априла 2024. године организовао конференцију "Шта су новинари открили деценијама од убистава новинара и где је ту правосуђе?" на којој су говорили новинари, адвокати, представници Јавног тужилаштва за ратне злочине.

У Досијеу је УНС објавио и податке о осам новинара косовских медија на албанском језику убијених од 1999. до 2005. године.

Уочи прошлогодишње конференције „Три деценије после: шта знамо, а шта откривамо о некажњеним убиствима новинара 1991. до 1995. године“ УНС је објавио и којим подацима располажу новинарска удружења са простора бивше Југославије.

Најбројнији списак са 81 именом новинара и медијских радника убијених, страдалих и несталих навело је да има Удружење БХ новинари и, како нам је тада генерална секретарка Борка Рудић одговорила, ради се о евиденцији за период од 1992. до 1995. године, што је време рата у Босни и Херцеговини.

Из Удружења новинара Републике Српске УНС је добио податке о шест убијених, уз напомену да се не ради о коначном списку и да ће послато допунити.

И Хрватско новинарско друштво (ХНД) има „Попис погинулих новинара и техничара у Хрватској од 1991. до 1993. године“ на којем се налазе имена 22 особе.

У Црној Гори евиденције Удружења новинара Црне Горе и Синдиката медија Црне Горе се поклапају и наводе убиство директора и главног уредника листа „Дан“ Душка Јовановића 2004. године као једини случај.

Друштво новинара Словеније бележи два случаја из прошлости, погибију Ива Штандекера у Сарајеву и нестанак и убиство фоторепортера Алојза Кривограда Футија у Босни. Иначе, ради се о фоторепортеру са чијим радом су се упознали истраживачи УНС-а јер је у "Слободном тједнику" био стални сарадник.

Уколико се добијеним бројчаним подацима од новинарских удружења из региона додају УНС-ови долазимо до броја од 158 новинара и медијских радника са трагичном судбином.

Међутим, тај број биће мањи јер се уочава да се поједина имена налазе на више спискова.

УНС ће по добијању података од колега из друштва "БХ новинари", који су у међувремену предали списак којим располажу тамошњем Tужилаштву за ратне злочине, објавити целовит Досије страдалих новинара и медијских радника према евиденцијама удружења новинара са простора бивше СФРЈ.

“Медији су претежно у полуурбаним и руралним срединама. Јужно од реке Ибар они се налазе искључиво у руралним областима. Ситуација је нешто повољнија у Северној Митровици, Звечану и Лепосавићу, као више или мање градским срединама”, навео је Аврамовић.

Локални, професионални медији су, како је додао Аврамовић, у све тежем положају, а рад им отежава везаност за донаторе услед непостојања стабилног и дугорочног извора финансирања. 

“Такви медији имају све већу потребу за раздвајањем новинарских и административно-финансијских послова унутар редакције. Већина локалних медијских кућа има мало запослених, а само неколико њих запосли оне које могу да напишу квалитетне и успешне предлоге пројеката”, додао је он.

Од сукоба на КиМ почео је, како је рекао, јачи или слабији тренд исељавања Срба који је довео до недостатка кадрова. 

“Број запослених ретко прелази 10. Као лоша пракса се јасно уочава и ‘преузимање’ особља из мањих редакција од стране платежно способнијих, најчешће буџетски финансираних медија. Она прети да угрози не само функционисање, већ и постојање редакција са мањим бројем запослених”, рекао је Аврамовић.

Због специфичних услова у којима живе Срби на Косову, медији, како је додао, само повремено остварују минималне и незнатне приходе од оглашавања и спонзорстава. 

“Читава заједница опстаје, пре свега, захваљујући пословима у секторима школства и здравства које финансира Република Србија. Привреде, ван трговине и услуга, у српским срединама готово да нема, а косовски Албанци нису заинтересовани и одбијају понуде за рекламирање на програмима медија на српском језику”, истакао је Аврамовић.

Разуђеност српских средина и живот у изолованим енклавама чине, како је додао, готово бесмисленим ваљано истраживање потенцијалног медијског тржишта.

 “Такво истраживање би допринело бољем препознавању трендова и образаца понашања публике и омогућило медијима да унапреде своју понуду”, објаснио је он. 

Медијску годину иза нас обележило је, навео је Аврамовић, и повећање броја претњи, притисака и напада који су резултат тензије због политичких догађаја на Косову.

“Осећању опште несигурности новинара доприноси и чињеница да су све локалне и међународне институције потпуно подбациле када је у питању расветљавање судбине убијених, киднапованих и несталих новинара и медијских радника на Косову у периоду од 1998 до 2005. године. Јавности је њиховим нечињењем поручено да злочини над новинарима, па чак и они најтежи, могу да прођу некажњено”, додао је он.

Аврамовић је као проблем са којим се суочавају новинари на КиМ навео и затвореност представника политичких партија и локалних и централних институција за комуникацију са новинарима.

“Новинари имају проблема и са селективном доступношћу свакодневних информација у вези са локалним институцијама, док је сарадња са централним нивоом оптерећена проблемима са званичним документима на српском језику који често уопште не постоје, или су без одговарајућег превода”, истакао је он. 

Иако је српски језик формално у званичној употреби на Косову и равноправан са албанским, повремено на конференцијама за новинаре које организују институције, додао је Аврамоић, нема превода са албанског на српски језик.

Због доминације политике, Аврамовић је као проблем уочио и занемаривање тема које се односе на живот грађана.

“Политика је доминантна тема у медијима Срба на Косову, па се често и остали садржај, свесно или несвесно, 'прелама' кроз призму политике и актуелне политичке ситуације, што потискује проблеме 'обичних грађана' и свакодневни живот у други план ”, рекао је Аврамовић. 

Феномен новијег датума који је препознао Аврамовић је и производња вести заснованих на објавама са друштвених мрежа и “прерада” текстова који су већ објављени у другим медијима, без одласка на терен.

Имајући у виду свеукупне прилике на Косову, вести које локално производе српски медији често су, како је рекао Аврамовић, регионалног значаја.

“То представља одговорност за медије из изолованих средина. Догађаји у њима се, нажалост, најчешће негативно, рефлектују много даље и утичу не само на односе Приштине и Београда, већ и на ситуацију у региону”, навео је он. 

Аврамовић је подсетио на годишње истраживање „Анализа трендова“, невладине организације „Актив“, према коме највеће поверење грађани на терену имају у српске медије на Косову. 

“Независни медији и медији са националном фреквенцијом из Београда забележили су пад поверења, а у поређењу са 2022. годином, приметан је значајан пад оцене поверења у медије са националном фреквенцијом из Београда, који су у ‘Анализи трендова’ годинама заузимали прво место. Овакви резултати указују на разочараност Срба на Косову извештавањем медија из Београда о дешавањима која су обележила 2023. годину”, додао је он.

