УНС вести
22. 10. 2014.
У оквиру пројекта „Цени себе да те цене други“ УНС разговара са новинарима и уредницима о економском положају професије. Након разговора са дописником “Блица” из Александровца Гвозденом Здравићем и директором и главним и одговорним уредником “Браво” радија из Пожаревца Слободаном Васићем, трећи интервју објављујемо са главним уредником недељника „Време“ Драгољубом Жарковићем . УНС пројекат спроводи уз финансијску подршку Министарства културе и информисања Републике Србије.
Жарковић: Новинарство у лошем стању јер новинари не осећају сигурност
Драгољуб Жарковић је од 1991. године главни уредник недељника “Време”. Пре тога, радио је као новинар и уредник у новинским кућама “Политика” (1974–1987) и “Борба” (1987–1990). Био је предавач на Факултету политичких наука у Београду.
У “Политци експрес” Жарковић је био уредник унутрашњополитичке рубрике. Како каже за УНС, тај период памти као најбољи када је реч о економском положају новинара.
„Као јако млад постао сам уредник унутрашњополитичке рубрике у ’Политици експрес’. Сећам се да сам тада од једне плате могао да одведем супругу и двоје, троје деце на летовање, а да то не осетим. Ако бих сада то урадио, морао бих да радим наредних пет месеци да то исплатим. Плате су биле редовне и високе, новинарство је било добро плаћена професија. Истина, тада су били и много већи тиражи, велики приход се правио само од продаје,“ прича Жарковић.
У „Време“ прелази 1991. године. Након неколико месеци, са места уредника унутрашњополитичке рубрике, прелази на позицију главног уредника листа, где је остао до данас. У међувремену, Жарковић је радио и као предавач на Факултету политичких наука.
„Две године сам био наставник вештина на ФПН-у, али сам онда одустао од тога. Имао сам један услов кад сам почињао, а то је да имам малу групу студената. Међутим, студенти су у великом броју долазили и онда је то са почетних двадесет порасло на више од четрдесет студената што је већ била огромна обавеза за мене. Друго, то сам све радио за смешан новац, тако да ми се није исплатило,“ прича Жарковић и додаје да данас „нажалост, сви који се баве новинарством, па и он као главни уредник „Времена“, морају да 'тезгаре', јер се од једне плате, осим у неким великим медијским корпорацијама, не да живети. Посебно у овако малим самосталним пројектима као што је 'Време'.“
„Код нас су јако ниске плате и ми смо због тога морали да омогућимо запосленима да раде са стране. Чак смо у одређеним периодима, 1995, 1996. године, онима који нису имали допунски извор прихода, тражили додатни посао. Редакција му је на тај начин помагала. Данас се налазимо у сличној ситуацији. То, са једне стране, јесте неки допунски приход, али је, са друге стране, онда тим људима мало теже управљати, јер они имају додатне обаевезе. Али, не можемо да их држимо и тражимо од њих да пишу само за нас кад не можемо довољно да их платимо“, каже Жарковић.
У недељнику „Време“ тренутно ради око 40 новинара и медијских радника, а како каже главни уредник овог листа, тај број се стално повећава.
„Мислили смо да ће новинари због малих плата да одлазе, али напротив. Нама стално долазе нови људи. Оно што је тужно, често долазе са идејом да волонтирају. Ми их примимо, али после месец, два дана, почне да нас гризе савест и онда се некако довијамо да их ипак платимо“, наводи Жарковић и додаје да је „новинарство уопште, а нарочито штампано, једна грана индустрије“.
„Индустрија је у рецесији, па је и новинарство. Оно тренутно почива на јефтиној или бесплатној експлоатацији радне снаге. Број волонтера се критички умножава. Сви волонтирају, трче раде. И после се питамо зашто је новинарство у тако лошем стању. Зато што ти људи не осећају сигурност, јуре посао, надају се да ће ако буду слушали некога можда и добити неки уговор. Крхка економска ситуација је велики проблем“, наводи Жарковић.
Када је реч о исплатама зарада, као и многи медији у Србији и недељник „Време“ није увек у стању да плате запосленима исплаћује на време.
