Нападом бугарске војске на српску, 29. јуна 1913. године почео је Други балкански рат, који је трајао до 10. августа 1913. године. Разлог за избијање овог сукоба било је незадовољство поделом освојених турских области од стране Балканског савеза након Првог балканског рата.

„Синоћ је наша Влада после дугих мирољубивих преговора била принуђена да објави рат Турској“, овако је између осталог, 5. октобра 1912. године „Политика“ објавила да је рат почео.

Целу другу страну овог броја „Политика“ је посветила рату између Балканског савеза и Османског царства.

„Од објаве мобилизације до објаве рата, протекло je двадесет дана. За све то време, прожета истинском мирољубивошћу, Србија је чинила код Турске представке, које су могле до мира довести. Пре три дана, она је учинила последње покушаје. И кад мирољубивост није помогла, оставила је да суд оружја пресуди о нашим захтевима”, писало је у тексту под насловом „Рат је објављен”.

Овај ратни сукоб био је прилика да „Политика“, најчитанији дневни лист из тог периода, који је основан 1904. године, први пут извештава домаћу и светску јавност о дешавањима са фронта.

Релативно млад, овај дневни лист је већ тада, својим стилом писања и начином извештавања, али и бројним истакнутим именима која су се потписивала испод текстова у „Политикиним“ издањима, уживао  углед међу читаоцима. Балкански ратови изазвали су велику пажњу домаће и стране публике, а „Политика“ је, од када је рат објављен,  на странама својих штампаних издања кроз вести, извештаје, а највише “вести у низу“ обавештавла читаоце о актулностима са фронта.

„Политика“ је у овом периоду извештавала у складу са тренутном политиком српске Владе и националним интересима, а извештавање о актуелним ратним дешавањима било је неутрално.

 Жива реч са фронта

  „Ратнички доживљаји“ – репортажа са фронта која је своје место нашла у штампаном издању овог дневног листа 12. октобра, шест дана након почетка рата, прво је опширније сведочење са ратишта.

„У проласку за границу, наше трупе биле су тако свесрдно у свим местима дочекане, тако су их села и вароши усрдно примили, да је то, по причању војника, било јединствено. Било је случајева, прича један од рањеника, да су сељаци кад смо у њихово село стигли, испразнили своје куће и сами, са женом и децом преноћили на пољу, под ведрим небом, само да нама војницима направе место“, речи су рањеника објављене у овој репортажи.

Док први рањеници нису стигли у Београд, наведено је тада у овом тексту, ми нисмо имали могућност да добијемо ниједан опширнији извештај, ниједан детаљ о нашој војсци.

Закаснели извештаји са терена

Да су извештаји са терена у првим данима рата каснили, сведочи и текст који је такође објављен у овом броју новина.

Дванаестооктобарско издање „Политике“ почело је текстом „Ратни извештаји“, а у њему између осталог пише да су сви дотадашњи ратни извештаји који су „Политици“ достављани били “штури“, “празни“ и “задоцнели“.

„Најзад се нашло објашњење за тако рђаво обавештење српске штампе. Као представник нашег пресбироа отишао је у главни штаб један млад и неискусан господин, који је поред младости и искуства ипак стигао да се побрине и за свој рачун“, пише у овом тексту.

Новинари пре Првог балканског рата нису имали прилику да извештавају са ратишта, а и за „Политику“ овај ратни сукоб био је прва прилика да извештава о рату, што може да се узме у обзир као разлог кашњења извештаја са терена.

Међутим, све дотадашње актуелности са бојног поља објављене су већ у наредном броју новина, 13. октобра,  у тексту под насловом „Досадашњи резултати“.

У овом тексту читаоци су могли да сазнају да је савезничка војска однела победе на простору од хиљаду километара, од планине Јавор до Крк-Килиса.

„Сјеница је пала; код Новог Пазара наша восјка потпуно је уништила Турске трупе; Куманово је заузето и нашој главној армији стоји отворен пут ка Скопљу. Турским трупама од Новог Пазара до Скопља пут је потпуно пресечен. Целокупна турска и арнаутска војска која се налази на простору од Куманова, Врања, Ћустендила и Новог Пазара онеспособљена је за даљу борбу“, овако је „Политика“ између осталог преносила информације са ратишта о подвизима наше војске.

Иако су опширнији извештаји са терена каснили и били “штури“, овај дневни лист је публику, о најважнијим информацијама у вези са нашом војском, али и целокупној ситуацији на фронту, свакодневно информисао у „Вестима у низу“ које су биле објављивљиване на првим странама „Политике“.

У ратним издањима овог дневног листа, периодично су излазиле и рубрике под насловима „Српско ратиште“, „Црногорско ратиште“, „Грчко ратиште“.

Рубрике које су понеле назив по савезничким ратиштима јавности су доносиле вести које су се истовремено, у периоду Првог балканског рата, дешавале на бојним пољима у  Балканском савезу.

Сходно томе, читаоци су били информисани о детаљима на свим линијама фронта у Балканском савезу, али и положају наших ратника у односу на восјку Османског царства.

Ратни биланс и мировни преговори

Већина борби након првог месеца ратовања завршена је у корист балканских земаља, а Турска је због тога одлучила да званично започне преговоре за закључење мира са земљама Балканског савеза.

Тим поводом, новембарска издања „Политике“ била су посвећена мировним преговорима између зараћених страна.

Све је мање било вести и извештаја са терена и живих речи са фронта, а у текстовима који су се од почетка новембра до краја јануара 1913. године објављивали у овом дневном листу, објављиване су информације о актуелним преговорима за склапање мира између Балканског савеза и Османског царства, али и о унутрашњој и међународној политици која је утицала на ратно стање.

Међутим, тренд да објављује актуелности са фронта у кратким вестима – вестима у низу, „Политика“ је наставила и у издањима у новембру.

Вест да је примирје између зараћених страна – Балканског савеза и Турске потписано 20. новембра на Чатлаџи, као и то да ће преговори о миру отпочети 30. новембра у Лондону, објављено је на исти начин као када је овај лист објавио да је Балкански рат почео.

Наиме, целу једну страну у броју који је изашао 22. новембра „Политика“ је посветила информацији да је примирје потписано, што показује да су ове новине посветиле једнаку важност почетку и крају рата.

Сукоби су привремено прекинути, али рат званично није завршен, па је тако „Политика“ с времена на време, поред вести о актуелним мировним преговорима, објављивала и информације о дешавањима са фронта.

Публика се у извештајима са терена најчешће могла информисати о самом току рата, ситуацији на бојним пољима, активностима наше и противничке војске и постигнутим резултатима обе стране у рату.

„Лекар у рату“  још једна је “жива реч“ са фронта објављена у „Политици“ која је  читаоцима донела “другу страну приче са ратишта“. У овом тексту, који је сведочење лекара са ратишта, описано је како је организован лекарски тим и на који начин се спасава и лечи рањеник на фронту.

“Живе речи“ са фронта „Политика“ је у својим издањима преносила и у рубрикама – „Телеграми“ и „Писма са југа“ која су стизала уредништву.

„На Рашкој беше тихо, восјка отишла, рањеници прездравили и напустили болницу, те је сад празна. Преко Ибра види се маса кола коњиских и волујских. То је наша комора која путује на бојиште и овде се одмара“.

Овако је између осталог писало у једном од писама које је уредништву „Политике“ стигло, а у коме је описана Рашка област у време мировних преговора.

Привремено примирје

Мировни преговори у Лондону нису окончали рат. Балкански делегати на конференцији у Лондону 16. јануара 1913. године прекинули су преговоре за закључење мира.

„Политика“ је обавестила своје читаоце да се сукоби између Балканског савеза и Османског цасрства настављају.

Објављен је текст под насловом „Рат се наставља“, а у њему се наводи да “у тренутку када цела Европа жели мир и када је већ и цела Турска била уверена да је и за њу саму најкориснији што бржи мир, младотурци су начинили преврат који доноси рат“.

У наставку рата „Политика“ је наставила да извештава о актуелним ратним дешавањима. 

Међутим, текстови из овог периода више су били усмерени на међународну и политичку ситуацију и ток рата, него на извештавање са ратишта.

Уговор о коначном миру између зараћених страна у Првом балкаснком рату потписан је 17. маја у Лондону.

 „Политика“, лист који је уживао велики углед и поверење међу читаоцима, активно је пратио и кроз различите новинарске жанрове – вести, извештаје, репортаже, чланке, фељтоне, информисао је јавност о Балканским ратовима, док фотографија са ратишта готово да није било.

Ратна издања овог дневног листа, поред информативне остварила су и мобилизаторску функцију.

Ипак, „Политика“ је у периоду Првог балканског рата у својим издањима највише објављивала вести и извештаје, па би могло да се закључи да је примарни циљ новинара и уредника био да јавност информише о актуелној ратној ситуацији.

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Преломни догађаји 20. века кроз београдску штампу", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање

Српска штампа почетком 20. века, за време Краљевине Србије, посматрала је проблем алкохолизма не само као појединачну слабост, већ као озбиљан друштвени проблем са негативним последицама по здравље заједнице.

Медији су служили као снажно средство информисања и едукације, али и као активни инструмент у борби против ове болести.

Лист "Полицијски гласник'' значајно се истицао у истраживању теме алкохолизма, и то кроз спону алокохолизма са криминалом, представљајући га као један од главних узрока злочина. Они су одговоре на своја питања успостављали уз помоћ анализа научника и лекара.

Њихов најбитнији закључак за криминалистички аспект је одсуство психичке радње услед пребрзе физичке реакције особе под дејством алкохола.

Међутим, како су писали, алкохол не може бити узрок свих врста злочина: "Злочини дела из користољубља, као што су: крађа, утаја, превара, претпостављају мотив извесне материјалне користи, а за њихово извршење потребна је потпуна присебност и извесно размишљање о начину извршења, а код дела, за која је потребан неки насилнички акт, као код телесних повреда, убистава итд. не само да није потребан ни један од мало час поменутих момената, већ на против та се дела по правилу врше без размишљања, а мотив им је реакција на извесно надражење'', писао је у јануару 1900. године "Полицијски гласник'' у 4. броју.

Да би и сатистички потврдили везу алкохола и криминала у свом шестом издању, 13. фебруара 1900. године, упоредили су број кривичних дела учињених на дане када се алкохол конзумира мање и оне када се користи више. У то време дани за опијање били су дан када се добија зарада и онај следећи.

Раднички свет је своју зараду добијао углавном суботом увече а често, како се може сазнати из штампе, нису могли ни да сачекају недељу за чашицу.

Истраживање доктора Коблинског показало је да се заиста највећи број телесних повреда и убистава дешавало ових дана, са недељом на првом месту. Међутим, на лествици је и понедељак био на високом месту, што је указало на оно што данас зовемо мамурлук, поред припитости која остаје и следећи дан, човек је додатно тог дана раздражљив и нерасположен. 

Након детаљне анализе алкохолизма  штампа је почела да истражује и начине сузбијања ове болести.

"Полицијски гласник'' је представио предлог мера за регулисање конзумације алкохола: сузбијање речи алкохол и његове употребе са лица земље кроз васпитање, оснивање друштва против употребе алкохола, високо опорезивање јаког алкохола попут ракије и вина а мањи порез за пиво, ограничавање радног времена радњи са алкохолом и оснивање азила за алкохоличаре и њихово лечење.  

 Закључци новинaра били су базирани на анализама стручњака- медицинских експерата и социолога.

Професор др Аугуст Форел упозоравао је да алкохол делује на мозак и у најмањим дозама, нарушавајући способност говора, равнотеже и расуђивања.

Новинари као седма сила заједно за стручњцима у овој области успели су да заједно успоставе почетак борбе против алкохолизма у Краљевини Србији.

Први српски неуропсихијатар др Јован Данић, др Милош Ђ. Поповић и др М. Миљковић основали су ,,Друштво за сузбијање алкохолних пића''1901. Године.

Покрет је наишао на одобравање од стране др Форела и организације ,,Добрих храмовника'' или ,,Гуд-темплерски ред'' (eng. Order of Good Templars), која је настала 1851. године са главним циљем промовисања штетности алкохола и потпуне апстиненције од алкохола.

Захваљујући њиховој материјалној помоћи штампан је низ преведених књига и брошура, али и оригиналних српских књига попут "Алкохолизам и лудило'' од др Јована Данића и ,,О алкохолизму у Србији'' од др Милоша Ђ. Поповића.

Покренута су и два часописа посвећена борби против алкохолизма: "Трезвеност'' 1908. под уредништвом др Јована Данића и "Савезник'' 1910. под уредништвом др Милоша Ђ. Поповића.

Часописи су се састојали од кратких, поучно пропагандних, позоришних комада, који су се и изводили међу ђацима и студентима. Ове представе служиле су као средство брзог ширења свести о трезвености што је допринело укључивању угледних личности у покрет.

Извештаји из новина додатно су потврђивали овај правац, примењујући приступ који је у исто време био информативан и корективан.

У ратно доба доминанта штампе била је национална одбрана, те се простор за критичке анализе друштвених проблема, попут алкохолизма, знатно смањио.

Постојали су ратни дневници који су бележили тешкоће свакодневног живота, указујући на повећање конзумације алкохола као одговор на немир и оптерећеност становништва.

Подаци објављени у "Службеном војном листу'' ,у априлу 1917. Године, указују да су, услед строге војне дисциплине и примене чврстих прописа, нивои конзумације алкохола међу војницима били ниже.

У истом издању, из априла 1917. године, "Службени војни лист'' је писао о прописима и правилима за конзумацију алкохола у целом свету: "Аустрија је издала наредбу против печења ракије и стварно војницима ограничила потрошњу алкохола. Данска је забранила печење ракије од жита и кромпира. У Италији број алкохолних продавница ограничен је законом.''

 По завршетку рата и успостављању Краљевине Срба, Хрвата и Совенаца (касније Краљевина Југославија), штампа је поново преузела своју улогу кључног фактора у обликовању јавног мњења о проблему алкохолизма и борби за његово сузбијање.

 Интеграцијом искустава и пракси из различитих делова новоосноване државе, где су раније развијани приступи регулисању конзумације алкохола, они су добили нову, универзалну димензију.

О овоме писао је "Просветни гласник'', у свом првом издању јула 1920. године, наводећи пример у коме је Друштво апстинената у Загребу успело да иницира да се сваког 8. маја у свим средњим, стручним и сличним школама одржавају предавања о штетним последицама алкохола, што је онда допринело томе да Министарство народног здравља заједно са Министарством просвете, препознајући значај превентивних мера, овај начин регулисања алкохолизма примени на целокупну државу.

Тиме је осигурана уједначена едукација младих о опасностима прекомерне конзумације алкохолних пића.  Питање алкохолизма постајало је све распрострањеније међу грађанима али и међу медијима тог времена.

Листови попут ,,Заставе'', "Времена'' и "Нове Европе'' пружали су читаоцима слику о штетности алкохолизма кроз научне радове, реалне животне примере и кроз новинарску анализу теме.

Специјализовани медији су се издвајали својим прецизнијим приступом, па је тако педагошко књижевни лист "Учитељ'' посебно наглашавао важност превенције алкохолизма и информисања о њему у школама.

И први југословенски феминистчки часопис "Женски покрет'', кроз анализу проблема алкохола у контексту родних односа доприносио је дубљем разумевању ове појаве.

Трансформација у медијском приступу осликава значајне разлике између периода Краљевине Србије и периода Краљевине Југославије. Док је у првом периоду нагласак био на основним здравственим и моралним аспектима алкохолизма, нова слика интегрисала је институционалне мере, систематску едукацију и специјализоване анализе, чиме се формирао свеобухватан и динамичан одговор на изазове које је алкохолизам постављао у савременом друштву.

 

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Преломни догађаји 20. века кроз београдску штампу", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање

Велику улогу у томе одиграла је и штампа која је, често руковођена најумнијим главама Србије, прешла пут од једног од највреднијих алата у борби за слободу, до средства пропаганде и манипулације јавног мњења чијем интересу треба да служи. Пратећи странице, наслове и исписане редове београдске штампе од њеног настанка до данас, могу се сагледати и никад до краја завршени процеси интеграције и дезинтеграције српског народа, као и све муке кроз које је он, на том путу, прошао.

Током друге половине 19. века лист „Застава“ Светозара Милетића профилисао се као важно место за прокламовање и афирмисање идеја слободе и уједињења српског народа, нарочито оног дела који се налазио у саставу Аустро-Угарске монархије. Тако нам издање из априла 1867. године доноси текст који анализира политичке прилике у Европи, са посебним освртом на евентуалну стратегију коју Срби треба да развију у циљу испуњења вишедеценијског наума о националном ослобођењу и уједњењу.

“Читаоцима „Заставе“ познато је наше мишљење о народном праву и патриотском позиву Србије. Схваћајући прво као власт располагања са собом и слободног развитка на собственом огњишту, а други као тежњу за уједињењем, за слободом и независности целокупног народа, ми смо подизали свој глас за онакву политику у Србији, која би заштићавала унутрашњу слободу, припомагала развитку здраве друштвене свести и ојачању народне снаге, која би поштовањем демократских установа и негом слободњачког одушевљења, олакшавала материјални и морални напредак Србије, тако да ова може бити живим доказом и примером за слободу и цивилизацију противу неслободе и варварства на Истоку, и најпосле, која би се узвишавала, до свести, да Србија има све за све Славене у источној Европи чинити, тако, како ће се првом згодном приликом сви Славени прикупити под њену заставу, као заставу обште слободе“.

У овом делу текста видљива је не само тежња ка остварењу националних интереса, већ и брига аутора о демократским институцијама и свест о њиховој важности за развој једног младог друштва, те сагледавање Србије као неке врсте балканског Пијемонта, државе око које се треба извршити уједињење околних братских народа. Све то изречено је у патриотском тону, карактеристичном за штампу 19. века. Тај поглед остаће карактеристичан за добар део српске елите у временима која су уследила.

„Застава“ је у наредним годинама готово свакодневно наставила да шири своје идеје и критикује оне Србе који су своје интелектуалне вештине стављали у службу „Двојне Монархије“, помажући јој тако у остварењу сопствених интереса, а науштрб интереса Срба. Њени уредници и новинари често су бивали санкционисани, што новчано што тамничењем, а лист је наставио да излази све до коначног укидања за време „Шестојануарске диктатуре“ 1929. године.

Сам почетак 20. века донео је, пак, велике политичке промене у земљи, од заоштравања односа са Аустро-Угарском на спољнополитичком плану, до смене династије и промене режима на нивоу унутрашње политике.

Долазак династије Карађорђевић на престо Србије за последицу је имао, између осталог, искорак у спровођењу демократских принципа и нешто већу слободу штампе. Та демократичност, иако далеко од принципа демократије какве у теорији познајемо данас, огледала се и у броју дневних листова који су преживели смену векова и династија, као и оних нових, који су убрзо угледали светлост дана.

Тако се на улицама београдске чаршије убрзо могло прочитати штошта, од геополитике и превода текстова страних аутора до трачева и скандала; од онога што данас зовемо црна хроника до духовитих, карикатурних, приказа самог краља. Писало се нашироко, невештом комбинацијом књижевноуметничког и чаршијског стила, а често без много бриге за приватност грађана о којима се пише.

Место најзначајнијих листова тог времена заузели су „Политика“ браће Рибникар, затим „Правда“, „Мале новине“ Пере Тодоровића, онда неформално гласило официрске организације „Уједињење или смрт“ – „Пијемонт“ и други.

У то време није било много текстова на тему уједињења, а још мање на тему стварања неке нове државе. Вести из региона најчешће су се тицале Срба који тамо живе и то је био главни разлог због кога је тим темама посвећивана пажња. Ипак, да одређено интересовање и расположење за идеју југословенства на почетку 20. века постоји, макар на нивоу науке и културе, видимо у извештају са годишње скупштине Југословенске академије знаности из 1902. године, који је објављен у „Малим новинама“.

„Скупштину је отворио председник академије Т. Смичиклас свечаном беседом, у којој је протумачио зашто су јој оснивачи дали име Југословенска. Њих је, по изводима Т. Смичикласа, руководило при том јединство јужних Словена: Хрвата, Срба, Словенаца и Бугара, који су по традицији и по старим списима један народ. То схватање о јединству прешло је иза Гаја у илирско доба, па се хтело, да оно нађе свој континуитет у имену академије југословенска. За доказ томе служи што је први тајник академије био покојни Ђура Даничић, и што академија броји међу Србима готово исто толико својих чланова, колико и међу Хрватима, а више него међу свима осталима Словенима.“

„Мале новине“ су редовно извештавале о активностима Југословенске академије знаности, а поједини уважени интелектуалци и чланови политичке сцене у Србији били су у неком тренутку и њени чланови. То говори о постојању свести о заједничкој историји и потреби за зближавањем и сарадњом код одређеног дела елите, што није неважно имајући у виду надолазећи почетак процеса уједињења који је у великом броју био подржан управо од стране водећих интелектуалаца, нарочито у Србији.