Причу о службама, уцјенама, национализму и напосљетку смрти. О улози медија, који је постао убојито перо рата, листама за одстрел и онима који су сакривени иза писаћих машина и псеудонима распламсавали пламен насиља.

Човјек ниоткуда

Његова је прича уједно и прича о Слободном тједнику.

Легенда, али и добро упућени новинари, са којима смо разговарали, кажу да га је у свијет познатих увео пријатељ и будући замјеник главног уредника Иван Остоја. Није ни он сам био неки новинар, ако је уопште и био до настанка СТ-а, јер о томе никаквих трагова нема, али је потицао из старе и имућне сплитске породице, са добрим контактима.

Познаваоци прилика из тог времена не либе се да СТ окарактеришу као лист повезан са службом - али шта је заправо служба? Колоквијално често пандан параноји и информацијама иза кулиса. Листајући бројеве СТ-а, од његовог настанка до смрти, може се утврдити да је ово гласило пропаганде (новинарско свакако да није било) заиста располагало информацијама које никако нису стизале редовним новинарским каналима (ма колико широко они били посматрани). Да суштина дјеловања овог листа и његових аутора, са свим псеудонимима, никако није ишла у прилог истини, већ споју класичне пропаганде, усавршене до максимума, и уцјењивачког потенцијала његовог креатора, Маринка Божића.

Ипак, не треба се заваравати да је СТ само продукт службе. Његова идејна креација лежи у злокобној интелигенцији Маринка Божића, харизми и допадљивошћу која је просјечног дописника Вечерњих новости из Сплита претворила у редовног госта тадашњих кругова високог друштва. Стога ни не чуди да су га и сами одметници Слободног тједника директно доводили у везу са блиским савјетницима Фрање Туђмана.

Божић је тачно знао да препозна у ком правцу ће вјетрови дувати, прије него ли олуја уопште и крене.

У служби очувања Југославије

Насловницу првог броја Слободног тједника Божић је посветио Мики Трипалу, једном од вођа Хрватског прољећа 1971. године. Упркос ранијим националистичким тежњама, Трипало 1990. године представља умјерену страну која треба да спречи да се ХДЗ домогне власти и комунистички једнопартизам замјени националистичким. У тренутку када СТ настаје, у Хрватској се спремају први вишестраначки избори.

Да конфузија око настанка овог листа буде још већа, дио насловнице краси и фотографија Маринка Божића са посљедњим предсједником Савезног извршног вијећа (СИВ) Југославије Антом Марковићем. Марковић, који једини и даље сања очување Југославије има подршку СТ-а.

Поред поменутог двојца, састанку су присуствовали и Иван Остоја, Божићев замјеник, као и Марко Роглић, предсједник ИНА-Турса. Потоњи се раније доводио у везу са југословенском контраобавјештајном службом, те се претпоставља да је управо он био Божићева веза са Марковићем.

У сваком случају, писања СТ-а у првих неколико бројева јасно дају до знања да је лист про-југословенски настројен. Овој тези у прилог иде и чињеница да се у Издавачком савјету СТ-а тада налазе новинар Џавид Хусић и режисер Вељко Булајић, обојица наклоњени југословенској идеји. Тако СТ пише о Туђмановим “(Не) дјелима”, поредећи га са Милошевићем.

Вријеме вакума

Већ у трећем броју Слободног тједника опрезни читалац примјећује благи отклон од југословенске идеје, тада још увијек камуфлиран у низу текстова посвећених историјском ревизионизму. Саркастично, али у духу Божићевог хумора (савременици тврде да је био духовит човјек), лист који уређује објављује карикатуру чланова редакције, у којој је Џавид Хусић представљен као “лебдећи дух”, издвојен од чамца којим плови Слободни тједник.

Из импресума, волшебно нестаје Издавачки савјет који је окупљао умјерене и про-југословенске интелектуалце. Многи би рекли да је Издавачки савјет послужио својој сврси, омогућивши звучним именима СТ-у да у свега неколико бројева стекне завидну репутацију.

У истом броју објављује се интервју са хрватским емигрантским историчарем, склоним ревизионизму Ивом Омрчанином, у коме се директно таргетира познати југословенски историчар јеврејског поријекла Славко Голдштајн. Омрчанин говори о “жидовској завјери” и “позитивној страни НДХ”.

Следећи бројеви дају све више простора Туђману, занемарујући Анту Марковића. Избори за хрватски сабор све су ближи, а са њима и вјера у Туђманову побједу.

Коначно, након побједе ХДЗ-а 22. априла, Слободни тједник недвосмислено се окреће новим властима.

Нека нова служба

Да ли то онда значи да Божић никада није вјеровао у Југославију, да је све само била представа за јавност? Није познато. Ту тајну је 1993. године однио са собом у гроб. Његова идеолошка убјеђења никада нису била препрека, нити битна за Слободни тједник. Дубоко у њему можда су остала и непромјењена, али сакривена иза макијавелистичког прагматизма, у коме је било битно само уклопити сопствено пропагандно ремек дјело у реалполитичку околину.

Није јасно када Маринко Божић одлучује да промјени страну.

Према једној верзији, у недјељама које су претходиле првим вишестраначким изборима, а када је већ постало јасно да ХДЗ ужива знатну подршку, Божић таласа давајући простора и комунистима и националистима. На тај начин, СТ представља платформу за обе струје, чекајући исход избора.

Друга верзија, која је више вјероватна, указује да Божић након нешто више од мјесец дана постојања СТ-а, Југославију замјењује Хрватском и ступа у контакт са новим, реформисаним службама. На тај начин добро предвиђа да Марковић нема довољно политичке моћи да очува Југославију и окреће се струји чија је побједа неминовна. Овој верзији у прилог иде и промјена унутар саме редакције, односно нестајање Издавачког савјета и про-југословенских новинара.

Који год од два поменута сценарија да је био на снази, суштина је иста. Слободни тједник, под покровитељском палицом Маринка Божића бирао је пут тренутачног побједника. Ослушкивао је шта јавност жели да чује, а онда јој исто сервирао у до тада незамисливом формату.

Да није било рата, Слободни тједник вјероватно никада не би постао оно што је био - али као и у сваком сукобу, на површину испливава највеће зло. Тако је било и са Маринком Божићем.

Ко је и на који начин врбовао Божића остаје непознаница до данас, али суштински то није толико ни битно. Са растом утицаја Слободног тједника расте и моћ Маринка Божића. Без СТ-а, он не постоји, стога он постаје СТ.

Једна од супротстављених страна у том рату су, према ономе што је рекао Лалић, управо социјалне платформе.

“У последњих годину дана захуктао се рат против медија, предвођен Илоном Маском, који промовише своју мрежу X, и Доналдом Трампом, који промовише своју мрежу Truth. Бајден је пре неки дан на традиционалном састанку са водећим медијима причао о томе. То је опасна ствар, којој само ЕУ стаје на пут својим регулативама. Јер, ви у медијима одговарате уколико објавите лаж, а на друштвеним мрежама вас алгоритам гура да наставите са тим”, рекао је Лалић.

