Овај истраживачки портал је, наиме, објавио серију текстова о његовој имовину и пореклу новца који је стекао, те о кривичној пријави због смрти пацијенткиње поднете против њега и још четири лекара.

Мацут је у емисији изнео серију оптужби ­– да КРИК није регистрован медиј, да му нису новинари слали питања поводом текстова о њему, да је њихов рад „обмањивачки и нападачки”. Водитељка му је у томе асистирала.

У КРИК-у кажу да су у питању – лажи. У овој истраживачкој редакцији наступ Мацута виде као обрачун са новинарима и суштинско неразумевање њиховог посла – да информишу о питањима значајним за грађане.

КРИК – јесте медиј

Иако је само неколико кликова потребно да се утврди другачије, премијер Мацут је на К1 изјавио како портал КРИК уопште није регистрован као медиј, те да не подлеже медијским законима.

„Срамотно је да премијер износи такве лажи о нама. Тиме практично тврди да уопште нисмо медиј и покушава да нас дискредитује. Просто је и невероватно да износи лажи које су лако проверљиве – свако може за неколико минута да пронађе КРИК у регистру медија на сајту Агенције за привредне регистре”, каже за Цензоловку Бојана Јовановић, заменица уредника КРИК-а.

КРИК је као медиј регистрован још 2015. године. Да подлеже медијским законима очигледно је свима који знају нешто о квалитетном новинарству, али и онима којима је познато да овај истраживачки портал већ годинама туже и политичари и компаније, судије и моћници, позивајући се управо на Закон о јавном информисању и медијима.

Против КРИК-а се у овом тренутку активно води 13 поступака по тзв. СЛАПП тужбама, чији је циљ застрашивање и ућуткивање новинара, објавио је овај портал. Мацут се и са тим лако могао упознати.

„Трчање” за премијером

КРИК је прошле године открио да је Мацут, само дан пре ступања на функцију премијера, купио вилу чија је вредност процењена на милион евра.

Новинари су, пише у том тексту, покушали на више начина да тим поводом дођу до Мацута, али нису успели.

„Схватили смо да нам једино преостаје да одемо негде где је он. Кад је тек ступио на функцију, нигде није наступао, нити је имао конференције за медије, па смо отишли у Градску скупштину на славу града да му поставимо питања”, каже за Цензоловку новинарка КРИК-а Исидора Мартаћ, која је ауторка једног дела текстова о премијеру.

Новинарка истиче да Мацут није изолован случај и да би тако поступили према свакоме ко им не одговори, јер им је важно да добију информације од јавног значаја.

„Он је ступио на највишу функцију у Србији и дужан је да одговори грађанима Србије одакле му новац за вилу која вреди милион евра и на који начин је стекао тај новац.”

Међутим, он ни тада није одговорио на питања новинара.

А о томе зашто није одговорио, причало се и на К1. Водитељка је имала своје мишљење о томе, укључујући и инсинуације на рачун КРИК-а.

Јована Јоксимовић (о Мацутовом односу према КРИК-у): Ако смо почели са тим да желимо друштво у којем желимо дијалог. Некако, када осетите на својој кожи неправду, кажете ’слушај, са тобом који лажеш нећу да причам‚ и то је потпуно легитимно. Али, и ти људи су можда… Можда их је неко други слагао. Можда и треба разговарати и са тим људима за које знате да лажу, јер можда и они су у некој врсти обмане.

Мацут: Или условљености да морају то да раде.

Јоксимовић: Добро, како год, да. Па Вас баш зато питам, што сте одбили да одговорите на то питање?

Мацут (о ситуацији у Скупштини Београда): Новинарка тог КРИК-а је трчала за мном, с микрофоном, кроз ту салу и покушавала нешто да сазна. (…) То је деловало крајње непримерено, да вам онако нападачки, трчећи малтене до излаза, поставља та нека питања потпуно суманута. Пре тога није било ни позива у кабинет, нити су стигла питања са жељом да се разговара на одређене теме.

Јоксимовић је потом питала да ли би данас одговорио на њихова питања, а премијер је казао да је одговорио сада и да би КРИК-у одговорио тек „ако не постоји тенденциозност у томе”.

„Много тражите”, поново тенденциозно је прокоментарисала водитељка.

Исидора Мартаћ не сматра да је непримерено то што је урадила. Каже да функционери „последњих пар година уопште не желе да одговарају на позиве и поруке новинара, нити на питања која шаљу њиховим кабинетима. Зато је ово једини начин да дођемо до одговора.”

Обрачун са новинарима

Због серије текстова о њему, Мацут је недавно поднео и жалбу против КРИК-а Савету за штампу.

Иако се ово тело бави искључиво одлучивањем о томе да ли штампани медији и портали поштују новинарски кодекс, у жалби су као спорне наведене и изјаве Бојане Јовановић за ТВ Н1.

„У спорним текстовима и изјавама уреднице КРИК-а у емисији уживо, објављене су нетачне информације да је подносиоцу жалбе улазак у политику донео велику имовинску корист, а то је вила од милион евра, да јавности није објаснио на који начин је стекао, није дао одговоре на питања новинара КРИК-а и да није говорио о пореклу новца”, пише у Мацутовој жалби.

Наведено је и да „понављање једних истих информација и текстова о поседовању милионске имовине, стављају ‘мету на челу’, односно угрожавају безбедност подносиоца жалбе и чланова његове породице, с тим у вези приликом извештавања новинари морају да имају свест о моћи медија и последицама које њихове изјаве могу да изазову по безбедност.”

У жалби је додато да је то нарочито важно јер је „2003. године извршен атентат управо на Председника Владе Републике Србије, те је оправдана бојазан (премијера, прим. нов.) како за сопствени живот тако и за животе чланова своје породице”.

За паралелу са Зораном Ђинђићем, пуномоћница КРИК-а у одговору на жалбу наводи да није утемељена, а да „мета о којој говори” није „ништа друго до питања на која јавност има оправдан интерес да добије одговоре”, а Мацут „одбија да одговори на њих”.