Такође, извештавањем са оваквих скупова потврђује се намера уредника листова да се о суседним народима, онда када су они тема штампе, пише готово искључиво афирмативно. Таква агенда није долазила од самих уредника, већ од политичког врха тадашње Краљевине, чији је један део већ тада био наклоњен идеји уједињења са околним народима.

Никола Пашић – Кључна фигура националног уједињења

Као кључни човек за решавање питања националног ослобођења и уједињења у овом периоду наметнуо се Никола Пашић. У то време већ прекаљени политичар, вишеструки председник Владе, министар иностраних дела и први човек Народне радикалне странке, био је свестан да ће „Велики рат“ несумњиво довести до нових промена граница и поравнања рачуна међу државама, како на Балкану, тако и у читавој Европи.

Пашића су и његови блиски сарадници саветовали да је креирање меморандума о „Максималним националним захтевима“ нужно, пре свега како би Србија стала у заштиту оних територија на које сматра да полаже историјско право, а које би могле да буду угрожене услед савезничке политике „територијалних компензација“. Мање од месец дана након велике победе на Колубари чинило се да је дошао прави тренутак да се Скупштина састане у привременој престоници Нишу и, 7. децембра 1914. године (по новом календару), објави ратне циљеве Србије, што ће касније бити упамћено као „Нишка декларација“.

Пашићева идеја била је да ова декларација постигне двоструки ефекат. У првом реду, циљ саопштења био је да се пошаље порука савезницима да Србија полаже право на територије које сматра етнички својим, те да има намеру да се позове на принципе националног самоопредељења. Такође, период након победе на Колубари чинио се повољним за објављивање декларације којом би се питање уједињења Словена најзад интернационализовало, односно прогурало  у неку врсту званичних дипломатских токова. Други ниво декларације огледа се у поруци коју она шаље свим Словенима на Балкану, посебно онима који су регрутовани на страни Аустро-Угарске. Влада овим саопштењем поручује да, како њих тако и територије на којима они тренутно живе, види у саставу своје државе, што је за последицу могло да има деморализацију дела Аустро-Угарске војске. Уз то, она поручује и оним Србима који се у тим тренуцима боре за егзистенцију Србије, а рат их је затекао ван њених тадашњих граница, да се ради на томе да се и они нађу у саставу будуће државе и да њихова жртва у том смислу неће бити узалудна. Велики удео у том деловању имала је, наравно, штампа, због чега је и целокупна изјава владе била објављена на насловним странама готово свих утицајних листова тог времена.

У недостатку аналитичких и критичких текстова на тему проглашења ратних циљева, насловне стране попуњаване су, између осталог, порукама подршке српским настојањима. Једну такву послао је и такозвани „Хрватски покрет у Америци“, политички организована група имиграната која је у свом листу „Покрет“ написала следеће:

„Против своје браће Срба, Хрвати не смеју да се боре, јер им то брани њихова пресвета крвна веза. Синови су обојица једне једине мајке, једног јединог народа /.../ Та крв нам гласно довикује, да је дошао час, да са заједничким силама отргнемо мрске окове, који нас још држе оковане, под ону дивљачку и вероломну Аустрију. С нашом браћом нас веже чврстим везама: иста прошлост, иста књижевност, исти народни осећаји, исти језик, исто све, јер ми смо напросто исти народ“.

Овај текст пренела је београдска „Правда“ у јануару 1915. године и овде већ можемо да говоримо о почецима координисаног деловања српске Владе и хрватског, односно словеначког политичког тела, са заједничким циљем у уједињењу народа на Балкану.

Лист „Правда“, као и остала штампа, се до краја рата све више бавио овом темом, настојећи да, бирајући искључиво текстове са позитивним ставовима на тему уједињења, прикаже стварање нове државе као једини исправан пут Срба и српске политике. Нема сумње да је такав наратив диктиран из канцеларије Николе Пашића, који је на тај начин покушавао да обезбеди друштвени легитимитет за своје дипломатске активности које су током рата биле константне. Речју, процес стварања нове државе није могао бити успешан без сагласности народа, нарочито српског, а до ње се најпре могло доћи путем штампе и великог утицаја који је она поседовала.

Паралелно са креирањем ратних циљева Пашић је оформио политичко тело названо Југословенски одбор, сачињено углавном од хрватских и словеначких политичара, у намери да се најпре делује пропагандно на све делове словенског становништва, посебно на оне који ратују на страни Аустро-Угарске. Други циљ било је агитовање и лобирање код држава савезника за остварење југословенског уједињења. Интерес Југословенског одбора био је и у томе да се „Хрватско приморје“ сачува од италијанских претензија и иредентизма, а са којом се Србија константно налазила у затегнутим односима. Касније је тај Југословенски одбор, финансиран највише из касе Владе Краљевине Србије, представљао правни субјекат који треба да заступа интересе Хрватске и Словеније, земаља које у датом моменту политички-правно не постоје, а са којима је Влада Краљевине Србије на Крфу ушла у званични процес преговора о уједињењу.

Манифест Југословенског одбора под називом „За уједињење“, посвећен енглеском народу и парламенту, који је пренео је београдски лист „Стража“ маја 1915. године, у једном делу каже следеће:

„Наш народ, који исповиједа више вјера и чија је сношљивост позната, крунисаће своје народно јединство јемством вјерске једнакости и слободе вјероисповедања. Сигурни за наклоност своје руске браће, апелујемо на симпатије њихових западних савезника у нашој борби за слободу. А као заступници демократског народа апелујемо најпосле на народ енглески и на његов парламент, те тражимо од њих потпору, која ће југословенском народу омогућити да, након вековног страдања, једном постигне јединство и независност.

 Југословенски одбор

И овај текст, иако, како рекосмо, посвећен енглеском парламенту и народу, нашао се на првим странама београдске „Страже“, што говори у прилог тези о намерној селекцији афирмативних текстова на тему уједињења, као и о координисаном деловању Владе Србије, Југословенског одбора и најутицајнијих уредника београдских новина.

Пашић је умео да говори да је политика заправо предвиђање догађаја и усмеравање циљева према њима и то начело се јасно огледа у деловању српске спољне политике. Она је најбоље резултате постизала управо онда када је Пашић успевао да добро процени како ће се одређени догађаји одиграти. Невоља је била у томе што је рат сам по себи непредвидив, а нарочито онда када дође до овако широких размера. Тада обично до изражаја долази мудрост енглеске дипломатије, која се огледа у изреци да не постоје „стални пријатељи“ већ само стални интереси. То је лекција коју је српска политика тек имала да научи.

Крфска декларација и почетак коначног уједињења

Фебруарска револуција у Русији (1917. године) и коначан пад царског поретка донео је нове тектонске промене по свачији положај у рату, а посебно по положај чланова Антанте. Крњењем руског утицаја у међународним круговима слабио је и глас српске дипломатије и мало ко је одлучивао да посвети пажњу „Југословенском питању“, које су Пашић и предствници Југословенког одбора перманентно покушавали да наметну као важну међународну тему. 

Пред Србијом се тада нашао изазов – како да придобије нове савезнике у својој борби за спровођење ратних циљева. То је био посебно тежак задатак имајући у виду промену спољне политике код Француске и Енглеске, које су и саме забринуте за исход рата, започеле тајне преговоре са Аустро-Угарском. У замену за мир, водеће силе савезника нудиле су Аустро-Угарској штошта, између осталог, говорило се и о територијама на Балкану. Србији је још једном претила опасност да њене територије постану предмет „поткусуривања“ великих сила. Оваква (евентуална) прерасподела територија у Европи пресудно је утицала на Пашића да, још једном званичном изјавом владе, покуша да обезбеди заштиту интереса Србије и „подсети“ савезнике на њене ратне циљеве. Никола Пашић и Српска Влада окупљена на Крфу започели су низ преговора који ће касније резултовати новом декларацијом.

Убрзо је на Крф стигла и делегација Југословенског одбора, предвођена Антом Трумбићем, са којим је Влада Краљевине Србије настојала да потпише споразум. Иако Југословенски одбор није имао формалну политичку легитимацију свог народа, српска влада га је третирала као политичког представника југословенских народа Аустро-Угарске.

Ваља поменути да је Трумбићев долазак и боравак на Крфу гласно испраћен од стране штампе, што говори у прилог добром третману који су представници Југословенског одбора уживали од стране српских новинара.

Крфском декларацијом, која је потписана 20. јула по новом календару, Србија се као једини признати субјект међународног права у овом процесу, обавезала да испуни наведене циљеве ослобођења и уједињења, а југословенско питање је, посредством савезничких посланика, још једном ушло у званичне дипломатске токове.

Неколико дана касније стигле су и прве реакције штампе на овај догађај. На насловној страни листа „Велика Србија“ нашао се извештај са свечаног банкета који је приређен дан након потписивања декларације, на коме су присуствовали и сви важнији представници штампе.

У еуфоричном тону пренети су говори и здравице виђенијих гостију, а највише пажње било је посвећено управо једном од двојице потписника декларације – Анту Трумбићу. О његовим активностима, попут посете фронту и разговорима са званичницима држава савезника, извештавано је готово свакодневно, а његови говори у тим приликама преношени су у целини.

Југословенском одбору и српској Влади посвећивани су читави пасуси хвалоспева и поздрава из иностранства, те стихови песника исписани у част све изгледнијег уједињења братских народа. Са друге стране, критичарима уједињења даван је минималан – до никакав простор у медијима и њихово се мишљење могло чути тек много касније, након првих политичких криза у заједничкој држави.

У освиту завршетка рата, готово да није било непријатеља уједињења у Србији, бар када је реч о интелекуталном, војном и политичком миљеу. Оно што је, из угла проучавања тадашње штампе још важније, јесте да је и у српском народу подршка стварању Југославије била обезбеђена.

Проглашење Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца – одјеци, унутрашњи сукоби и цензура

Одлукама на Међусавезничкој конференцији у Версају (1-3. јун 1918. године) савезници су и дефинитивно подржали и подупрели стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Првог дана децембра 1918. године, регент Александар Карађорђевић примио је на аудијенцију делегацију Народног вијећа из Загреба. У одбору за проглашење уједињења нашло се шест представника, по три из Народног вијећа и Владе Краљевине Србије. У осам сати увече, у кући Крсмановића у ослобођеном Београду, регент Александар Карађорђевић прогласио је уједињење и стварање нове Краљевине.

Да одушевљење из куће Крсмановића нису делили сви грађани нове државе показало се већ неколико дана по проглашењу уједињења. Месец децембар обележили су протести присталица Хрватске сељачке пучке странке и других побуњеника у Загребу. До протеста је дошло само четири дана након проглашења уједињења, а у сукобу са војском погинуло је осамнаест људи. 

Различити погледи политичких елита у Хрватској, Словенији и Србији на поделу моћи и то како држава треба да буде организована отворили су врата кризама и сукобима.

Само неколико месеци касније, на другој страни листа „Застава“ освануо је текст са израженом критиком политике у Хрватској, али и штампе у Србији, какву пре проглашења нове државе није било могуће видети. Коментаришући одлуке скупштине у Загребу, аутор у једном делу текста каже:

“На скупштини „Хрватског Сокола" донесен је предлог, да се из друштвеног наслова испусти „хрватски“. Против овога предлога устао је др. Бродашка и противио се промени наслова из разлога: „јер се Срби парирају и неће да се одрекну свог српства“. Уз др. Брадашку пристала је скупштинска већина и тако је овај предлог пао. Ово је врло поучно. Срби су се одрекли Србије; Срби су се одрекли свог календара; Срби су се одрекли свог грба и одрекли се своје славне, куршумима изрешетане заставе, под којом су извојевали оне сјајне победе, којима се данас диви цео свет и све им је то још мало. Да, да. Срби треба још да напусте своју прадедовску веру; треба да напусте своју ћирилицу и треба да напусте своје лепо српско име, па да у славу уједињења легну у гроб и тако докажу, да нису сепаратисте. Па докле тако? Ко је после проглашења краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, пажљиво пратио хрватску журналистику, тај је морао уочити, да бановински Хрвати хоће у том краљевству, да остану сасвим независни. А српска штампа нит’ ромори нит’говори, него ћути и ћути и онда, кад се влада дигла, да цензуром угуши сарајевску „Српску Зору“, која је имала смелост да укаже на ове ружне појаве у Загребу. То не ваља. Наш народ каже: „кад се баје, у очи се гледи“. Зато не треба да се обмањујемо, него треба истини у очи сагледати. (Па докле тако? – Застава – 23. 2. 1919)

И заиста, критика београдских новина које нису извештавале ни приближно довољно о очигледним проблемима у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, само неколико месеци након њеног формалног настанка, била је оправдана.

У држави која је тежила томе да буде модерна и која се у многочему угледала на своје западне савезнике, постепено је долазило до гушења слободе штампе и све већег притиска на новинаре и уреднике, што је више подсећало на какав деспотски систем владавине из 19. века.

Та цензура временом је довела до забрањивања и гашења појединих листова, са кулминацијом у Шестојануарској диктатури 1929. године. Тада је, под изговором да нема потребе за постојањем посредника између владара и народа, Краљ Александар Карађорђевић распустио Народну скупшитну и завео апсолутистичку власт. Такође, том приликом настојао је да реши себе још једног посредника са народом, уводећи строгу цензуру штампи.

Ако је пропагандна улога штампе и њена сервилност према политичком врху у току рата и имала неко оправдање у националном ослобођењу и уједињењу као вишем циљу према коме се одређују средства, сада је београдским листовима претила неприхватљива судбина пуког јавног гласила краљевског двора и политичке елите.

И то све, парадоксално, у држави за чије стварање су се, на листовима истих тих новина, наизглед залагали сви.

На тај начин београдска штампа прешла је историјски пут од места за прокламацију националних идеја, медија који су давали могућност Србима у држави и ван ње да испусте крик слободе, до средства манипулације и пропаганде према сопственом народу.

Тиха борба за укидање цензуре и, још погубније, аутоцензуре, у наредним годинама преплитала се са новим великим догађајима, кризама и атентатима, све до новог великог рата 1939. године. Штампа је и у тим, надолазећим временима, наставила да постоји и бори се за оно што јој по природи ствари припада, слободу, баш као и српски народ у целости.

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Преломни догађаји 20. века кроз београдску штампу", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање

Атентати у доба династије Обреновић

Кнез Милош Обреновић суочавао се са снажним унутрашњим противницима, а неуспешни атентат на њега 1842. био је један од првих знакова подела и нестабилности у земљи.

Кнез Михаило Обреновић је убијен 1868. године, а атентат на њега, према историчару Ратомиру Миликићу, имао је више значења - убиство није било само последица унутрашњих политичких борби, већ и приказ напетости између различитих интересних група жељних власти. 

Историчар Чедомир Антић у својој књизи “Убиства у српској историји” напомиње да је "медијско извештавање о атентатима у Србији често било селективно, јер је имало за циљ да подржи званичне ставове власти, а не нужно да истражи стварне мотиве иза тих догађаја".

Први српски медији и њихов утицај

Почетком 19. века у Србији није постојала развијена штампа у савременом смислу, а главни извори информисања били су брошуре, памфлети и државне публикације које су биле под директним надзором власти.

Објављивање првих новина “Новине Србске “(1834), које су излазиле у Крагујевцу под уредништвом Димитрија Давидовића, означиле су  почетак озбиљнијег развоја новинарства у Србији.

Развој медија у Србији и касније Краљевини Југославији био је кључан јер је обликовао начин на који су грађани доживљавали политичке догађаје, укључујући атентате на владаре.

Наиме, према Миликићу, медији су играли кључну улогу у стварању наратива око атентата на кнеза Михаила Обреновића на Кошутњаку 1868. године, који је био део шире политичке борбе између различитих фракција које су желеле да преузму власт.

Новине блиске опозицији тврдиле су да је атентат на краља био оправдан као борба против деспотске владавине, док су владине новине инсистирале на томе да је убиство резултат страних завера и домаћих непријатеља.

„Најгрознијим и најподлијим убиством Србија је данас лишена свога прељубезног владаоца. Остављајући праведној призна- телности свију наши саочественика да оцене превелики губитак који је Србију овим несрећним случајем постигао, долеподписани испуњавају једну тужну дужност примајући у своје руке“, писале су Српске новине те 1868. године.

Извештавање о атентату није било само извештавање о злочину, већ о политичкој борби. Антић пише да су новине које су подржавале Обреновиће попут конзервативног листа "Видовдан", биле склоне да овај догађај прикажу као терористички напад на државу и њен опстанак, док су опозиционе новине често постављале питање оправданости владавине и самог убиства.

Атентат на краља Милана Обреновића 1871. године, познат као Теразијска бомба, био је један од кључних тренутака у историји Србије и медијском извештавању о политичким догађајима. Атентат је изведен 11. јула 1871. године, када је бомба бачена према краљу док је пролазио Теразијама у Београду. Иако је краљ је преживео, овај догађај допринео је расту опозиције против владавине династије Обреновић.

Медијски наративи су зависили од политичких интереса – присталице краља сматрале су да је атентат политички мотивисан, док су опозициони новинари указивали у највећој мери на незадовољство народа деспотском владавином.

Неуспели атентат на краља Милана створио је атмосферу страха у владајућим круговима, а медији су постали кључни алат за контролу јавног мњења, што је додатно погоршало већ постојеће политичке тензије у земљи.

Убиство краља Александра Обреновића и краљице Драге - Мајски преврат (1903)

Атентат на краља Александра Обреновића и краљицу Драгу у ноћи између 28. и 29. маја 1903. године је један од најдраматичнијих политичких преврата у модерној српској историји. Овај догађај није само означио крај династије Обреновић, већ је био преломни тренутак у политичкој трансформацији Србије.

Убијени су краљ и краљица, док су завереници – предвођени групом официра и политичара – преузели власт и довели на трон династију Карађорђевић.

"Самоуправа", као једно од гласила Народне радикалне странке, отворено се супротстављала династији Обреновић и користила “политичке атентате” као доказ народне борбе против тираније.

Званичне новине блиске династији Обреновић биле су угушене, док су либерални и националистички листови поут "Одјека", "Браника" и листа "Затава" атентат су представљали као чин патриотизма и неопходног ослобођења Србије од аутократске власти краља Александра и непопуларне краљице Драге. У првим извештајима које су објавиле новине попут "Самоуправе", атентат је слављен као "херојски чин" којим је обновљена народна воља.

Краљ Петар I Карађорђевић 1903. године је преузео власт, омогућио парламентарну демократију и био је тада симбол националног јединства и борбе за ослобођење јужнословенских народа. Његова владавина није била лишена опасности, а током Балканских ратова забележено је неколико атентата на њега, иако ниједан од њих није успео.

Један од најпознатијих десио се током Првог балканског рата 1912. године, када су обавештајне службе откриле завереничке групе које су планирале напад на краља. Ови атентати често су се везивали за агенте Аустроугарске и Османског царства, који су имали интерес да дестабилизују српску власт у моментима кључних војних операција.

Медијско извештавање о овим догађајима било је ограничено због ратних услова, али је контролисана штампа у Србији користила атентате како би додатно учврстила слику краља Петра као националног хероја.

Листови попут "Самоуправе" и "Народне борбе" представљали су га као симбола српске борбе за слободу, док су атентате тумачили као покушај страних сила да омету ослобађање Балкана.

Чедомир Антић бележи да је "српска штампа пажљиво бирала тон и садржај извештаја о атентатима, настојећи да не унесе панику међу грађане, али и да укаже на спољне претње које су угрожавале национално јединство".

Иако ниједан од атентата није био успешан, они су допринели изградњи мита о краљу Петру I као владару који је преживео многе опасности у борби за националне циљеве. Медијска интерпретација атентата имала је дугорочне последице, учврстивши његову популарност и омогоћивши да га српско друштво памти као једног од најцењенијих владара у својој историји.

Пропаганда и контрола медија у извештавању о атентатима

Штампа је била главни тумач атентата – било као херојске борбе против тираније, било као варварских и издајничких чинова. Власт и опозиција користили су новине као оруђе пропаганде, настојећи да контролишу перцепцију јавности и обликују политичку реалност.

У Србији су листови попут "Србских новина", често приказивали атентате као дела страних агената или домаћих издајника, док су опозиционе новине, попут "Самоуправе", истицале атентате као израз незадовољства народа и борбу против неправде.

Атентат на краља Милана 1882. године био је у владиним новинама представљен као "кукавички напад на светињу српске државе", док су опозициони листови истицали политичку позадину незадовољства које је довело до атентата.

