Подсетимо, Вучићева саветница за медије је, у октобру прошле године гостујући на режимској телевизији Курир, јавно признала да је некада измишљала вести.

Васиљевић је гостовала на једној телевизији говорећи на тему како спречити ширење дезинформација и на изненађење присутних признала како су 2000., када је радила као новинар, измислили рат у Црној Гори и то да би, ништа мање, били три месеца на Светом Стефану.

„Ја сам радила у медијима својевремено. Ми смо измишљали приче да би… Измислили смо рат у Црној Гори, односно могућност да ће Милошевић 2000, пред те његове последње изборе, напасти Црну Гору, тј. Мила Ђукановића због тога што је Мило окренуо леђа, да би били три месеца на Светом Стефану“, рекла је Васиљевић. 

Вучић је, упитан о изјави известиоца Европског парламента за Србију Тонина Пицуле да председник Србије одбија дијалог о европској будућности Србије, рекао да „сви у Европи знају да он бојкотује само Тонина Пицулу и Шолаковог потрчка Владимира Пребилича“.

„Са таквима нећу да разговарам“, рекао је он.

Трибину ће модерирати Гордана Новаковић, генерална секретарка Савета за штампу.

Резултати редовног мониторинга Савета за штампу о поштовању Кодекса новинара и новинарки Србије у девет дневних новина показују да је број прекршаја Кодекса новинара и новинарки Србије за шест месеци 2025. године око десет одсто већи у односу на исти период 2024. године.

Најчешће су кршене одредбе које се односе на истинитост извештавања и право на приватност, посебно у рубрикама које се баве политичком сценом Србије и у “црним хроникама”.

Савет за штампу већ 11 година прати поштовање Кодекса новинара у дневним новинама са националном покривеношћу. Од почетка јула до краја децембра 2025. године бележени су прекршаји у дневницима Ало, Блиц, Данас, Вечерње новости, Информер, Курир, Нова, Политика и Српски телеграф.

У другом делу трибине биће представљено истраживање БИРН о оглашавању у медијима, које се базира на подацима са Портала јавних набавки и мониторинга огласа у дневној штампи у Србији, које показује нетранспаретност државног огласавања у медијима, али и да не постоје критеријуми постовања етичких и професионалних стандарда при избору медија у којима се пласирају огласне поруке. 

Претња им је стигла уз низ псовки и вулгарних порука, међу којима је и порука:“Јос једном написите НЕГАТИВНУ ствар о насем председнику и заборавите на друствене мрезе“, а испод тих порука, како је пренео АНЕМ, наведено је и неколико имена.

„Претња гашењем друштвених мрежа, односно нападом на налоге на друштвеним мрежама наведених медија, укључујући и лица која су поименце наведена, представља опасно угрожавање безбедности ових медија“, казао је Матић, иначе члан Сталне радне групе за безбедност новинара.

Подсетио је да је „редакција дневног листа Данас већ добила претњу пре неколико година преко протон мејла и да тај случај никада није разрешен“.

Матић је навео да се овај случај може сврстати под члан 299. Кривичног законика о „рачунарској саботажи“, а по коме је предвидјена казна затвора од шест месеци до пет година.

АНЕМ подсећа да су медији Зоомер, Радар.рс, Нова.рс, Нова С и Н1 недавно саопштили да су њихови налози на друштвеној мрежи Инстаграм у врло кратком временском периоду добили на десетине хиљада нових пратилаца коришћењем лажних профила.

Пренео је да ти медији сумњају да је циљ да компанија Мета то оцени као недозвољене активности и блокира или угаси те налоге, као што се већ догађало у неким случајевима.

У саопштенхју пише да је та врста ботовских напада на медије пријављена ове седмице Тужилаштву за високотехнолошки криминал.

Она је ванредни професор Филозофског факултета, а 20. новембра није изабрана у звање редовног професора, одлуком Сената.Подршку Јелени Клеут потписало је више од 1.200 професора из Србије, наводи Телевизија Н1.

Избор Савета РЕМ-а, иначе, помно прати и Брисел, јер ово питање може утицати на одлуку о отварању преговарачког кластера 3. Имајући све ово у виду, поставља се питање – да ли је пропуштена прилика да Србија коначно добије функционалан и независан Савет РЕМ-а?

Скупштина Србије је средином новембра - годину дана након што је претходном сазиву истекао мандат - изабрала осам чланова Савета РЕМ-а уместо девет, колико их има у том телу.

Због тога је постојала реална опасност да у старту дође до блокаде рада овог регулатора, јер је однос снага између независних и кандидата блиских режиму био 4:4. Независни кандидати – Родољуб Шабић, Милева Малешић, Ира Проданов Крајишник и Дубравка Валић Недељковић – најпре су најавили оставке уколико девети кандидат (из редова националних мањина) не буде изабран у већ започетој процедури, па како се то није догодило они су и поднели оставке.

Предложени кандидати савета националних мањина су били Бошњак и Албанка - Мухедин Фијуљанин и Љумтурије Амети, али су пре гласања посланици Савеза војвођанских Мађара (СВМ), који је део владајуће већине, апеловали на коалиционе партнере да не гласају за кандидате у овој групи, наводећи да је кандидат мађарске националне мањине неоправдано избачен из трке. Тај процес је потом поновљен и крајем децембра су као кандидати утврђени представници мађарске и ромске мањине - Иштван Боџони и Сретен Јовановић. 

Шта каже власт?

Председница парламента Ана Брнабић сада тврди да ће комплетан Савет РЕМ-а бити изабран за мање од месец дана.

“Рок за кандидате, односно за организације да предају своје номинације је 19. јануар, тако да ја верујем да ћемо ми већ негде око 10. фебруара моћи на Скупштини да изаберемо и тих преосталих пет чланова Савета РЕМ-а и да комплетирамо РЕМ", рекла је Брнабић за РТС.

Управо је Брнабић била кључни актер приче у вези са избором Савета РЕМ-а коју је ових дана изнео председник Србије Александар Вучић. Он је испричао како је пропао последњи покушај избора за РЕМ.

"Сваки дан су нам узимали по једног члана РЕМ-а не би ли дошли до већине да укину Информер. Једини циљ је био укидање Информера и за то имамо доказе, биће архивирани у служби безбедности, то је била спољна иницијатива, уствари заједничка спољно-унутрашња иницијатива. Смисао да имају 5 према 4 и да укину Информер до 1. марта, то је био план", рекао је Вучић гостујући на ТВ Информер.

Навео је и како је на почетку избора Савета РЕМ-а било 7:2 за власт, па да онда Европа и опозиција нису били задовољни ни нерешеним резултатом, већ су инсистирали да однос чланова у Савету РЕМ-а не буде у корист власти, већ да буде 4 према 5. Онда је рекао да је Брнабић трпела притиске због свега.

"И дошла Ана код мене у канцеларију и каже - шефе, само још једна ситница, да дамо овом албанском савету мањина да не буде Мађар, биће та жена нормална, коректна, није блокадер... А ја јој кажем - ајде сад Ана лепо седи ту. Јеси ли се смирила? Ајде сад их обавести да нећемо ништа од тога да урадимо", рекао је Вучић.

“Невероватна тумачења”

Председник Управног одбора Асоцијације независних електронских медија (АНЕМ) Веран Матић каже за НИН да се та асоцијација јавно изјаснила да се неће одазвати Јавном позиву Одбора за културу и информисање и предложити кандидата за члана Савета РЕМ-а.

„Тиме смо јасно исказали наш став у вези са свим догађањима у вези са досадашњим компромитованим процесом избора Савета РЕМ. Мислим да након изјава председнице скупштине Ане Бранбић и председника Александра Вучића апсолутно нико не би требао да има дилеме у вези са исправношћу одлуке четворо изабраних чланова да поднесу оставке, као и невладиног сектора да у том циркусу више не учествује.

Нарочито бих апострорфирао изјаве председника у вези са наводним планом изабраних независних чланова за укидање ТВ Информер која до данас није поткрепљена ниједним релевантним доказом”, наводи Матић.