У одговору се истиче да је КРИК поступао у складу са Кодексом и оспоравају се сви наводи из жалбе. Приложен је и доказ да је Исидора Мартаћ послала питања премијеру.

Након гостовања Мацута на К1 и поднете жалбе Савету за штампу, Бојана Јовановић каже:

„Стичем утисак да премијер има намеру да се обрачунава са новинарима, очигледно не схватајући да је наш посао да информишемо грађане, нарочито о имовини и пословима јавних функционера, као и да инсистирамо на одговорима.”

Саговорница Цензоловке додаје да премијер „није до краја јасно објаснио како се десило да је вилу вредну милион евра на Звездари купио дан пре доласка на функцију нити одакле му новац – штура пријава имовине Агенцији за спречавање корупције није право објашњење које грађани желе да добију”.

Због обавеза директора, синдикат је прихватио да се састанак одржи тек након ускршњих празника. Међутим, термин који је потом био заказан отказан је дан раније, без званично предложеног новог датума.

Синдикат је прошлог петка поново упутио захтев за одржавање састанка без даљег одлагања, али до данас није добио одговор.

С обзиром на повећану неизвесност у редакцији, синдикат сматра да је неопходан отворен и правовремен дијалог са запосленима, посебно када је реч о питањима која се тичу организације рада редакције, начина управљања и положаја запослених.

Синдикат очекује да се састанак одржи без даљег одлагања и да се запосленима пруже јасни одговори на питања од суштинског значаја за њихов професионални рад и сигурност.

Уколико се то не догоди, синдикат ће размотрити даље кораке у циљу заштите права запослених и стабилности редакције.

Заједничко саопштење Синдиката ,,Независност’’ – код послодавца Adria News Београд и ГС КУМ НЕЗАВИСНОСТ

Као и претходних година, породице погинулих одржаће помен истог дана и у 14.06 испред споменика у Ташмајданском парку.

У НАТО бомбардовању погинули су шминкерка Јелица Мунитлак (28), видео-миксер Ксенија Банковић (28), техничар размене Дарко Стоименовски (26), техничар мастера Небојша Стојановић (27), радник обезбеђења Драгорад Драгојевић (27), електротехничар Драган Тасић (31), камерман Александар Делетић (31), реализатор Славиша Стевановић (32).

Погинули су и дизајнер програма Синиша Медић (33), реализатор Иван Стукало (34), радник обезбеђења (40) Дејан Марковић, радник обезбеђења Милан Јоксимовић (47), техничар мастера Бранислав Јовановић (50), монтер Слободан Јонтић (54), прецизни механичар Милован Јанковић (59) и режисер програма Томислав Митровић (61).

"Време" је, наиме, позивајући се на неименоване изворе, на свом сајту данас објавило да је инвестициона група Алпак капитал, власница мреже канала Euronews, увелико у преговорима да купи Н1, Нову С, Данас, Радар и друге медије који сада још припадају УГ.

Алпак капитал је, како наводи "Време", званично португалска компанија која инвестира у медије, телекомуникације и технологију, а први човек групе Педро Варгас Давид је, пише овај недељник, крајње близак одлазећем мађарском властодршцу Виктору Орбану.

Н1 се овим поводом обратио и United Групи, затим већинском власнику УГ - инвестиционом фонду BC Partners, али и групи Алпак капитал, али засад о њих нисмо добили коментар о сазнањима недељника "Време".

У фокусу новог јутарњег програма биће теме од значаја за свакодневни живот грађана, уз више простора за науку, културу и младе.

Слушаоци ће имати прилику да из минута у минут прате најважније актуелне догађаје, док ће у студију гостовати релевантни саговорници који ће анализирати актуелне друштвене теме.

У новом видео и аудио формату тражимо одговорена сва питања слушалаца у области здравства, просвете, економије, права, социјалних тема...

Програм ће објединити и најквалитетније садржаје из понуде радија и телевизије, уз пажљиво одабрану музичку матрицу која повезује препознатљиве хитове и актуелне музичке токове, стварајући пријатан и динамичан почетак дана.

Посебан квалитет емисије Јутро је… представља и то што ће публика програм моћи не само да слуша, већ и да прати путем визуелних платформи, чиме Радио Београд 1 додатно унапређује комуникацију са слушаоцима и прати савремене медијске трендове.

У оквиру ТВ Јутарњег програма РТС бићемо у прилици да поздравимо и гледаоце РТС са занимљивим гостима и темама.

Јутро је… – добар ритам за почетак дана.

"У супротном, исплате из фондова ЕУ могле би бити обустављене", навела је Кос.

Комесарка за проширење је поручила је да Европска унија "све више брине због онога што се дешава у Србији", указујући на "законе који подривају независност правосуђа, притиске на демонстранте и континуирано мешање у рад независних медија".

"Слободни избори и владавина права међу предусловима за План раста"

"У случају Плана за раст, постоје јасни предуслови: слободни и поштени избори, плуралистички медији, независно правосуђе и владавина права", поручила је Марта Кос.

Комесарка је говорила о неправилности забележеним током недавних локалних избора, укључујући насиље над независним посматрачима. Истакла је да ЕУ има "инструменте у рукама" , као и да ће одлука о даљим исплатама зависити од поштовања кључних демократских стандарда.

Србији намењено 1,6 милијарди евра, исплаћено 110 милиона, остатак под знаком питања

Према њеним речима, Србији је у оквиру европских програма намењено око 1,6 милијарди евра, од чега је до сада исплаћено приближно 110 милиона, док је остатак средстава "под знаком питања".

Кос је додала да је ЕУ у сталном контакту са српским властима, које су обећале спровођење потребних реформи.

"Верујем, али желим да то видим", рекла је, Марта Кос.