Антић истиче да су српске власти у 19. веку користиле атентате као повод за јачање контроле над штампом, уводећи цензуру и затварајући листове који су подржавали опозицију. Тако је након убиства краља Александра Обреновића 1903. године, привремено забрањено неколико листова који су отворено подржавали династију Обреновић.

Међу њима су били "Српске новине", званични лист режима Обреновића, као и "Глас Црногорца", који је такође био наклоњен Обреновићима.

Током Првог светског рата, српска штампа атентате је приказивала као део борбе за ослобођење, док су аустроугарски медији исте догађаје користили за оправдање војних акција против Србије.

Миликић наводи пример да је "аустроугарска пропаганда после Сарајевског атентата 1914. године у потпуности криминализовала Гаврила Принципа и његову групу, док је у српској јавности он постао симбол отпора окупатору".

„Дивљачки чин који показује право лице балканске анархије! Убиство престолонаследника је чин варварства који Беч неће оставити некажњеним.“, писао је Neue Freie Presse, јуна 1914. године.

Медијско обликовање атентата имало је дуготрајан утицај на политички живот Србије и региона. Начин на који су атентати представљани у новинама одредио је њихову перцепцију у колективном сећању, а пропаганда и политичка контрола медија омогућили су властима да их користе као инструмент за обликовање историјских наратива и легитимисање политичких одлука.

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Преломни догађаји 20. века кроз београдску штампу", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање

Јевреји нису живели изоловани од домаћега становништва, у својим четвртима, већ су били помешани с њим што доводи до додатне заблуде грађана, јер не само што изгледају као остали грађани, већ су им то прве комшије с којима никада проблема нису имали, тако да грађанима окупиране Србије питање како су Хебреји преко ноћи постали симбол зла, не нуди логичне одговоре.

Југословенско‐аустријски писац и новинар јеврејскога порекла Иван Ивањи као сведок тих времена пише да његова породица уопште није била јудео‐религиозна, штавише славили су Божић и Васкрс.

„Ишли [смо] српским пријатељима на славе, јеврејске празнике и обичаје као дете нисам ни познавао”, бележи Ивањи.

На крају, можда и најбитнији разлог, за разлику од Рома, Јевреји су били много битнији фактор у економској и политичкој сфери, поседовали су одређену врсту моћи и, посебно, богатства коју Роми нису могли ни да замисле. Нацисти су и те како бацили око на материјална богатства Мојсијевога народа и на његову финансијску моћ. Утицај и моћ који су Јевреји тада поседовали наспрам Рома може се видети и дан‐данас. После рата, Јевреји су добили своју националну државу и успели су да изграде снажан наратив о свом страдању — који је несумњиво заснован на истинитим догађајима — како би спречили понављање истог.

Готово сви људи на овом свету знају шта је Холокауст, а већина њих зна и шта он представља. С друге стране, колико људи зна шта је Порајмос или, преведно на српски, „Прождирање”? — Мало; што добро осликава разлику у положајима моћи између Рома и Јевреја, који су и тада били присутни, а и данас су се одржали, те отуда не чуди што су се колаборационистички медији на овим просторима више усредсређивали на једне.

(Први део ове студије, који се бави почецима антиромске и антијеврејске кампање у колборационистичким медијима, можете прочитати овде.)

Постоје различита гледиша када су почели Шоа и Порајмос. Одређени стручњаци наводе да су они кренули с почецима Хитлерове владавине 1930‐их, а неки сматрају да је после напада нациста на Совјетски Савез 22. јуна 1941. отпичело коначно истребљавање Јевреја и Рома с простора под контролом немачке управе.

У то време, Србија се припремала за устанак против окупатора који је званично почео две недеље после Операције Барбароса, убиством двојице жандарма у Белој Цркви започевши тиме уједно и — осим рата против окупатора — рат Срба против себе самих.

Као што је то случај био и у првим месецима окупације, када су мојсијевци оптуживани за подржавање четника, сада су они искориштени као омаловажавајући фактор већем непријатељу — Совјетима. Тачније, бољшевицима. Окупатор је био упознат симпатијама грађана према словенским народима, поготову према Русима, тако да је водио рачуна да бољшевике наведе као непријатеље, а не Русе, и поред тога што је опште познато да нацисти нису волели ни Словене (штавише, осим Јевреја и Рома, Словени — Совјети, Пољаци и Срби — такође су били жртве геноцида у немачкој Европи.) Према нацистичкоме учењу, иза бољшевика су стајали, наравно, нико други до Јевреји.

Супротно од првих неколико месеци, у овом интервалу значајне расистичке текстове почињу да пишу и српски новинари и колаборационисти. Дан после почетка Барбаросе уредништво „Новога времена” у штампу пушта фељтонизирану књигу „Истина о СССР” збораша Милосава Васиљевића, а као први текст објављен је поговор књиге који је написао Димитрије Љотић.

„Није СССР као друге државе инструмент судбине свога руског народа, а још мање Словенства”, наводи се у фељтону.

„СССР је само државна организација јеврејско‐марксистичке мисли. То је њена тврђава одакле се она спрема да пође у освајање целог света.”

Неколико страница напред, налази се реферат „Улога Јевреја у бољшевизму” — који је вактиле био прочитан на Радио Београду — у којем се масним словима подвлачи да су бољшевизам и јеврејство једнаки.

„Кад је један устао и позвао на одговорност [јеврејске] првосвештенике, чуваре вере у изабрани народ, они су га приковали за крст.” У тексту се — можда намерно — не наводи ко је тај један, али је јасно алудирање на Исуса Назарећанина за чију смрт се вековима колективно окривљују Јевреји као издајице.

С временом, како је рат одмицао било је још оваквих текстова који су желели псеудоисторијом да оправдају геноцид, играјући на религијска осећања хришћанскога становништва чијег су спаситеља наводно Жидови колективно разапели.

У међувремену, окупационе власти су дозволиле покрету Збор покретање свог гласила „Наша борба” који је почео излазити као недељник почетком септембра 1941. године.

Већ у првом броју је Чедомир Марјановић напсао есеј „Јавно мњење и јеврејство”. Свеже постављени министар правде у тексту је повезао и сажео скоро све оптужбе о Јеврејима које су од почетка окупације биле присутне у штампи: да су они згрнули огромно богатство кријући се иза демократског система и демократских институција, да тесно сарађују са масонима, да су поробили руски народ у СССР заводећи тоталитарну комунистичку диктатуру иза које они владају, као и то да стоје иза пуча, односно, насилног свргавања друге Цветковићеве владе 27. марта.

У прва четири броја је „Наша борба” публиковала значајне хушкачке текстове против Хебреја и Рома с чим су се одмах позиционирали као агресвинији лист.

Један од бруталнијих текстова који спомиње и Јевреје и Роме у читавој 1941. години јесте наводно писмо читаоца под насловом „Чудна изложба” које је објављено 21. септембра управо у овом недељнику. Писмо је потписано на име „једног Србина” који је имао блиски сусрет с партизанима у шуми. Он пише да је једва извукао живу главу од „шаролике бестијалне гомиле” која је скупљена с „коца и конопца: пљачкаши, сељачки клуподери, робијаши, итд.” Тој групи тон дају Роми, а предводе их комунисти и Јевреји, пише у писму, те да Жидови стоје на челу сваког партизанског одреда. На крају, он предлаже колаборационистичким властима да их изложе на Теразијама како би се народ видео „своје хероје”.

У истом броју, излази и антикомунистички текст у коме се партизани карактеришу као одрод уз кога иде „искупљени олош” убице, лупежи, нерадници и Роми који „свесном рушилаштву дају ударну снагу, елементарност убилачке епидемије.”

Сам крај лета 1941. године означавао је завршне и дане после којих су спроведени страшни покољи широм окупиране Србије. Чини се да су управо од краја јуна до октобра напади на Јевреје и Роми били најнечовечнији.

Крвава бајка

Премда је обзнана „сто за једног” донета још почетком априла, по овој формули најнемилосрдније се поступало почевши од октобра, а значајну попуну у квоти грађана који би требало бити убијени чинили су Јевреји и Роми. Већину представника ове две групе нацисти су уморили смртном казном, као цивилне заробљенике који пушку током рата нису ни додирнули. Тих дана устанак против окупатора је био на врхунцу, након чега је слабио до коначнога слома, а тада је на ред дошло и обрачунавање са женама и децом ових националних мањина у окупираној Србији.

Велики удео расних напада у том периоду долазио је од извештаја с једне, веровали или не, изложбе. Наиме, средином октобра 1941. окупационо Пропагандно одељење „С”, уз помоћ једнога броја руководилаца Одељења државне пропаганде при кабинету Милана Недића, Збора и других колаборациониста у Београду, отворило је Антимасонску изложбу која се слободно могла назвати и Антисемитска јер, као и у случају с бољшевизмом, за нацисте су масони били јеврејско масло, односно, како је писао Хајзенберг, „лаик би могао да помисли да су тамо изложене само масонске ствари, али зналац је свестан да слободни зидари, јевреји и комунисти врло тесно сарађују.”

Пажња медија за ову „културну манифестацију” била је велика, а свако извештавање била је прилика да се унизе Јевреји и комунисти. Посебно се истакао Лазар Прокић, који је у то време био шеф Одсека за општу пропаганду у окупираној Србији, потписавши опширан коментар у листу „Понедељак”, где пише у име народа и доноси закључак да је српски народ због мојсијеваца и комуниста пропао и да их због тога неће оставити некажњене.

Ако је веровати његовом писању, за 18 дана изложбу је посетило приближно тридесет хиљада људи. Тих дана вођена је велика борба окупатора и колаборациониста против партизана и дражиноваца, тако да су текстови о овој изложби добар канал за пласирање антијеврејске и антикомунистичке пропаганде са циљем освајања симпатија грађана. Читаве стране посвећиване су изложби с мноштвом извештаја и коментара написаних тоном токсичне и расистичке мржње како би се пропагандни ефекти на означене групе дуплирали.

„Понедељак”, који је иначе био седмични подлистак „Новога времена”, 10. новембра је на ударном делу насловне стране објавио извештај Хитлеровога говора приликом обележавања годишњице неуспелога Минхенског пуча, када су нацисти покушали да освоје власт у вајмарској савезној држави Баварској.

Након правдања због избијања рата и отварања фронтова, немачки фирер наводи да иза свих ратних дешавања у Европи стоји „међународни јеврејин” који није опасност само за Немачку, већ и за цео Стари континент.

Две странице касније, овај периодични лист преноси сиже Хитлеровога говора од новинске агенције Рудник у којем су сами издвојили три тачке нарочито значајне за Србе, а у првој ставци је наведено да „у истој мери као и на Истоку врши се сада и код нас покушај да се у нашој земљи створи огњиште нереда, који су организовали јевреји, цигани и пропали елементи, против правних интереса српског народа.”

Ово је још један у низу текстова у којем се у исти кош стављају Роми и Јевреји као ствараоци хаоса у Србији, као највећи непријатељи српскога народа. Као да није било довољно што је у преносу Хитлеровога говора расизму посвећен читав један поднаслов „Јеврејски дуг влада Совјетском Унијом”, већ је овај лист све то подвукао агенцијским текстом.

Као што је наведено, „Наша борба” је за кратко време постала један од офанзивнијих листова под чијом етикетом је изашао велики број текстова с немилосрдним говорима мржње. Од почетка октобра па све до краја године, овај недељник је жестоко нападао и Роме и Јевреје готово у свим бројевима. Највећи део напада на Роме у 1941. години управо долази из „Наше борбе”.

Овај недељник је желео да придобије младе и становништво руралних подручја, те је борбеним текстовима гађао емоције младих и сељака како би створио антикомунистичку ограду у неурбаним подручјима, у којима је су највише били присутни равногорци и партизани.

„Села су згранута кад после окршаја са одметницима прегледају мртве и заробљене комунисте: странци, јевреји и цигани удружени са робијашима и посрнулим нерадницима”, наводи се у једном октобарском извештају.

Роми и Жидови су у овим текстовима приказани као етнички и политички ентитети који сарађују с комунистима у циљу урушавања српских националних интереса и сељака, као једнога од кључних стубова српства.

Почетком новембра „Наша борба” објављује наводне исечке из заплењеног партизанског дневника под насловом „Пљачка, убиства и разврат главне су компоненте шумских оружаних бандита и њихове ’борбе’”, док се у поднаслову Роми описују као „оруђе за терор у Србији”. Из дневника је издвојен и опис Рома у којем се наводи да су они с „дивним одушевљењем” дочекали партизане.

Дакле, Роми су окарактерисани као средство, као пуки неживи објекти, које користе комунисти у свом циљу рушења српских интереса. При томе, из самог исечка одабран је баш део у ком је писац дневника назначио да су их ромски мештани срдачно примили, што поткрепљује исказ из поднаслова да су Роми и комунисти у тесној спрези.

Производња пристанка

Пропаганда се у епохи Другога светског рата није могла разликовати од пукога лагања, мада је у тим временима добила коначан замајац ка општеприхваћеном начину комуницирања, поготову у ратним данима. Текстови о Јеврејима и Ромима у првих осам и по месеци рата, односно, спомињање ових мањина у новинама углавном није имало за циљ дубље залажење у концепт „расе”.

Хебрејима је прикачена колективна кривица за страдање Исуса Спаситеља, умешаност у светске токове новца — богаћења на туђој грбачи — као и завера да кроз комунизам и слободно зидарство желе да владају светом.

С једне стране, њихово присуство у анголаксонском свету углавном је третирано као владање из сенке које диктира америчко‐енглеску политику, с друге стране, они су представљени као предводници и, кроз Карла Маркса, оснивачи комунизма који има жељу да наштети аутономним народима кроз своју интернационалу у којој би, наравно, главну реч водили опет Јевреји.

Другим речима, намера новинара и њихових газди није била стварна едукација становништва (јер се никаквим, осим псеудонаучним, агрументима не би могло доказати нацистичко поимање расе), већ безочно сотонизовање ради производње пристанка читаоца, што у бити и јесте суштина пропаганде — да произведе пристанак.

После напада нациста на Совјете, постојала је намера да се текстови о Мојсијевом народу мало „научније” обраде, али они су чинили мањину од укупне антисемитске пропаганде. У штампи затичемо и много пренесених вести из осталих европских држава у којима се Јевреји сумњиче за рабојништва и ремећење јавнога реда и мира како би се кроз генерализацију негативна осећања прелила и на све остале Јевреје, поготову у Србији.

Што се тиче Рома, површност је још очитија. Они нису сотонизовани из перспективе значајнијег општенегативнога утицаја на српски народ, већ су ниподаштавани на крајње примитиван стереотипан начин — без икаквих макар и псеудонаучних ставова — као зачин за хиперболично представљање политичких противника.

Реч „Цигани” готово неодвојиво је коришћена уз придеве као што су „робијаш”, „олош”, „одрпанац” и слично.

Док су Јевреји, у почетку били означени као сарадници дражиноваца, Роми су искључиво били повезивани с партизанима. Док готово у свим ситуацијама Јевреји представљају унапред нешто лоше, помињање Рома се у неким текстовима било је неутрално. Наравно, и текстови који нису алудирали на учешће Рома у кварењу српскога народа, углавном су имали дубоко стереотипну конотацију. У предрасудном осликавању Рома су предњачили листови за забаву као што су „Бодљивако прасе” и „Коло”, мада их има и у осталој, озбиљнијој штампи.

Већ средином 1942. Године ово питање је сматрано решеним, али је пропаганда против Рома и Јевреја настављена сличним интензитетом барем наредних годину или две.

Нацисти су у окупираној Србији успели да истребе већину људи из ове две популације који су говорили српским језиком, који су се родили и живели у Краљевини Југославији и њеним претечама, чији су преци вековима живели на тим подручјима, који били вековне комшије Јужним Словенима на Балканском полуострву, а све због мржње и псеудонаучнога концепта који никад рационално није био доказан.

„Био сам Југословен”, присећа се Иван Ивањи.

„Јеврејином сам се осећао сам када су ме нацисти због порекла стрпали у концентрационе логоре, ни пре, ни после тога.”

Потомци преживелих мојсијеваца и Рома дан‐данас су значајан фактор у српској јавности, од природних и друштвених наука па све до културе и спорта, а можемо само нагађати колико би данас живело врхунских лингвиста, лекара, спортиста или музичара оданих земљи Србији, да их нацисти тих година у корену нису сатрли.

Међутим, такво писање није било правило. У „Застави” априла 1869. изашао је дописнички текст о руским Јеврејима у којем су они приказани на стереотипни начин, сличан оним који је владао и десетлећима после.

У извештају пише да Руси не мрзе Хебреје због њихове вере, већ због непоштења.

„Руски народ огорчен је на Јевреја, понајвише зато, што свако зло, као крађа и превара од њих произилази”, наводи се у допису, а једини добри Јевреји су, како се наводи, они „који су се натурализовали, религиозну претераност одбацили”. Друкчије речено, потпуно асимиловали у домицијално становништво.

Свакако, стереотипизација Рома и Јевреја у Србији није почела у штампи с Другим светским ратом.

Ниподаштавање ових група било је заступљено и у предратној штампи. Међутим, пролећа 1941. колаборационистички медији унели су путем штампе у дискурс сатанизацију другога која је достигла степен окрутности никада виђеног на овим просторима.

Светски рат у Југославији и извештавање о Јеврејима и Ромима

Једно од најмрачнијих раздобља у повести јужнословенских народа је почело априла 1941. године, те године када Краљевина Југославија капитулирала пред надмоћном Немачком. Нацисти убрзо распарчавају Југославију и инсталирају своју тоталитарну управу која је тежила да контролише сваки аспект живота, укључујући и штампу.

Затварају се предратни листови, муњевито их замењују нови који су прилагођени окупационој нацифашистичкој идеологији.

Антиромска и антијеврејска кампања почела је већ првих дана окупације и није стала све до краја рата, чак иако је нацистички Вермахт — почевши од првих дана октобра 1941. године — за свега 329 дана „решио” јеврејско‐ромско питање у распарчаној Србији.

Лист „Српски народ” 1943. године с поносом констатује да „српским селима и градовима не пирују више којекакви белосветски плаћеници и сеоски кокошари цигани, робијаши и јевреји. Њих је српски народ, опоменут саветима и молбама добровољаца, раскринкао и изагнао.” Ипак, релевантни документи указују да је Србија постала „јуденфрај” захваљујући Вермахту.

У првим месецима окупације, од априла па до краја јуна и почетка јула 1941. године, готово и да није било звучних текстова домаћих аутора у којима су нападани Јевреји и Роми.

У вези с њима, листови су углавном објављивали стране агенцијске вести, а текстови које су писали домаћи новинари нису непосредно нападали Јевреје као „нижу расу”, већ искључиво као део удруженог злочиначког покрета који је крив за муњевит и катастрофалан пораз у Априлском рату, односно, за инвазију нациста на Краљевину Југославију која је представљена као велика грешка народа у Србији.

Оптуживање Јевреја за умешаност у демонстрације које су претходиле пучу у јутарњим часовима 27. марта био је двоструки добитак за Немце: огађивали су их локалном становништву намећући им колективну кривицу за народни неуспех и недаће, а самим тим, за сопствене потребе, производили су пристанак људи за будуће радње у вези с истребљивањем главног непријатеља великонемачког рајха.

На почетку антијеврејске кампање објављиване су превасходно агенцијске вести немачког ДНБ‐а у којима су Јевреји тесно повезивани с Енглезима, а не са Совјетима, што је и логично јер је тада на снази био пакт Рибентроп—Молотов између Немаца и СССР‐а, иако су нацисти потајно већ планирали напад на Црвену империју.

Једне од првих текстова домаћих аутора написао је Миодраг Савковић, отворени симпатизер нациста.

Он је за „Општинске новине” у мају написао два текста сличне садржине у коме се Јевреји примарно не нападају кроз призму „расе” и вере, већ због тога што су у дослуху са српским интелектуалцима и Енглезима заварали српски народ да изазове демонстрације које су се завршиле падом владе 27. марта и, доцније, разорним немачким бомбардовањем.

Савковић, између осталог, користи турцизам „Чивутин” на пејоративан начин како би додатно омаловажио Јевреје, а други текст завршава закључком „и трагови смрде нечовјештвом”, познатим цитатом из Његошевог „Горскога вијенца” који у целости гласи: „Коме закон лежи у топузу, / трагови му смрде нечовјештвом!”

Овим поступком, Савковић шаље поруку да су пређашње власти силом наметале своју вољу народу, те да су нацистичке снаге ослободиле грађане тог јарма иза којег стоје Јевреји, Енглези и масони.

Тих дана води се жестока кампања и против југословенске елите. Преиспитивали су се такође разлози зашто је морало доћи до страдања народа у Априлском рату, што је самим тим погодно за убацивање наводних скривених намера Хебреја.