Како је Иан Бремер у интервјуу за “Велике приче” рекао, а подсетио Лалић, “телефонска компанија није одговорна уколико двоје људи прича о тероритичком нападу, али кад алгоритам тражи људе који имају сличне идеје, онда неко мора да одговара”.

И то је, навео је Лалић, само део хаоса који погађа медије широм света.

“Нестају велике дневне новине у којима би људи читали и оно што их не занима, како би могли да причају с људима на послу који немају иста интересовања. И ми добијамо неинформисано становништво. Никад образованије, а никад мање информисано”, истиче он. 

Ту је Србија, како каже, као и у многим другим стварима предводник.

Српски новинарски пејзаж, већ дуго, додаје Лалић, обележавају таблиодизација, пропаганда и урушавање медија.

Последица су, како истиче Лалић, дневна штампа на издистају, угрожени недељници, мањак дебатних емисија и људи који више не прате медије. 

“И онда се пробудите једног дана и схватите да не знате ни шта се дешава у нашем граду. Уставна дужност медија је да обавештавају грађане, и кад долази отровни облак, и када се пуца у Бањској на Косову. Јер, нека жена је могла да поведе децу да упале свеће. То тако иде”, рекао је он. 

То, како је рекао, видимо на свим пољима - од Украјине до Газе, од светских тема до домаћих.

“Заустављена је проходност кроз медије и отворен простор људима којима није место у њима. И то је светски тренд, јер се јуре кликови. Корона је све то само појачала. Тако да се налазимо у најопаснијој ситуацији икада, а у Србији она има и безбедносне ризике”, додао је он.

Лалић, који је новчани део награде УНС-а “Александар Тијанић” донирао Милану Јовановићу, каже да је правоснажна пресуда против оних који су запалили кућу овом новинару из Гроцке једини случај са повољним исходом ове године.

“Новинари се вређају, пале им се куће. Једини светли пример је пресуда против нападача на Милана Јовановића, иако смо и ту гледали бројне опструкције. Али та пресуда јесте важна. И ваљда ће да склони остале који мисле да је у реду угрожавати новинаре”,  навео је он.

Новинари су, како је истакао, изложени репресији свакодневно и са разних страна- од прогонитеља на мрежама, људи који прете и уживо и онлајн, до представника власти који се обрачунавају с медијима, иако они нису такмац.

“Разумем да медији нападају медије и политичари политичаре, али зашто сви нападају медије - политичари, и бизнисмени кад нису задовољни, и највијачи, како видимо, и грађани? То јесте рат који се води против медија, и то на најпрљавији начин, гурањем мрежа на којима је Трећи светски рат почео милион пута, и које су пуне бруталних лажи”, истакао је Лалић.

Зоран је завршио историју. Њега то уопште није занимало. Желео је да студира режију. По завршетку факултета почео је да предаје у гимназији у Шапцу.

Одувек је волео новинарски позив и чим се указала прилика прешао је у телевизију. Јова Шћекић је био тада главни. Чула си за Јову Шћекића. Онда су припремали овде људе, дописнике. Ишли су на семинаре. То је све озбиљно рађено. 

Одрастао је у честитој породици. Отац му је био јако праведан. Није тражио ништа за себе. У рат је отишао са 17 година. У рату је погођен у ногу. Онда је био у Београду на лечењу и ту је дошла моја свекрва. Из Црне Горе стигла је у Београд. Завршила је медицинску школу. Ту су се и упознали, док се лечио, заливајући терасу, заволели и узели. Зоранов отац је носио ту ципелу. Имао је доста краћу ногу.

По други пут за Банију

Мој Зоран је, како да ти кажем, човек који је одрастао у породици у којој је тата био комуниста. Као и сви ми што смо у то време били. У таквој атмосфери је стасао. За правду. Важно је бити праведан, чист. Он је био такав. Тако је и васпитаван.

Кад смо причали са сином Зоран и ја, а он је тада похађао гимназију, шта ће да студира он је рекао: "Слушај мама, ја ту твоју физичку хемију немам намеру да студирам, нити хемију, физику, ја хоћу новинарство". 

А, мој Зоран каже овако: "Док сам ја жив ти то нећеш студирати". 

А знаш зашто је он то рекао? Што би мислили људи да он има неку протекцију пошто му је тата новинар. Ето видиш.

У то време радила сам у „Зорки“.

Овде су у телевизији имали караван, неку старудију, њихов службени. Први пут су ишли са београдским аутом. Око петнаест дана пре тог одласка 7. октобра 1991. године су ишли.

Сећам се да су у граду у то време почели да нам прилазе људи и питају када ће поново новинарска екипа ићи да извештава са ратишта.

Заустављали су нас. И које знамо и које не знамо. Овако би рекли: "Амиџа, када ћеш ићи поново?". Просто сам у њиховим очима видела оно да га терају да иде, попут "ти си ту, а наши су тамо, када ћеш ићи поново". То је било свако друго питање. Веровали су Зорану.

Резервисти из Шапца били су на Банији у то време.

Одлучили су поново да иду. Мислим да је други пут требало да иде Зоран Бркић, али се нешто догодило, па је онда Зоран. И он је био сигурнији. Први пут се плашио. А ово други пут иде тамо где су били. Тамо је наш гарнизон. Први пут кад су били дали су им заштитно возило пицгауер, како се зове. И каже кад то возило иде не сме да се усуде да тако нападну. И сад је мислио све ће бити исто.

Кад су дошли тамо нису им дали то возило, него сео Сретан Илић, резервиста, рекао је "нека, ја ћу ићи с њима". Тако је он човек ишао. И још нешто. Није писало на ауту „прес“. Био је бели голф. Мислим да је то РТС-ов ауто. Нисам сигурна.

Није ми говорио куд иде

Мој Зоран је... Сада ћу да ти кажем. Када је била пуцњава у Борову селу, први пут, био је тамо. Он мени није хтео да каже где иде. Када је био тај прилог на телевизији. Он стоји иза тих кућа одакле пуцају и пуцају на њих. Ја сам се престравила. Па каже "да сам ти рекао ти би се уплашила".

Онда је исто био на скели из Војводине ка Хрватској. Не знам шта се ту догађало. Да ли су избеглице прелазиле. Не знам.

То јутро, 7. октобра 1991. године, кренули смо колима заједно и овде до позоришта дошли. И ја сам га питала: "Па, је л' баш мораш да идеш?", дословце се сећам. Није рекао морам. Али је рекао: " Знаш да ми је то обавеза". И ту смо се поздравили. Он је отишао пешице до редакције. Ја сам отишла колима на посао. Ми смо се, мислим, око 7 разишли.