"Пре избора у Србији спровести препоруке ОДИХР-а"

Комесарка је истакла важност предстојећих парламентарних и председничких избора у Србији, уз очекивање да пре њиховог одржавања буду потпуно спроведене препоруке ОДИХР-а, "како би се обезбедили слободни и фер избори".

До објаве овог текста, на упите „Времена“ нису реаговали ни Алпак капитал ни инвестициони фонд БЦ Партнерс, већински власник Јунајтед групе и тиме поменутих медија.

Алпак капитал је званично португалска компанија која инвестира у медије, телекомуникације и технологију.

Но, први човек групе Педро Варгас Давид крајње је близак одлазећем мађарском властодршцу Виктору Орбану. Отац тог бизнисмена, Марио Давид, био је посланик Европског парламента и дугогодишњи је Орбанов саветник и интимус.

„Они сад журе да пазаре медије у Србији, док све Орбанове шеме не пукну“, каже за „Време“ један извор упућен у дешавања. Наводно, у продаји Н1 и осталих власти Александра Вучића виде коначни начин да ућуткају критичке медије.

Садлерова обећања

Иако о могућем дилу – неки тврде да би могао да буде завршен већ у наредних месец дана – нико неће да говори званично, међу запосленима у медијима Јунајтед групе то је већ јавна тајна и увелико се дискутује о том сценарију.

На продају би били сви медији које је Јунајтед група недавно ставила под конструкцију названу Адриа њуз нетворк (АНН), која је на вођење поверена искусном британском новинару Бренту Садлеру.

Ту, осим поменутих медија у Србији, спадају и центри Н1 у Загребу, Сарајеву и Љубљани, те подгоричке Вијести.

Садлер је не само „главни извршни уредник“ АНН, него однедавно и званично директор медија у Београду. Први његов кадровски потез била је смена првог човека Н1 Игора Божића који је сада званично „нераспоређен“.

Како је „Време“ прво писало, Садлер је запосленима обећао да ће на Божићево место доћи неко из „породице“, то јест из фирме.

Но, уколико је тачно да стижу нови власници, питање је колико ће сва обећања вредети.

„Франшиза за аутократе“

Алпак капитал је 2022. за 170 милиона евра купио Јуроњуз од египатског могула Нагиба Савириса.

Јуроњуз, основан 1993. уз замисао да буде паневропска информативна телевизија, постао је „мегафон европске деснице“, како оцењује озбиљна европска штампа.

Други су ову телевизију називали „франшизом за аутократе“ који њоме купују имиџ – од Србије до Грузије.

Телевизијски канал Јуроњуз на српском, наиме, уопште не припада Алпак капиталу него га стопроцентно финансира државни српски Телеком. Од Јуроњуза се, за вишемилионску годишњу суму, купују права на коришћење бренда и редакцијски стандарди.

А они су, види се то по програму српског Јуроњуза, прилично срозани. На тој телевизији су десетине новинара остале без посла или су је напустиле, жалећи се на цензуру и пропаганду у корист власти.

Још пара

Што се тиче БЦ Партнерса, они би продајом медија коначно завршили „инвестициони циклус“ и не би више имали везе са Србијом. У ту „мисију“ су кренули још разлазом са мањинским власником Драганом Шолаком, који је раније дуго година водио компанију.

Прошле године су, за око 1,5 милијарди евра, продали кабловског оператера СББ и сва права на спортске преносе. Ово потоње су продали директно Телекому, чиме је њихова Арена спорт постала монополиста на спортска збивања.

Тих дана је у јавност процурио и снимак разговора Стена Милера и Владимира Лучића, челних људи Јунајтед групе и Телекома, у којем су ова двојица у пријатељском тону договарала уподобљавања у Јунајтед групи.

„За БЦ Партнерс је ово још једна прилика да узму паре од Вучићевог режима или повезаних лица, и да онда батале Србију“, каже један извор „Времена“ о наводном дилу са Алпак капиталом.

За новинаре Н1 и других медија то би значило нови врхунац неизвесности. За грађане Србије пак то да, могуће, остају без највећих медија који се усуђују да критикују власт.

Иначе, и сам Вучић је јавно помињао своје добре односе са Мариом Давидом.

Ова организација пише да се придружује својој подружници, Националној унији новинара (НУЈ), у осуди смањења броја радних мјеста. Такођер, организације су позвале BBC да гарантује одрживо финансирање које штити радна мјеста и квалитетно новинарство.

ИФЈ пише да је управа BBC-а на састанку свих запослених, одржаном 15. априла, објавила да би у различитим одјелима могло бити укинуто између 1.800 и 2.000 радних мјеста. Емитер је своју одлуку оправдао потребом да уштеди 500 милиона фунти у наредне двије године.

Управа је такођер најавила смањење трошкова попут путовања, присуствовања вањским догађајима и ангажовању freelance сарадника, уз додатна ограничења запошљавања.

Додаје се да је НУЈ раније изразио забринутост управи BBC-а због смањења броја смјена фрееланце сарадника у продукцијским тимовима BBC-а и недостатка запошљавања на упражњена радна мјеста и утицаја који су ове промјене имале на већ преоптерећене новинаре.

Позив руководству да преиспита свој став

Лаура Дависон, генерална секретарка НУЈ-а, изјавила је да су планови за додатна, драстична смањења броја радних мјеста погрешни, штетни и да ће изазвати несигурност и забринутост међу радницима BBC-а. Навела је и да су претходни кругови смањења довели до смањења програма, губитка искуства, неиздрживог обима посла, мањег броја прилика те су значајно нарушили морал запослених.

„Ова смањења озбиљно поткопавају способност BBC-а да испуни своје циљеве: пружање квалитетног новинарства и програма који информише, образује и забавља. BBC не може пружити квалитетно новинарство без талентованих и искусних радника који то омогућавају“, изјавила је Дависон.

Anthony Bellanger, генерални секретар ИФЈ-а, рекао је како стоје уз медијске раднике BBC-а и уз НУЈ и позива руководство BBC-а да преиспита свој став и размотри утицај који ће таква одлука имати на њихово особље и право јавности да зна.