Осим Савковићевих текстова, најтиражнији лист у том периоду, „Ново време”, објавио је агенцијску вест ДНБ‐а како су усташе у Ендехазији пронашле везе између југословенских политичара и Јевреја.

Занимљиво је писање „Општинских новина” у рубрици „Жале нам се грађани” из маја 1941. године у ком је пренето наводно незадовољство народа јер београдски Јевреји скривају своје жуте траке и „тако одлазе на тржиште или на воду и тамо заузимају прва места”. Тада је важила наредба окупационих власти да Јевреји пре подне не смеју да купују на пијацама, као и то да у сваком реду за куповину морају пропустити остале грађане да пазаре пре њих.

Имајући у виду да је због ратних услова владала несташица хране и осталих кућних потрепштина, куповина у касним преподневним терминима је Јеврејима остављала мало могућности да приуште ишта себи и свом домаћинству. Објављивањем овог писма читаоца, уколико је то заиста неки читалац написао, уредништво у исти кош ставља несавесне трговце, необазриве угоститеље и преваранте с Јеврејима који желе да приуште себи основне животне намирнице.

„Ново време” и „Општинске новине” 28. маја 1941. године објавили су текст о подели хране и хлеба сиромашнима поводом обележавања славе Града Београда за које право „имају сви изузев Јевреја и Цигана”. Чак и ако је обичан народ сиромашан, он, у ово доба, има права на тренутке милостиње, доброчинства и човечности, за разлику од расно неподобних који не заслужују ни то.

На сличан начин се то очитава и по питању права на рад.

У „Општинским новинама” у мају излази оглас за посао у Симфонијском оркестру Београдске радио‐станице у ком се поручује да „Јевреји, полујевреји и цигани — не долазе у обзир”, а месец дана доцније „Ново време” пише да је музичарима Јеврејима и Ромима забрањено пословање са Савезом музичара.

Како наводи Милош Петровић, с обзиром на то да су нацисти сматрали забаву и културу као веома добар канал за ширење своје расне пропаганде, неподобним Ромима ту није било места, што је произвело не само терет за споменуту сферу културе, већ и за саме услове живота ромске популације.

У „Општинским новинама” 18. маја је изашао текст „Трагедија једног народа заслепљеног енглеском пропагандом” у ком се Јевреји оптужују као једни од организатора отпора Југословенске војске у отаџбини против окупационих снага.

У тексту се такође означавају као хушкачки народ против сила Осовине и то као иницијатори извођења песме „Спремте се, спремте, четници” по градским кафанама.

Још један текст с готово истим мотивима — са спомињањем песме и представљањем Јевреја као хушкача — објављен је десет дана касније у истом листу  под називом „Зар они народ?” потписан иницијалима В. В.

Ти текстови нису били једини у коме је Мојсијев народ коришћен за дехуманизацију четника, исто се наводи и у чланку „Новог времена” под насловом „Везе нишких Јевреја са четницима” који је изашао у другој половини маја.

Дехуманизација четника путем Јевреја проистекла је због тога што су ројалисти тих дана били најозбиљнији изазивач нацистичком окупатору.

Како је време одмицало, с почетком офанзиве нациста на Совјетски Савез, Јевреји су почели да се користе и као дискриминишући фактор за партизане, што се поклопило са завршном фазом Холокауста и Порајмоса.

Крај првог дела

Идеја рада у колаборационистичким листовима

Лист „Српски народ” у фебруару 1943. пренео је говор Недићевог министара социјалне политике Стојимира Добросављевића који је истакао да се „један нови национално‐економски и национално‐социјални поредак, чије темеље чини правилно схватање рада као једине могуће вредности, искристалисао [...] у Немачкој као творевина национал‐социјализма”.

Непуних 11 седмица после окупирања Југославије, освајачи су се бацили на пропагирање обнове такозване „Нове Србије” кроз рад, која би се прикључила Хитлеровој визији Нове Европе. Према њиховој интерпретацији догађаја записаних кроз мисли референта за питања радне снаге у Вермахту Вилхелма Шпаркулеа, Срби су пострадали због лоших одлука претходне владе. Најтиражнији колаборационистички лист „Ново време” је првога дана јула 1941. године објавио исечак из говора Шпаркулеа који је — осим наведеног — рекао да немачка окупациона власт неће бити равнодушна по питању незапослености.

Као једно од решења, наведена је „могућност за привремено упослење у Рајху”, али да ће бити строги одабир потенцијалних гастарбајтера. Окупационе власти су кубуриле с радном снагом у Србији јер је много радно способнога становништва завршило по логорима као ратни заробљеници.

Kрајем септембра 1941. Ђоко Слијепчевић у љотићевској „Нашој борби” написао коментар о социјалном идеалу нових власти у Србији наводeћи да је презир према идеји рада „основна потстицајна мисао комунистичке социологије”, као и то да је у комунистичком Совјетском Савезу радник обесправљен „више него игде на другом месту”, а да ће колаборационистичке власти изградити „такав друштвени поредак у коме ће радна и творачка личност човекова бити призната за највећу овоземаљску вредност”.

Последњег дана маја 1942. године наведени лист је објавио есеј В. Ј. Мандића „Органско решење социјалног проблема”, за који слободно можемо рећи да је један од најпристојнијих текстова у колаборационистичкој штампи, упркос томе што је изашао у веома агресивно‐фашистичком листу.

„Потребно је једном речју да послодавац увиди да је везан уз радника, да имају исти циљ, да предузеће не постоји ради послодавца и његовог ћефа”, наводи се у есеју, „него ради заједнице, а с друге стране да радник осети предузеће као своје и да увиди да је и његов и послодавчев интерес да предузеће напредује.”

У земљама немачких непријатеља влада беда и тежак физички рад  

Осим оваквих есејских текстова, колаборационистичка штампа је каткад објављивала пропагандне вести о лошим условима запослених у земљама немачких непријатеља, како би застрашили домаће раднике, али и како би им учинили услове рада у Немачкој још примамљивијим.

Крајем априла 1943. „Ново време” је објавило текст „Совјетска заштита мајки” у ком се рециклира шест и по година бајата вест о лошим условима радница у Црвеној империји, о томе како и труднице морају да раде тешке физичке послове. Актуелност овој причи даје спекулација да „ако је такво стање било у мирно доба у рату се управо катастрофално погоршао социјални положај жена.” Даље, у тексту се констатује да је у Совјетском Савезу престала свака брига за мајке и децу, а завршава се „омиљеном реченицом бољшевика”: „Москва не верује сузама”.

Не треба много промишљати како би се схватила конотативна порука овог текста која гласи — ово ће вам се догодити уколико комунисти победе у рату. На насловној страни недићевског листа „Српски радник” из 1. јула 1943 писало је: „Данас целом свету може послужити за пример огромна морална снага великонемачког Рајха, која је резултат савршеног социјалног уређења и организације. На социјалном пољу Велика Немачка је дала величанствене примере целе нације и целе државе о својим радницима.” Међутим, нацисти су желели благостање искључиво немачким радницима док су радници из осталих делова Европе (који нису Јевреји, комунисти или Роми) виђени као најамна радна снага, која може бити плаћена и третирана коректно, али не може да ужива привилегије резервисане за немачко радништво.

Премда су првенствено комунисти означени као највеће зло радноме народу, било је и примера када су као опоненти поштеним српским радницима означивани и Енглези, то јест, земље либералне демократије.

 „Ново време” је 30. октобра 1941. пренело говор Михаила Олћана — који је дан касније обрадила и „Обнова” — у ком се наводи да Недићева влада спроводи политику која је искључиво у интересу српскога народа.

„У духу те политике и руковођени интересима свога народа”, наводи се у транскрипту говора, „наши добровољачки одреди са нашим јуначким четницима омогућили су рад у многим рудницима и очистили су многе наше шуме од Черчилових и Стаљинових савезника, а твојих, српски народе, највећих непријатеља и злотвора: јевреја, цигана, мангупа, зликоваца, криминалних типова и комунистичких бандита.”

Крајем марта 1943. „Ново време” објављује текст под насловом „Беда енглеских радника” у коме се истиче да је Уједињено Краљевство било „најбогатија земља овог континента [Европе], али међутим њено радно становништво спада међу најсиромашније људе овог континента.” Као и у случају са совјетским трудницама, тако и ова вест служи за омаловажавање непријатеља нациста које треба да ублажи потенцијално незадовољство радника у домаћој привреди.

Омладина да ради „да не би залутала”

За разлику од радника у индустрији, којима је пропагирана — као што је наведено —  практични и идеолошки значај њиховог рада, пропаганда према српској младежи имала је још једну уочљиву компоненту — васпитно‐безбедносну.

Окупаторима је било у интересу да држи омладину под контролом, па су се зато кроз текстове у штампи трудили да приволе мњење млађих генерација за учешће у раду, односно, такозваним радним обавезама.

Управо Милан Недић на то мисли када је рекао да „наша омладина не би залутала ми је сада позивамо да ради и стално ћемо јој налазити посао да би је отстранили од свих страшних зала.”

Средином марта 1942. Године „Ново време” преноси говор руководиоца ове службе Ђуре Котура у ком отворено пише да је задатак НСОС‐а двострук: национално‐васпитни и радни.

„Наше младо поколење треба васпитати у духу националне и социјалне солидарности. Развијати у омладини дух родољубља, љубав за лепе народне традиције, смисао за нашу националну културу. Треба створити новог Србина на сасвим реалној основи, домаћина који ће у својим грудима носити дружељубље, социјалну правду и националну свест.”

Рад – морална и патриотска вредност

У складу с нацистичким учењем, рад је у српској штампи приказиван као врхунска морална и патриотска вредност и да свака нација зависи од тога колико радници доприносе њеноме благостању. Додатно, за потребе пропаганде према грађанима Србије, штампа је наглашавала и то да ће народ марљивим радом окајати своје грехе мартовско‐априлског отпора нацистима.

Како је говорио министар Олћан, у већ цитираном извештају, „у Новој Европи, пак, у којој ни јунаштво неће бити вредност последња по рангу, народи ће стицати право на опстанак и тапију на свој посед једним другим оружјем, оружјем које се зове — рад”.

Колаборационистичка штампа када је писала о раду имала је прегршт усмерења и тема. Писали су о „омладини која би требало да узме лопате у шаке, а не да шета по корзоима”. О условима радника који су објављали тешке послове у Немачкој писано је изразито похвално. Читајући текстове колаборационистичких листова о рударима у Бору, читаоци би сигурно пожелели да и они тамо раде, осим оних којима је било — мало — сумњиво зашто постоје сличности између вести и тема које су говориле о борским рударима и, на пример, ратним заробљеницима у немачким логорима (као што је скупљање хуманитарне помоћи за обе категорије).

Ако можемо рећи да најмање идеолошко‐пропагандних мотива има у текстовима о српским радницима у Немачкој, који су отворено призивани чистим капиталистичким мамцем о добрим зарадама (али и чињеницом да ће бити поштеђени од мобилизације), насупрот томе, радници у индустрији били су можда чак и највише изложени идеолошко‐пропагандном деловању српске штампе.

Окупационе власти и сарадници нису желели да примамљиве идеје комунизма о егалитарном радничком друштву створе симпатије у ионако очајним окупаторским и ратним условима рада. Пропаганду је појачавала чињеница да су комунисти с временом постајали највећи такмаци окупационим властима. Осим тога, у текстовима који су се тицали радника у индустрији било је и напада на домаће интелектуалце, али и на земље либерално‐демократског уређења.

Српски новинари заиста јесу пласирали Хитлерове идеале о раду и радницима, али су вешто манипулисали чињеницама прећуткујући нацистички светоназор да су радници који заслужују добар живот искључиво Германи, као и то да су радници у српској индустрији својим мукотрпним радом првенствено помагали Трећем рајху који је окрутно експлоатисао српску привреду, док српска омладина и радници у фабрикама од тога нису имали готово ништа.

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Окупирана штампа – Штампа у Београду 1941-1944. године", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање

У периоду рата и окупације, мода засигурно није тема која долази у први план. Она, као и многе друге области свакодневног (поготово женског) живота, запостављена и скрајнута у корист тема које намећу сурови ратни услови. Штампа окупиране Србије често се фокусира на војна, политичка или економска питања као на централне теме.

Међутим, иако се кроз историју штампе мода провлачила као непотребни елемент свакодневног живота, који постоји само да задовољи ,,плитке” естетске потребе омладине, она је увек одражавала друштвене, културне и политичке вредности одређених епоха.

Свакодневни живот у периоду под немачком окупацијом можемо посматрати кроз призму моде и одеће како бисмо разумели како су се нацистичка култура и нацистичке вредности, провлачили и суптилно наметали публици. Овакве промене важности најјасније се могу видети у штампи која је тада информисала јавност.

Модна штампа, која је пратила ток времена на исти начин на који су то чинили европски листови, а која се појавила у Београду у међуратном периоду, имала је способност да пренесе европски дух, културу и начин живота.

Први пут нагласак је на краћим сукњама, откривању пре него покривању, струкираној одећи као и женском интимном рубљу, материјалима од којих је израђено, облицима и бојама. За усвајање ових промена заслужни су страни и домаћи модни часописи који су преносили моду великих европских престоница југословенским женама.

У периоду под нацистичком окупацијом, модни свет на простору Краљевине Југославије доживео је значајне промене које су одражавале политичке, социјалне и економске околности тог времена. Иако је мода често сматрана површном и небитном у контексту ратних дешавања, она је ипак имала своју улогу у друштву и била је сведок времена.

Странице српске штампе су биле значајан извор информација о моди у то време. Иако су биле под цензуром и контролом окупационих власти, новине су наставиле да извештавају о модним трендовима, дизајнерима и догађајима из света моде. Такође, мода се често користила као средство пропаганде како би се шириле одређене идеје и вредности.

Пре рата Југословенке нису заостајале у односу на Парижанке када је одевање по последњој моди у питању. Модернизација Краљевине Југославије могла се посматрати кроз модернизацију женског одевања које је прешло пут од изразито патријархалног на крају 19. века до отвореног и слободног средином 20. века. Исто тако, модна штампа није заостајала за европском. Међутим, ситуација се значајно мења почетком рата.

Како да вам сиромаштво добро стоји?

Током велике ратне и економске кризе која је захватила цео свет, Београђанке су заостајале за актуелним модним дешавањима, а узрок томе је, између осталог, и промена у начину на који су новине сада преносиле модне трендове.

С једне стране, недостатак ресурса изазван ратним стањем у земљи обележо је један период одевања у Југославији и свету. Уместо луксузне гардеробе и материјала, који су постали недоступни већини људи, популарне су постале једноставније и практичније одевне комбинације које су одражавале скромност и штедљивост. Текстилни материјали, одећа и обућа су се, због ове несташице, узимали искључиво преко бонова. Увозну гардеробу  заменила је домаћа производња, најчешће она коју су жене саме правиле, а модни трендови су се прилагодили новонасталој ситуацији.

С друге стране, ове несташице су изнедриле промену у приступању моди који је евидентан у дневном листу Ново време.

Овај лист је био дневно-информативног (и пропагандног) карактера и као такав циљао је и најширу публику, користећи се најопштијим темама свих сфера.

Начину одевања се није приступало на исти начин како су то чинили специјализованији магазини. О моди се писало искључиво спорадично у рубрици ,,Женски свет” која је, у бројевима у којима се уопште и налазила, добијала највише четвртину једне од последњих страна.

Текстови о моди који су излазили обраћали су се широком слоју женске публике која је имала жељу да, упркос рату и несташици, буде одевена с укусом. Како су и модни текстови продужетак мање транспарентног  пропагандног деловања, тако је и наратив у текстовима био исмевање жена које нису пригрлиле умереност коју је нови начин ,,одевања преко бонова” донео, како су то чиниле Немице или Бечлијке, него су остали верни моди Париза.

Често су у овим текстовима били практични савети за чување одеће или „уради сам“.

Један од занимљивијих показатеља јесте текст ,,За даме које терају бицикл”. Дамама, нарочито онима које су ,,пуније”, се саветује вожња бицикла као здрава насупрот ходању које је, због прескупих ципела, постало неисплативо.

Настављајући наратив исмевања појединих жена (што није ретко у медијима усмереним ка женама), текстови попут овог, осим што нам говоре о сиромаштву које је владало, суптилно нуде начине својим читатељкама како да се достојанствено изборе са немаштином.

Мало текстова у Новом времену тицало се женске моде, а још мање дечије и мушке моде. Стандарди мушког одевања током рата остајали су непромењени, а деца су носила оно што су родитељи могли да приуште. Као у тексту насловљеном ,,Од остатака мамине хаљине”, саветује се мајкама да ,,буду практичне” и да од остатака своје хаљине деци сашију најпростије хаљинице за девојчице, али и дечаке пошто се у најранијем узрасту свакако не распознаје разлика.

Од модних текстова, чешће су биле рекламе које су се, у великом броју, налазиле на крају сваког броја Новог времена. Упркос несташици материјала, често се проналазе  огласи  који су се односили на одећу и обућу, највише за даме.

Зашто Карола Хен воли плаву боју?

Другачији од ,,обичних” дневних новина, које су имале за циљ да пренесу актуелне (не обазирући се увек на теме из света моде), били су специјализовани часописи који су били намењени женском делу публике. Осим што су теме моде чешће у њима, оне се такође и на другачији начин баве стилом и облачењем.

Месечни лист Коло и Филмске Новости били су водећи часописи за оне који су хтели да прочитају о трендовима.

Модне рубрике у листу Коло и Филмским Новостма изгледале су слично, а разлике су биле суптилне.

Међутим, није било само текстова елегантним одевним комбинацијама. Уз текстове о моди (који су се у просеку налазили на крају сваког листа) на истој страни и стајале би и неке свакодневне женске теме попут ,,У недостатку средстава за прање рубља”, „Одсуство у брачном животу“ и ,,Жене у средњим годинама” у којем се у првом пасусу објашњава да је ,,старост несрећа, која се може избећи само смрћу” (ни специјализовани женски часописи нису избегли дискурс о женама и изгледу који би се данас сматрао превазиђеним).

Како је Коло лист намењен домаћицама, уз модне савете су наглашаване и свакодневне обавезе (,,јевтина кујна”) и како се најпрактичније обући за њихово обављање.

Осим практичности било је важно да изгледа и модерно и елегантно. Зато је Коло, у периоду од све три године у којем је месечник излазио, доносио својим читатељкама последњу моду из Беча или Берлина, попут вунених џемпера, пуловера, капута и хаљина спортског модела.

Фотографије, које је доносила Београдска агенција за слике (Belgrader Bildagentur), углавном су биле из немачких часописа, са немачким моделима. Крајем 1943. године број текстова о моди се знатно смањио, што вероватно има везе са смањењем бројева у последњим данима изласка. До последњег броја, који је изашао у септембру 1944. године, текстови о моди, иако нису потпуно нестали,  постали су знатно скромнији у односу на оне.

Стапање елегантног и свакодневног види се кроз дизајн младе гимназијалке Љиљане Шимић,  којој је посвећен текст у једном броју листа Коло.

Љиљана Шимић ни по тадашњим ни по данашњим стандардима није била велика дизајнерка. Међутим, како се наглашава у тексту, она није шила хаљине које се носе само у посебним, свечанијим приликама, које су носиле даме високог друштва, већ се бавила и кућним хаљинама.

Када је завршила своју прву колекцију од двадесетак модела и дала јој непретенциозно назив: „Мали модни нотес”, дошла је да понуди своје моделе за модну рубрику Кола  ,,тако да нико не зна”. Она је била дизајнерка за читатељке Кола.

Часопис Филмске новости, који је почео да излази у октобру 1941. године, основала је фирма која се специјализовала за увоз и дистрибуцију немачких филмова.

Овај бесплатан штампани магазин, који је излазио сваке треће недеље у месецу, је описивао филмове и давао информације из света кинематографије. Иако су највећи простор и пажњу аутора добијали немачки филмови и немачке глумице, међу његовим страницама мода је била доминантна тема. Његове модне рубрике ослањале су се искључиво на популарне филмове.

То најбоље показује рубрика ,,Мода у филму” у којој се анализирају елегантне одевне комбинације које су глумице носиле у филмовима, кроз цртеже (које потписује Корнелсен).

Идеална „nazi chick“ била је жена која има, како пише, ,,очи враголасте и мало потсмешљиве, усне сочне и страсне, нос правилан и нешто сензибилан, чело је високо и интелектуално, нежну линију лица, браду правих размера и дивну косу, мекану као свила”, која се облачи по последњој моди.

Најпопуларнија глумице ових часописа Маргот Хишлер, док су популарне биле Елфа Мајер Хофер, Рут Бу Харт, Ирена фон Мејендора и  Шараита Гило.