Чули смо се пре него што је кренуо. Око 11 сати. Рекао ми је да нису још кренули из Шапца, да још пакују и те пакете. Рекао је да ће се јавити кад стигне. И јавио ми се увече: "Ево у хотелу „Босна“ сам. Ту је Бранко Станковић, он се враћа, а ми ћемо наставити".

Баш сам рекла, јој, чујем од мојих техничарки, где сам радила, а били су им мужеви тамо и браћа, кажу ми: "Јој, звижде меци са свих страна". Бар тако су њима причали резервисти. Он каже: "Ма, не брини ништа, ми се сутра јављамо", то су биле задње речи, "у Двору на Уни нашем том штабу", ваљда се тако зове - штаб, "и од њих ћемо добити пратњу".

Он је очекивао да имају исту пратњу као и први пут, то возило, пицгауер „и онда идемо у обилазак. Ништа не брини.“ Ето, то су биле...

Био је ауто препун пакета

Слали су преко њих људи пакете својима. А и снимали су што више, јер нису објављивали само на „великој телевизији“ него и на локалној, шабачкој телевизији.

Тамо је пуно касета снимао. Трудио се да на сваком пункту сними што више Шапчана. Бар кад је био први пут. Једно је био прилог за РТБ, а друго је било емитовано у наредним данима по више сати на локалној телевизији.

Да виде људи своје. Да су живи.

Бранко Станковић је задњи био са Зораном. То вече је седео са Зораном у хотелу „Босна“. Он се враћао, а они дошли. Причао ваљда каква је ситуација. Мислим да је критиковао Зорана што нису имали довољно панцира. Он најбоље зна. Зна Зоран Бркић. Кад су раније ишли.

Поноћ

И онда кад су дошли да нам јаве у поноћ, два униформисана полицајца. Није прошло пет минута од када је отишла полиција, ту је било новинара и колега. Они су већ у четири поподне знали да су страдали. Имали су информацију да су страдали и онда су се састали и договорили ко ће код које породице да оде. Не могу сви на једно место. И они су практично, не знам од колико сати, доле били испред зграде, чекали када ће полиција да јави, па да се они попну. Нема пет минута да су дошли после полиције. Ту је било и колега из Гласа Подриња и других људи.

После тога, ја се не сећам, ни ко је дошао ни ко је прошао.То ми је остало...

Сахрана

Сахрана је била овде на тргу. Цео Шабац је изашао на сахрану. Јер то је ипак велика група. Пуно познаника, пуно родбине. Незапамћено. Ишли су камиони отворени, носили сандуке. У свакоме је био по један сандук. Ми смо мало ишли пешице, па су нас онда део превезли. И онда на гробље. Мене су питали да Зорана сахране у Алеју заслужних грађана.

„Не, ако можете да ми учините, сахраните га поред родитеља", то сам рекла. Јер има ту гробница његових родитеља, а ту је био забрањен нови ред да се прави. И хоће. И онда су и за осталих троје исто то урадили. Тако да су они сви у низу сахрањени један за другим. Један споменик је урадио Шапчанин, уметник.

И онда и одлазак у телевизију у Београду. Ми смо били као мумуфицирани. 

Па пошто је био рукометаш оформили награду Зоран Амиџић. Потрајало је годину дана. И тако. После све знаш како је било.

На РТС-у је ишао прилог од неколико минута, а на локалној телевизији је пуштано два три сата.

Колико ја знам нико није из РТС-а посебно истраживао. Одмах после погибије био је прилог где су били снимци са места где су страдали.

Добијао је постхумно награде, знаш како то већ бива. Деца су примала стипендију од телевизије.

Текст после убиства –  хрватски таблоид Слободни тједник

Наслушала сам се прича из „поузданих извора“. Убио их онај, убио их овај... Било је по новинама верзија и верзија. У извештају страдали на путу између Глине и Петриње, у толико сати. То је био извештај.

Узели су Зоранову ташницу са документима. Узели су они и камеру, чини ми се, и неколико касета. Али једна касета је снимљена остала, коју нису узели.

Текст је објављен у хрватском недељном таблоиду "Слободни тједник" у ком су објавили Зоранову фотографију у дресу.

Звао је у "Слободни тједник" Зоранов пријатељ Божић. Он је умро. Био је Шапчанин који је у Немачкој имао фирму за пластику. Добро смо се знали. И мој Зоран је желео увек да представи наше људе који су успешни тамо, а не само да су комуналци. И он је обилазио такве људе и правио репортаже, пуштао је овде и ишло је на РТС-у.

И тај Божић, кад се то чуло и он је дошао, не знам како, до текста. Ми одавде нисмо могли да се чујемо с Хрватском. И он је из Немачке звао Слободни тједник. И тражио је Јову Кубуру који је био потписник текста. И онда му се јавио. Као из Немачке зове човек. Можда је говорио и немачки. Не знам тај детаљ. Углавном, кад му се јавио питао је одакле теби те ствари које си написао нетачно о новинару Зорану Амиџићу и екипи. Јао, па господине, ја немам појма, мени је уредник, тако је рекао, уредник, дао већ написано да само потпишем. Онда су прекинули везу.

"Вероватно да би у овом тренутку на Илиџи било тешко наћи иједног човека који у својој кући нема барем једну фотографију коју је Жика урадио", писало је "Српско слово" у некрологу Живку Филиповићу, фоторепортеру истог тог листа и сниматељу ТВ Нови Сад,  који је погинуо 30. јануара 1993. у сарајевском насељу Азићи, током борби српских и муслиманских снага. Истовремено гине и Милош Вуловић, новинар Радио Илиџе, док је тешко рањен Владимир Вукашиновић из ТВ Нови Сад (преминуо пре 10 година).

Рођен 5. јула 1950. у Сарајеву, Филиповић је цео живот провео на Илиџи.

"Познавао је све Илиџанце, био им је пријатељ и никад није пропуштао да их фотографише и да им у пролазу да фотографију за коју и нису знали да је начињена. Мало је оних који немају читаве албуме фотографија своје деце које им је он начинио, увек радо и увек бесплатно као поклон за неку згодну прилику", писало је "Српско слово".

Као професионални фоторепортер почео је да ради 1971. године, показују подаци из истог текста. Запослен је био у сарајевским "Вечерњим новинама", а пратио је многе важне спортске, политичке и културне догађаје. Прву самосталну изложбу новинске фотографије "Стазама Игманског марша" имао је 1984. године у хотелу "Терме" на Илиџи, док је новинарску награду за најуспешнију фотографију добио 1988. године.

Те ратне '93, након Филиповићеве погибије, редакција "Српског слова" даље пише:  

"Као спортски репортер путовао је с екипом сарајевске "Босне" на европско кошаркашко првенство, потом на светско фудбалско првенство у Италију, а као врсног професионалца ова редакција, која ће га касније као Србина често шиканирати, није у та мирна времена пропуштала прилику да га акредитује свуда тамо где су и други увек слали своје најбоље кадрове".