„Када су дезинформације у порасту, а свијет уздрман, потребни су нам етични и квалитетни медији који информишу јавност. Позивамо BBC да преиспита ове резове, а владу Уједињеног Краљевства да подржи BBC осигуравањем одрживог финансирања које штити радна мјеста и квалитетно новинарство, како кроз наредну Краљевску повељу, тако и хитном интервенцијом“, казао је Bellanger,.

Мајерчак је казала да су Репортери без граница (РСФ) много пута информисали Европску комисију о ситуацији у Србији и да мисли да је Комисија до сада била веома неодлучна да се суочи са председником Србије Александром Вучићем.

"Мислим да сада схватају да је вероватно време да кажу 'доста', или да можда зауставе или суспендују нека финансирања", рекла је Мајерчак, додајући да када је у питању Србија постоји неколико проблема за Европску комисију, а међу њима се обично помиње слобода медија. 

Мајерчак је рекла да ће РСФ наставити да упозорава Европску комисију на оно што се дешава у Србији у вези са слободом медија и да врши притисак на Комисију, али и да подстакне чланице ЕУ да подрже акцију Уније.

"ЕУ треба да буде гласнија. Мислим да оклевање није опција", рекла је Мајерчак и додала да је ускраћивање новца обично најефикаснија претња, што се показало и у случају мађарског премијера Виктора Орбана.

Европа и даље предначњи када је слобода медија у питању

Мајерчак је оценила да је Европа и даље регион у свету где је слобода медија најбоље заштићена, а новинари најбезбеднији, али да не треба бити задовољан јер се погоршање слободе медија дешава и у земљама које су демократије.

"Ако демократије активно не бране ову слободу, онда је нико неће бранити и ризикујемо да је потпуно изгубимо", рекла је Мајерчак.

Она је додала да су новинари све чешће изложени вербалним и физичким нападима, онлајн узнемиравању, надзору, понекад судском узнемиравању, као и да су јавни сервиси под финансијским и политичким притиском у многим земљама, као што су Чешка, Пољска, Литванија и Француска.

"То је прилично забрињавајуће јер мислим да су јавни сервиси веома важни и морају да буду независни јер треба да служе грађанима, а не властима", рекла је Мајерчак.

Она је истакла да је зато било веома важно доношење Европског закона о слободи медија, који је почео да се примењује прошлог августа.

"Поздравили смо доношење закона иако није савршен, али сад бар имамо заједнички оквир да заштитимо слободу, независност и плурализам медија у ЕУ", казала је Мајерчак, додајући да су се, међутим, за сада само Финска и Данска потпуно ускладиле са тим законом и да је сада кључно обезбедити његову примену.

Поуздане информације од круцијалног значаја

Мајерчак је оценила да је изузетно важно да грађани имају приступ поузданим информацијама и да је зато данас велики проблем доминација платформи које користе алгоритме "креиране да максимизују профит, а не јавни интерес и шире оно што је вирално, а не оно што информише".

"Платформе награђују негодовање, бес, пристрасност и дезинформације. Резултат је да се најекстремнији гласови појачавају и имају највећу видљивост, док најтачнији гласови имају мању видљивост. Оно што је опасно није само то што обмањују људе, него уништавају поверење у све информације, укључујући новинарство. Уништава се цео информациони екосистем", рекла је Мајерчак.

Зато се, како је додала, РСФ залаже за то да ЕУ треба да има законе које ће обавезати платформе да својим алгоритмима дају већу видљивост новинарском садржају и поузданим изворима информација јер је то питање демократије и информисаних грађана.

Квалитетно новинарство је противотров дезинформацијама

Генерални секретар Европске федерације новинара Рикардо Гутиереш је рекао да је најбољи противотров против дезинформација квалитетно новинарство.

"Ми не подржавамо репресивне законе јер не функционишу. Репресија не делује против дезинформација. Треба бити опрезан, јер борбу против дезинформација владе могу да користе да ограниче слободу медија, а законе који су направљени с добрим намерама да злоупотребе против правих новинара", рекао је Гутиереш новинарима који су боравили у Бриселу у оквиру пројекта "Пулс Европе - медијске посете ЕУ".

Он је истакао да је потребна политика која промовише и подржава новинаре и поуздано, транспарентно и етичко новинарство, плуралистички медијски екосистем, независне медије.

Проблем финансирања јавних и приватних медија се, према његовим речима, може решити директним и индиректним субвенцијама државе, кроз процедуре које обезбеђују једнаку и праведну расподелу средстава.

Други проблем на који је указао је однос политичара према новинарима и вербални напади који утичу на јавно мњење и штете не само новинарима него урушавају и кредибилитет професије.

"Политичари треба да се према новинарима односе с поштовањем и да јавно осуде нападе других званичника, министара и политичара на новинаре. Треба обновити поштовање према новинарима, што није лако", рекао је Гутиереш.

Рећи тада да је неко "московит", баш као и данас, једнако је погрдном украјинском изразу "москаљ" за Русе. Посреди су политички синоними.

Напросто, вектори историје нису промењени од тада, преко целог 20. века, до данас. Само су у међувремену, након пада Берлинског зида, агресивни протагонисти западне геополитике, поново удружени, покушали да се идеолошки маскирају у антифашисичко рухо, очекујући да ће њихово залагање за воук идеологију, промоцију мањинских права, хомосексуализам и сексуалне изопачености, успешно подвалити уместо некадашњег залагања истинске анттифашистичке левице за радничка права.

Укратко, што је важило за јунака ове приче, Суботичанина Драгутина Калора Милодановића 1876. године, важи и за нас, век и по касније.

Суботички новинар, буњевачки родољуб и српски патриота

Милодановић је рођен 1847. године, према истраживању Албе М. Кунтића, у сиромашној буњевачкој породици. Био је истакнути суботички новинар, буњевачки родољуб и српски патриота.