Текстови су често интегрисали немачке лепотице и свет стила и облачења у текстовима који су личили на интервју-портрете.

Тако у једном броју Филмских новости немачка глумица Карола Хен, осим што говори о почетку свог глумачког живота објашњава како је, због прве машне и таличне хаљине, плава постала број један њених одевних комбинација. 

,,Велики орман, дуж целог зида, пун хаљина, костима и капута. Заиста, гардероба ове симпатичне глумице садржала је све најлепше нијансе плаве боје: од тамно-плавих костима до лаких летњих и вечерњих хаљина азурно-плаве боје. Pубље и остала модне ситнице такођер су у знаку плаве боје”, што је био недостижан сан за већину читатељки Филмских новости.

У годинама окупације, мода је била привилегија малог броја људи. У дневној и недељној штампи су објављиване информације о томе који одевни производи су доступни, док су специјализовани листови објављивали илустроване текстове о високој моду у Немачкој, често игноришући ратну реалност.

Женама, које су већином биле домаћице, ови магазини пружали су одушак од тешке свакодневнице, како рата тако и тешког домаћег рада.

То су чинили кроз текстове о модним трендовима и животима филмских дива који су, за обичну српску жену, представљали недостижну стварност. Савети који су домаћице добијале из магазина, идеје како да са мало материјала које су имале сашију нешто по последњој моди, учинили су период несташице лакшим.

Ипак, са или без додира са суровим животом током рата, модна штампа имала је своје место у окупационој пропаганди, а то је да ублажи последице рата и приволи читаоце идеалима немачких лепотица високог друштва.

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Окупирана штампа – Штампа у Београду 1941-1944. године", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање

Комунистичка партија Југославије (КПЈ) је у женама и омладини видела снагу народног устанка и један од најважнијих фактора ослободилачког рата. Зато не треба да чуди позитивна дискриминација жена и омладине и у партизанској штампи, односно чињеница да су многи текстови у комунистичком листу "Пролетер", који је штампан од 1929. до 1942. године, посвећени искључиво њима и њиховој улози у партији. Иза сваког текста о Савезу комунистичке омладине Југославије у народно-ослободилачкој борби обично би следио текст о борби за права жена.

Ипак, иако је борба за родну равноправност била једино видљива у партизанској штампи, жена је много ређе од мушкарца поменута именом и презименом или истакнута као саговорник чије се мишљење вреднује. Упркос томе што је било доста текстова који су посвећени искључиво женама, у садржају који се односи на опште организовање партије Партије, жене су скоро невидљиве.

Ситуација је по том питању била гора у комунистичком листу "Глас" који је излазио од 1942. до 1944. године са прекидима јер су, како је писао историчар др Раде Ристановић, Немци реквирирали кућу у којој се налазила штампарија. 

И Комунистичка партија Југославије неретко се изјашњавала да мушки чланови партије не посвећују довољно пажње борби за права жена и да такве иницијативе углавном препуштају чланицама.

Због тога је на једној од конференција о којима је писао "Пролетер", КПЈ позвала све партијске организације да посвете највећу пажњу остваривању права жена, посебно у синдикатима и удружењима. Представници КПЈ-а су тада тражили од свих чланова веће залагање за жене из сиромашнијих породица и радничке класе.

Међу циљевима демонстрација КПЈ, о којима је извештавао „Пролетер“, често се убрајало и омогућавање права на гласање женама. Још тада је у "Пролетеру" истицана чињеница да би борба за родну равноправност требало да подразумева заједничке напоре мушкараца и жена, јер је друштво у коме нико није дискриминисан боље за свакога.

Ипак, иако су истицали важност родне равноправности, чланови КПЈ су буржоаски феминизам посматрали као нешто што "тупи оштрицу класне борбе" јер продубљује јаз између мушкараца и жена.

Партизанска штампа о женама у народноослободилачкој борби: "Мушки су се бориле"

Како је време одмицало, све већи број текстова посвећиван је улози жена у народно-ослободилачкој борби, а за њих су се везивале особине попут храбрости, родољубља и пожртвованости, које су, како пише, показале и као болничарке, и као лекари, али и као боркиње са пушком у руци. Њихове жртве приказиване су као драгоцене. То, међутим, не значи да жене у Југославији нису и даље посматране кроз „конзервативне наочаре“, превасходно јер се радило о аграрној земљи где већина грађана није била писмена. Схватања мушкарца била су заробљена у вакууму који је подразумевао да жена и даље има мање права од мушкарца.

Тако је и у партизанској штампи у контексту рата, као синоним за реч одважно, можда чак више него данас, коришћен дискриминаторан израз "мушки", па се често за боркиње и борце који су били храбри истицало да су се "мушки борили".

Жене у Југославији поређене су са женама у осталим земљама, па су оне у Немачкој и Италији окарактерисане као "послушно робље", а у Совјетском Савезу као важне фигуре у друштвеном и културном животу које иду "раме уз раме" са супругом. Жена Совјетског савеза представљена је као недостижни идеал за Југославију. Дивљење и недосањани сан о СССР-у и критика нацизма прелили су се и на ставове о женама.

Улога женских покрета превазилазила је борбу за родну равноправност, па се оне више описују као неко ко, од помоћи у санитетском материјалу до учешћа у диверзионим акцијама, пружа велики допринос народном ослобођењу.

Разлог за храброст жена, представљено је у једном од бројева „Пролетера“ из 1942. године приписује се суровој школи рата и дугогодишњој активности КПЈ међу женама.

Ипак, иако наочиглед хваљене, у једној од објављених прича редакција "Пролетера" наводи се да је КПЈ успела да покрене "тешко покретљиве несвесне женске масе". У партизанској штампи често се истиче да жене у међуратном нису биле тако самосталне и мотивисане да се боре за родну равноправност. Зато је и Тито рекао да се у понашању жена десио велики обрт.

У трећој деценији двадесетог века су, иако борбене, жене у "Пролетеру" представљане као домаћице чији је главни задатак пружање подршке супругу. То добро одсликава реченица "хоћемо или рада за наше мужеве или круха", коју су супруге рудара узвикивале на протестима у Трбовљу због нередовних плата 1933. године, a тај дух се наставио и неколико година касније.

Истини за вољу, женама које су учествовале у овим протестима из 1933. године није мањкало ни иницијативе ни храбрости. О томе најбоље сведочи чињеница да се јуриш жандара на супруге рудара претворио у јуриш жена рудара на жандаре, односно да ненаоружане жене нису узмицале пред наоружаним жандарима који су желели да их застраше и зауставе протесте.

Ови протести "бацили су светло" и на значај женске солидарности, јер су се супруге рудара из Храстника и Загорја, чувши шта се десило, упутиле у Трбовље да, како пише, "помогну гладним сестрама", а све то одјекнуло је и у "Пролетеру".

Осми март – Дан револуционарне солидарности жена

Радна права и борба против окупатора су и у међурарном и у ратном периоду централни аспекти медијских текстова којима се најављује Међународни дан жена, односно, како су га назвали, дан револуционарне солидарности жена.

Повишење надница, једнаке плате за једнаки посао, плаћено одсуство два месеца пре или после порођаја, склоништа за новорођенчад, слободно време за дојење детета, као и дозвола побачаја уз бесплатну лекарску помоћ истицани су у прогласима у међуратном периоду као приоритети у овој борби, а пренети су и на ратни период.

У периоду рата жене су, како су писали партизански листови биле још оснаженије па, како каже данас изнова понављана фраза, за Осми март заиста "нису хтеле ружу већ револуцију".

Ипак, та револуција се у текстовима објављеним после 1941. године није односила само на револуционарну солидарност жена већ и на обарање диктатуре. Некад се борба за женска права тек назирала иза прича о борби за црвену заставу.

Као узор на који се треба угледати истичу се жене Совјетског савеза, за које се сматрало да су у знатно већој мери оствариле своја права него жене Југославије.

Од Антифашистичког фронта жена Југославије до еманципације

Југословенска јавност, нарочито она комунистички оријентисана, је, како пише др Љубинка Шкодрић у свом докторату, са великим интересовањем пратила шта је југословенска штампа објављивала о ослобођењу жене од „робовања кући“ и „комунизирању домаћинства“. 

Велика пажња поклоњена је Антифашистичком фронту жена Југославије (АФЖ), основаном 1941. године, који је тежио тзв. политичком васпитању жена и изнедрио бројне активисткиње и руководитељке.  Неким чланицама омогућено је образовање, што је, како пише у „Пролетеру“ представљало „рат против неписмености“.

О еманципацији жена сведочи и чињеница да су многе текстове у овом листу  потписивале и жене попут Спасеније Бабовић и Митре Митровић, које су биле и део Централног одбора АФЖ-а.   

Често дефинисан као спона фронта и позадине, АФЖ је имао за циљ повезивање локалних организација жена, а истовремено и јачање њиховог борбеног јединства и политичке партиципације.

Жене Југославије су, писао је "Глас", коначно ослушнуле глас који је спреман да утеши и зове на освету окупатору. И заиста, освета је описивана као најхуманији циљ, а "жар племените мржње" који их је плануо као „најлепша особина“.

"Комунистичка партија показала нам је прави пут, пут борбе. На њему патње постају лакше, а снага већа – и ми ћемо њиме ићи до победе", поручиле су жене присутнима на првој конференцији АФЖ-а, а пренео је "Глас".

Задовољан је био и Јосип Броз Тито. Он је истакао да је поносан што су баш жене стале у прве редове народно-ослободилачке војске.

"Поносим се тиме што стојим на челу армије у којој је огроман број жена. Ја могу казати да су жене у тој борби по своме хероизму, по својој издржљивости биле и јесу на првом месту, у првим редовима. Свим народима Југославије чини част што имају такве кћери", рекао је Тито, како се наводи у "Гласу".

Да је циљ организације била не само еманципација жена, него и борба против фашистичког непријатеља, показује текст у коме се жене сељана позивају да се прикључе покрету како би се непријатељи лишили бројних сировина, а о томе је писала Митра Митровић у „Пролетеру“. Она је у овом тексту критиковала и однос Партије према АФЖ-у, који је оценила као крут и дискриминаторан.

О раду АФЖ-а читаоци партизанске штампе били су свакодневно информисани, а штампа није била једини медиј који је извештавао о раду ове организације.

Како је навела др Љубинка Шкодрић, Јосип Броз Тито је 1943. године упутио молбу Коминтерни да радио станица Слободна Југославија на сваке две недеље емитује емисију која је посвећена АФЖ-у и свим женама Југославије.

Приватан живот жена и "идеја слободне љубави"

Темеље родне неравноправности чланови КПЈ често су видели у патријархату или, тачније, у капиталистичкој породици у којој мушкарац, "глава породице", у потпуности поседује жену која се посматра као инфериорна фигура.

Најпре су се комунисти противили оваквим улогама у породици, а напослетку је дошло до тога да се неки чланови КПЈ противе и  браку уопште. Како пише др Шкодрић, међу студентима Београдског универзитета који су били у комунистичкој организацији развијала се  "идеја слободне љубави", чије је ширење подстицало потцењивање морала и брака као буржоаске творевине.

„Слободна љубав“ подразумевала је односе међу мушкарцима и женама пре и после брака, који су сматрани неприхватљивим и неморалним, а постојала је још у међуратном периоду.

„Момци који су пре рата били у љубавним везама са појединим девојкама користили су та познанства да девојке привуку и ангажују на пружању подршке народно-ослободилачким органима“, пише др Љубинка Шкодрић.

Још 1937. године објављен је текст о пролетерској сексуалној етици у коме се наводи да је неприхватљиво да се жена уда за човека кога не воли, али не пише да је непожељан и сам брак. Напротив, "идеја слободне љубави" у потпуности је осуђена.

"Ми, борећи се против ситнобуржоаског сексуалног морала, истичемо своје норме које се темеље на два основна начела; прво, поштовати у жени човека и друга у животу и борби, друго, поштовати најлепше осећање жене и њено право да са собом слободно располаже. Таква слобода нема везе са оном слободном љубави, која је само нездрава реакција на буржоаску лицемерност и често само маска за полну разузданост", пише у тексту објављеном у "Пролетеру".

Полна разузданост, како се наводи, штети угледу чланова, а оваквог става чланови КПЈ држали су се и у четрдесетим годинама 20. века.

Промене гледишта Партије о женама и њиховој улози у друштву, пратиле су и промене  медијског дискурса. Тако су „Пролетер“, „Глас“ и остали партизански листови били огледало ставова КПЈ о женама, односно приказ начина на који Партија види жене у датом тренутку. Ако би жене Југославије тридесетих и четрдесетих година двадесетог века покушале да се огледају у њему, виделе би одраз који је увек „лепши“ од оног пре, али никад „лепши“ од жене Совјетског савеза.

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Окупирана штампа – Штампа у Београду 1941-1944. године", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање

Новинарски хлеб је, као и рударски, са седам кора. Иако су многи чули ту изреку, мање је познато да је кора новинарског хлеба у српској историји можда и најтврђа била за време окупације. У пролеће 1941. године територија Србије, а посебно њене престонице, била је разорена. Глад, зараза и отимачина владали су до успостављања строгог нацистичког режима, који је убио слободу. Просечан новинар тонуо је у сан и будио се са два страха. Од окупатора, чијој пропаганди је морао да доприноси и освете која га је могла сустићи због те сарадње.

О животу новинара током окупације за Удружење новинара Србије (УНС) говорили су Александар Стојановић из Института за новију историју Србије, Маријана Мраовић из Војног архива Министарства одбране Републике Србије и Раде Ристановић из Института за савремену историју.

Историчар Александар Стојановић каже да је највећи део предратних посленика штампе наставио да ради и у новим условима.

“Њима је придодат један број новинара или радника за штампу који су дошли као избеглице и који су, будући да им је то била животна професија, потражили ухлебљење у новим листовима који су основани”, каже Стојановић.

Број новинара превазилазио је реалне потребе штампе, сматра историчар Раде Ристановић.

“Чини ми се да их је било више него што је потребно, с обзиром на то да нису обновљени сви дневни листови и да је део новина долазио из страних извора и није постојала толика потреба за ауторским текстовима. Према мојим сазнањима, људи који нису хтели да наставе новинарски посао, нису били само због тога под ударом домаћег режима. Долазили су под удар они који су били сумњиви у предратном периоду”, каже Ристановић.

Док је одређени број новинара заиста веровао у нацизам и фашизам, попут Ратка Парежанина или Лазара Прокића, многи нису гајили изразиту идеолошку блискост с окупатором. На уредничким позицијама били су људи од поверења и њихови хонорари били су високи. За разлику од њих, новац који су добијали просечни новинари, који су извештавали о свакодневним проблемима, био је довољан само за животарење. 

Окупатор и колаборационисти знали су све о члановима пропагандног ланца, чак и о најслабијим карикама. Између редова записа сачуваних у Војном архиву Министарства одбране Републике Србије, формира се слика о просечним новинарима. О томе говори и Маријана Мраовић.

“Можемо да закључимо да је просечан новинар тог периода био млађи човек до четрдесет година, да је углавном имао завршену средњу школу, првенствено гимназију и да је доста било несвршених студената Правног факултета или економске струке”, каже Мраовић.

Након ослобођења, нису сви новинари доживели исту судбину. То је зависило од тренутка хапшења. Било је случајева да се људи стрељају због једног текста објављеног у “Новом времену” или “Обнови”, а да уредници тих листова који касније доспеју у руке нових власти добију вишегодишњу казну затвора.

Као апсолутног победника многи наводе Предрага Милојевића, првог уредника “Новог

времена”. Иако је неколико година по ослобођењу био скрајнут и приморан да распродаје мираз

богате Немице којом се оженио, успео је да се врати у матични лист, “Политику” и постане доајен

југословенског и светског новинарства.

Истина о периоду окупације не лежи у редовима тадашње штампе. Ипак, тиражи који се чувају у

Народној библиотеци, Универзитетској библиотеци, и другим архивама, данас су драгоцени јер осликавају моћ пропаганде у Другом светском рату.

_________________________________________________________________________

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Окупирана штампа – Штампа у Београду 1941-1944. године", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање

О штампи у доба окупације и најзаступљенијим темама за Удружење новинара Србије (УНС) говорили су Александар Стојановић из Института за новију историју Србије, Маријана Мраовић из Војног архива Министарства одбране Републике Србије и Раде Ристановић и Љубинка Шкодрић из Института за савремену историју.

Историчар Александар Стојановић сматра да је након успостављања окупационог система у Србији заведен режим потпуне контроле протока информација који је био присутан и ван територије Србије током Другог светског рата.

“До које мере је та контрола ишла уверљиво сведочи чињеница да су већ на почетку окупације голубове писмоноше убили, одузете су све телефонске линије Јеврејима, вршен је строг надзор над телефонским линијама у целој земљи, цензурисана је пошта, како службена тако и приватна, а радило се активно, посебно од избијања устанка, и на сузбијању гласина”, каже Јовановић.

Ниједан од најважнијих међуратних листова попут “Политике”, “Правде” и “Времена” није излазио током рата. Историчар Раде Ристановић сматра да је окупатор на тај начин ресетовао стање у штампи и дао нови изражај пропаганди.

“Окупатор је хтео да увери људе да је нестала Југословенска држава, а онда затим да помогне домаћем режиму да кроз форсирање домаћих листова стави привид да се уважава мишљење колаборационистичког апарата”, каже Ристановић.

Прву колаборационистичку управу чинио је Савет комесара. Брзо је замењен “Владом народног спаса” Милана Недића. Рад свих новинара био је строго контролисан и за бављење новинарством била је неопходна дозвола, наглашава Маријана Мраовић из Војног архива.

“Прва организација која је основана од колаборационистичке управе, а под контролом немачких власти, било је Српско издавачко предузеће. Оно је првенствено било задужено за објављивање већих листова и публикација. “Ново време”, “Обнова”, “Српски народ”, “Коло” и други листови су били под контролом Српског издавачког предузећа. Недуго потом је основано и Српско новинарско удружење. Управо је то сталешко удружење новинара било једино удружење које је постојало на територији окупиране Србије, а коме је био дозвољен рад”, објашњава Мраовић.

Прве странице штампе, по правилу, биле су резервисане за извештаје са светских ратишта. Након тога писало се и о борби са покретима отпора, равногорским и комунистичким, са циљем да се становништво спречи да им да подршку. 

Безбедност и чврста позиција били су главни циљеви нациста. Задатак пропаганде био је и да створи атмосферу у којој окупатор може несметано да експлоатише земљу, док народ пасивно посматра. Отпор је на странице штампе доспевао једино у виду карикатуре или вица.

Штампа је пуна антисемитских текстова и сервисних информација, прича о избеглицама и заробљеницима.

Присутни су и текстови који величају српског пољопривредника и његову улогу у стварању “Нове Србије” као сељачке земље. Посебно је занимљиво писање о улози жене. Из пера нациста и колаборациониста афирмативно се о жени писало само као мајци и домаћици. Историчарка Љубинка Шкодрић подсећа да је прву расправу о улози жене покренула шпијунка Вера Пешић.

“Тај њен чланак подстакао је веома широку расправу. Симптоматично је да су простор у медијима налазили углавном представници народног покрета Збор који су за разлику од позива на активирање, за који се залагала Вера Пешић, заговарали то да се српска жена окрене кући и породици и да не даје неки допринос под окупацијом. Међутим током 1942. долази до покушаја да се на неки начин страсти умире и да се исправе грешке и ти потези који су учињени грубим притиском на жене и женска удружења. Тако да у јуну 1942. у штампи можемо наићи на умереније, модерније ставове које у име српске Владе пласира Милица Богдановић”, каже Љубинка Шкодрић.

Саговорници сматрају да иако широко распрострањена, пропагандна штампа није сасвим уродила плодом. Људи су масовно пратили забрањене радио станице, ослушкивали гласине и трачеве. Начин на који су живели - у сиромаштву, неизвесности и страху, пресудно је утицао на то да људи не верују штампи, иако су је читали.

_________________________________________________________________________

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Окупирана штампа – Штампа у Београду 1941-1944. године", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање

Колаборационистичку штампу уређивали су људи одани окупаторским властима. Пуч који је избио 27. марта 1941. године због ступања Југославије у Тројни пакт окарактерисан је у дневном листу „Обнова“  као  „безуман и алогичан акт“, а људи који су га организовали описивани су као „група малоумних завереника која је оборила режим и срушила Пакт који је био темељ земље за њен миран и успешан развој.“

Генерал Душан Симовић који је учествовао у пучу, а након тога био председник владе у егзилу, често је означаван као кривац за недаће српског народа. Новинари „Новог времена“ питају се: „Шта је руководило генерала Симовића да учини самоубилачки пуч и уништи земљу“. „Обнова“ га описује као „фаталног војника и фаталног политичара“. Док је у Србији против Симовића вођена негативна кампања, у очима савезника стекао је поштовање.