Како каже, томе свакако треба додати „невероватна тумачења” од стране власти у вези са одбијањем скупштинске већине да се из редова националних савета националних мањина изаберу легално предложени кандидати, што је био кључни разлог за оставке независних кандидата.

„Овако недопустива реторика власти и некажњено дивљање у програму ТВ Информера речито говори како би изгледала свакодневница независних чланова Савета РЕМ да којим случајем нису поднели оставке. То ме тек уверава да никаква истинска прилика, нити жеља власти за функционалним Саветом РЕМ-а заправо никада није ни постојала и да је њихова идеја била да се све обесмисли и да се за то оптуже независних предлагачи и кандидати.

У томе власт очито није успела и отуда овакве бесмислене изјаве са највишег места и медијске кампање које откривају да је главни циљ власти био да све у електронским медијима остане исто, да Србија отвори кластер 3 и докопа се ЕУ новца из Фонда раста. А то чак ни са Бриселом више не бива тако”, закључује Матић.

“Правила игра морају да постоје”

Драгана Бјелица из Удружења новинара Србије (УНС) истиче за НИН да је Савет РЕМ-а предвиђен за људе који професионалним и личним ауторитетом гарантују независност институције.

“Тога у нашој стварности нема, не негује се, јер власт жели да има чврсто контролисано, а не независно регулаторно тело. Нисам присталица теорије да даљински управљач решава све проблеме, јер правила игре морају да постоје. Претходни Савет РЕМ-а избегавао је да ради свој посао и за добар део јавности постао је персонификација свега лошег у медијима.

То што је власт прибегла законодавном рестарту и раније окончала мандат претходном Савету РЕМ-а, не значи да је ‘научила лекцију’. Зато ми је жао што су се повукла четири изабрана члана Савета РЕМ-а, за које се зна да нису избор власти. Они су у скупштини прошли после бројних преговора, указивања на неправилности које властима нису сметале, учешћа представника земаља ЕУ и ОЕБС-а у рашчишћавању ситуације. Не кажем да је то добро, али то је оно што ми данас имамо”, каже Бјелица.

Подсећа да и из ЕУ стижу оцене да Србија не бележи напредак на пољу слободе изражавања.

“Ако пажљиво погледате извештаје Европске комисије за уназад десет година, редовно пише да власт у Србији истиче да јој је циљ чланство у ЕУ. Паралелно са тим иду констатације како нема напретка, а за 2025. годину за слободу изражавања установљено је назадовање због ‘озбиљног погоршања окружења за новинаре, медијске раднике и медије’. Уз озбиљну забринутост ЕК препоручује да хитно треба ‘ојачати независност РЕМ-а’ да би штитио медијски плурализам. То су само подаци за пропуштену деценију. Све што радимо, себи радимо”, закључује Драгана Бјелица.

Велика очекивања, велика и сумња

Савет РЕМ-а засад има четири изабрана члана, а то су Милан Петковић, Милош Гарић, Стевица Смедеревац и Снежана Миљковић. Они су изабрани као кандидати универзитета, електронских медија, заштитника грађана, повереника за заштиту равноправности, повереника за информацију јавног значаја и заштиту података о личности, те цркве и верске заједнице. Још увек су упражњена места за које кандидате предлажу филмски, сценски и драмски уметници, удружења која се баве заштитом слободе изражавања, затим новинарска удружења, те удружења за заштиту деце и савети националних мањина.

Након што буде комплетиран, Савет РЕМ-а чека велики посао – да колико-толико уреди прилично хаотичну медијску сцену. А колико ће у томе успети умногоме зависи од интегритета чланова Савета. Очекивања јавности, свакако, нису мала, али је исто тако - после свега што прати овај процес - велика и сумња да је тако нешто могуће.

Дејан Јоцић је, радећи за Антена Групу грчког власника Теодора Кирјакуа, учествовао у дубокој промени уређивачког курса телевизија Прва и некадашње независне телевизије Б92. У оба случаја, информативни програм је изгубио централно место, док су забавни и комерцијални формати постали доминантни, што су критичари тада тумачили као свесну деполитизацију и дисциплиновање редакција, пише нова.рс.

Управо због такве репутације, поставља се питање да ли је Јоцићев избор сигнал да United Grupa жели да „пацификује“ информативне медије, у тренутку када се суочавамо са снажним политичким притисцима. Подсећамо, план да се смањи утицај медија и да се они реконструишу откривен је после објављивања снимка разговора Стена Милера, директора УГ, и Владимира Лучића, директора Телекома Србија.

Дејан Јоцић је напустио без објашњења свој последњи велики регионални пројекат ТВ Уна у којој је преко своје фирме Foundcenatr Investment био сувласник са Игором Додиком, сином бившег председника Републике Српске Милорада Додика, а истраживачки портал су доводили ту телевизију у везу са концептом тзв. „медијског српског света”.

Пре Уне, Јоцић је у Србији крајем 2013. године покренуо ТВ Нова и конкурисао за националну фреквенцију. Како до фреквенције није дошло, телевизија је угашена после свега неколико месеци, а преко стотину запослених је остало без посла, јер Јоцић није желео да троши новац на одржавање медија ако нема фреквенцију, наводи нова.рс. Јоцићева ТВ Нова је формирана након доласка СНС-а на власт, у атмосфери у којој се, према сведочењима тадашњих запослених, очекивало национално покривање, а у јавности се спекулисало да за то постоји и политичко обећање, пише овај портал.

Ако се потврди да United Grupa заиста именује Дејана Јоцића на једну од кључних позиција у United Media, то би значило да компанија свесно бира менаџера чији је професионални потпис везан за слабљење информативних редакција и политички обележене пројекте, у тренутку када су независни медији под највећим притиском у последњих десет година, наводи нова.рс.

Kастро је, како ЦПЈ преноси извјештаје и саопштење државне комисије у Вераkрузу за пажњу и заштиту новинара (CEAPP), убијен 8. јануара док је био у ресторану у граду Poza Rica. Извјештаји спомињу више мушких нападача који су пришли новинару, пуцали у њега, а затим побјегли с мјеста догађаја.

„Брутално убиство Карлоса Кастра шокантан је подсјетник на насиље над медијима у Веракрузу, једној од најсмртоноснијих држава у земљи с највише насиља над новинарима на западној хемисфери“, рекао је Jan-Albert Hootsen, представник ЦПЈ-а у Мексику, додајући да мексичке власти морају позвати Кастрове нападаче на одговорност и утврдити да ли је убијен због посла којим се бави.

Кастро је водио информативни портал Código Norte Veracruz, који користи Фејсбук као своју платформу, а специјализовао се за извјештавање о криминалу у Poza Ricа-и. Такође је био дописник локалних новина Норесте.

CBS News пише да још нико није ухапшен, те додаје да је савезна држава Верацруз, која се налази на обалама Мексичког заљева, годинама погођена насиљем повезаним с организованим криминалним групама које се боре за контролу над рутама трговине дрогом.

Злочини против новинара не смију проћи некажњено

Међународна федерација новинара (ИФЈ) у објави на Фејсбуку наводи да је Кастро, према локалним изворима, примао пријетње због свог новинарског рада. Из ИФЈ-а су осудили овај, како су навели, гнусни злочин, те су позвали на истрагу.

„Злочини против новинара не смију проћи некажњено“, речено је из ИФЈ.

Директор CEAPP-a Luis Ramírez Baqueiro рекао је за ЦПЈ да су Кастру додијељене мјере заштите након сукоба с опћинским полицајцем у априлу 2024. Мјере су истекле након што је Кастро напустио Веракруз у октобру 2024.

Baqueiro је рекао да по Кастровом повратку у Poza Ricа-у крајем 2025. заштитне мјере нису поново активиране након што је новинар прекинуо контакт с том агенцијом.

Према истраживању ЦПЈ-а, Мексико се константно налази међу десет земаља с највећим бројем убистава новинара, а такви злочини често не доводе до осуђујућих пресуда.

