„Према економској класификацији конкурса за организације цивилног друштва нису предвиђена средства за расподелу, те произилази да Удружење грађана „Регионални институт за политиколошка истраживања и јавно мњење ABERDAR“ НЕМА ПРАВО УЧЕШЋА НА КОНКУРСУ“, писало је у имејлу који је стигао редакцији „Гласа Поморавља“.

Удружење новинара Србије (УНС) протестовало је због одлуке Општине да из конкурса искључи медије чији су оснивачи организације цивилног друштва и тражио да конкурс буде поништен.

УНС је у свом саопштењу истакао да је чланом 22. Закона о јавном информисању и медијима (ЗЈИМ) прописано да учешће на конкурсу имају сва правна лица и предузетници под условом да су уписани у Регистар медија или Евиденцију произвођача медијских садржаја.

Александар Рацић из „Гласа Поморавља Инфо“ за УНС је данас рекао да је раније позвао Општину и да им је указао на то да немају право да их искључе са конкурса, јер удружења грађана - издавачи медија имају право учешћа.

„Најпре су као проблем навели то што смо удружење грађана, а затим то што немамо запослених. Рекао сам им да ми ништа од наведеног не онемогућава да учествујем на конкурсу. Како ми нису дали могућност жалбе, рекао сам им да постоји вероватноћа да ћу их тужити. Након тога сам се консултовао и са адвокатима УНС-а. Нисам сигуран да ли је у питању била намера да нас искључе или незнање“, навео је он.

Како је УНС-у речено из Општине Ћуприја, овај пројекат је, након разговора са правницима из ове Општине и поредставницима Министарства информисања и телекомуникација, ипак одобрен у ЈИС-у, односно враћен у конкуренцију.

Правилник о суфинансирању пројеката предвиђа да се већина чланова комисије именује се на предлог новинарских и медијских удружења. Како је, наводи се у Записнику о жребању Општине Бачка Топола, три кандидата имало исти број поена, општина је „приступила жребању“.

Представница УНС-а Сандра Иршевић, представник Савеза удружења „Асоцијација радио-телевизија Србије“ Владан Стефановић и представник Друштва новинара Војводине Петар Њаради имали су по 93 поена.

Како се наводи у Записнику, ниједан од наведених кандидата, иако позван, није присуствовао жребању у канцеларији Општине, одржаном 16. априла.

Председница Комисије за спровођење Јавног конкурса Ливиа Ментуш, наводи се,  је за кандидате који нису присуствовали жребању, пред пристуним члановима Комисије у празне коверте ставила хартије са именима одсутних кандидата.

„Све коверте које садрже имена кандидата убачене су у непрозирну кутију, која је претходно показана присутним члановима Комисије ради утврђивања да је празна. Након убацивања свих коверти, кутија је затворена непрозирним поклопцем. Председница Комисије за спровођење Јавног конкурса затим је ручно промешала коверте у кутији (тресући кутију) пред присутнима, а потом насумице извлачила коверте једну по једну“, описује се у Записнику.

Након извлачења свих коверти, утврђен је редослед извлачења, односно редослед именовања чланова комисије.

1. Сандра Иршевић
2. Петар Њаради
3. Владан Стефановић

С обзиром на резултате жребања, Општина Бачка Топола 23. априла формирала је комисију у саставу Сандра Иршевић, Петар Њаради и Бранислав Санчанин, самостално пријављен кандидат.

Ипак, како се наводи у решењу објављеном у Јединственом информационом систему (ЈИС), Општина је јуче објавила Решење о поништењу дела решења о именовању чланова комисије и уместо Санчанина, који је обавестио Општину да неће бити у могућности да оцењује пројекте,  на основу ранг листе, именовала Татјану Ћитић, такође самостално пријављену.  

Попуст не обухвата евентуалне материјалне трошкове, који се односе на административне таксе, судске, трошкове вештачења у предмету или друге трошкове,  који се плаћају од стране Примаоца услуге, накнаде горива за заступање пред државним органима или судовима ван територије Београда.

Адвокат Дејан Недић, власник канцеларије, има тридесет година искуства и иза себе више од хиљаду успешно решених спорова. Појединце којима су повређена људска права у цивилним и кривичним поступцима у Србији заступао је пред Европским судом за људска права у Стразбуру.

Захваљујући знању француског језика, водио је оставинске поступке наших суграђана у франкофонским земљама. Заступајући део породице Карађорђевић, успешно је спровео реституцију Виле Црногорка у Ужичкој улици у Београду.

Недић је уједно и судски тумач за француски језик при Вишем суду у Београду, а налази се и на списку адвоката Амбасаде Републике Француске у Србији.

Ипак, његова канцеларија у којој раде три адвоката, првенствено је посвећена решавању потешкоћа грађана пред домаћим институцијама.

„Ми смо чисти практичари, највише се бавимо грађанским правом, као што су наследна права, неимовински и имовински односи, промет имовине и ствари. Заступамо у ванпарничним и парничним поступцима, у закључивању свих врста уговора, извршним поступцима. Остварили смо и бројне успехе пред прекршајним судовима – дуги низ година заступали смо раднике ГСП, који су најчешће прекршајно пријављивани“, каже Недић.