Захваљујући фотоапарату од кога се није раздвајао, добиће и надимак по коме ће га многи памтити, о чему пишу колеге након Филиповићеве смрти.

"У нека боља времена, онда када су се људи у редакцијама делили на оне који знају да раде свој посао и оне који то не знају, а не на нације, Живко је у првој подели припадао оним првима. Знао је да ради. Тада са својим нераздвојним пријатељем Милетом Рајићем, такође фоторепортером, у једној подрумској просторији у Улици Борише Ковачевића, где је редакција "Вечерњих новина" била смештена, прави безмало цело професионално чудо. Оно што у осталим редакцијама раде читаве екипе сарадника, помагача и шефова, ту раде њих двојица. Имају фотоапарате марке никон, а по њима ће Миле свог друга назвати Жикон, и са тим надимком Живко је провео остатак живота".

Чим је '91. почео рат у Хрватској, као сниматељ и фоторепортер, обишао је сва ратишта.

"С главом у торби ишао је увек без поговора, јер тамо где год је било опасно и када су се увек други, они који у били миљеници шефова извлачили, Живко је одлазио и, на срећу, враћао се доносећи пуне руке слика и филмова".

А онда је рат почео и у БиХ, те '92. године. Са старим родитељима, супругом и двоје мале деце, братом и његовом породицом, како је након погибије известио лист у ком је радио, морао је главом без обзира да бежи из властитог дома на Ступу, са прадедовске земље. Са нешто мало ствари, али никако без фотоапарата и камере, бежи у суседни Осјек (село у Сарајеву). Жалио је једино, пише даље, што му је у остављеним материјалима остала слика патријарха Павла, кога је фотографисао на једном задатку. Поклонио ју је свом оцу. Али би рекао: "Није важно, сликаћемо поново Павла".

Чим је букнуло и у БиХ Српска општина Илиџа Републике српског народа БиХ, како је тада словила, ствара своја гласила. Кризни штаб општине 29. мај '92. године оснива новине "Слово Илиџе", чији је први број изашао већ 3. јуна. Иако у оснивачком акту пише поменути назив, одмах га мењају у "Српско слово". Истовремено основана је и радио-телевизијска кућа Српске општине Илиџа.

Живко Филиповић био је у оснивачком одбору "Српског слова", члан колегијума редакције задужен за фото репродукцију и фото опрему. Уједно, Филиповићу је рат донео ангажман као сниматељу за ТВ Нови Сад. 

"Српско слово" био је невелики лист, који је излазио углавном на десетак дана, а некада мало чешће, некада ређе. Није имао устаљену динамику, као ни стални број страна. Али тај број никада није био велики, 12 до 16 страна, бар у оним примерцима до Филиповићеве смрти. Низале су се информације о рату, приче, репортаже, умрлице... У сваком броју било је и Филиповићевих фотографија - са српским борцима пред акцију и после акције, у тренуцима предаха, када сређују оружје, доручкују... А било је ту и слика из живота сарајевских Срба, па и тога како деца возе бицикл у тренуцима предаха, између борби и скривања од метака и граната...

Као и већина ондашњих мушкараца у пуној снази и Живко Филиповић био је распоређен у одговарајућу јединицу. Званично је био припадник Прве илиџанске пешадијске бригаде Војске Републике Српске, показују подаци које је УНС добио у Борачкој организацији "Илиџански борац" општине Источна Илиџа.

Горан Шеховац, председник ове организације, уједно и представник Сарајевско-романијске регије у председништву Борачке организације Републике Српске, за УНС прича да су Азићи место у склопу сарајевског предграђа Ступа. Дакле, истог оног где је Филиповић одрастао и где му је прадедовина.

Војска Републике Српске је у децембру '92. године ослободила најпре велико насеље Отес за које су се водиле тешке борбе са Армијом БиХ. Шеховац је тада био млади припадник војне полиције.

- Након ослобађања Отеса, у јануару '93. године наставили смо даље јер смо ослобађањем Азића повезали територију са насељем Доглади и тек тада имали одбрамбену линију да бранимо своју територију Илиџе. У тим Азићима налазила се месна индустрија Симес и фабрика чарапа, тзв. чарапара. Кад је кренула акција био је тотални хаос - артиљерија, гранате које су испаљивали муслимани са Сокоља... Био сам неких 50 метара даље кад је граната пала на новинаре, тамо према чарапари - сећа се Шеховац.

Филиповић је тог 30. јануара био са Милошем Вуловићем, који је и живео на Илиџи, као и са Владимиром Вукашиновићем. Акцију српске војске водио је рођени брат Милоша Вуловића, који је за УНС говорио о томе, не желећи да му име помињемо.   

- Увече 29. јануара долазе код мене, изнад команде сам живео, Милош, Жика и Вукашиновић. Носе флашу ракије и печеницу, иако знају да у рату нисам пио и никоме нисам дао да пије. Зезам се: "Шта је то?", а они: "Ај' нам реци, кад крећеш и где крећеш. "Ма дај, пустите ме људи". Они: "Ајде, ајде, дај да снимимо, дај да ово, дај да оно... ". И дан-данас није ми јасно што сам рекао, никад не говорим. Углавном, да их се кутаришем кажем: "Ујутру, у пола три, будите овде пред комадом" - испричао је Вуловић.

У речено време су и дошли. Ставио их је на резервни положај и кренуо ујутру у акцију.

- Борба. Азићи. У неко доба смо освојили, ушли у клин, десно и лево куће. Њих тројица остали. Са Сокоља нас ко на длану виде. Ови до мене, с десне стране запели, не могу јако да ударају из куће. Зовнем преко мотороле тенкисту Ковача, био је близу њих тројице: "Изађи! Кад изађеш, право, видећеш кућу са два бора"... Док сам објашњавао тенкиста каже: "Схватио сам, видим која је кућа, из ње бије ватра према нама". А њих тројица истрчала из куће, Вукашиновић да сними како тенк дејствује - сећао се Вуловић.

Ту је била мала ограда, на цоклу високом свега десетак центиметара.

- И док је тенк изашао, држ' горе-доле, ови са Сокоља су гађали гранатом "шездесетком". Како је пала, граната је ударила у то цокле и распршила се. Жика погине на лицу места, Вукашиновића подере, а Милошу је гелер пробио трбушну аорту и био смртоносан - казао је Вуловић.