 Ова организација пише и да је упутила телефонске позиве уреду државног тужиоца Веракруза и опћинској полицији Poza Ricа-e за више информација о истрази Кастрове смрти, али да није добила одговоре. 

Писмо је стигло од " Gecić Law", потписао га је адвокат Богдан Гецић, представљајући се као заступник "Gecić Law". Међутим, увидом у релевантне регистре као и веб сајт, проистиче да "Gecić Law" није засебан правни субјект, већ само назив који адвокат Богдан Гецић користи за себе као адвоката.

Настављајући о себи у трећем лицу, у писму које је послато на низ новинарских адреса, адвокат Гецић пропушта да означи, са било каквим степеном правне уредности портале или медије, на које се његово писмо односи.

Додатно зачуђује да се у писму на правно нејасан начин жонглира разним појмовима преписаним из различитих правних система, који немају никакве везе за меродавним правом.

Ово писмо објављујемо у целости, како би јавност могла да види на који начин се правни притисци користе против независног новинарства у контексту извештавања о Телекому Србија, United Group и адвокатској канцеларији која заступа обе стране.

Текстови на које се ова претња односи баве се питањима од изузетног јавног интереса, укључујући: улогу једне адвокатске канцеларије која истовремено заступа државну телекомуникациону компанију и највећу приватну медијску групу у региону, могуће везе те канцеларије са највишим државним функционерима и последице тих односа по медијску независност и слободу информисања.

Уместо да се изјасни о конкретним чињеницама из објављених текстова, канцеларија захтева забрану даљег извештавања, позивајући се на адвокатску тајну и поверљивост као основ за цензуру.

Адвокатска тајна обавезује адвокате, не новинаре. То не може да спречи медије да извештавају о чињеницама и информацијама од јавног значаја до којих су дошли на законит начин. "Gecić Law" је у више наврата позван да одговори на питања наших редакција. До данас то није учинио. Одбацујемо покушаје застрашивања путем правних претњи и настављамо да извештавамо о темама које су од кључног значаја за јавност, демократску контролу и слободу медија.

Питања која смо послали у понедељак 11.1.2026. су следећа:

1. Откуд се ви као адвокат бавите реорганизацијом медија. Сазнали смо то из разговора Лучић - Милер да му ви дајете планове реорганизације. Зашто се бавите тиме? Милер је рекао, цитирамо, "Богдан ме је кратко информисао, послао ми је неке документе повезао сам га са нашим банкарима који раде на сепарацији у Србији медијског посла".
2. Заступате две конкурентске компаније, Телеком и УГ, у једној од њих бавите се медијима. Да ли је ово по свим правилима сукоб интереса?
3. Управо у једном од последњих јавних наступа рекли сте да адвокати морају бити двоструко дисциплиновани у погледу конфликта интереса, поверљивости. Зашто ви то не поштујете?
4. Године 2020. били сте заступник Телекома када је ова државна фирма направила план да уништи УГ? Сада, шест година касније, улазите у УГ у Србији као њен адвокат, да ли је сада тај план близу завршетка?
5. Поменули сте у нашем телефонском разговору да колегиници Ани Новаковић нисте претили отказом. Новаковић, пак, каже да сте рекли неколико пута, цитирам; "Све што сте урадили је за отказ". Томе је у једном тренутку присуствовао и адвокат Нинић. Остајете ли при Вашој тврдњи?

У наставку објављујемо писмо у оригиналу, које је адвокатска канцеларија упутила нашим редакцијама.

Писмо канцеларије Gecić Law

Драгославић је претње убиством добио данас, око 13.30 часова, на нелегалном градилишту на адреси Проломска 22, у шуми Степин луг.

На овој локацији граде се, како су објавили медији током претходних дана, три објекта, а пре два дана је на порталу недељника Време о томе објављен текст са фотографијом коју је направио Драгославић.

Ту локацију је данас наводно посетила грађевинска инспекција и донела решење о забрани наставка радова, али су радници ипак уклонили заштитне траке и наставили изградњу.

Марко Драгославић је, како каже, дошао на то место да би документовао - снимио кршење решења инспекције, носећи жути прес прслук и новинарску легитимацију НУНС-а, а када је почео да снима пришла су му два радника и распитивали се ко је. Када им је рекао да је ту као новинар и да они чине кривично дело, они су рекли да не знају за решење грађевинске инспекције.

Пришао је и трећи радник који је позвао инвеститора, који је у телефону тог радника уписан као "Влада Кумодраж", а који му је после представљања и навођења да је на новинарском задатку рекао: "Сад ћу да дођем па ћеш да видиш..." и прекинуо је везу.

Један од радника је тада рекао Драгославићу да је боље да "бежи да не би био убијен".

Драгославић је побегао у шуму Степин луг, одакле је позвао полицију на телефон 192 и обавестио да је у бекству и да се плаши због претњи убиством.

Потом је обавестио редакцију недељника Време, а уредник портала тог медија Андреј Ивањи је информисао Верана Матића као контакт тачку у Сталној радној групи за безбедност новинара.

Матић је пренео у саопштењу да је позвао Драгославића и од њега добио исте информације, да је затим контактирао особу - "контакт тачку" у Полицијској управи за Град Београд, која је забележила податке и казала да ће, с обзиром на то да је позван број 192, полиција поступати по тој пријави.

"Након тога сам поново разговарао са Марком Драгославићем и предложио му да изађе из шуме и врати се у град, уз препоруку да држи отворену телефонску линију ради евентуалне интервенције. После извесног времена обавестио ме је да је изашао из шуме, да чека градски превоз и да се у том тренутку не осећа угрожено", рекао је Матић.

Владан Петровић, један од власника парцеле и објеката у близини Степиног луга у Кумодражу, тврди да није претио убиством Драгославићу и да га је он "неосновано и лажно оптужио", пренела је ТВ Н1.

Драгославић је, наводи Петровић, "објавио слике градње кућа тако што је ушао бесправно у наш приватни посед и у наше куће, па потом поделио слике на друштвеним мрежама и уступио недељнику Време. Чак је сликао и куче које уоште није наше и ставио на мреже, где су нам се јављале организације за заштиту животиња, оптужујући да угрожавамо животиње. Износио је информације са погрешном улицом и парцелама које нису биле у нашем поседу".

Он сматра да би АНЕМ још једном требало да поприча са Драгославићем и "утврди да ли је било тако како он тврди", пише у одговору упућеном Н1.

"Због свега наведеног ми смо принуђени да ангажујемо адвоката како бисмо доказали кроз које притиске пролазимо због слободног новинара Марка Драгославића", рекао је Владан Петровић.

Он је истакао да та чињеница није више за расправу и да тужилаштву остаје да санкционише такво понашање судија.

Након пресуде Врховног суда којом је утврђено да су у пресуди Апелационог суда постојале битне повреде одредаба кривичног поступка у случају убиства Славка Ћурувије, Ивана Стевановић из Фондације “Славко Ћурувија” наводи да ова пресуда јесте изненађење и да, с једне стране, потврђује да у правосуђу и даље постоје људи који раде свој посао, али да је и даље реч само о симболичком закључку који нема никакво дејство, с обзиром на то да се суђење не може поновити.

Она је навела да ова пресуда Врховног суда још једном доказује да пресуда није одговарала чињеничном стању и да у Фондацији и даље разматрају правне кораке које могу да предузму како се овакав случај више не би понављао.

Тржишни земљотрес: телеком консолидација као медијска политика

Највећи потрес 2025. биле су динамике везане за СББ/Унитед екосистем, телеком тржишта и доступност канала, које су суштински биле везане за питање медијског плурализма. БИРН је у септембру описао низ контроверзи око промена власништва и управљања, укључујући чињеницу да је директор компаније која је купила СББ добио држављанство Србије дискреционом одлуком Владе, уз шири контекст последица по тржиште и дистрибуцију канала. Паралелно, Цензоловка је пратила развој ситуације око Телекома и јачања утицаја кроз инфраструктуру, уз упозорења да “слабљење, гашење или припитомљавање” медија може десетковати независну сцену. У новембру исти портал пише и о конкретним пословним потезима (нпр. преузимање претплатника Орион телекома), што додатно појачава концентрацију.