Две недеље након избијања пуча, влада се повукла из земље. Током лета 1941. године нашли су уточиште у Лондону где су били срдачно дочекани. Британска јавност поштовала их је због отпора који су пружили Немцима. Међутим, у колаборационистичким медијима њихов одлазак из земље је описан као „издаја и кукавички поступак“.

У сатиричном магазину „Бодљикаво прасе“ објављен је следећи одломак који је представљен као Видовдански проглас председника владе: „Симовић је даље доказивао да да је у време Косовске битке било авиона, и Кнез Лазар и Милош Обреновић би учинили исто као он. Што се тиче Лазарових речи: 'Рађе ми је приволети се царству небеском' , Симовић је одговорио да су то различита мишљења личне природе, а да он као модернији не мора свега тога да се држи, јер су му златне полуге ипак милије.“ Јасно је да је тај текст злонамеран и да настоји читаоцима да представи Симовића као неморалног и себичног човека који не мари за народ, историју и традицију.

Први председник југословенске владе у избеглиштву сусретао се са бројним проблемима након доласка у главни град Велике Британије. Његову владу чинили су  политичари и официри различите националности  и идеолошког опредељења. Њихови међусобни сукоби постали су све чешћи, а то је отежало рад владе у емиграцији. Симовић је поднео оставку почетком 1942. године.

Нову владу формирао је Слободан Јовановић, а предводник равногорског покрета Драгољуб Михаиловић именован је за министра војске, морнарице и ваздухопловства. „Обнова“ о Јовановићу пише да се покорио јеврејским интересима и да је срамота да се човек његових година тиме бави уместо да му приоритет буде „српски народ и његови животни проблеми“.

Британска подршка влади у Лондону временом је слабила. На то су утицале честе свађе чланова владе, а није им више одговарало ни да Драгољуб Михајиловић буде министар. Појавиле су се информације да је сарађивао са Италијом и његов покрет је слабио у односу на партизански који је полако придобио британску подршку.

Југословенска влада у Лондону имала је слабу комуникацију са матицом. Све информације су ишле преко Британаца којима је та ситуација одговарала зато што су могли да врше утицај на владу и знали су сваки њен корак.

Након Слободана Јовановића који није успео да реши неслагања међу члановима владе и изађе на крај са притисцима Британаца, на његово место долази Милош Трифуновић, који је био на челу владе мање од два месеца. Убрзо је ту позицију преузео искусни дипломата Божидар Пурић. У магазину „Бодљикаво прасе“ објављена је погрдна песма о њему. 

Краљ Петар је имао велики утицај на Пурићеву владу која је значајан део мандата провела бавећи се краљевом женидбом, а запоставила друге ствари. Британска влада је захтевала да Пурић постигне договор са партизанима и дистанцира се од Драгољуба Михаиловића, али он то није желео. Убрзо је смењен.

На његово место долази Иван Шубашић који је, рекло би се на основу увида у колаборационистичке новине, био најомраженији председник емигрантске владе. Описиван је као „енглески човек, масон и пријатељ Јевреја“. У његовој влади није било места за четнике. Почео је да преговара са Јосипом Брозом Титом о сарадњи. Тада креће медијски линч у југословенским колаборационистичким листовима.

„Обнова“ током 1944. године доноси текст у ком наводи: „Шубашић и Тито провоцирају цео српски народ. Унижавају га и припремају за уништење“. На насловној страни објавили су текст под насловом: „Потчињавање Шубашића Титовом диктату“, а убрзо након тога текст који се звао „Шубашић је открио свој прави задатак.“

Након преговора споразум између Шубашића и Тита је склопљен. Партизанима је дата предност, влада у Лондону изгубила је на значају, а питање монархије остављено је по страни док рат не буде готов. Комунисти су добили отворену подршку Британаца. Било је тада већ извесно да се крај рата приближава и да Немачка неће моћи да се врати у игру.

Док су наслови о Титу и Шубашићу пунили стране колаборационистичких новина, о краљу Петру се мало писало.

Док су председници југословенске владе представљени као издајници домовине, краљ Петар II Карађорђевић критикован је перфидније. Он је описиван као млад, наиван човек који је неискусан у политичким играма. Краљевска династија Карађорђевић у народу је имала углед и креатори медијских садржаја знали су да не треба да нападају краља Петра, који је потомак великог Карађорђа, већ да гнев народа треба да усмере ка члановима владе у Лондону.

У неким текстовима помиње се да „краљ Петар трпи насиље“. Читаоцима „Обнове“ и „Новог времена“ пласира се теза да  он није желео сарадњу са Титом и комунистима, али да га је Винстон Черчил на то натерао.

Пропаганда колаборационистичких медија о избегличкој влади није вођена истим интензитетом током целог рата. Најизраженија је током 1941. године када влада одлази у Лондон и током мандата Ивана Шубашића када је склопљен договор са Титом.

Текстови који су објављивани о председницима владе описивали су их на изразито негативан начин. Ти чланци били су пропраћени сатиричним карикатурама које су имале за циљ да изазову подсмех. Лист „Бодљикаво прасе“ био је веома погодан да се идеолошка порука замаскира и кроз шалу пошаље читаоцима. Док је влада у Лондону нападана и представљена као издајничка, колаборационистичка влада Милана Недића приказана је као једина легитимна опција коју народ треба да прихвати. Циљ пропаганде био је да се створи утисак да је влада Милана Недића једина која брине о интересу српског народа.

_________________________________________________________________________

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Окупирана штампа – Штампа у Београду 1941-1944. године", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање

На простору окупиране Србије, у престоном Београду, било је средиште окупаторске и колаборационистичке пропаганде.

Почетак окупације и штампа у Београду

Након слома југословенске војске у Априлском рату, врховну власт на овом простору вршио је штаб немачког Војног заповедника у Србији, чије су одлуке имале снагу закона и биле обавезујуће како за грађане, тако и за домаћу управу.

Нацистичка Немачка није дозвољавала медијске и грађанске слободе ни својим грађанима, а још је репресивније поступала на територијама запоседнутим током Другог светског рата. Водећи брутални рат, који је имао и своју (веома значајну) пропагандну компоненту, Хитлерова Немачка настојала је да на окупираним подручјима елиминише све алтернативне изворе информисања, те да становништво држи у пуној покорности, комбинацијом софистициране пропаганде и строге цензуре. Тако су у Србији, веома брзо по успостављању окупације, не само укинути готово сви предратни листови и часописи, већ је најстроже забрањено слушање радијских емитовања из Москве и Лондона, телефонска и птт комуникација стављена је под надзор, а било је наређено чак и убијање свих голубova писмоноша. 

„Ново време“ и „Обнова“ – крај „Политике“, „Времена“ и „Правде“

Одлуком окупатора распуштене су редакције и обустављено је излажење најутицајнијих дневних листова, „Политике“, „Времена“ и „Правде“, као и дугог низа часописа, илустрованих новина, магазина и политичких листова свих предратних странака. Наставиле су да излазе само београдске „Општинске новине“, које су, као орган градских власти, преносиле агенцијске вести из земаља Осовине, објаве окупационих власти, као и информације везане за комунална питања, исхрану и свакодневно функционисање Београда.

Већ половином маја 1941. године, од уредника и сарадника предратних београдских листова, формирано је „Ново време“, најтиражнији и најутицајнији колаборационистички дневни лист.

Назив листа сугерисао је његово идеолошко профилисање: „Ново време“ је означавало нови поредак, тзв. „Нову Европу“ под доминацијом нацистичке Немачке, и подразумевало је идентитетски и вредносни раскид са прошлошћу, односно уклапање у нову геополитичку реалност.

Прве две до три странице „Новог времена“ обично су биле посвећене вестима са светских ратишта, које су најчешће преузимане од осовинских државних агенција – немачке „ДНБ“ и италијанске „Стефани“. Потом би следиле вести из земље, обликоване према инструкцијама окупаторске цензуре, сервисне информације, по мало садржаја из културе и спорта (до једне странице укупно), рекламе.

„Ново време“ није излазило понедељком, већ је тог дана објављиван лист „Понедељак“ који је имао нешто другачији визуелни идентитет и распоред рубрика, а који су такође уређивали и писали новинари и уредници „Новог времена“.

У лето 1941. године, након напада нацистичке Немачке на Совјетски Савез, Други светски рат добио је тотални карактер и јавила се потреба за још снажнијим идеолошко-пропагандним утицајем на становништво.

Пренете вести осовинских државних агенција, цензура и репресија више нису биле довољне. Јавила са потреба за дневним гласилом које ће становништву Србије да редовно указује на све опасности и штетне последице комунизма, да му приближи ставове окупатора, као и да промовише колаборационистичку управу и њену политику.

Тако је основана „Обнова“, која је почела са излажењем у првој недељи јула 1941. године. На њеним страницама оглашавали су се бројни колаборационисти, који су заговарали борбу против покрета отпора, мир и покорност окупатору, а многи од њих делили су и идеолошке светоназоре са силама Осовине.

За разлику од „Новог времена“, које је често изгледало хладно, формално, дистанцирано од обичног човека и његових проблема, „Обнова“ је настојала да се приближи најширим слојевима становништва. Обраћала им се на једноставан начин, промовисала систем вредности заснован на српском национализму, објављивала ауторске текстове или стенографске записе говора Милана Недића и његових министара, као и политичара, уметника, јавних радника и других личности које су подржавале политику Недићеве владе.

„Дубинска“ пропаганда – диверсификација пропаганде у окупираној Србији

Распламсавање устанка и сурове репресалије окупатора које су уследиле током јесени 1941. године само су додатно утицали на још снажнији развој пропаганде у окупираној Србији, која се од тог времена најуочљивије могла пратити на примеру колаборационистичке штампе, како у погледу покретања нових гласила, тако и у самој обради тема.

Пропаганда је имала основни циљ да умири становништво и одврати га од учешћа у акцијама против окупатора – она је била важан инструмент у остваривању примарних приоритета окупатора: очувању безбедности окупационе оружане силе и апарата и омогућавању неометане економске експлоатације Србије.

Како би се допрело до готово сваког друштвеног сталежа и групе грађана, покретани су листови, најчешће недељници или полумесечници, са посебним садржајима блиским циљним групама.

Тако је улога сељаштва у Недићевој Србији афирмисана путем листа „Српско село“. Он је, поред идеолошких и пропагандних садржаја, доносио и стручне, повремено веома корисне савете везане за обрађивање земље, узгајање одређених култура, мере заштите против штеточина.

На сличан начин, одабиром тема и садржаја блиских тој групи становништва, колаборационистичка управа обраћала се радништву путем листа „Српски радник“.

За официре и припаднике оружаних формација под контролом Недићеве владе био је покренут „Гласник Српске државне страже“, који је, поред информација о раду и дејствима ове формације, објављивао и текстове везане за културно и морално уздизање војника, па чак и савете везане за одабир брачног друга или одржавање хигијене.

Култура, уметност и просвета у окупираној Србији налазили су се под ингеренцијом Министарства просвете и вера. Ово министарство, на челу са министром Велибором Јонићем, и његовим помоћником Владимиром Велмар Јанковићем, имало је веома амбициозне планове везане за коренит преображај српског друштва, просвете и културе.  Као једно од главних средстава реализације тих планова послужила су штампана гласила које је министарство покренуло и уређивало: „Просветни гласник“ и „Српски народ“.

Ова гласила била су главно оружје у обрачуну са међуратним културним елитама и носиоци новог, прорежимског, културног обрасца заснованог на екстремном национализму, колективизму, искривљеним представама српске историје и традиције.

Она су промовисала „нову“ уметност и стваралаштво, обрушавајући се на достигнућа међуратне југословенске уметности и културе, означавајући је као „ненародну“, „декадентну“, „безбожну“, „јеврејску“ или „масонску“. На сличан начин је нову позоришну политику у земљи промовисао лист „Српска сцена“, намењен превасходно позоришним уметницима и публици.

Пропагандног карактера није био поштеђен ни једини хумористички лист који је излазио у окупираној Србији – „Бодљикаво прасе“. Њега су красиле карикатуре Черчила, Рузвелта, Стаљина, министара емигрантске владе Краљевине Југославије… Аутори прилога борили су се да измаме осмехе забринутих читалаца исмевањем брачних и породичних односа, опште оскудице, односа између грађана и сељака, па чак и хумористичком критиком рада појединих установа колаборационистичке управе, каква је била Дирекција за исхрану и снабдевање.

Немачка управа у Србији практично је забранила рад свих политичких организација одмах по успостави окупације, али је из те забране убрзо изузет покрет „Збор“ Димитрија Љотића.

Љотићевцима је било дозвољено и да објављују сопствени лист: „Нашу борбу“, која је излазила од септембра 1941. до септембра 1942. године, најчешће недељно. Овај лист био је језгро најтврђе проосовинске пропаганде, у коме су сви противници колаборационистичког режима жигосани као издајници, инструменти страних сила и њихових интереса, злочинци који желе пропаст српског народа. Језик и стил писања били су крајње оштри, запаљиви и дехуманизујући, а у значајном броју издања дешавало се да више од половине свих објављених текстова има директан антисемитски карактер.

Лице и наличје – колико се веровало колаборационистичкој штампи

Нажалост, не постоје поуздани показатељи који би расветлили у којој је мери била читана колаборационистичка штампа у окупираном Београду и Србији, и колико јој се веровало.

Сачувани дневници и мемоарски записи из времена окупације сведоче да је народ био жељан било каквих информација, те да се читала и колаборационистичка и илегална штампа, слушале и дозвољене и забрањене радио станице, по кафанама и приватним окупљањима коментарисало прочитано и расправљало о стању на фронтовима, политици Недићеве владе и, посебно, о коначном исходу рата.

Просвећенији део становништва Србије био је свестан чињеница да се кроз колаборационистичку штампу пласира једна искривљена слика стварности, коју су обликовали идеолошка острашћеност, строга цензура и ратни интереси окупатора.

Многи грађани Србије у том периоду извештили су се у читању „између редова“ и умели да, на основу употребљене лексике и фразеологије, прозру стварно стање ствари, иако је оно најчешће било прекривено масивним наносима пропаганде, популизма и мимикрије.

_________________________________________________________________________

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Окупирана штампа – Штампа у Београду 1941-1944. године", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање

Сваки лист је на свој начин играо улогу у окупационој пропагандној машинерији. То важи и у случају месечника Коло и сатиричног недељника Бодљикаво прасе. Уводећи читаоце у сурови свет рата, текстови су имали задатак да убеде у праведност и успешност окупационих снага, као и да демонизују противнике.  

Формула савршеног текста је црно-бела слика рата

Колаборационистички новинари и уредници су се трудили да прикажу Немачку као земљу снаге која ће донети стабилност и ред, посебно у окупираним земљама. Они би писали о наводним успесима и предностима сарадње са Силама Осовине, док би прикривали њихове злочине и нарушавања основних људских права.

Није било извештавања о етничким чишћењима и ужасима концентрационих логора, ни у Европи, ни на источном фронту.

Намера листова није била да се читаоцима приближе догађаји из рата кроз објективно новинарско извештавање. Власт Трећег Рајха било је потребно учинити непобедивом силом у очима публике, тиме бришући уједно и све злочине Нацистичке Немачке.

Пример који ово осликава је репортажа новинара Миће Димитријевића у Колу, под насловом ,,Поздравите нам Србију”.

У својој репортажи у наставцима Димитријевић пише о посети  министра унутрашњих послова Миће Аћимовића, као и о ,,идиличном” животу заробљених Срба у немачким логорима који се забављају играјући фудбал.

Недељник Коло, који се рекламирао као једини српски илустровани и породични лист,  је кроз различите ретроспективне рубрике, попут рубрике Кроз догађаје, као и кроз текстове који су доносиле топле људске приче, тежио да свом читаоцу представи црно-белу слику о рату - о злим Савезницима  и праведној Немачкој.

Теме којима се лист бавио јасно су рефлектовале оваква виђења. Текстови који су излазили у Колу увек су, кроз призму културног и свакодневног живота, приказивали савезничке земље као места немира и политичког хаоса, попут штрајкова у САД, а земље Осовине као државе мира, велике културне традиције, не различите од наше.

Уредништво Бодљикавог прасета је, због кратке форме самог листа, на специфичан начин представљао текстове са ратишта.

Лист није имао више од осам страница по броју, те у њему није било места жанровској разноликости и дугачким чланцима какви су били могући у Колу.

Овде примењивање пропаганде укључује кратке и сатиричне текстове, у сваком броју праћене вицевима. Овај приступ имао је за циљ да насмеје читаоце и да пренесе пропагандну поруку на забаван и приступачан начин. 

Такође, осим сопственог ширења идеологије кроз шалу, уредништво Бодљикавог прасета тежило је да активно укључи и своју публику ,,производњу” пропагандног хумора.

У жељи да својим читаоцима пружи прилику да покажу домишљатост и духовитост, редакција Бодљикавог прасета  у првим бројевима расписала је наградни конкурс за Најбољи виц из области спољне политике у којем је право на учешће имала најшира читалачка публика.

Виц који је добио прву награду (и 1000 динара) био је кратки афоризам у духу вицева Бодљикавог прасета: Како мали Перица замишља Рајтерову (Ројтерсову) вест? - Силна концентрација савезника.  Изабрани виц, који је добио и своју карикатуру, поклапао се са политиком уредништва о представљању савезника као агресора и израбљивача, у овом случају медија.

Слика говори више од хиљаду пропагандних речи

Осим навођења јавности на једну слику о свету помоћу специфичног начина извештавања, уредништвима није било страно ни коришћење живописног фотографског садржаја којим су често улепшавали само ратиште, приказујући неретко далеке и егзотичне пределе.

У сваком броју Кола, обично у средини, налазила се двострана рубрика која је преносила искључиво фотографије са ратишта. Пратећи тематику самог листа као културног и породичног, фотографу није увек био циљ да представи истинску суровост рата. Приче фоторепортера, иако говоре о обичној свакодневици војника у Африци или на источном фронту, пружају могућност да се Савезници окарактеришу као експлоататори или као недолични ратовању, док су немачки војници представљени као организовани и снажни победници.

Бодљикаво прасе је и у случајз фотографије био специфичан, са карикатуром на свакој страници. Ове карикатуре биле су направљене са циљем да демонизују и омаловаже противнике, као и да прикажу снаге Осовине као спасиоце и заштитнике. На њима су често приказивани представници Антиосовинских снага, односно Американци, Британци или Совјети, на подругљив и негативан начин.

Карикатуре су биле стереотипне како би пренеле поруку и убедиле читаоце у исправност поступака Сила осовине и непријатељство према противницима.    

Било је и антисемитских тенденција, попут карикатуре Стаљина који на себи носи Давидову звезду док се повлачи. Карикатура је настала у периоду у којем је Совјетски савез имао доста губитака на фронту.

Прве године рата показале су како се приказивање ратишта у колаборационистичким листовима у Београду може описати као умеће у којој истина и објективност постају жртве.

Новинари и уредници су остварили те циљеве изостављањем важних информација које се противе агендама које је успоставио Рајх, као и  непостојањем више непристрасних  извора.

Из перспективе данашњице, њихов циљ, супротно начелима новинарске непристрасности, био је да да створе лажну слику света, што је требало да има дугорочне последице прихватања немачке власти.

_________________________________________________________________________

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Окупирана штампа – Штампа у Београду 1941-1944. године", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање 

Медији на српском језику пратили су сукоб унутар немачког националног корпуса, а са посебном пажњом о томе је писао новосадски лист „Дан“. Једини дневни политички лист у Новом Саду „Југословенски дневник“ угасио се због дугова марта 1935. године и на његово место долази „Дан“, чији први број излази 28. маја исте године. Његов покретач инжењер Дака Поповић (био је и први бан Дунавске бановине), оставио је записано сећање да га је покренуо баш због немачке националне заједнице. „Одлучио сам се 1935. да покренем у Новом Саду дневни лист Дан, да бих у првом реду откривао политичко и друштвено стање у Војводини и да бих скренуо пажњу меродавнима на рад Културбунда и писање новосадског немачког листа „Deutches Volksblatt“.

Лист је имао изразито југословенску оријентацију, да би постепено навикавао на југословенску идеологију још увек претерано србујућу војвођанску радикалију. Ступце сам отворио свим родољубима, без разлике на њихову партијску припадност. Лист је будно пратио хитлеризам који је јаче бујао у Војводини, кретање рајхсдојчера по Војводини, њихове говоре одштампане у листу „Deutsches Volksblatt“, па и оне неодштампане. Но нисам штедео ни мачековце и њхове излете по Бачкој, њихове деструктивне и шовинистичке великохрватске идеје. Нисам могао да не реагујем ни на писање Корошчевог „Словенца“ и на клерикализам загребачког Каптола. Тада ми се чинило а о томе ни данас нисам променио мишљење, да се све то заклело против Југославије...“.