„Зараде не успевамо редовно да исплаћујемо. Од кад је почела велика криза 2008. године и када смо почели да осећамо пад прихода од огласа, успевамо да поделимо 9, 10 плата годишње. Не можемо никако свих 12 да успемо да исплатимо. Порезе и доприносе плаћамо редовно, то мора да се плати, али са зарадама стално каснимо. Мислим да тренутно дугујемо четири плате,“ рекао је Жарковић.
Недељник „Време“ је у потпуности у власништву новинара и финансира се од продаје листа и огласног простора.
„У економском смислу, најтеже нам је било 1996. године. Тада смо имали озбиљне проблеме, озбиљне дугове према штампарији и изгледало је као да ћемо доживети економску пропаст. Међутим, некако смо уз помоћ страних донатора који су тада помагали независне медије успели да прегурамо ту и наредну годину и опоравили смо се, стали на ноге“, прича Жарковић и додаје да „Време“ „није подложно економском притиску“.
„Навикли смо да живимо скромно, сиротињски. Плаћамо све обавезе држави тако да смо и са те стране мирни. Нисмо ми велика корпорација, па не можемо ни да направимо велики порески дуг. Баш зато што смо 'сиротиња', неуништиви смо,“ каже Жарковић, али напомиње да је овај лист „ са променом власти осетио економски удар“.
„Многа јавна предузећа са којима смо имали уговоре о оглашавању, као што су 'Службени гласник', 'Скупштина Града Београда', само су отказала уговоре и престала да испуњавају уговорене обавезе. То је на неки начин био њихов однос према „Времену“. Да се не оглашавају у 'Времену' је њихово право, али кршење уговора није. Уговор обавезује и политичке и идеолошке непријатеље“, наводи главни уреник „Времена“.
Како каже, најбољи период за „Време“ у финансијском смислу био је 2006, 2007. године.
„Ми смо она врста новина која не рекламира јефтину робу, него смо носиоци такозваних софистицираних огласа, који се тичу инвестиционих фондова, банака, трговине некретнинима, аутомобилског тржишта. То је феноменално функционисало 2006. и 2007. године. Морали смо да повећавамо цену огласа да бисмо смањили притисак. То су биле године када је овде успостављен динамични привредни раст и када је дошло до великог надметања. Почела је борба између мобилних оператера, стране банке су преузеле домаће, па су се појавили озбиљни инвестициони фондови... Нама је тада приход од огласа био 60 одсто укупног прихода. То је на нивоу европског стандарда и зато су за нас то биле мирне године. Плате су биле редовне, чак смо их и повећавали. Онда се десила економска криза, која код нас траје већ дуго, и све се променило. Сада нам је приход од огласа око 25 одсто, а 75 одсто листа морамо да се финансирамо из продаје. Зато коштамо 200 динара и ми смо убедљиво најскупље новине. Увек је однос између цене дневних и недељних новина био 1 према 4, што значи да би требало да коштамо 120 динара, а ја гарантујем да је великим делом последица економске кризе у новинарству, ниска цена дневних новинара. Има новина које се продају и за динар. И онда је 'Време' „скупо“. То је тачно, али то је услов нашег опстанка. Тешка је ситуација и крај те ситуације се не види. Сад ће бити смањење плата и то ће посебно утицати на средњу класу, а ми њима продајемо новине,“ рекао је Жарковић.
Тираж „Времена“ се мења. Како каже Жарковић, обично осете веће промене када повећају цену или када се „уморе од писања, па им дође криза“.
„Наш тираж зависи и од политичког расположења у друштву и економског стања грађана. Када они имају више новца, имају и времена и потребу да читају“, додаје он.
Међутим, у „Времену“ су, с обзиром на високу цену листа, задовољни тиражом.
„Сваке недеље продамо око 6000 примерака. То је одличан тираж и ја сам изузетн задовољан“, каже Жарковић и додаје да не види крај економској кризи али да се они у 'Времену' „боре, батргају и надају да ће бити боље“.
Коментари (1)
Остави коментар23.10.
2014.
lopta je okrugla
Vaše gazde su izgubile, nema više divljanja bez granica, baš mi je žao.
Одговори