Зашто је све ово важно? Зато што показује да се у Србији медијски плурализам не дефинише и не успоставља само на киоску или на интернету, него и у томе шта уопште “долази” до даљинског управљача – а то је простор који се у 2025. убрзано сужавао, па и затварао.

“Случај снимак”: кад уредничка политика постане предмет договора

Крајем лета, аудио-снимак разговора челника Телекома и Унитед Груп добио је међународни одјек и постао једна од најјаснијих илустрација како се економска моћ и политички притисак преливају у уређивачке одлуке. ОЦЦРП је објавио причу о процурелом разговору о “подривању/слабљењу” медија који дају простор гласовима побуњеног друштва, студентског покрета и опозиционих странака. Европска комисија је у извештају о Србији експлицитно навела забринутост због политичког и економског утицаја на медије и поменула овај случај као сигнал могућег политичког притиска на медије критичне према власти. Медиа Фреедом Рапид Респонсе партнери су упозорили на опасност покушаја политичке контроле над „последњим великим независним ТВ брендовима„, Н1 и телевизије Нова.

Тако је 2025. медијска година показала да притисак више не мора да се одвија само кроз нападе на новинаре, већ да је ефикаснији и „тиши“ кроз менаџерске договоре, тржишне трансакције и дистрибуционе полуге.

РЕМ као уско грло: регулаторни вакуум и споран избор Савета

Регулатор за електронске медије (РЕМ) је током године био један од кључних симптома корумпираног и девастираног медијског система у Србији. Крај године дочекан је без новог састава Савета, уз континуиране спорне процедуре избора и јавне критике. Тако медијско тржиште дуже од годину дана нема легални механизам надзора, регулације и контроле, а због оптужби о нетранспарентности и кршењу Закона о електронским медијима, независни кандидати су повлачили своје пријаве, па чак и давали оставке на своје позиције. За медије то значи даправила игре постају ствар политичке воље, а не предвидивих, законом дефинисаних стандарда.

Притисци, напади и “нормализација” застрашивања

2025. година је у јавном простору обележена масовним протестима и заоштреном реториком, а то се прелило и на медије. Британски Гуардиан је још у марту пренео упозорења уредника да је слобода медија у Србији на “опасној прекретници”, уз наводе о узнемиравању, физичким нападима и кампањама против новинара. АП и међународни актери (МФРР) указују на раст претњи, напада и правних притисака, уз позиве ЕУ да озбиљније реагује. Ови процеси имају директну тржишну последицу: безбедносни и правни ризици претварају се у сталне трошкове рада, које мале редакције и истраживачки тимови најтеже подносе.

Додатни сигнал крхкости медијског система у 2025. били су откази и протести новинара и уредника у Еурњуз Србија. Одлуке о раскидима уговора, промене у уређивачкој структури и јавни иступи запослених указали су на дубоко незадовољство професионалним условима рада, али и на страх да се економски и менаџерски потези користе као механизам обликовања уређивачке политике. Протести су показали да притисци на новинаре више не долазе искључиво споља, већ се све чешће институционализују кроз интерне реорганизације, „реструктурирања“ и одлуке које директно утичу на аутономију редакција.

Новац државе и локални конкурси: “пројектно суфинансирање” као механизам контроле

У теорији, конкурси за суфинансирање постоје да би подстакли медијске компаније и организације да производе садржај који у фокусу има јавни интерес. У пракси, 2025. је наставила образац сумњи у политичку пристрасност и нетранспарентност. АНЕМ је указао да се пројектно суфинансирање на локалу често своди на доделу новца медијима блиским власти и онима који избегавају осетљиве теме (попут протеста). Цензоловка је пратила кашњења и проблеме у спровођењу локалних конкурса. Министарство информисања и даље расписује конкурсе и доноси одлуке о саставима комисија на националном нивоу, али кључни проблеми остају: критеријуми, ефекти и контрола квалитета.

Коначно, као и претходних година, медији лојални власти уживали су стабилне приходе из државних огласа, субвенција и спонзорских уговора са јавним предузећима, стварајући двоструко тржиште: једно за оне који „заслужују“ финансијску сигурност, и друго за све остале. Тако притисак на поједине медије у 2025. није био само у томе ко добија новац на конкурсима, већ и у томе коме је практично онемогућен приступ тржишту оглашавања. Систем „економске гетоизације“ у ком приватне компаније, чак и оне без директних веза са државом, избегавају оглашавање у критички настројеним медијима, плашећи се одмазде кроз пореске инспекције или губитак државних тендера, наставио је да обликује буџете редакција. То је довело до опасне зависности од међународних донација, које постају све оскудније услед глобалних криза. Овај „замор донатора“ поставља пред независне редакције егзистенцијално питање: како одржати професионализам на тржишту које је намерно осиромашено и разорено за свакога ко извештава у јавном интересу?

Публика се сели на платформе, а поверење у медије остаје ниско

Док се тржиште консолидовало, публика је мењала навике. Ројтерс Институт (Digital News Report 2025) наводи да су грађани Србије међу највећим корисницима друштвених мрежа за вести у Европи (посебно млађи), што додатно мења економију пажње и гура редакције у борбу са алгоритмима. То није неутрална промена: кад публика зависи од платформи, онда дистрибуција постаје нова уредничка политика. У Србији се то преклапа са локалним притисцима и концентрацијом инфраструктуре.

Међутим, и онлајн окружење је у 2025. години донело низ нових изазова. Поред традиционалних емитера, дигитални простор је преплављен феноменом ghost портала – ад-хок информативних платформи без импресума или са фиктивним уредништвима. Ови портали служе искључиво за покретање координисаних кампања дискредитације (character assassination), које затим преузимају медији са националном фреквенцијом, стварајући привид масовног извештавања. Овај процес је додатно аутоматизован употребом АИ ботова, посебно на друштвеној мрежи X, где алгоритамске промене фаворизују плаћене налоге, омогућавајући да дезинформација постане доминантан наратив пре него што професионалне редакције стигну да је провере.

Ерозија јавног говора и нормализација насиља у медијима

Паралелно са инфраструктурном консолидацијом, у Србији се догодио и семантички колапс јавног дискурса. Опскурне кабловске ТВ станице и онлајн портали, али и поједини национални емитери, наставили су, чак прогресирали, систематску нормализацију говора мржње, дезинформисања и јавног понижавања као легитимне новинарске праксе. Ови медији су и у 2025. години функционисали као алати за дискредитацију који политичке опоненте, активисте, новинаре и грађане таргетирају кроз лажне оптужбе, извртање контекста и директне претње, углавном без икаквих правних последица.

Реторика насиља се пренела са екрана у стварност – када водитељ са националне фреквенције студенте назове „плаћеницима страних сила“ или „терористима“, то ствара окружење у коме се нормализују физички напади на терену. Овај образац функционисао је као двоструки механизам: с једне стране, стварао је паралелну стварност за део публике који конзумира искључиво ове канале, а с друге, исцрпљивао је критичко мишљење код оних који су свесни манипулације јер захтева константну проверу чињеница и борбу против лавине дезинформација.

Нормализација обмане довела је до тога да јавност губи критеријуме за разликовање истине од лажи – када су сви „пристрасни“, онда нико није, а када су све изречене тврдње „политичке оптужбе“, онда не постоји легитимна критика. Посебно опасан био је феномен „информативних“ програма у prime time-у који су обликовали дневни ток тумачења догађаја, где панел гостију (најчешће без релевантних експертских компетенција) виче, прекида и исмева свакога ко не дели владајућу парадигму.