„Дан“ је често доносио извештаје о делатности нацификованог Културбунда и међу првим листовима у Краљевини Југославији јасно је указао на сва зла која носи националсоцијалистичка идеологија и пропаганда, а нису били ретки ни уреднички коментари на ту тему.

„Било их је који су нам говорили да претерујемо, а има их (срећом мали број) који су осуђивали наш став према политичким вођама, нарочито према г. др  Крафту. Догађаји су, нажалост, нама дали за право... Ми смо већ давно тражили да се овакав „Културбунд“ распусти и да му се рад ограничи на његову првобитну намеру, јер су култура и политика две ствари“.

„Дан“ је штампао рубрику под називом „Мањински живот“ а њена најчешћа тематика је била немачка мањинска група мада је у мањој мери медијски праћена и мађарска заједница. Откада се сукоб у Културбунду интензивирао, почели су све више да се обрађују ти проблеми, а неретко су неки за новосадску чаршију важни догађаји заузимали читаве странице „Дана“ што није био чест случај са мањинским питањима у војвођанској штампи на српском језику. 

Лист Даке Поповића је преносио ипак и нека писања немачке штампе са домаће медијске сцене, али и извештаје о диктаторским мерама режима у Рајху. Тако је децембра 1935. године у оквиру „Наше рубрике“ „Дан“ објавио текст под насловом „Прогон Пољака у Немачкој“, у ком се између осталог описује голгота тог словенског народа у Рајху и наводе разни психолошки притисци за исељавање из Хитлерове државе. „Дан“ је стално упозоравао државне власти на то да морају имати на оку све озбиљнију пронацистичку делатност делова Културбунда: „Велики број чланова Културбунда који припадају разним струјама незадовољни су радом парламентарног представника г. др Крафта и његове најуже околине.

Сасвим је извесно да ни најављена реорганизација Културбунда неће нимало ублажити ово незадовољство. Сви трезвенији Немци осуђују политичку борбу у Културбунду који је сав под утицајем националсоцијализма из Трећег Рајха... И власти ће морати најзад, интервенисати као што су то већ учиниле у Дравској бановини, пошто се представницима данашњег Културбунда мора одлучно и јасно рећи да су култура и политика две ствари које се никако не могу налазити под истим кровом“. У тексту се даље истиче да је Културбунд често коришћен у приватне економске сврхе односно за богаћење Крафта и његове околине што је сметало поштеним немачким сељацима.

Понекад је „Дан“ знао и да претера у жигосању немачких пронацистичких изгреда, те је тако на чланак од 16. новембра 1935. године „Пангерманска провокација у Новом Саду“ листу одговорио председник месног одбора Културбунда за Нови Сад, Филип Корел: „Не одговара истини да је генерални секретар Културбунда г. Гиљум или неко други на тој скупштини (оснивачкој, месне групе за Нови Сад, ВБ) одржао пангермански говор, или чак, да је препоручио „нашим честитим Швабама“, да се држе резервисано према Југославији. Напротив, суштина излагања свих говора, који су тада одржани, била је пропагирање међусобног разумевања  између словенске већине и немачке мањине у нашој заједничкој отаџбини. Ова је чињеница у Вашем листу окренута баш у дијаметралну супротност“. Корел се морао правдати односно демантовати да је рекао да се Немци не морају покоравати већини и бацати под словенске ноге...већ је истакао верност Културбунда краљу и држави и додао да о свим проблемима треба отворено разговарати.

Представници Културбунда су често имали примедбе и на, по њиховом мишљењу, тенденциозне коментаре уредника „Дана“, при чему је истицано да су верност према држави и осећај припадности њој, дубоко укорењени у душе свих војвођанских односно југословенских Немаца.

 Иако је власник „Дана“ критиковао званични лист Културбунда, ипак је знао да је у борби против обновитеља најдаље отишао католички „Дунав“ („Die Donau“).

Патер Беренц је о утицају нацизма на младе писао, а „Дан“  преносио: „У том погледу је положај код извесног дела немачке омладине, у скоро  свим немачким општинама, исти. Већ четири или пет година добија омладина једино „екстра образовање“ о „Новом немачком погледу на свет“. Приликом наставе у том правцу Немце цене према томе какав су став заузели према „покрету“ (обновитељском, ВБ). Стари не пролазе том приликом добро, јер један просвећени Немац, који мирно мисли, не може никада одобрити испаде против хришћанства. Када незрела омладина увек мора да слуша – стари нас не могу разумети, они морају да буду по страни, ако то неће морају бити уклоњени – како она може да осећа поштовање и уважава старије(...) Куда то води. У школи учење не иде. Ако добију за то слабу оцену, онда се тврди: прогоне их зато што су права немачка деца. Шегрти се интересују за све, само не за свој занат. После извесног времена ми ћемо, уместо добрих занатлија, имати много „пфушера“. И по који универзитетлија не ради данас ништа друго до да улудо троши време и краде новац из очева џепа уписујући се на највише школе, односно, одлазећи у градове где постоје универзитети, уопште не полажући испите. Тако расте број  пропалих егзистенција из године у годину. У својим месним групама такви постају „фирерчићи“ и хоће друге да подучавају о части“. Баш ти фирерчићи, како их је назвао Беренц, били су  убеђени да ће њихова нова религија односно националсоцијализам збрисати католичку цркву, а сукоб у Културбунду између старог руководства и обновитеља представљао је прилку да се и други часописи и листови на немачком определе за или против нациста.

„Зов омладине“ против „Зова народа“

 Антинобновитељски настројени били су „Der Familienfreund“, који је као католички часопис излазио од 1927. у Црвенки, а затим у Новом Врбасу, и био је усмерен против обновитељског покрета, али се није упуштао у борбене полемике попут листа апатинског жупника Беренца. У корпусу католичких медија који се супротставио обновитељском националсоцијализму био је и „Југендруф“  и од свог првог броја (1. 12. 1934) излазио је у Београду да би 1938. године био премештен у Оџаке, а био је под уредништвом католичког свештенства, док је циљна група била католичка омладина.

Пошто су нацисти у обновитељском покрету свој лист назвали „Зов народа“, католичка младеж је своје новине звала „Зов омладине“.  Поменули смо да је мањи постотак војвођанских Немаца био протестантске вероисповести јер је и штампа те деноминације имала одређену улогу у сукобу обновитељи – Културбунд, али је за разлику од појединих представника католичке цркве, највећи део протестантске стао на страну националсоцијализма!

Чињеница је да је и у протестантској цркви у Немачкој било борбе између дела свештенства и нациста, али су Хитлерове присталице превладале и чак формирале протестантску цркву под називом „Немачки хришћани“ у којој је јавно са предикаонице позивано на расну хигијену, антисемитизам и апсолутну покорност вођи и партији. Српска штампа имала је информације о сукобу Хитлера и дела протестантског вођства, које је покушало да спречи нацисте да потпуно овладају црквеним организацијама протестаната.

___________________________________________________________________

Текст је настао у оквиру пројекта „Медијска пропаганда у Војводини (1918-1945)“ који је суфинансирао Град Нови Сад - Градска управа за културу
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства

Лист је јануара наредне године преузео Беренц, од кога би се као свештеника очекивало да се посвети верским темама чему је првобитно „Дунав“ и био намењен. Али Беренц је од листа направио борбено средство против обновитеља на које су они атаковали више него на „Deutsches Volksblatt“, који је заступао званичне органе Културбунда.

Суштина сукоба и борби католичких свештеника са обновитељима вуче корене из неспоразума између вођства Трећег Рајха и католичке цркве тј. папе. Да бисмо појаснили тај сукоб и његове консеквенце, употребићемо српску штампу тог времена која је пратила конфликт на линији Ватикан–Берлин.

О том сукобу извештавао је као дописник листа „Време“ из Берлина наш чувени новинар и књижевник Милош Црњански: „После сукоба са црвенима, Берлин је данас под утиском судара са Ватиканом. Немачка је предала Ватикану ноту, којом је практично прекинула односе са столицом Светог оца папе. Нико се не упушта у тиху палату папског нунција монсињора Орсенига, потомка венецијанског дужда. Зграда је данас тиха и као изумрла. Тим је живље у министарству г. Гебелса. Иако немачки посланик још није опозват из Рима, ситуација је још врло озбиљна. Ово су догађаји који ће свету показати ових дана, да се у Берлину не игра са речима и да постоји једна Немачка новог духа, нових појмова, која се не колеба“.

Сукоб папе са Хитлером оставио је значајне реперкусије и код војвођанских Немаца, а осим подељености на католике и протестанте треба узети у обзир и обновитељски презир према хришћанству као важан елемент. „Иако су војвођанске Швабе биле конзервативан и побожан свет, умрлице у Волксруфу биле су без хришћанских обележја“.

Обновитељски покрет је имао свог стручњака за новинарски сукоб са црквом, у лику Јакоба Крамера (Крамер), који је често укрштао пера са Беренцом, а у сукобу је по принципу „папир трпи све“ коришћен низ увреда које су обе стране одапињале по потреби. „Волксруф“ је у стилу националсоцијалистичке штампе из Рајха ударио на лик и дело Беренца и напао га чак и због корпулентног стаса: „По крви је Немац. Ипак, по свом осећању, образовању и васпитању, националном и политичком ставу, свом начину размишљања, културној припадности и језику укратко по целом свом  унутрашњем бићу он је Мађар, боље речено Мађарон. С обзиром на угао из ког посматра свет, он је римски мрачњак“.

Истине ради Адам Беренц јесте био непријатељ националсоцијализма, али је истовремено био заговорник векликомађарске идеје и поштовалац „сентиштванске“ Мађарске, што он није пуно ни крио.

Обновитељска струја често је нападала „Die Donau“ истичући да је захваљујући католичким поповима немачки народ у Подунављу доживео мађаризацију огромних размера, а имена нападаних свештеника писана су намерно у мађарској транскрипцији. Поред Беренца обновитељи су често нападали и бискупа Лајча Будановића и тврдили да је он подговарао југословенске власти и на њих утицао да хапсе обновитеље.

Како год да је изгледао велик и замршен сукоб католичке цркве и обновитељског покрета, трајао је све до 1941. године и то несмањеном жестином, а било је сукоба и по мађарској окупацији Бачке. За интензиван конфликт требало је доста чињеница, података, мотива, аргумената,...а тога у богатој немачкој историји није недостајало.

Дописници југословенских листова који су познавали стање у Рајху обавештавали су домаћу публику баш о том аспекту историјског конфликта цркве и државе у Немачкој. „Они који воле историјску реминисценцију указују на сличне сукобе у прошлости, на борбу римских папа са немачким царевима, на сукоб папе и Наполеона.

Они који воле да ударају на г. Хитлера, по сваку цену, указују на то да је г. Мусолини умео да се измири са папством и да Цркву употреби у корист свог режима. Међутим, нити има сличности између ове борбе немачког режима и папе и између прошлости, нити је ситуација Хитлерова и Мусолинијева, када је реч о католичкој цркви, ма и приближно иста“.

___________________________________________________________________

Текст је настао у оквиру пројекта „Медијска пропаганда у Војводини (1918-1945)“ који је суфинансирао Град Нови Сад - Градска управа за културу
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства

„Ново време“ се највише бавило сервисним информацијама и ослањало се на извештаје и вести немачких агенција. На страницама „Обнове“ било је више идеолошких текстова који су имали за циљ да убеде читаоце да је нацистичка Немачка пријатељ српског народа, а да се земља обновила и кренула у добром смеру након капитулације. Упркос овој важној разлици у уређивачким политикама, садржај насловних страна ових новина је током 1941. године био скоро идентичан.

Упутства уредницима долазила су из истог центра. Немци на окупираним територијама нису ништа препуштали случају па су и штампу обликовали по својој мери. Насловне стране су уређиване тако да у први план ставе војне успехe Немачке и убеде читаоце да ће Немци победити у рату врло брзо.

Између редова публици је свакодневно поручивано да треба да се приклони јачем и да су све идеје о пружању отпора окупатору узалудне. На индиректан начин становништву је послата порука да они који „таласају“ неће добро проћи. То се поготово види у начину на који се извештава о комунистичким акцијама по Србији. Аутори текстова најчешће су комунисте називали бандитима и терористима.

Међутим, „Обнова“ је отишла корак даље па је комунизам означила као „кугу која ће бити истребљена“. Објављиване су вести о селима која су спаљена зато што су становници крили комунисте. Са страница „Новог времена“ поручено је: „Српски народе, пред тобом су два пута: или ћеш сам онемогућити те људе и спречити их у њиховом противнародном послу, или ћеш запасти у нову беду“.

Тај наратив људе је требало да заплаши. Становништво је подстицано да се суздржи од било каквог контакта са комунистима и да се приклони окупаторској власти.

Од Британаца, преко Руса до Американаца – нико није Рајху ни до колена

У колаборационистичкој штампи Рајх је представљен као супериорна сила којој нико не може да парира. Вести о немачким успесима против Британаца биле су на готово свакој насловној страни током пролећа и прве половине лета 1941. године.

„Ново време“ је тако писало 5. јуна да „Немачко ваздухопловство наставља своју акцију разарања против Велике Британије“, а у извештају који је заузео централно место на насловној страни 13. јуна пише „морнарица и војно ваздухопловство и надаље су задавали најтеже ударце британској оружаној сили, британској трговачкој пловидби и британској ратној привреди“.

Након немачког напада на СССР, источном фронту је посвећивано највише пажње. Наслови колаборационистичких листова који су се односили на догађаје са фронтова били су веома слични. О сваком и најмањем успеху немачке војске извештавано је преувеличано и сваки пораз савезничких снага описиван је као „погубан“, „уништење“, „потпуни слом“ и слично.

Новинари више нису чекали да немачка војска заузме територију/град па да онда о томе пишу, већ су читаоце обавештавали о томе шта ће се десити у будућности. Тако је централно место на насловној страни „Новог Времена“ 24. октобра посвећено тексту у ком пише да ће Москва ускоро пасти. Иако су немачке трупе биле близу Москве, овај град никада није дошао у њихове руке.

Током децембра су Немци почели да се повлаче и њихова позиција на источном фронту значајно се погоршала. Међутим, на насловним странама „Новог времена“ и „Обнове“ о томе није било ни речи. Источни фронт је нестао са насловних страна, али у то време Јапан улази у рат па је фокус померен на Пацифик. Из дана у дан похвално се извештавало о способностима јапанских војника.

У извештајима са фронта нема података о губицима сила осовине па се стиче утисак да ниједног војника нису изгубили и да је њихова војна опрема остала нетакнута, док је стварно стање било другачије. Немци су прикривали поразе. Желели су да одрже углед непобедиве и најјаче силе која ће покорити Европу и свет.

Извештавање о САД-у: штрајкови, нереди и хаос

Америка, иако у том моменту није била у рату, привлачила је велику пажњу па су текстови о дешавањима у САД-у били веома читани.

Колаборационистички листови писали су о САД-у као земљи која је у расулу. На сваких неколико дана на насловним странама ових листова осванула би вест о штрајковима у великим америчким градовима, вест о пожарима и стање у САД-у је описивано као погубно и лоше. Нацистичка пропагандна машинерија радила је на томе да САД стекне лошу репутацију и да људи ову земљу перципирају као слабог играча који ако уђе у рат неће моћи у већој мери да утиче на његов ток.

Избор фотографија

На насловним странама најчешће су приказиване фотографије немачких војника у походу. Уз фотографије стајали су кратки описи у којима су доминирале похвале на рачун способне, храбре и опремљене војске. Такође, у више наврата објављене су слике запаљених бродова и подморница које прате опаске попут „непријатељска флота потпуно уништена“. Мапе фронтова служиле су да би читаоцима сликовито било дочарано напредовање сила осовине.

Портрети познатих генерала такође су били објављивани на насловницама. Уз Хитлерове говоре који су преношени обавезно је штампана и његова слика. Исти је случај и са Гебелсовим обраћањима.

Избор фотографија није био случајан већ је имао за циљ да у позитивном светлу представи Рајх, а да умањи значај и снагу земаља које нису на њиховој страни.

Домаће теме слабо заступљене на насловним странама

На насловним странама „Новог времена“ и  „Обнове“ било је повремено кратких и спорадичних вести које су се односиле на Србију. То су најчешће биле наредбе војног заповедника које су сведене на неколико кратких реченица.

Вест о којој се у већој мери писало током 1941. године, а односила се на домаће прилике, била је именовање нове владе којом је председавао Милан Недић. Пре именовања владе јавност је припремана и објављивани су афирмативни текстови о Недићу.

Када је постављен за председника владе на насловним странама све чешће су се појављивале кратке најаве његових гостовања на радију, а у сутрашњим бројевима били су детаљно преношени његови говори. О новој влади се извештавало похвално.Требало је подстаћи народ да је прихвати и почне да је поштује. Недић је представљен као брижан човек који се стара о сиромашнима и који се бори за интерес земље.

„Ново време“ и „Обнова“ на насловним странама најчешће преносе вести немачких агенција. Домаћим дешавањима било је посвећено мање простора и о њима је штуро извештавано. Силе осовине и колаборационистичка влада представљене су у позитивном светлу. Стварана је искривљена слика стварности и многе информације су прикриване. Ови медији били су пропагандна, а не јавна гласила.

_________________________________________________________________________

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Окупирана штампа – Штампа у Београду 1941-1944. године", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање 

Лист је био претходница удружења немачке мањине у Краљевини Југославији - Културбунда, а први уредник „Deutsches Volksblatta“ био је и први генерални секретар Културбунда Георг Грасл, кога је већ 31. маја 1921. године на уредничком месту заменио Франц Перц.  Он ће бити  често нападан од пронацистичке штампе војвођанских Немаца, а пошто је дошао из Словеније, непријатељи су му често поручивали да пакује кофере и писали да је он дошао са стране и да стога не разуме менталитет војвођанских Шваба.

У овом листу, који је био срж немачке пропаганде, окупила се респектабилна новинарска екипа за оно време, када је професионални новинар било дефицитарно занимање. Доајен немачког новинарства у Југославији Вилхелм фон Доротка Еренвал био је прво технички уредник, а од 1934. и уредник спољнополитичке рубрике, Филип Корел уређивао је највише унутрашњополитичку рубрику, а Бруно Кремлинг је био задужен за рубрику културе. Један од доцнијих функционера Културбунда Франц Хам у „Deutsches Volksblatt-у“ је уређивао привредну страну, док је за дневне и спортске вести био задужен Фердинанд Хрибовшек – Берге. Поред професионалног уређивачког тима немачки дневници су имали врло развијену мрежу дописника, исто тако професионалних новинара. Београд – Јозеф Хрибовшек-Берге (брат Фердинада) који је касније променио држављанство и постао в.д. шефа у Одељењу за штампу Немачког посланства у Београду и радио је за немачку обавештајну службу. У Загребу је био дописник Отон Пупић, такође извештач мађарских листова Делбацке и Наполоа, дописник за Сомбор био је Матијас Гертнер, Суботица - Јанош Цука, Врбас - Фриц Вагнер, сарадник Werbasser Zeitung-а, Регели ујсага и Наполоа, Вршац - Лудвиг Бауер, новинар вршачких недељника Werschetzer Gebirgsbote и Deutscher Volksfreund, Кикинда-Драгутин Тонгел,Рума-Франц Пинцлгрубер. За Нови Сад дописник је био Хајнрих Јајсек.

Поред великог броја професионалних новинара и јаке дописничке мреже постојала је и жеља угледних појединаца да објављују своје чланке у овом штампаном медију на немачком језику. Као што је данас част сваком виђенијем интелектуалцу, професору или јавном раднику да пише колумну за неки престижни медиј, тако је и у оно време угледан и у немачкој заједници читан „Deutsches Volksblatt“ имао велики број сарадника чије интересовање за писање тај лист није могло да остави неиспуњеним и незанимљивим. Након оснивања Културбунда лист ће постати његово пропагандно гласило у ком ће бити изношени званични ставови организације немачке мањине, а по њему ће и државна власт оцењивати ставове и стремљења већине војвођанских Немаца.

„Зов народа“ – гласило нацистичке пропаганде војвођанских Немаца

 До средине тридесетих година прошлог века Културбунд није био нацификован, а у том периоду постојала је група Немаца из Војводине који су били отворени нацисти и називали су се - обновитељима. Баш та обновитељска група нашла је своје пропагандно гласило у „Pančevoer Postu“, који су 25. августа 1934. године преименовали у свој лист „Волксруф“ („Зов народа“). Тај лист је постао први националсоцијалистички лист у Краљевини Југославији који је отворено пропагирао Хитлерову идеологију и улазио у жестоке сукобе са руководством Културбунда, за које су употребљавани изрази „млакоње“, „готовани“, „паразити“, „штеточине“...