Уз српску војску, као и током целог рата и тада је био др Миодраг Лазић (1955-2020). Нишлија који је ушао у легенду био је хирург добровољац још од 1991. године , када је отишао на ратиште у Крајину. Почетак рата у БиХ води га на Пале, да би у септембру '92. године стигао и у тек створену болницу "Жице" у сарајевском насељу Блажуј. И тог кобног 30. јануара био је уз Србе, што је и забележио у дневнику, који је касније објављен у књизи "Дневник ратног хирурга". Овако је из угла доктора Лазе, како су га сви звали, изгледао тај дан:

"Азићи, део илиџанске општине који су држали муслимани. У жестоком контранападу ослобађамо га. Један борац је мртав, више рањених. Једна тешка операција грудног коша. Берибака Миро, 1964. годиште, са Илиџе; грудни кош разваљен распрскавајућим метком, плућа искидана, више ван грудног коша. Спашавам га. Операција траје два сата, изузетно тешка, али жив је. Да је стигао петнаест минута касније, био би мртав.

Али, погинула су два моја добра друга, а један је тешко рањен. Новинари. Најхрабрији. Ишли су заједно са нашим борцима и снимали битку. Лудо храбри. Овде бити, то је већ храброст. Ићи у битку, у прве редове, са камером и речима, да директно пишеш историју, то је лудо храбро. Погинули су од гранате. Моји драги другови, новинар Радио Илиџе Милош Вуловић и сниматељ, сарадник ТВ Нови Сад Жика. Сви смо га тако звали. Нека им је слава. Сви тугујемо за њима. Троје мале деце остало је без очева.

Мој друг, новинар ТВ Нови Сад Владо Вукашиновић тешко је рањен. Одмах сам га оперисао. Живот му није у опасности. Пребацујем га на Пале, а одатле хеликоптером на Војномедицинску академију."

Име и датум и место погибије Живка Филиповића забележени су на свега неколико места, почев од Досијеа УНС-а убијеним и несталим новинарима од 1991. године. Комитет за заштиту новинара наводи да је убијен током борби између снага босанске владе и српских побуњеника у Илиџи, предграђу Сарајева које су контролисали српски побуњеници, што цитира и УНХЦР.

Бившег председника Општине Гроцка Драгољуба Симоновића Апелациони суд у Београду правоснажно је осудио на четири године затвора јер је подстрекивао друге осуђене да запале Јовановићеву имовину. Суд је смањио затворску казну за годину дана у односу на првостепену пресуду. Симоновићу је изречена и новчана казна од 100.000 динара. 

Осим Јовановића, осуђен је Владимир Михаиловић, и то на три године затвора и новчану казну од 100.000 динара.

Владимир Новаковић осуђен је на казну затвора од две и по године, док је Александар Маринковић, који се налази у бекству, као директни извршилац осуђен на казну затвора од четири године и новчану казну од 100.000 динара.

Јовановић каже да, ако се узму у обзир остале пресуде, које су углавном биле на штету новинарима, он овом пресудом може бити презадовољан.

“Коначно је донета задовољавајућа правоснажна пресуда због напада на новинара”, рекао је он.

Ово је шеста година како поступак траје, а све што се дешавало, како додаје Јовановић, утицало је на његово и здравље његове супруге.

“Моја супруга још увек ноћима не спава. Изгубио сам прошлост, драге успомене које нико више не може да надокнади”, рекао је он.

Ипак, имао је, како каже, среће јер је предмет дошао у праве руке - код јавног тужиоца Предрага Миловановића.

“Он је савесно обавио свој посао. Имао сам и доброг адвоката, госпођу Ану Матић”, додао је.

Осим њихове, значила му је и подршка колега из земље и света, а поручује да је ово добра порука за младе пред Светски дан слободе медија. 

“Изгубио сам много тога, али се надам да су новинари добили. Волео бих да се ово што је мене снашло не деси ниједном новинару, поготово млађем. Надам се да ће они бити слободнији и да ће сваки бахати политичар добро да се замисли пре него што крене на њих”, рекао је Јовановић

Истраживање о безбедности новинара у 2023. години засновано је на анкети у којој је учествовало 130 новинара и медијских радника. Аутор извештаја је Иво Чоловић.

Најчешћи вид репресије који су новинари наводили су институционални притисци (46,2 одсто) у које се убрајају онемогућавање приступа медијским догађајима и злоупотреба положаја надлежних органа. Други најчешћи вид угрожавања слободе медија су економски притисци или несигурност посла (40,2 одсто), а прате их вербалне претње (30,5 одсто).

Новинари који извештавају о незаконитим радњама и корупцији углавном су наводили да су претње пријављивали полицији и тужилаштву, док су новинари који извештавају о дневним актуелностима у највећој мери наводили да нису пријавили претње.

Реаговање надлежних органа у случајевима пријављених претњи готови сви новинари оценили су као неадекватно (90 одсто). Највећи број претњи, како су навели испитаници, долазио је од анонимних пошиљалаца (14,1 одсто), грађана који се изјашњавају као присталице неке политичке странке (14,1 одсто) и јавних функционера (13,1 одсто).

Сваки четврти новинар који је био изложени претњама, нападима и притисцима, навео је да су ове ситуације утицале на његово физичко здравље, док је 40 одсто испитаника приметило анксиозност, осећај нелагодности и стрепњу.

Од бољег правног статуса новинара до ређе самоцензуре

Новинари у Србији се, како је анкета показала, у великој мери суочавају са дигиталним насиљем и растућом аутоцензуром. О томе говори и податак да је више од половине анкетираних новинара признало је да су одустали од објављивања неког медијског садржаја који су произвели. Као најчешће разлоге за овакву одлуку новинари су наводили страх за безбедност, притисак од послодавца и етичке дилеме.

До самоцензуре у највећој мери доводе политички и економски притисци. Ипак, када су директно упитани да ли власници утичу на самоцензуру својим неприкладним поступцима, испитаници су били подељених мишљења. Половина је тако сматрала да власници немају утицај на одлуку новинара да нешто не објави, док је половина сматрала да овај утицај ипак постоји.

У истраживању су на основу одговора испитаника издвојена три елемента која би могла довести до смањења аутоцензуре. У питању су већи утицај јавности и залагање за слободу медија, регулисан правни статус новинара и побољшана правна заштита новинара. Иако недостатак правне заштите није препознат као један од главних фактора који доводе до аутоцензуре, новинари сматрају да би побољшање правног оквира и заштита новинара ипак допринели смањењу самоцензуре међу новинарима.

Осим пораста самоцензуре, како се наводи у истраживању, забрињавајући податак је и да је 40 одсто новинара навело да се суочава са дигиталним узнемиравањем. Као најчешће облике дигиталног узнемиравања новинари су навели сајбер насиље, узнемиравање путем објава и коментара и лажно представљање.

Цео извештај доступан је у прилогу.

Управо ова реченица била је окидач за избијање насиља 2004. године у ком је убијено 19 људи и уништено 39 цркава и манастира, попаљена села и урбане средине, претучено и малтретирано више од 900, а протерано око 4.000 Срба.

Дан након што је Удружење новинара Србије (УНС) са својим огранком на Косову реаговало на овогодишњу вест, РТК ју је изменио наглашавајући да је „коригована након претходне ненамерне техничке новинарске грешке, због чега се извињавају“.