Ове емисије нису биле дебате, већ ритуали јавне егзекуције аргумената и личности у којима је циљ био понижење, не разумевање. Последице на квалитет информисања су катастрофалне. Грађани су наставили да губе способност препознавања разлика између легитимних извора и пропаганде, између верификоване чињенице и гласине, између јавног интереса и политичке кампање. И док је млађа публика ове канале масовно напустила, старија демографија, посебно ван великих градова, остала је заробљена у ехо-коморама где је свакодневно излагана структурисаном насиљу и обмани. То је продубило генерацијски и географски расцеп у перцепцији стварности, где део друштва живи у фундаментално другачијем информационом универзуму од другог дела. Тако је у 2025. години настављен тренд медијског креирања аполитичне, циничне јавности и високо фрагментираног друштва без заједничких чињеничних основа које би омогућиле конструктиван дијалог, што дугорочно угрожава саме темеље демократског процеса и социјалне кохезије.

Све ово има директан ефекат и на новинарски позив: млади таленти избегавају истраживачко новинарство, искусни новинари одлазе у ПР или изгарају у самоцензури, а редакције остају без континуитета знања, искуства и професионалних рефлекса који се не могу брзо надокнадити новим кадром.

Шта медијима у Србији доноси 2026. година?

Дешавања у медијима током 2025. могу деловати обесхрабрујуће и суморно, посебно имајући у виду да су део вишегодишњег тренда систематског угрожавања медијских слобода, обесмишљавања медијских закона и манипулисања тржишним механизмима са циљем контроле. С обзиром на нестабилне, ванредне друштвено-политичке околности извесно је да ће се покушаји „утишавања“ критичких гласова у медијима наставити, а један од начина је и даља консолидација дистрибуције. Могли би се наставити процеси започети у прошлој години – уместо отворене цензуре, биће све доминантнији економски механизми. Медији критички настројени према власти ће се вероватно суочити са смањеном доступношћу на кабловским мрежама, могућим повећањима трошкова дистрибуције или „техничким проблемима“ у емитовању. Нови власници инфраструктуре ће вероватно наставити са селективним приступом каналима.

РЕМ ће остати парализован или ће бити попуњен послушним, подобним кадром. Мало је вероватно да ће РЕМ у 2026. постати независан регулатор. Извесније је да ће се догодити један од два сценарија: или ће остати у вакууму (што одговара онима који желе тржиште без правила), или ће бити попуњен кадровима оданим актуелном режиму, што ће формализовати већ постојећу праксу.

Међународна заједница ће наставити серију симболичних притисака, без конкретних последица. ЕУ извештаји, упозорења и резолуције ће се појављивати, али без конкретних санкција или условљавања. То ће садашњим српским властима омогућити да настави игру „довољно реформи за наставак преговора, недовољно за стварну промену“.

Ескалација правних притисака уместо физичких напада ће вероватно бити још један механизам притиска и контроле присутан и у 2026. Како међународни притисци буду расли, физички напади на новинаре постаће репутационо „скупи“. Као додатни облик притиска може се очекивати пораст СЛАПП тужби, строжијих и фреквентнијих инспекција у критичким медијима и дуготрајних судских процеса који исцрпљују мале редакције финансијски, али и професионално.

Национални брендови (Н1, Нова С и преостали делови Унитед портфолиа) ће можда опстати уз помоћ међународне видљивости и подршке. Локални медији, међутим, без те врсте заштите и већ зависни од нетранспарентних локалних конкурса, лако могу постати жртве првог снажнијег таласа гашења или аутоцензуре.

Млађа публика ће наставити одлазак на ТикТок, Инстаграм и YouTube у потрази за вестима. То ће имати позитивне и негативне последице – нови, аутентични, брзи и динамични новинарски формати могу заобићи традиционалну дистрибуцију, али ће и видљивост снажније зависити од алгоритамских политика и трендова дезинформисања, што може оптеретити бизнис моделе традиционалних медијских редакција.

Интензивни протести који трају дуже од годину дана допринели су да дезинформациони екосистем почне да делује брже и координисаније него раније. Лажне вести о насиљу, манипулисање снимака, координиране кампање дискредитације дељени кроз прорежимске канале показали су да систем за производњу обмане постаје практично индустријализован. Додатни изазов у 2026. години биће пораст АИ генерисаних deepfake садржаја и аутоматизованих ботова који ће медијско обмањивање чинити јефтинијим, бржим и теже проверивим.

Друштвено-политички „окидачи“ који ће имати утицаја и на медијску сцену биће потенцијални наставак студентских и грађанских протеста или избори. Ако дође до нових масовних протеста или званичних предизборних кампања, то ће бити тест за све механизме контроле медија. То би могао бити тренутак и када ће „тихи“ притисци постати огољенији и конкретнији – блокирање сигнала, масовне тужбе или нагла „реструктурирања“ власништва. Вести које нам стижу у првим недељама јануара („Три нова локална медија, истог власника и с истим уредником, регистрована у 2026. години“) дају наговештај како би то могло да изгледа.

Тако би 2026. година за медије могла да буде не година драматичног заокрета, већ постепеног затварања слободног медијског простора кроз економске и регулаторне механизме. Медијско тржиште ће функционисати, али са све ужим простором за критичко, професионално и истраживачко новинарство – што ће бити видљиво не кроз гашења медија, већ кроз њихову све већу ирелевантност, недоступност и финансијску неодрживост.

Ипак, отпорност дела новинарске заједнице, раст платформских иницијатива и грађанска свест која је расла током прошлогодишњих протеста показују да простор за квалитетно новинарство није потпуно затворен. Чињеница да се квалитетно новинарство и даље производи, дели и проналази публику показује да медијске слободе у Србији нису поражене, али да ће морати да налазе нове просторе афирмисања и борбе. 2025. година јесте показала како и колико се медијски простор може сузити, али је подсетила и да се он и даље шири тамо где постоје публика, солидарност и воља да се истина брани – и онлајн, и ван строго формалних медијских институција.

Тадашњи челни људи ДБ Радомир Марковић, Милан Радоњић, Мирослав Курак и Ратко Ромић 2024. су правоснажно ослобођени кривице за тешко убиство у подстрекивању и саизвршилаштво у истом, па пресуда ВСС за њих неће имати било какве последице.

Ипак, она повлачи питање одговорности свих у правосудном ланцу, а посебно петоро чланова већа Апелационог суда, који су преиначили одлуку о затворским казнама у ослобађајућу.

Врховни суд је утврдио да је пресуда апелације из фебруара 2024. донета „уз битне повреде одредаба кривичног поступка, а у корист окривљених“, али по свему судећи та пресуда неће имати битније правне консеквенце, осим што је „изазвала забринутост“ међународних новинарских удружења.

Фондација Славко Ћурувија поздравила је одлуку Врховног суда иако она неће утицати на правоснажну пресуду апелације, али и затражила одговорност за све у правосудном систему који су допринели „тако катастрофалном поразу правосуђа“.

Ивана Стевановић из Фондације каже за Данас да њихови правници разматрају све будуће опције које би могле да им стоје на располагању.

– На првом месту, Врховни савет судства би морао да се позабави тиме како је дошло до тога да три различита суда на потпуно различите начине интерпретирају исте чињенице и долазе до потпуно различитих закључака и то је оно што збуњује. И притом да покрене и неке дисциплинске поступке. Као грађанима ове земље неопходно нам је да сазнамо и ко је убио Славка Ћурувију али је исто толико важно да сазнамо чему смо то тачно присуствовали ових 11 година, колико је трајало суђење и ко је за то одговоран, да се овакве ствари не би понављале. Имали смо најпре две пресуде првостепеног суда који су осудили тада окривљене на затворске казне, а онда долази 180 степени другачија пресуда Апелационог суда, која их ослобађа. На крају, имамо пресуду која каже да је та ослобађајућа пресуда заправо занемарила врло битне чињенице, односно погрешно интерпретирала оно што је речено од стране сведока на суђењу и занемарила материјалне доказе који су тада окривљене сместили практично на лице места, у време непосредно пре и после убиства, наводи Стевановић.

Она подсећа да су подаци са базних станица мобилне телефоније, из којих се види да су окривљени непосредно пре и после убиства, у његовој непосредној близини, интензивно међусобно комуницирали, првостепено одбачени као незаконито прибављен доказ.

– Међутим, те доказе је тај исти Апелациони суд у два наврата враћао као валидне, да би их на крају ово веће апелације поново одбацио. То је тешко да било ко разуме, напомиње саговорница.