Био је, како је забележио Алба М. Кунтић, од оних који су Буњевце посматрали као сегмент српства.

Милодановић је 1870. године био део уредништва Буњевачких и шокачких новина у Калочи. Потом је, у Суботици, основао "Мисечну кронику", а затим, уз подршку богатог и родољубивог Суботичанина Бошка Вујића, и "Субатички гласник". Новине су назив добиле по тадашњем локалном, буњевачком називу Суботице – Субатица.

Алба М. Кунтић забележио је да је тек доласком у Суботицу и покретањем "Субатичког гласника" пружила прилика да у правом смислу води борбу за буњевачко-српско јединство које ће, мање од пола века касније, одиграти значајну улогу у присаједињењу Бачке Краљевини Србији.

Подржавао борбу Срба за слободу

Милодановић је на страницама свог листа, који је финансирао Вујић, објављивао значајне прилоге у вези са борбом Срба и Србије против Турске коју је подржавала Русија.

Како је јавност тадашње Угарске била против српске борбе против Турске, јер је била и против Русије, Милодановић се врло брзо нашао на удару.

Када је букнула Невесињска пушка, устанак Срба у Херцеговини, "Субатички гласник" је, како бележи Кунтић, покренуо био акцију прикупљања помоћи страдалим устаницима, што је изазвало гнев тадашње угарске, али и хрватске јавности. Студенти у Будимпешти и Загребу тада су хушкани да осуђују јачање Кнежевине Србије.

Притисак на Милодановића и "Субатички гласник" био је превелик. Ускоро је био принуђен да спас за голи живот пронађе у Београду, а излажење ових новина је обустављено.

"Милодановић се испрсио да испред Буњеваца у своје груди прими све стреле… Он је примио на себе назив 'московите' и 'панслависте', 'пророка умишљене Југославије' и примио је на себе да његов лист и њега самог 4. јуна 1876. године искључују из Националне касине, у којој су били толики Буњевци и Срби", забележио је Васа Стајић.

После преласка у Београд, Милодановић је добио посао у пошти и за потребе српске владе преводио је натписе из тадашње мађарске штампе.

 Врло брзо, јавио се као добровољац у редове српске војске. У оба српско-турска рата 1876/78. године био је рањаван.

Остало је записано да је са својим батаљоном 1878. године био дошао надомак Приштине. Неки од извора наводе да се борио у оквиру Трстеничког батаљона. Био је "почасни официр" српске војске, извесно због чињенице да је био страни држављанин и да није био српски војни обвезник.

У авангарди српске војске

Суботичанин др Душан Петровић, који је Милодановића познавао и с њим се видео у Београду, у својој брошури о Милодановићу, штампаној у Суботици 1894. године, наводи: "У оба рата је био рањен. У другом рату беше као поручник у авангарди српске војске, која је после освојења града Ниша, продирала даље и која је допрла скоро до Косова Поља. Ово је причао сам покојник писцу ових редака. Одушевљено је причао како се поред свих тешкоћа зимског ратовања, радовао што беше додељен првим батаљонима, који су допрли били добрим делом напред испред главне војске".

Васа Стајић бележи да су Милодановићеви противници, "помађарена буњевачка господа", док се он борио у српско-турским ратовима, свечано дочекивали и славили "турске софте", а 5. августа 1877. године одржали су јавни скуп због тобожњих "руских зверстава" над "братским турским народом". Крајем новембра исте године, приредили су и забаву на којој је прикупљан новац за турске рањенике. Предњачиле су помађарене буњевалке фамилије, а банкет је окончан слањем телеграма подршке Осман-паши.

 За гроб му се не зна...

Током седмогодишњег живота у Србији, Милодановић је, у мирно доба, прешао у православље. Сарађивао је у листу "Видело", настављајући своју националну борбу и колико се зна није се женио.

Преминуо је 25. фебруара 1883. године по старом календару.

У Матичној књизи умрлих Цркве Светог Марка у Београду, за 1883. годину, под редним бројем 36, уписано је: "Драгутин Милодановић, поштар овдашњи, умро 25. фебруара 1883. године по подне, а сахрањен 26. фебруара 1883. године."

У истом документу, као место Милодановићевог рођења наведена је Аустрија, а као узрок смрти – запаљење мозга.

Милодановић је сахрањен на старом београдском гробљу на Ташмајдану. Алба М. Кунтић пише да је Милодановић уживао велики друштвени углед у српској престоници тог доба, код српске интелигенције, јавних посленика, не само новинара него и родољубивог грађанства уопште. Види се то и по томе, примећује Кунтић, по присуству Милодановићевој сахрани.

"Били су ту, како пише у новинама, поред многих других, и Певачка дружина Корнелије, а посмртно слово одржао је Манојло Ђорђевић Призренац, уредник 'Народног ослобођења', који је покојнику одао захвалност за оно 'што је својом крвљу искупио'. Српско новинарско друштво, својим учешћем на погребу свога члана, манифестовало је заслуге које је стекао својом идејном делатношћу", наводи Кунтић.

Аутор ових редова је са представницима некадашњег УНС-а безуспешно трагао за Милодановићевим гробом у Београду.

Био је први тон мајстор Радио Полимља у којем је провео последње две деценије радног века – од 1978. до 1998. године и одласка у пензију.

Иза Његоша Диваца су остали супруга Велинка, син Горан, ћерка Тања са породицама. Сахрањен је на гробљу Зебуђа у Ивању у петак, 17. априла.

Његов некадашњи колега Вукосав Томашевић, новинар, уредники директор Полимља на сахрани је одржао говор који преносимо у целости:

Ожалошћена породице, драги пријатељи, поштовани суграђани,

Растајемо се са човеком који је оставио траг и печат у граду у коме смо рођени, и где завршавамо наше овоземаљске приче и судбине. Данас на вечни починак, или у вечни живот, испраћамо Његоша Дивца, угледног, часног, поштеног и поштованог пријатеља и суграђанина.