 На месту уредника били су обновитељски прваци као што су Јакоб Авендер, Густав Халвакс, Ханс Турн, Јакоб, Редлер... Сарадник листа био је и бивши вођа омладине Културбунда Јакоб Лихтенбергер, а чланови обновитељских кружока називаних - камерадшафтови стално су слали чланке и зато је лист имао карактеристике информативног гласила. На насловној страни био је исписан готиком (читав лист је писан готиком) назив новина, а поред њега је прво стајало „Organ fur volfische Erneuerung“ („Орган народних обновитеља“), док је касније било исписано и усмерење листа тј. („Kampfblatt  fur volkische Erneuerung“ – „Борбене новине за народну обнову“).

У том нацистичком органу медијске пропаганде често су постојали наслови са ускличницима који треба да скрену пажњу. Лист је био изразито антисемитски настројен, а анитијеврејство је коришћено и у обрачуну са вођством Културбунда. На насловној страни обично се полемисало о неком актуелном питању (нпр. „Bauerliches Denfen und Leben“- насловна страна 25. августа 1934) или су укрштана пера са листом Културбунда. „Волксруф“ је доносио написе о годишњицама појединих места („150 Jahre Torža“), о проблему школства („Schulnochrichten“), а на последњој страни имао је и рекламни простор.

„Deutches Volksblatt“ је у обновитељским новинама оптуживан да сарађује са јеврејским радњама и да за једну јеврејску приватну школу врбује немачку децу. У духу националсоцијалистичких гласила „Волксруф“ је имао потребу да непрекидно напада противнике око „Deutsches Volksblatta“ (увек је први део назива тих новина стављао под наводнике) и да им упућује најгоре увреде.

Као добри нацисти, новинари „Зова народа“ су често нападали и католичку цркву, што је штампа на српском језику помно пратила, па тако „Дан“ доноси под насловом „Осуђени су уредници панчевачког „Фолксруфа“ због клевета нанетих београдском надбискупу г.др. Рафаелу Родићу“, следеће: „...Преко свог правозаступника г.др. Александар Прелера, надбискуп г.др. Родић и чланови управе римокатоличке црквене општине у Панчеву, тужили су уредника „Фолксруфа“ г. Јакова Авендера и Ханса Турна. На претресу који је одржан током јучерашњег и данашњег дана пред малим већем коме је председавао г. Павле Дајић, судија Окружног суда, г.др. Јаков Авендер изјавио је да се не осећа кривим јер тај чланак (у ком се напада надбискуп, ВБ) није он написао, већ да је уводни коментар написао г. Ханс Турн. За овај претрес владало је прилично интересовање... Јуче после подне донета је пресуда којом се г. Ханс Турн кажњава са 2.000 динара ради тога што је као одговорни уредник нанео клевету надбискупу г.др. Родићу. Г. Јакоб Авендер кажњен је са 1.500 динара ради тога што је примио и извршио коректуру чланка у ком је нападнут надбискуп г.др Родић.“.

Новинар „Дана“ закључује да је изрицање пресуде побудило велико интересовање (велика сала Окружног суда била је препуна) и додаје да осим плаћања казне, уредници „Волксруфа“ имају обавезу да у наредном броју свога листа штампају пресуду Окружног суда. Та и сличне судске мере нису, међутим, имале великог педагошког учинка на „Волксруф“, који је жестоко нападао своје противнике. Када је званични лист Културбунда објавио оглас у коме је англо-немачка агенција у Лондону тражила „самохрану младу Немицу која уме да кува“, „Волксруф“ је оптужио  уредника „Deutsches Volksblatta“ Франца Перца да се бави трговином белим робљем.

Није, међутим, ни Културбунду одани лист остао дужан иако је у почетку са олимпијских висина посматрао националсоцијалистички „Волксруф“,  ком је понекад одговарао у рубрици „поштанско сандуче“. Када су почели озбиљнији напади, и „Волксблатт“ креће у контранапад и преноси писање панчевачког листа „Војвођанин“ о вођи обновитеља Јакобу Авендеру: „Авендер мења политичка уверења ко Циганин коње...Авендер је француско име и према томе др Авендер није веран своме француском пореклу него је постао ватрени Немац. Његови преци били су, по свој прилици, непоуздани Французи и „Авендер“ је морао бити надимак – на француском „а вендре“ значи „на продају“. О овој карактеристици његових предака данашња генерација не зна ништа. Име му је ипак и данас у складу са држањем...“.

Иако се и „Волксруф“  (као и „Deutsches Volksblatt“) трудио да декларативно буде непристрастан у погледу унутрашњополитичких сукоба на југословенској сцени, он то није био због тога што у редакцији није имао професионалне новинаре већ већином младе, идеолошки заслепљене сараднике који нису умели вешто сакрити свој прави идејни став. Усвајањем националсоцијалистичког вокабулара „Волксруф“ се отворено декларисао као нацистички опредељено пропагандно гласило, те је употребљаван читав низ нацистичких термина међу којима и друг (камерад). Расизам је био присутан у писању „Волксруфа“.

Да та нацистичка идеолошка компонента није била резервисана само за чисто нацистичке листове, сведочи и пример „Југословенске страже“, панчевачког листа који је писао у духу Шестојануарске диктатуре. За тај лист узвишени појмови који су били обележје „југословенске расе“ били су породица, нација, држава, краљ и отаџбина. „Волксруф“ је, међутим, истицао да  је у домену расне хигијене најважније чишћење презимена од мађаризације као и уздржавање од гледања „декадентних“ мађарских филмова који су преплавили војвођанске биоскопе.

Власти Дунавске бановине су често покушавале стати на пут Авендеру и његовом „Волксруфу“, али су, што због административних препрека (јер је он био у Панчеву, које није било под Бановином), што због толерантног односа виших инстанци, имале слабог успеха. Бан Рајић је често позивао на енергичнију акцију против обновитељског покрета: „Будући да се штаб групе др Авендера и његов лист налази на територији града Панчева, част ми је поново Вам обратити пажњу на ове факте, с молбом за дејство, да предстојништво градске полиције у Панчеву и Државни тужилац у Панчеву, енергичним мерама, сузбију рад те групе односно писање тог листа“.

Борба је била веома интензивна, а у циљу овладавања немачком мањинском организацијом националсоцијалисти су покренули још својих публикација. Свесни важности медија у агитацији и нацистичкој пропаганди они покрећу: „Volk und Bewegung“ (месечник), “Deutsche Bauernzeitung“ (недељник), „Schaffende Jugend“. Штампани су и локални часописи као што је бачкопаланачки „Die Heimat“ и шаљиви лист „Die Wespe“, који излази у Новом Саду, а остале листове и часописе обновитељи штампају у Панчеву, где им је био пропагандни центар.

Занимљиво је да су и немачки стручни листови као што је онај намењен сељаштву – „Landwirt“ – осећали утицаје обновитеља па је тако био објављен подужи говор Валтера Дареа,  националсоцијалистичког вође сељаштва у Рајху. 

Националсоцијалисти су  имали и већ поменути месечник „Schaffende Jugend“ („Стваралачка омладина“), који је пропагирао здрав начин живота на селу, али уз националсоцијалистичке мотиве и приче у којима се промовише аријевски нови човек. Власник листа био је Адам Маријус, предавач у Учитељском заводу, који је био расадник образоване младе, али националсоцијалистички усмерене интелигенције. Маријус је био на челу „Савеза немачких библиотека“, које је Културбунд распустио због нацистичке делатности. Маријус је после отпуштања из учитељске школе (због нацистичког деловања) држао књижару „Култура“ у Новом Саду, која је служила као пункт за растурање националсоцијалистичке литературе, пропагандних материјала и обележја као што су значке, књиге, календари....

Нацисти су зналачки користили књижару за кампању нацификације омладине која је у њој увек могла наћи пригодну литературу, топло препоручивану за читање од стране „Schaffende Jugenda“: Валтер Даре, „Ново племство крви и тла“; Фричов „Приручник о јеврејском питању“. Велику улогу у ширењу пропаганде имали су и лични контакти са обновитељским активистима у Дунавској бановини, док су  штампу и пропагандне материјале често слали појединци из Немачке (поред тога су омладинци из дружине обновитеља према полицијским записницима све послове обављали усмено, без писаног трага). У једном записнику са испитивања обновитеља се каже: „Даље ми је признао (обновитељ Адам Милер, ВБ) да одржава везе са Валтер Швамцом, немачким студентом у Каселу који му редовно шаље немачке (новине, ВБ) „Кеселер пост“ бесплатно као и поједине књиге. Од ових новина одузео сам неколико комада међу којима сам нашао и немачке новине „Филкише Беобахтер“. 

___________________________________________________________________

Текст је настао у оквиру пројекта „Медијска пропаганда у Војводини (1918-1945)“ који је суфинансирао Град Нови Сад - Градска управа за културу
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства

Принуђени на рад у илегали, југословенски комунисти су у овом периоду изградили илегални пропагандни апарат. Штампали су разне новине, прогласе, плакате и други пропагандни материјал у импровизованим штампаријама. Често уз помоћ „штапа и канапа“, у малим тиражима и са скромном опремом. Без обзира на недостатке, ова штампа радила је посао и била гласноговорник, пре свега међу радницима, Комунистичке партије Југославије.

Рат и окупација у априлским данима 1941. године донели су још већу потребу за алтернативним каналима информисања. У Београду је владао нацистички окупатор. Будно је пратио и контролисао све канале информисања. Штампа је постала његово оружје које је злоупотребљавао како би држао мирним становништво које је поробио.

Уколико бисте се ослањали само на писање колаборационистичких листова, били бисте осуђени да живите у „паралелном универзуму“. Са једне стране притискала би вас туробна и тешка свакодневница, а са друге, читајући новине, могли бисте да поверујете да је снабдевеност намирницама на завидном нивоу, да окупатор мисли најбоље српском становништву, да Немачка и њени савезници побеђују на свим фронтовима…

Но, захваљујући покретима отпора, Београђани су имали алтернативу и прилику да се, поред званичних, обавештавају и из других извора. Комунистички покрет имао је већ изграђену пропагандну машину коју је морао да подеси на нове услове који су владали под окупацијом. Већ у првим месецима окупације београдски илегалци приступили су поновном повезивању редова, који су били покидани услед априлског рата и бомбардовања.

Импровизоване штампарије и акције дељења пропагандног материјала

Кључна ствар била је да се оспособи штампарија. Када кажемо штампарија обично замишљамо велики простор препун разних бучних машина. Ово у условима илегалног рада није било могуће. Штампарије покрета отпора били су импровизоване у сваком смислу. Обично смештене у скривеним и несуловним просторијама, које су могле једва да приме једну машину и два оператера.

Најзначајнија штампарија партизанског покрета отпора налазила се у улици Бањички венац (у близини данашњег стадиона Црвене Звезде), у кући која је наменски зидана у међуратном периоду за ове потребе. Кућа је споља изгледала сасвим нормално, у њој су живели људи са редовним занимањима, али у њеној „утроби“ била је узидана тајна просторија.

Београдски илегалци Бранко Ђоновић и Слободан Јовић су, не марећи за лоше услове рада, вредно и марљиво штампали различити пропагандни материјал овог покрета отпора.

У току окупације радиле су и друге импровизоване штампарије. Поједини делови организације користили су и шапирографе за умножавање материјала.

Организација комунистичког покрета отпора била је подељена на рејоне и састојала се од партијског и скојевског дела. Посебне особе биле су задужене да приме, препакују и пошаљу даље пропагандни материјал.

Пропагандни материјал предаван је на улици у пакетима, а у појединим случајевима транспортован је у коферима и запрежним колима камуфлираним „купусом“ или другим животним намирницама.  Преузети материјал доношен је у стан који је коришћен само за ове потребе, препакиван је и прилагођаван за даљу дистрибуцију.

Према сведочењу београдских илегалаца, који су били задужени да носе материјал,  они су се састајали са рејонским техничарима на различитим локацијама. Процедура је предвиђала да илегалац пакет стави између ногу и у тренутку када му се лице обрати са питањем: „Јесте ли ви тај, који треба да донесе пакет?“ одговори:„Да, тај сам“ и преда пошиљку. Рејонски техничари су вршили даље сортирање након примања материјала и испоручивали га активима.

Илегалци су се састајали тајно по становима, читали и коментарисали садржај. Ово је служило за политичко-идеолошку индоктринацију и стварање комунистичке свести код њих, као и за мотивацију у раду. Иако је овај материјал служио за интерну употребу, од једнаког значаја било је да дође у руке обичних грађана.

На овај начин подривана је намера окупатора да кроз пропагандну умири и обесхрабри отпор, али и пружана нада обичном становништву да је окупација пролазна и да је слобода близу. Свесни овога, београдски илегалци су вршили повремене организоване акције дељења пропагандног материјала.

Углавном под окриљем ноћи и полицијског часа, убацивали су у поштанске сандучиће, качили на тарабе и друге ограде, остављали испред улазних врата различите новине и други пропагандни материјал. Колико су у овом били успешни сведочи констатација тадашње полиције да се овим акцијама не може стати у крај.

 „Пролетер“, „Билтен“, „Глас“ и „Саопштења“ 

Један од првих штампаних материјала током окупације у Београду био је централно гласило КПЈ „Пролетер“. „Пролетер“ је носио епитет најзначајнијег и најтрајнијег листа КПЈ у међуратном периоду. Од марта 1929. до децембра 1942. године, када престаје да излази, изашла је 81 свеска. Објављиван је у већини једном месечно или у облику двоброја и троброја.

„Пролетер“ је излазио на латиници, а поједини чланци су штампани и на ћирилици, у тиражу од 3.000 до највише 10.000 примерака. Изнад наслова штампана је парола - „Пролетери свих земаља уједините се“, а на првом слову наслова лежи петокрака звезда унутар које су срп и чекић.

Троброј „Пролетера“ за март-април-мај 1941. године изашао је због нередовних прилика из београдске штампарије у јулу, на десет страница у формату 21x17 сантиметара.  Ово је био први и последњи број „Пролетера“ који је изашао за време окупације у Београду.

У јулу 1941. године донета је одлука о покретању једног директивно-информативног листа као органа највишег војног руководства Народноослободилачког покрета. Из штампарских преса комунистичког покрета отпора у Београду, у августу 1941. године, изашао је „Билтен Главног штаба народноослободилачких партизанских одреда Југославије“.

Било је замишљено да „Билтен“ излази једном недељно, али, услед различитих околности, није био редован. Ово гласило излазило је све до 1944. године, а од укупно 47 нумерисаних бројева, шест је штампано у Београду.

„Билтен“ је штампан у мањем формату (од 18x23 до 31x22 сантиметара) ћирилицом и латиницом.  Сви београдски бројеви, изузев петог који је штампан на шест, заузимали су четири странице. Техничко решење и илустрације дело су академског сликара Ђорђа Андрејевића Куна. Остаје непознаница колики је тираж овог пропагандног гласила у периоду када је штампан у Београду.

Последњи број „Билтена“ у престоници изашао је 18. септембра 1941. године. Београдске бројеве „Билтена“ уредио је Јосип Броз Тито у кући Мирка и Вере Ненадовић на Дедињу и у стану Ивана Милутиновића.  У складу са наменом садржај „Билтена“ у већини је био резервисан за чланке у којима је образлагана и праћена борба партизанских одреда у Југославији.

У лето 1942. године ПК КПЈ за Србију интензивно је радио на оснивању новог гласила комунистичког покрета отпора у Србији. „Глас Јединственог Народно-ослободилачког фронта Србије“ узет је за наслов новина који требало да се штампа на „16 страна и више“ и са задатком „да  допиноси стварању НОО за Србију“. 

Несумњиво да су наслов и поднаслов узети вешто како би читаоци стекли утисак да ово гласило не публикује Народноослободилачки покрет већ један широк фронт различитих политичких и идеолошких чинилаца окупљених око борбе против окупатора. Наведеном говори у прилог и чињеница да је први назив „Комунист“ одбачен.

Уредништво је као кључне циљеве овог гласила означило: „омогућавање објављивања чланака, вести, извештаја до којих наш народ не може доћи под условима окупације и тираније немачких најамника у Србији“, пружање „трибине, са које ће сви поштени и прави родољуби без обзира на политичка убеђења износити своја мишљења“. Такође, у издавачким приоритетима био је „допринос остварењу организационог повезивања свих снага српског народа“, идеја да „штити интересе народноослободилачке борбе и онемогући подстрекаче на братоубилачки и грађански рат“, да „омогући остварење јединственог фронта против окупатора и његових слуга“. 

Први број „Гласа“ изашао је 30. августа 1942. године и у његовом стварању учествовали су сви чланови ПК КПЈ за Србију. Био је скромније технички опремљен јер је штампан на гештетнеру штампарије ПК КПЈ за Србију у 400 примерака.

Овакво стање захтевало је да се следећи бројеви публикују у штампарији ЦК КПЈ у Београду. За технички део „Гласа“ ангажован је академски сликар Ђорђе Андрејевић Кун, а вредне руке Слободана Јовића и Бранка Ђоновића обављале су припрему и штампање.

Годину дана од изласка првог броја, обустављено је штампање „Гласа“, јер су Немци реквирирали кућу у којој се налазила штампарија. Штампање је обновљено крајем 1943. године, али је лист излазио у мањем формату, 24x30 сантиметара, јер је нова штампарија располагала са машином која је подржавала само ову димензију. Број страна варирао је од броја до броја и ишао је у распону од четири до 12. Током 1944. године у Београду су изашла још четири броја и након откривања штампарије од стране полиције у јулу публиковање је премештено на територију јужне Србије.

Водећи људи КПЈ у Србији били су сарадници овог листа. Прилоге су писали Благоје Нешковић, Мирко Томић, Радивој Јовановић Брадоња, Вера Милетић, Петар Стамболић и други. Једина значајнија личност која званично није била део КПЈ, а писала је за „Глас“ био је Душан Богдановић, потпредседник Народне сељачке странке.

Највећи део новина био је резервисан за ауторске чланке, али постојале су и рубрике резервисане за праћење војних и политичких померања, сећање на пале борце, прозу, поезију итд. По ослобођењу „Глас“ се вратио у град из кога је поникао и наставио да информише Београђане.  

Један од првих пропагандних материјала који је долазио у руке Београђана био је „Саопштења“. Поједини комунисти имали су задатак да слушају Радио Москву, записују саопштења која су затим прекуцавана и умножавана. Ови памфлети доносили су вести о војним победама савезника и друге информације из политичких рубрика. Празник рада 1. мај, годишњица Октобарске револуције и смрти Лењина били су датуми приликом којих се комунистичка пропаганда посебно оглашавала.

_________________________________________________________________________________

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Окупирана штампа – Штампа у Београду 1941-1944. године", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање 

"У питању је највећа претражива библиотека на Западном Балкану. У овом тренутку броји више од милион и двеста хиљада страница претраживог текста, а сваким даном дигитална библиотека се шири", каже др Софронијевић и истиче да је дигитална библиотека постала важан ресурс информација за истраживаче, студенте, професоре као и све оне који се интересују за културну баштину и стара штампана издања.

Репозиторијум Универзитетске библиотеке "Светозар Марковић", како каже Софронијевић, у највећој мери чине издања из друге половине 19. и прве половине 20. века. Напомиње да у њему нису доступна сва издања Општинских новина, већ само она из фонда Универзитетске библиотеке.

Ипак, Софронијевић каже ће се и убудуће трудити да прикупе сва издања јер "Општинске новине" представљају слику Београда у јеку ратних дешавања и својеврсно сведочење о животу Београђана.

Научни сарадник Института за савремену историју др Раде Ристановић каже да је дигитализација значајно скратила време које је потребно за проналажење чињеница.

Др Алексанар Стојановић, виши сарадник Института за новију историју,  објашњава да се овакав приступ у историографији назива тотална историја. У питању је, како објашњава, праћење свих појава у друштву са циљем да се омогући комплетна слика о времену о коме се пише и да се контекстуализују догађаји, појаве и личности одређеног периода. У времену пре дигитализације то је, каже Стојановић, захтевало месеце и године претраге.

Да је, у методолошком смислу, дигитализацијом значајно олакшано истраживање и омогућен проналазак информација на неочекиваним местима, сагласна је и Владана Путник Прица, научна сарадница Одељења за историју уметности Филозофског факултета у Београду.

Иако сматра да листање новина има посебну драж, др Злата Вуксановић Мацура, виши научни сарадник Географског института Јован Цвијић, истиче да дигитализација значајно олакшава долазак до информација људима који живе далеко од библиотеке, као и претрагу грађе и укрштање добијених информација свима који истражују.