Како додаје, ова коначна пресуда нема правне последица, осим по будућу правну праксу, али и напомиње да то није нешто што може да задовољи ни породицу ни колеге, пријатеље, медијску заједницу и грађане ове земље.

– То што је пресуда Врховног суда без последица је застрашујућа порука за све нас. Јер убиство Славка Ћурувије је тешко политичко убиство, које је починила држава преко своје службе и то је заоставштина тих мрачних 90-их година. Зато је разрешење тог убиства од пресудне важности за коначни обрачун са тим злочиначким режимом. Осим тога, оно има велику политичку тежину за будућност свих новинара, медија и критичара власти, јер стоји као претња и упозорење како може да заврши свако ко се усудио да критикује. Де фацто, држава Србија је у овом случају подбацила да заштити право на живот, које је гарантовано међународним конвенцијама, каже Стевановић.

Ипак, и сама наводи да у оваквим случајевима не постоји довољно јака правна заштита. Зато би, закључује, правосудни систем унутар себе морао сам да реагује.

Браниоци окривљених у случају Ћурувија, с друге стране, не придају много значаја актуелној пресуди ВСС.

Адвокатица одбране Зора Добричанин сматра да је то „мишљење већа Врховног суда“, на које оно свакако има право, али које не може ни на који начин променити „једино могућу и апсолутно неспорну“ правоснажну одлуку Апелационог суда.

– Нисам детаљно прочитала одлуку да бих могла да је анализирам, али читајући на брзину схватам да сматрају да у пресуди неки докази нису образложени на начин на који веће ВСС мисли да је требало. Што се мене тиче, ослобађајућа пресуда Апелационог суда је једини могућ резултат судског поступка по оптужници ТОК и она представља мерило људског и професионалног достојанства независног суда. Она је резултат темељног, брижљивог и свеобухватног разматрања свих доказа у списима предмета. Нису судили ни по чијим измишљеним сценаријима и замислима, нити су подлегли непрекидним притисцима, пре свега разних органа власти, политичара, невладиних организација, медија, разних појединаца. Пре свега је власт вршила притисак преко Владине Комисије за истраживање убистава новинара. Ја сам током суђења јавно и пред судом говорила да сам лично спремна да одробијам све „доказе“ против мојих клијената и других окривљених у том поступку – али доказа против њих нема, ама баш никаквих. Могу још 20 пута сви могући судови да прегледају, прочитају, изведу све доказе који су у списима предмета, како оне који су законито прибављени, тако и оне који су незаконито прибављени. И сад и увек могу да казем да је апсолутно неспорно да Мики Курак, Ратко Ромић, Милан Радоњић и Раде Марковић немају никакве везе са тим убиством, сматра Добричанин.

Правници нерадо коментаришу нове детаље у овом случају. Међутим, оно што познаваоци материје хипотетички објашњавају у оваквој ситуацији, није обећавајуће за било какве правне кораке који произилазе из ове одлуке Врховног суда.

По закону који то регулише, судија не може бити позван на одговорност зато што је учешћем у судском већу изразио мишљење, односно гласао за доношење одређене одлуке, ма каква она била.

Постоје тек теоријске шансе да би се, кроз кривични поступак против конкретног лица, могло утврдити и доказати да је тај судија, при доношењу одлуке имао намеру и водио се тиме да некоме нанесе штету или прибави неку корист или оствари интерес….

То се, међутим, осим што је веома тешко чак и у теорији, у нашој судској пракси никада није десило, а шансе су готово никакве да би могло да се догоди у будућности.

Јелена Ћурувија: Разматрамо конкретне правне кораке

Јелена Ћурувија, Славкова ћерка, кратко је прокоментарисала за Данас да са својим адвокатом разматра конкретне правне кораке које ће предузети, како би осигурали да ова одлука Врховног суда има стварну тежину. У детаље тих корака није желела да улази.

Пресуда Врховног суда
У поступку заштите законитости, а на захтев Врховног јавног тужилаштва који је делимично прихваћен, Врховни суд је у детаљној изнетој анализи утврдио да поједини докази нису правилно оцењени, те да су у образложењу пресуде Апелационог суда изнети контрадикторни или нејасни закључци, који нису у складу са изјавама неких од најважнијих сведока тужилаштва, нити са кључним материјалним доказима, као што је анализа података са базних станица мобилне телефоније о разговорима које су окривљени водили непосредно пре и после убиства Ћурувије. Додатно, нека од кључних сведочења избачена су из доказа, уз нејасна и противречна образложења Апелационог суда.

Комшије се боре против рушења своје зграде, па кују план.

„Ма не, ми морамо да се жалимо, људи…

– Коме да се жалимо?

– Море, бре, револуција! Демонстрације! Блокаде школа, факултета, свега! Вртића, интернети, портали, медији, телевизије, све!“, чуло се у серији „Радио Милева“.

Видела је и власт ову сцену, па је прорежимски „Информер“ закључио:

„РТС пумпа обојену револуцију! Страшан скандал: Позивају на блокаде у серији „Радио Милева“!, један је од наслова на Информеру.

Саставио је јавни сервис брже-боље саопштење, да објасни – сценарио за „спорну“ епизоду предат је још у августу 2024. године.

„Понашање насловне јунакиње карактеристично је за њен експлозивни карактер видљив у свим, до сада приказаним, епизодама а будући да је сценарио написан и предат пре почетка блокада неутемељене су критике да је реч о пропаганди“, саопштио је јавни сервис.

РТС-ово правдање професорка Факултета драмских уметности Ана Мартиноли види као „нову епизоду самопонижавања те куће“.

„РТС практично нормализује ситуацију у којој таблоиди дефинишу шта смеју, а шта не смеју и не могу да буду, које теме ће бити третиране у програму јавног сервиса, чак и када је реч о нечему што можемо да кажемо да је поп-културни садржај, дакле, што је играни, што је фикција“, објаснила је Мартиноли.

Засметала је „Информеру“ фикција и у наставку серијала, те је уочио још опасније анти-државне елементе.

„Ето, Нато, сад још да те удамо за председника…

– Јој, каквог председника? Ја кад бих се удала за председника, вероватно би га убили у неком атентату.

– Опа, мачко. Ти пуцаш на неког Кенедија?

– Јаој, и Кенеди… Веруј ми – сад кад би ми Кенедија довели, вероватно бих се заљубила у његовог шофера, какве сам среће„, део је из поменуте серије.

„Наставља се пумпање у серији „Радио Милева“, која се емитује на РТС, а сада се отишло и корак даље – спомиње се и атентат на председника!“, наставио је Информер.

„Таблоиди већ стандардно покушавају да из дана у дан створе једну атмосферу аутоцензуре у којој ћемо се непрекидно преиспитивати да ли смо рекли нешто због чега ћемо бити прозвани, таргетирани, изложени неком јавном линчу“, истиче професорка ФДУ.

И нису само таблоиди прозвали РТС. Учинило је то и Министарство информисања.

„Посебно указујемо на садржаје који се емитују у оквиру програма јавног медијског сервиса, а који се могу тумачити као индиректан позив на блокаде и активности усмерене ка нарушавању уставног поретка Републике Србије, укључујући садржаје приказане у серији „Радио Милева“ емитованој на Радио- телевизији Србије“, саопштило је Министарство.

Прозвани РТС некадашњи новинар Радио Београда Ненад Шебек види као „џак за ударање“ од стране владајућих и њима наклоњених, а који, док га „ударају“, прећуткује стварност.

„Уопште ми није јасно – зашто онда служи као тај џак за боксање, јер он заправо обавља саврешно посао који је овој садашњој власти у интересу. Не знам зашто га „бију“, ја бих га помиловао“, навео је Шебек.

„Радио-телевизија Србије није никакав јавни сервис, то је постао сервис пленума и опозиционих политичких странака и неће им помоћи!“, казао је 1. марта 2025. године председник Србије Александар Вучић.