О томе какав је Његош био супруг, отац, деда, братственик, кум, комшија… боље од мене знате сви ви из његовог окружења, сви са којима је делио свакодневицу у породици, фамилији, комшилуку. Због тога нећу овде говорити о о тој страни његовог живота и личности. Рећи ћу нешто, колико ми сећање и емоције дозвољавају, о две, да тако кажем, улоге, по којима га Пријепоље и сви ми најбоље познајемо и најдуже памтимо – о Његошу мајстору за радио и ТВ апарате и Његошу пиониру радио новинарства у Пријепољу.

Његош је рођен 1936. године овде у Ивању, као најмлађи од четворо деце у угледној, патриотској и слободарској породици оца Радојице и мајке Василије, чији су чланови дали истакнути допринос борби против нацизма и фашистичких окупатора. Растући и стасавајући у таквом окружењу, у тим тешким ратним и поратним временима, Његош је у свој карактер и ментални склоп дубоко уградио идеале слободе и правде и њима се руководио свих девет деценија живота, живећи онако како је и ходао – усправно, уздигнуте главе, достојанствено и господски.

У Београду је завршио електротехничку школу и вратио се у родни град као први радио и ТВ механичар. Поред заната, изучио је и усвојио и фине, шмекерске и мангупске манире тадашњег Београда, које је демонстрирао током целог живота. Кратко време је радио као наставник у школи, па се онда у потпуности посветио ономе што је најбоље знао и највише волео – поправци радио и ТВ апарата.

Било је то време када су радио пријемници, чувени лампаши, а потом и црно бели телевизори, такође са лампама, били право богатство у сваком дому, као једина веза са далеким светом и једини извор забаве у свакој кући. Квар радија или телевизора изазивао је драму и секирацију као болест члана породице. Е онда је на сцену ступао Његош, доктор за лампе и мајстор за душу.

Сећам се друге половине шездесетих година и првог радио и ТВ сервиса у и данас постојећој згради на уласку из Валтерове улице у порту пријепољске цркве. У две велике просторије стотине радија и телевизора наслаганих један на други чекају да дођу на ред за поправку. Испред, врло често, стрпљиво се чекало у реду, да се преда на поправку или преузме оправљени пријемник. У тој радионици Његош је ишколовао генерацију потоњих врсних мајстора за радио, ТВ и друге електричне апарате. Када је сервис из неких разлога затворен, Његош се уортачио са мајстор Адемом Хоџићем, створивши путујући, покретни сервис, од врата до врата.

У тих пар деценија, негде до средине осамдесетих и технолошке револуције у комуникацији, тешко да је у Пријепољу и околини постојала кућа у коју нису крочили мајстори Његош и Адем, са великом црном торбом пуном алата и резервних делова. Некада их је требало чекати данима, било је пуно посла, а сви су хтели најбоље мајсторе. Његош и Адем нису нигде и никада журили, па су баш зато увек и свуда стизали на време. Ни из једне куће нису изашли, а да радост због повратка тона и слике не поделе са домаћином и чељадима, уз кафу, ракију, па и мезе, и разговор који је знао да потраје и сатима.

Током година заједничког рада, а то могу да сведоче и овде присутне некадашње колеге, у просторије Полимља и Радио Полимља није ушао нико ко се није поздравио са Његошем као са својим најрођенијим, и за кога Његош није знао да каже ко је, одакле је и какав је. Негде у меморији, као некакав ходајући Пентијум, имао је тај непрегледни регистар, бесконачни списак суграђана.

Таквог Његоша, врсног познаваоца и ентузијасту електротехнике, препознао је и „типовао“ Радоман Ирић, оснивач и први уредник Радио Полимља, поверивши му посао тон мајстора новоосноване радио станице у Пријепољу. На тој позицији Његош је провео последњих 20 година свог радног века, од 1978. до пензионисања 1998. године. У те две деценије име Његоша Дивца, посредством радио таласа, свакодневно је одјекивало у хиљадама домова у пријепољској и околним општинама.

Његош је био део тима који је од Радио Полимља направио у то доба препознатљив симбол Пријепоља и једну од најбољих локалних радио станица у Србији. Са очинском љубављу примио је и обучио млађег колегу, сада покојног Радована Чаркиловића, створивши од њега врхунског тон мајстора. Њих двојица били су тандем, најбољи мајстори свог заната, као пре тога мајстори Његош и Адем. Тонски и технички обликовали су програм Радио Полимља по највишим стандарима тога времена. За то смо, од колега и струке, добијали бројна признања и награде.

Знаменити уредници и руководиоци Радио Београда скидали су капу пред оним што смо радили у Пријепољу, па смо имали повластицу као нико у Србији, да се из Радио Полимља у свако доба дана и ноћи, 365 дана у години, уживо укључимо у програме Радио Београда. Из те велике медијске куће долазили су тон мајстори школовани у БиБиСи (BBC) радију и нису могли чуду да се начуде шта знају и умеју да одраде самоуки мајстори звука Његош и Чаре.

Пошто је био најстарији у колективу, иако у његовим средњим годинама, Његоша смо ословљавали са Деда, понекад и Матори, а она нас млађе са Дечко или Девојко. Тај шмек задржао је трајно. Када смо се последњи пут срели, мислим прошлог лета на мосту на Милешевци, мене пензионера поздравио је са: „Где си, дечко?“

Радећи мајсторски, беспрекорно тачно и прецизно, Његош нам је давао  пример понашања према послу и обавезама, колективном духу, али и личнм ставу, интегритету и образу. Никада не каснећи ни минута на посао, а вазда спреман да прудужи радно време колико год треба, Деда је био ненаметљив, свагда ведар и расположен, увек спреман да помогне, да допринесе тиму и колективу. Умео је, зрео и искусан, да саветом и разговором обузда нашу младалачку енергију и бунтовност, али, када је требало, и да се испрси испред свих нас, па да, заштићен породичним и личним интегритетром, ондашњим моћницима каже: „Станите, грешите, нисте у праву!“

Међу нама, сада седим главама, некадашњим члановима редакција Радио Полимља и листа Полимље, циркулише идеја да значајан датум и јубилеј за наш град, 100 година новинарства у Пријепољу, 2032. године, обележимо издавањем монографије о веку новинарства у Пријепољу. Ако се то деси, и ко год од нас то дочека, има  моралну обавезу да на истакнуто место у тој књизи именује Његоша Дивца.