Иако је избачена формулација да су се албанска деца утопила „док су бежала од групе српских младића“, у измењеној информацији је изостављено да је насиље 17. марта 2004. године било усмерено против Срба.

У овој вести се уништавање храмова и имовине Српске православне цркве описује као „догађај праћен паљењем православних верских објеката и кућа на Косову“. И док се у вести ни на који начин не помињу Срби, истиче се да је „са друге стране уништена имовина и стотине приватних објеката Албанаца“.

И након реакције УНС-а и његовог огранка на Косову у којој се најоштрије осуђују „корекције“, као и дистанцирања од спорног текста најмање педесеторо запослених на ТВ каналу РТК2 на српском језику и у српској редакцији РТК1 и који захтевају да се истражи професионална одговорног у вези с тим, ова вест се дуже од месец дана налази на сајтовима РТК на српском и албанском језику.

Огранак Удружења новинара Србије (УНС) на Косову упутио је поводом овог случаја жалбу Савету за штампу Косова и обратио се амбасадама и међународним организацијама у Приштини. Одговора још увек нема.

Како УНС незванично сазнаје, жалба ће у Савету за штампу Косова бити разматрана ове недеље.

УНС се пре две недеље обратио и генералном директору РТК-а Шкумбину Ахметџекају истакавши да је „коригована“ верзија ове информације “више од две недеље” на сајтовима РТК, што је једнако неприхватљиво као и њено објављивање. УНС је генералног директора РТК подсетио и на последице настале након објављивања те вести. Одговор Ахметџекаја, УНС није добио.

УНС је, убрзо након што је објављена ова вест 17. марта 2024. године, о томе oбавестио  Међународну (ИФЈ) и Европску федерацију новинара (ЕФЈ), као и још седам међународних новинарских и медијских организација - Article 19, Европски центар за слободу штампе и медија (ЕЦПМФ), организације Free Press Unlimited и OBC Transeuropa, Репортере без граница, International Press Institute(ИПИ) и мрежу SafeJournalists.

Од укупно 186 пријава које је послало 95 уметника Западног Балкана, стручни жири је одабрао 44 рада који чине ову изложбу. За најбоље су изабране карикатуре Душана Петричића.

Такмичење и изложбу организовали су Светски покрет карикатуриста и Министарство иностраних послова Холандије.

„Карикатуристи, који својим оловкама позивају власт на одговорност и разоткривају неправду, злоупотребу моћи и корупцију, не могу да раде свој посао без слободе медија“, навео је Светски покрет карикатуриста у позиву за такмичење.

Жири који је одлучивао о наградама чинили су координаторка програма Института за медије Црне Горе Дина Бајрамспахић, директорка Центра за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) Милица Шарић, генерална директорка Фактоје Клодиана Капо, Џемајл Реџа из Удружења новинара Косова,  професионални стрип цртач Филип Андроник, као и професионални уметник и стрип дизајнер Игор Стевковски Стевац.

УНС је, иначе, пре две недеље обавестио ЕФЈ да УНС и УНС на Косову не прихватају учешће на Годишњој скупштини због дискриминације, односно искључивања из припреме и организовања Скупштине у Приштини.

Предлог резолуције о истрагама убистава новинара на Косову

У Предлогу резолуције о истрагама убистава новинара на Косову, који је УНС послао ЕФЈ-у, наводи се да Скупштина ове федерације тражи да Управни одбор ЕФЈ-а од УНМИК-а, ЕУЛЕКС-а и власти на Косову захтева да се формира међународна експертска Комисија која би помогла у истраживању убистава, киднаповања и нестанака 19 новинара и медијских радника на Косову у периоду од 1998. до 2005. године.

У Предлогу резолуције коју је УНС поднео истиче се да ће Скупштина ЕФЈ-а тражити да се у рад међународне Комисије за истраживање убистава, киднаповања и нестанака новинара и медијских радника на Косову у периоду од 1998. до 2005. године, као експерти, укључе судије и тужиоци из Београда и Приштине, представници међународних мисија које су у поменутом периоду биле задужене за владавину права на Косову (УНМИК и EULEX), као и представници УНС-а и Асоцијације новинара Косова.

У Предлогу резолуције о истрагама убистава новинара на Косову такође се тражи да представници Управог одбора ЕФЈ-а, у сарадњи са чланицама, раде на стварању услова за формирање међународне Комсије за истраживање ових злочина, као и да тужилаштва из Београда и Приштине сарађују директно или уз посредовање партнера од поверења обе стране и редовно о резултатима обевштавају јавност.

Уколико резолуција о убиству новинара коју је УНС предложио буде усвојена на скупу у Приштини, Скупштина ЕФЈ-а ће њоме захтевати и да Специјални суд за ратне злочине на Косову отвори истраге о убијеним и несталим новинарима и медијским радницима на Косову од 1998. до 2005. године.

Резолуцијом ће, уколико буде усвојена, Скупштина ЕФЈ-а тражити и да Уједињене нације спроведу закључке Саветодавне комисије Уједињених нација за људска права (ХРАП), а у којима се констатује кршење Европске конвенције о људским правима у раду УНМИК-а. Скупштина ЕФЈ-а ће у том случају тражити да Уједињене нације обештете породице жртава, као и да о томе обавесте јавност.

У Предлог резолуције уврштен је и захтев Скупштине ЕФЈ-а да мисија EULEX и Савет министара ЕУ, под чијим окриљем је мандат EULEX -а, јавно саопште због чега у њеном извршном мандату владавине права на Косову нису спроведене ефикасне истраге убистава, киднаповања и нестанака новинара и медијских радника у периоду од 1998. до 2005. године, као и да  Савет министара ЕУ установи да ли је EULEX прекршио Европску конвенцију о људским правима.

„Скупштина ЕФЈ-а тражи да ЕУ, која је преузела обавезе да поступа у складу са међународним резолуцијама, у потпуности поштује ову Резолуцију и допринесе истрагама убијених и несталих новинара и медијских радника на Косову, као и да о предузетим корацима обавести ИФЈ, ЕФЈ и јавност. 

Скупштина позива Управни одбор ЕФЈ-а да у сарадњи са другим организацијама, удружењима, Саветом Европе, Уједињеним нацијама и ОЕБС-ом, као и другим међународним телима редовно прати истраге ових убистава и киднаповања и нестанака и да о томе обавештава јавност“, пише у Предлогу резолуције који је УНС посало ЕФЈ-у. 

У овом документу се констатује да је прошло 26 година од почетка серије убијања, киднаповања и нестанака деветнаест новинара и медијских радника који су радили за медије на српском и албанском језику и немачки „Штерн“, а да нико није приведен правди за ове злочине почињене између 1998. и 2005. године.