„Зашто кажемо да је РТС вечерас извршио „медијски државни удар“? Никада до сада ово није било! Еј! Они су гори од Н1!“, казао је Драган Вучићевић истог дана.

Правдао се РТС много пута до сада, сваки пут „властима“, а никада грађанима који мисле да их годинама, па и деценијама, не информише објективно.

Само је овај последњи пример можда најбизарнији.

Шварм је то изјавио реагујући на емисију „На мерама“ која се емитује на Телевизији Информер и у оквиру које се емитују тајно прибављени снимци опозиционих политичара, бивших министара који критикују власт, кошаркашких тренера, глумаца, аналитичара и других јавних личности.

На снимцима се види где ти људи живе, како се крећу по граду, са ким се састају и где иду. Телевизија Информер тврди да је до тих снимака дошла од својих гледалаца, односно од мреже ГОСИ – Гладалачко-обавештајне службе Информера.

Шварм је, међутим, оценио да то не може бити истина.

„То је лаж. Можда неко и пошаље неки снимак, али то је маргинално. То је иста лаж као када власт тврди да им је снимак са састанка новосадских активиста Покрета слободних грађана и студената у марту 2025. године доставио један од учесника. То је и тада снимила служба, нико им није дао. Суштина је у праћењу и застрашивању и порука да се људи чувају и пазе шта причају или раде, јер се све зна о њима“, рекао је Шварм.

Он је рекао да се ради о још једном режимском нападу на основе цивилизацијских тековина, јер шпијунирање људи по улицама и снимање шта они раде и са ким се састају не може бити ништа друго.

Радић емитовање снимака доживљава као директну претњу

Један од људи који су били праћени у емисији „На мерама“ је и војни аналитичар Александар Радић који је Бети рекао да емитовање тих снимака на телевизији доживљава као директну претњу.

„Иако они то ‘продају’ као хумористичку емисију, она то није јер је упадљиво одсуство било каквог хумора. Неозбиљна је и причао о ГОСИ јер за овако нешто је потребно много ресурса како би се људи пратили и снимали. То је, пре свега, позив на радикализацију става према тим људи, што се мени већ дешавало на улици. Ако за неког на телевизији кажете да је он са друге стране фронта, онда се ствара клима да су ти људи дозвољене мете“, рекао је Радић.

Радић је рекао да претпоставља да је разлог за његово праћење и емитовање тих снимака критички став у јавним наступима, пре свега чињеница да је после студентских демонстрација 15. марта прошле године инсистирао на томе да је власт користила такозвано звучно оружје за разбијање протеста.

„Та телевизија је емитовала и документарац у којем се један од саговорника, због те приче о звучном оружју, чуди како се то ја и даље слободно шетам улицама. То доживљавам као претњу и позив да се са тим шетњама прекине“, рекао је он.

Радић је оценио да нема начина да он правно реагује на емитовања снимака праћења, јер та телевизија инсистира да снимке добија од гледалаца па је врло тешко доказати да то ради нека служба.

Како је раније објављивано, компанија Телеком Србија, која је у већинском власништву државе, је пре ове последње аквизиције, у свом власништву имала 20 медија, а неки од њих су информативни сајт Јуро њуз (Еуронеwс), потом Њузмакс, затим економски веб магазин Блумберг (Блоомберг), а власници су и Агро ТВ и Арена ченелс груп (Арена Цханнелс Групу), која према регистру Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ ) поседује 24 телевизије, претежно спортског и забавног садржаја. А од скоро је под капом Телекома и Курира, односно Мондо Инц.

Према подацима објављеним у Регистру привредних друштава, Телеком је сада власник 80 одсто Мондо ИНЦ, а досадашњи власник, WMG Media, Игора Жежеља, задржао је удео у власништву од преосталих 20 одсто.

“Ово би требала да буде некаква инвестиција у дигиталне платформе. Куповином самог медија, Телеком, односно држава контролише не само саму мрежу, већ и медијски садржај који се кроз њу пласира, што је јасан пут ка контроли медијског тржишта и пропаганде која се пласира преко оваквих медија. Наравно да није нормално да држава има толики уплив и утицај на медијско тржисте, али с обзиром да је то сама себи омогућила, не можемо да рачунамо да неће искористити могућност да утиче на тржиште или да можда злоупотребе одређена средства грађана”, каже за Нова.рс правник Независног удружења новинара Србије (НУНС) Раде Ђурић.

Куповина Курира, према речима Ђурића, указује на два циља – директну контролу медијског простора и прање новца.

“С обзиром да још увек не знамо праве циљеве, мени лично делује као да су у питању две основне ствари. Прва је на пример покушај директне контроле медијског простора и наставак давања јавних средстава за функционисање пропагандне машинерије власти. Начин на који држава наступа преко Телекома и бесмислене куповине програма, уговори и преузимања попут овог већ ‘прорежимског’ медија, је директан утицај државе на јавно мњење, гушење евентуалне критичке речи, мада у овом случају то није вероватно као циљ, и с друге стране новац грађана Србије за куповину медија који ће служити интересима власти. Оно што такође има смисла, је једноставно провлачење огромне суме новца и на тај начин извлачење кроз огромне уговоре где се купују права или медији по баснословним цифрама, који немају ту тежину и вредност и утисак је чисто прање новца”, наглашава Ђурић.

Јачање политичког утицаја

Одлика пословања Телекома и државе су, истиче он, управо нетранспарентни уговори, па не чуди што о овој новој сарадњи јавност нема потпуне информације.

“Јасно је да руководство и представници власти не маре много за то што оваква преузимања угрожавају финансијску стабилност и одрживост Телекома због високог нивоа задужености компаније”, каже Ђурић.

Довођење Курира у Телекомову медијску породицу је још један корак ка јачању политичког утицаја на уређивачку политику, сматрају у НУНС-у.

“Као Независно удружење новинара Србије забринути смо због тога што Телеком Србија као државна компанија, наставља да шири свој медијски портфељ, сада и кроз преузимање Мондо ИНЦ-а, издавача Курира и низа других медија (Курир.рс, ТВ Курир, Еспресо, Yумама, као и више магазина). Ово је још један корак ка додатној концентрацији и јачању политичког утицаја на уређивачку политику, јер када је власник држава (директно или посредно), граница између пословних интереса и интереса владајуће већине постаје опасно танка. Са овим преузимањем Телеком је власник више од 30 медија у Србији”, каже за Нова.рс генерална секретарка НУНС-а Тамара Филиповић Стевановић.

Подсећамо да су измене медијских закона из 2023. године отвориле простор да држава, посредно кроз државна предузећа попут Телекома, поново улази у власничке структуре медија.

“То дугорочно цементира политички утицај на информисање грађана на чију штетност смо упозоравали од самог почетка, а све што се десило након тих измена нам говори да је наша забринутост од почетка била оправдана”, наглашава Филиповић Стевановић.

Све што се догађа у вези са учешћем државног Телекома у медијској сфери директно је супротно ономе на шта се Влада Србије обавезала и у Медијској стратегији из 2020. и у претходним плановима – „повлачење државе из медија“, сматра Немања Ненадић, из Транспарентност Србија.

“Све и да није направљен изузетак за Телеком приликом доношења актуелних закона пре две године, било би још много тога да се уради ради остварења тог циља. Иначе, улазак Телекома у власништво фирме Мондо ИНЦ, није никакво изненађење, јер је најављен пре неколико година када је Телеком инвестирао у Мондо. Ова куповина је занимљива из још једног угла – да ли се јавни ресурси троше како би државна компанија у будућности из тога остварила неки профит или се расипају. Пошто је Телеком учесник на тржишту, о пословним одлукама ове фирме и разлозима за њих зна се мање него када је реч о класичним јавним предузећима. Занимљиво је да Телеком у свом саопштењу ставља акценат на куповину филмског студија, док се уопште не помиње да је стекао већинско власништво у Куриру”, наглашава Ненадић у разговору за Нова.рс.

Иначе, Телеком Србија, како смо раније писали на нашем порталу, већ годинама се суочава са великим дуговима, пре свега због „Arene Channels group“.