Његоше, хвала ти за све заједничке дане и године. Почивај у миру.

Тог 29. априла 1999. године у 22.40 НАТО бомбе срушиле су Авалски торањ а Београд је изгубио један од својих најпрепознатљивијих симбола. Прекинут је телевизијски програм, радио-станице су утихнуле, а многи грађани су тек следећег јутра схватили да више нема светионика престонице.

Акцију обнове Авалског торња започео је Милош Бата Милатовић заједно са Удружењем новинара Србије и РТС-ом, крајем 2002. године.

Рашчишћавање рушевина почело је у лето 2005. године. Више од милион тона челика, шута и бетона је однесено а велики део тог материјала је дат подавалским селима да ураде путеве. Радови на новој грађевини почели су крајем 2006. године.

"Преко петстотина уметника стваралаца Србије, нажалост, нема неких више међу нама Оља Ивањицки, Павић, Рајковић, Момо Капор, али овде присутна Екстравагантна и присутна Ева Рас и Зорка Церовић и Соња Лопатанов и Шефика и Мирко Мркић и да не набрајам још све то. Ево га, стигао је и један наш драги пријатељ, па могу рећи једну ствар да захваљујући тим уметницима Авалски торањ је добио на значају и завршавам са тим да је то био својеврстан референдум. Преко милион и по грађана Србије су створили партију која се звала Љубав према Србији", рекао је 2017. Милош Бата Милатовић.

Акцији су се придружили сликари, писци, драмски и музички уметници, спортисти, привредници. Огромно интересовање резултирало је великим бројем добровољних прилога, аукцијама слика и наградном игром, чиме је укупно прикупљено око 2, 5 милиона евра.

Отисци 200 дланова 

У прилазну стазу торњу уграђено је 200 отисака дланова најзаслужнијих донатора и учесника акције "Изградимо торањ на Авали". Међу њима налазе се и дланови академика - Матије Бећковића, Милорада Павића, Душана Ковачевића, Владимира Величковића, Оље Ивањицки и тенисера Ане Ивановић и Новака Ђоковића.

Ана Ивановић је 2019. године изјавила да јој је велика част и задовољство што има прилике да достави свој отисак и да се нада да ће једног дана, њена деца или унуци то моћи да виде.

"Последњи пут када смо посетили Авалу, овде су биле рушевине и подигнут је био само камен темељац, тако да овај заиста причиња велико задовољство да као Београђанину да видим да, да се торањ повратио у пуној снази", биле су тада речи Новака Ђоковића.

 Нови Авалски торањ свечано је отворен 21. априла 2010. и предат у надлежност Јавног предузећа "Емисиона техника и везе". Верна је копија старог, али је изграђен модерном технологијом по највишим грађевинским стандардима.

За око три метра виши од старог, поново је најзначајнији стуб телекомуникација, а због изузетне лепоте је и туристичка атракција.

Најновије су се десиле последња два дана, 17. и 18. априла.

Оставка Владимира Kецмановића

Прво је Удружење новинара Србије је објавило да је Владимир Kецмановић главни уредник Kултурно-уметничког програма РТС-а поднео оставку и потписао споразумни раскид радног односа.

Kецмановић је био и одговорни уредник Другог програма ТВ. Не зна се да ли се његов отказ односи и на ту функцију, а на импресуму Другог програма и даље пише његово име.

Владимир Kецмановић о томе није говорио за медије.

„За сад не могу да дам никакву информацију“, одговорио је „Времену“ уз обећање да ће се јавити кад буде спреман.

Разлог његове оставке о коме се препричава по ходницима, нисмо хтели да објављујемо.

Укинуте три емисије

Дан након тога, данас у суботу, РТС је потврдио информацију да је на јучерашњем састанку Управног одбора РТС-а дошло до промена у Забавном програму, односно да програм Јавног сервиса остаје без емисија Ја волим Србију, Стигни ме ако знаш и На вечери код.

Kао главни разлог за овакав потез руководства наведен је истицање уговора за производњу ових телевизијских формата, а као кључни аргумент наведен је приметан пад гледаности у претходном периоду што не оправдава њихово даље емитовање у ударним терминима.

Пресудан фактор у доношењу ове одлуке био је и финансијски аспект. Према подацима који су раније изнети у јавности, производња појединих од наведених формата представљала је огроман издатак за буџет Јавног сервиса, коштајући и до 30.000 евра по једној епизоди.

Речено је и да Јавни сервис Србије овим потезом ослобађа простор и ресурсе за потпуно нове пројекте који би требало да привуку и млађу публику, што је медијима потврдила и Сандра Петровић, главна и одговорна уредница Забавног програма.

Освежавање новим форматима

Најавила је да ће Забавни програм Радио-телевизије Србије бити „освежен новим форматима и савременијим продукцијским приступом и са циљем да се унапреди и продуби жанровска разноврсност програма“, док је укидање поменуте три емисије објаснила природним развојем телевизијског садржаја што подразумева „простор за нове идеје, ауторе и изразе. Управо зато, уз промишљен програмски заокрет, желимо да омогућимо да и нови формати пронађу свој пут до гледалаца и донесу свежину која ће публику изнова обрадовати“.

Најпопуларнија од ове три емисије је квиз Ја волим Србију који се на РТС-у емитује још од 2010. године. Глумац Ненад Окановић, њено препознатљиво лице, рекао је медијима како би требало снимити још неколико епизода.