У Предлогу резолуције истиче се да ништа није предузето како би се одговорни за ове злочине привели правди, ни након Резолуција Скупштина Европске федерације новинара донетих 2018. године (у Лисабону) и 2022. године (у Загребу), којима се тражи ефикасна истрага ових злочина, а које су усвојене на предлог УНС-а.

Предлогом резолуције подсећа се да истраге нису покренуте ни након што су информације о овим злочинима објављене на Платформи Савета Европе за заштиту новинарства и безбедност новинара 2018. године и указује на позитивно искуство у формирању и остварене резултате рада Комисије за истраживање убистава новинара које је 2012. године формирала Влада Србије и захваљујући којој је, између осталог, подигнута оптужница за убиство новинара Славка Ћурувије.

Предлогом резолуције истиче се да је истрага убистава, киднаповања и нестанака новинара и медијских радника, била у надлежности мисије Уједињених нација на Косову (УНМИК) која је имала извршну власт од 1999. до 2008. године и подсећа да је од 2008. године одговорност прешла у руке мисије Европске Уније (Eulex), али да ни до данас нису расветљени ови злочини.

Предлог резолуције о независном Јавном сервису на српском језику на Косову

Осим Предлога резолуције о истрагама убистава новинара на Косову, УНС је ЕФЈ-у упутио и Предлог резолуције о независном Јавном сервису на српском језику.

У овом Предлогу констатује се да је на иницијативу УНС-а у преговорима Београда и Приштине, које је водио специјални изасланик УН Марти Ахтисари, у његовом Свеобухватном предлогу за решење статуса Косова (тзв. Ахтисаријев план) гарантовано право српској заједници да има јавни сервис на матерњем језику који би имао своју фреквенцију.

Уколико ова резолуција буде усвојена, Скупштина ЕФЈ ће њоме тражити да Скупштина Косова донесе Закон којим ће, у складу са планом Мартија Ахтисарија и Уставом Косова, српска заједница добити оснивачки, управљачки и уређивачки независни канал на матерњем језику, са посебном фреквенцијом која ће покривати целу територију Косова.

Скупштина ЕФЈ-а ће у том случају захтевати да се Законом предвиди да овај независни канал буде финансиран из претплате за Јавне сервисе и да Управни одбор ЕФЈ-а, у сарадњи са међународним телима и организацијама и удружењима новинара које делују на Косову прати реализацију ове Резолуције. 

Предлог је, наводи се, заснован на шездесетогодишњој пракси медијских јавних емитера у Белгији.

У Белгији, подсећа УНС у Предлогу, од 1960. године постоје три одвојена јавна емитера. У питању су Фламанска радио и телевизијска радиодифузна организација- ВРТ, јавни емитер за заједницу француског говорног подручја који служи Валонији и великом делу Брисела – РТБФ и емитер за заједницу немачког говорног подручја Белгије – БРФ.

„Њихов модел и добро искуство су недвосмислена препорука да се такав концепт примени на Косову“, пише у Предлогу резолуције о независном каналу на српском језику.

У овом документу подсећа се да је Уставом Косова (јун 2008. године) гарантовано право српској заједници на независни телевизијски канал на матерњем језику који ће покривати целу територију Косова и истиче да Законом о радио-телевизији Косова није спроведена Уставна одредба да овај канал има независну оснивачку, управљачку и уређивачку структуру, као ни да покрива целу територију Косова и има посебну фреквенцију.

Мартовски погром, пише у Предлогу резолуције који је УНС послао ЕФЈ-у, почео након што је Јавни сервис Косова (РТК) објавио лажну вест да су се тројица албанских дечака утопила у реци Ибар „док су бежала од групе српских младића“. Након објављивања ове лажне вести, смртно је страдало 19 људи, оштећено и уништено 39 цркава и манастира, попаљена села и урбане средине, претучено и малтретирано више од 900, а протерано око 4.000 Срба“. После 17 година РТК је поновио ову лажну вест.

Бркић је за сајт УНС-а рекао да је Живковић заслужан што се Ауто прес клуб одржао.

„Сада ћемо се сви заједно трудити да одржимо све за шта се Пеца Живковић залагао. План је да сви досадашњи чланови остану у Ауто прес клубу, али и да проширимо чланство. Такође, намеравамо да активности које смо повремено спроводили постану редовне, али и да осмислимо неке нове“, навео је он.

Осим председника, чланови Ауто прес клуба изабрали су Комисију за пријем у чланство, коју ће чинити члан Управе УНС-а и спортски новинар Душан Албијанић и аутомобилски новинари Владица Шљивић и Драган Симић.

Како је објављено на сајту Donacije.rs путем којег се може уплатити новац, до данас се у акцију укључило 13 донатора, а прикупљено је 58.700 динара.

Циљ иницијативе је да се ода почаст новинару који је оставио дубок траг у заједници и био веома цењен међу колегама на медијској сцени, не само у Нишу, него у целој Србији.

Мурал ће бити на зиду зграде у улици Облачића Рада, где је Додеровић живео. Идејно решење изгледа мурала креирао је познати нишки уметник Ешко Куртић, а планирана површина на којој ће се наћи портрет је 14 квадрата (4x3.5 метара).

Због немогућности да се мурал ослика директно на фасадним циглама зграде, биће потребна израда и монтажа бетонске конструкције (плоче) која би била постављена на зиду. Кроз кампању желимо да обезбедимо средства за плочу, као и за ангажовање уметника за осликавање мурала.

Буџет акције:

→ Израда и монтажа плоче на којој ће бити осликан мурал: 120.000 динара
→ Ангажовање уметника за осликавање мурала: 200.000 динара
→ Укупно: 320.000 динара

Кампању можете подржати уплатом путем платформе Donacije.rs, као и директном уплатом на рачун Локалне фондације Ниш: 

Ко је био Милорад Додеровић?

Милорад Додеровић рођен је 1953. године у селу Маровац, општина Медвеђа. Од 1974. године живео је и радио у Нишу. Четири деценије се професионално бавио новинарством, а од 1994. године био је стални дописник програма на српском језику аустралијског државног СБС радија. Као члан Управе и Извршног одбора Удружења новинара Србије (УНС) активно се залагао за слободу медија и бољи положај новинара.

Током новинарске каријере објављивао је своје текстове у југословенским и српским новинама и часописима. Дванаест година у нишким Народним новинама био је политички коментатор и уредник у ДЕСК-у и извештач из савезног и републичког парламента. Један је од оснивача Локалног антикорупцијског форума (ЛАФ) у Нишу.

У јуну 1989. године био је уредник нишког омладинског недељника Графит, када је због његовог интервјуа са Момом Капором, 101. број овог недељника забрањен.

Свој први роман „Хоџина кћи” објавио је 2018. године у издању Удружења писаца „Седмица” из Франкфурта и нишке агенције Свици. Књигу „Седма сила без крила” је објавио 2019. године, у којој је приказао многобројна искуства и анегдоте из богате новинарске каријере.

Преминуо је 30. децембра 2020. године у Нишу.