Дуговања Телекома су према добављачима и државним предузећима, по писању Нове економије, у 2024. години достигла више од 3,4 милијарде евра (око 400 милијарди динара).

Подсећамо да су посланици Скупштине Србије у октобру 2023. године усвојили два спорна закона о медијима – Закон о јавном информисању и медијима и Закон о електронским медијима. На овај начин су, између осталог, омогућили државном Телекому да оснива медије, упркос томе што се у Медијској стратегији, коју је усвојила Влада Србије, наглашава да држава мора да изађе из власништва у медијима.

“То је пораз и колапс овог правосудног система, да ми имамо једно тешко убиство, симболички врло важно убиство с обзиром на то да је реч о политичком убиству које је доказано и потпуно јасно починила држава против новинара због његовог посла и јавно изговорене речи. Ми скоро три деценије након то убиства немамо судски утврђену истину ко је убио Ћурувију и на који начлин, већ све остаје практично на оном првом кораку, немамо одговорне за ово убиство,” навела је она у разговору за Н1.

Стевановић је навела да је сада на потезу Високи савет судства, јер је врхунски интерес грађана да се успостави владавина права која ће, уз помоћ делотворних правних лекова, моћи да заштити све оне који се нађу у сличном поступку.

„Ово је једна застрашујућа порука која каже да постоји граница у слободи говора, у професионалности новинара, јер када год ‘зачепркате’ у нешто што смета властима, одмах ћете бити ућуткани на овај или онај начин, а за то ућуткивање неће бити кажњених,” рекла је Стевановић.

Коментаришући чињеницу да је цео поступак трајао 11 година, навела је да се то може посматрати као „једна представа у којој нико није сносио одговорност.“

Она се осврнула и на тренутно стање у новинарству у Србији и истакла да свакодневни напади на новинаре, који се уопште не санкционишу, показују да су “заробљени медији и заробљено правосуђе два стуба на којима ова власт почива.”

“У Србији је некажњивост напада на новинаре стопроцентна, и то је страшна порука, да не причамо о овим мање тешким случајевима у којима није дошло до смрти, где су пресуде ретке, суђења трају дуго, а број одбачених предмета од стране тужилаштва је огроман. Зато ми у Фондацији ‘Славко Ћурувија’ на месечном нивоу бројимо колико се јавља случајева застрашивања, напада и таргетирања. Те бројке су заиста застрашујуће, то је и по 170 месечно“, наводи Стевановићева.

У истраживању, које је спроведено у оквиру пројекта „Партиципативно праћење реализације процеса суфинансирања пројеката“ који је подржало холандско Министарство спољних послова кроз програм МАТРА, учествовало је 79 новинарки и новинара локалних медија из више градова широм Србије.

Резултати су класификовани појединачно за осам градова - Суботица, Нови Сад, Пожаревац, Крагујевац, Чачак, Нови Пазар, Ниш и Врање, један регион који је обухватио испитанике из Зајечара, Бора и Неготина, док су из места у којем није било довољно испитаника за студију случаја одговори анализирани у поглављу “Остали градови”.

Интервјуисани су оцењивали следеће области – слободу медија, економски положај новинара, безбедност медијских радника и приступ информацијама, оценама од 1 до 5, за 2024. и 2025. годину како би се увидело колико се током годину дана променила ситуација у којој свакодневно раде и функционишу медији на локалу.

Најнижа оцена од 1,87 тиче се економског положаја новинара, што је значајан пад у односу на 2024. када је исти индикатор оцењен са 2,16.

Слобода медија у прошлој години оцењена је са 2,23, за разлику од 2,52 колико је процењено у претходном периоду.

Оцена за приступ информацијама на локалном нивоу пала је са 2,45 на 2,2, а највећи пад у односу на годину раније бележи се по питању безбедности медијских радника – са 3 на 2,63.

Највећу оцену по питању слободе медија дали су учесници истраживања из Крагујевца – 2,83. Економски положај најбоље је оцењен у Новом Пазару – 2,6. Судећи по оцени 3,86 безбедност новинарки и новинара на највишем нивоу је у Пожаревцу, док је приступ информацијама најбоље оцењен у Новом Пазару – 2,6.

Најлошије оцене бележе се у Новом Саду за сва четири индикатора: слобода медија - 1,33, економски положај - 1,5 (исто колико и у Врању), безбедност – 1,33, приступ информацијама – 1,67.

Комплетни налази истраживања доступни су на овом линку.

Thibaut Bruttin, генерални директор РСФ-а, изјавио је да влада огромна нетранспарентност око онога што се дешава у Венецуели те да нема чак ни информација о десетинама људи који су наводно погинули током америчког напада на ту земљу.

„Без приступа информацијама и без слободе медија, створени су услови за информацијски рат. У овом кључном тренутку, када је свијету важно схватити шта се дешава у Венецуели и какве су посљедице америчке интервенције, РСФ позива власти да дозволе страним новинарима улазак у земљу и да престану ограничавати рад националних медија“, изјавио је Bruttin.

„Након година репресије и строге контроле над информацијама под владом Ницолaса Мадура, услови за новинарство у Венецуели су се додатно погоршали након илегалне америчке војне акције 3. јануара и настале институционалне нестабилности. Новинари се сада суочавају са повећаним и непредвидивим ризицима у све фрагментиранијем окружењу у којем доминира произвољност“, саопштено је из РСФ.

Како се додаје, праксе које су постале широко распрострањене након избора 2024. године попут застрашивања, директних пријетњи, претреса телефона и присилног брисања новинарског садржаја, сада су погоршане новим опасностима.

„Ове пријетње више не потичу од једне препознатљиве државне власти, већ од више актера, што значајно повећава несигурност медијских професионалаца“, наведено је у саопштењу.

Приступ зависи од дискреционе одлуке појединих војника

РСФ наглашава да је 200-ак страних новинара тренутно блокирано у колумбијском општини Кукута, гдје чекају дозволу за улазак у Венецуелу. Према колумбијским новинарима који живе у Кукути, а који су разговарали с РСФ-ом, чак ни они који посједују важеће радне дозволе можда неће моћи прећи границу јер приступ увелико зависи од дискреционе одлуке појединих војника. Многи од оних који успију ући у земљу накнадно буду депортовани, додаје РСФ.

Истовремено, додаје организација, венецуеланска влада не пружа готово никакве службене информације, а независни медији су и даље озбиљно ослабљени политичким притиском, економским тешкоћама и егзилом, што је, како је наведено, створило дубоки информацијски вакуум. Платформе друштвених мрежа све су више преплављене дезинформацијама и манипулираним садржајем, од којих је велики дио генерисан кориштењем умјетне интелигенције, укључујући измишљене видеозаписе држављана Венецуеле који славе амерички напад и деепфаке садржаје који приказују америчке војнике уз Мадура.

„Ако интервенције имају тенденцију да умножавају ризике за медије који се често нађу на удару сукобљених страна, нема назнака попуштања државне репресије“, додаје РСФ.

Такође, организација је подсјетила да су 5. јануара венецуеланске снаге привремено ухапсиле 14 новинара током инаугурације нове предсједнице Delcu Rodriguez у Националној скупштини у Kаракасу. Од тада су на граници приведена још четири новинара: два из Шпаније, један из Мексика и један из Колумбије. Иако су сви пуштени су неколико сати касније, најмање шест новинара и даље је затворено у Венецуели због свог посла.

То су, како је саопштио РСФ, Луис Лoпез, затворен од јуна 2024. године, Леандро Палмар и Belices Salvador Cubillán, ухапшени у јануару прошле године, Накарy Мена Рамос и Gianni Gonzalez, ухапшени у априлу прошле године, и Рорy Бранкер, затворен од фебруара 2025. и пребачен 8. децембра из притвора на непознату локацију.

Ницолaс Мадуро се, према РСФ-у, сматра предатором слободе медија, а Венецуела се на листи ове организације налази на 160. мјесту од 180 земаља.

Организација поручује да помно прати ситуацију у земљи и одржава присуство на колумбијској граници, те наводи да је у директном контакту са страним новинарима.