Прва епизода емисије Ја волим Србију приказана је 2011. године и од тад је води Драгана Kосјерина Педрув, док су квиз Стигни ме ако знаш који води Kристина Раденковић, и хуманитарна емисија  На вечери код коју води Стефан Петрушић, биле на програму РТС-а од 2020. године.

Власница и уредница портала ИН Медија Верица Маринчић говорила је о разлозима због којих су СЛАПП тужбе покренуте и притисцима са којима се овај медиј суочава.

„У овом тренутку потребно је 314.850 динара, толико износе судске пресуде за двоје деце, пошто је до краја целе агоније остало још три пресуде. Претпостављам да ће бити по истом принципу као и претходних пет. Новац нам пристиже након позива УНС-а и НУНС-а, а до краја приче остаје нам још око пола милиона, ако пресуде буду на сличне износе“, објаснила је Маринчић и додала да овај локални медиј очекује још „пола године агоније“.

„Претходне три пресуде смо платили: две су биле 161.300, једна нешто више од 172.000, мало се мењају износи, кажу да су судски трошкови поскупели. Овог пута је око 315.000 и ми очекујемо да нам је потребно још око пола милиона да бисмо завршили, али не знамо колико ће још месеци трајати агонија до пресуда“, рекла је она.

Уредница ИН Медија је такође истакла да овакве тужбе утичу и на рад овог медија, који се већ дуже време суочава са бројним притисцима.
„Опстанак редакције зависи од тога да ли ћемо успети да платимо трошкове“

„Овај проблем оптерећује редакцију, опстанак редакције зависи од тога да ли ћемо успети да решимо овај проблем. Ово је велики финансијски ударац за нас, и психички је тешко јер не можете посветити време раду у редакцији када нас је само двоје“, рекла је Мариничић.

Она је навела и притиске са којима се овај медији суочава.

„Ми имамо све могуће начине притисака: од вербалних и дигиталних, покушали су да нам оборе сајт, био нам је оборен Инстаграм налог, уз то физички напади и дискредитација, и на крају смо дошли до СЛАПП тужби. Kроз овај наш кратак период постојања, у априлу смо обележили пет година, за тих пет година смо преживели свашта, али уз помоћ удружења и свих релевантних актера успели смо да опстанемо“, рекла је Мариничић.

Она је објаснила да је ИН Медија кажњена због објављене вести за коју је утврђено да је повредила права малолетника. Kако је навела, упркос чињеници да су родитељи инсистирали да се вест обрише, она то није желела да учини.
Зашто су родитељи тужили ИН Медију?

Kако је наведено на сајту УНС-а, спор је настао након што је портал ИН Медија почетком године објавио вест да су младим каратистима, на пријему код председника општине Владимир Гак, подељени поклон пакети у којима су се налазиле и теглице меда „Фрушкогорски Скочко“, производа који се рекламира као афродизијак.

Проблем је, према наводима тужби, настао јер је уз текст објављена фотографија преузета са сајта општине, на којој су јасно видљива лица малолетника. Родитељи деце сматрају да је тиме прекршен Закон о јавном информисању и медијима у делу који се односи на заштиту малолетника, као и да је повређено њихово достојанство.

„Родитељи су се побунили и претили, тражили су да се уклони текст. На крају су родитељи који су нам јавили ту вест звали и рекли да ће се председник Вучић обратити поводом тог текста и молили да уклонимо вест или ће се они сами пријавити полицији јер су толико застрашени. Одбила сам да уклонимо вест јер је вест тачна, и понудила сам тим родитељима да дођу и изнесу своју страну приче, али они нису дошли“, рекла је Маринчић.

Она је истакла да је до сада на адресу овог медија пристигло укупно седам тужби.
„Атмосфера у Инђији као пред изборе“

„Укупно седам тужби за осморо деце. Родитељи су звали и рекли да су онима који се одлуче да нас не туже речено да су они заправо извор, тако да међу тим људима заправо има и оних који су нам ту вест дојавили“, рекла је Маринчић, која се осврнула на тренутну атмосферу у Инђији и навела да је „таква као да се избори очекују у недељу“.

„Нису расписани избори, али је атмосфера таква као да ће бити у недељу и тако је од почетка године. Имали смо ситуацију да су нас звале колеге које су нудиле да купе наш портал, провладини медији у Инђији. То су нудили и колегама из Старе Пазове и ту је кренула кампања и против нас и медија у Старој Пазови, па опозиције, зборова и студената. Ситуација је толико напета да се све оно што би иначе радили локалној власти блиски медији пребацује на локални портал који добија новац кроз суфинансирање“, навела је Маринчић и додала да никада није размишљала о продаји медија.

„Никада нисмо размишљали да продамо свој медиј, ми ни у једном тренутку нисмо на продају. Можемо само да се захвалимо на понуди. Нешто не може да се купи новцем и не може да се купи притиском“, закључила је она.

Приликом одлучивања о жалбама, на седницама Комисије вођене су озбиљне, до краја неразрешене полемике, о сумњама у подређивање јавног интереса неким другим интересима и о пристрасном извештавању кроз визуру само једног или само неких од актера догађаја.

Ауторке ове анализе, Тамара Скрозза, Вера Дидановић и Гордана Новаковић,  указују и на нове трендове у медијима, попут истовременог објављивања идентичних садржаја у више медија, који често немају информативну вредност већ служе дискредитацији одређених људи.

Поред анализе проблема, документ нуди и препоруке за унапређење новинарске праксе, указује на потребу за већом одговорношћу према јавности, поштовањем достојанства саговорника и јасним раздвајањем чињеница од коментара.

Циљ публикације је да помогне новинарима и уредницима у примени Кодекса, али и да подстакне ширу професионалну расправу о стандардима и одговорности у савременом медијском окружењу.

Анализу можете видети ОВДЕ