Контакт телефон адвоката Дејана М. Недића: +38163346323.

У том периоду, редовни чланови УНС-а на објављене кандидатуре могу поднети приговор Кандидационој комисији (закључно са 8. мајем 2025. године). Приговори се достављају на мејл адресу skupstina@uns.rs. Рок за решавање по поднетим приговорима је три дана.

Листе кандидата са биографијама

Кандидат за председника УНС-а:

1. Живојин Ракочевић

Кандидати за чланове Надзорног одбора УНС-а:

1. Боројевић Дијана
2. Вујошевић Душанка
3. Звиздић Љубенко
4. Илић Новка

Кандидати за чланове Суда части УНС-а:

1. Дојчиновић Николета
2. Дурман Растислав
3. Иршевић Сандра
4. Петковић Гордана
5. Станковић Бранко

Кандидати за чланове Управе УНС-а: 

1. Аврамовић Горан
2. Агатоновић Матеја
3. Албијанић Душан
4. Витомировић Миљан
5. Влајић Милан
6. Врањешевић Богдан
7. Грубеша Александар
8. Деурић Драгана
9. Дулановић Жељко
10. Ерор Гордана
11. Живковић Петар
12. Ивковић Соња
13. Ковачевић Оливера
14. Ковачевић Ружица
15. Маринковић Катарина
16. Милошевић Немања
17. Милошевић Оливера
18. Михајловић Даринка
19. Недељковић Марко
20. Николић Дубравка
21. Ничић Будимир
22. Обрадовић Невен
23. Орлић Александра
24. Рава Предраг
25. Сивачки Горан
26. Стефановић Станојевић Јованка
27. Стојановић Драган
28. Тодоровић Драган
29. Ћирић Слободан
30. Ћурчија Марија
31. Хонић Едиб
32. Џунова Стошић Бранислава

У УНС-овој бази евидентирано је и више случајева ометања у раду него у истом периоду претходне године – девет у поређењу са шест прошлогодишњих.

Док лане није забележен ниједан случај хапшења, ове године евидентирана су три случаја. УНС је у четири месеца ове године забележио и две увреде више него у истом периоду лане – укупно осам.

Ипак, у УНС-овој бази је у четири месеца ове године забележено по осам претњи и случајева онемогућавања рада мање него прошле. Тако је УНС у прва четири месеца ове године забележио осам претњи и четири случаја дискриминације. Забележено је и три напада на имовину, два случаја цензуре, јавно дељење бројева мобилног телефона новинара РТС-а. 

Новинари жртве физичких напада, у видокругу полиције

Посебно забрињавајући податак је да је у четири месеца ове године значајно повећан број физичких напада.

Последњи напад десио се новинарки Истиномера, која је, у оквиру радног задатка, снимала шаторе постављене преко пута Народне Скупштине, када јој је непознати мушкарац, како се наводи на сајту овог портала, пришао, ударио је по руци и избио јој телефон.

Она је имала јасно истакнуту новинарску легитимацију.

„Након инцидента, новинарка се обратила полицајцу који је био присутан на лицу места. Уместо да предузме мере заштите и евидентира напад, полицијски службеник јој је рекао: 'Чувајте се, и према нама се односе тако''', наведено је на сајту Истиномера.

Неколико дана раније, средином априла, физички је нападнут и заменик главног уредника портала 021 Зоран Стрика, док је извештавао са одласка Новосађана на митинг Српске напредне странке (СНС) у Београд.

Стрика је за УНС рекао да је нападнут док је камером телефона бележио како двојица мушкарца обарају и ударају грађанина који је снимао одлазак грађана на СНС митинг, а потом му бацају телефон у Дунав. Када је један од присутних приметио да Стрика снима овај инцидент, он га је, како наводи, физички напао, хватајући га за руку и врат.

“Рекао сам му да сам новинар, а онда сам приметио да је у близини директор Покрајинског фонда за европске послове и развој Огњен Допуђ, и тражио да реагује. Иако Допуђ није предузео ништа, овај младић је отишао”, навео је Стрика.

Стрика се тада удаљио са нападнутим грађанином и позајмио му свој телефон да би могао да позове породицу.

“У том тренутку пришла су нам тројица мушкараца са капуљачама. Један од њих му је отео мој телефон из руку и бацио га у реку, а потом и побегао”, навео је Стрика.

Истог дана у Београду, на скупу “Не дамо Србију” нападнута je и екипа КТВ-а из Зрењанина.

Власник КТВ-а Данијел Радић за УНС је рекао да су окупљени на митингу у Београду физички насрнули на њега, на новинара ове медијске куће Немању Шаровића и сниматеља Синишу Никшића.

Радић је рекао да су полицајци видели нападе, али да нису реаговали. 

“Тукли су нас Марко Попадић и екипа Реље Огњеновића, који је предводио редаре. Све се види јасно на снимку. Поломљена нам је камера и оштећена целокупна опрема”, рекао је Радић тада за УНС.

Најтежу повреду, како је рекао Радић, задобио je техничар којем су тог дана избијенa три зуба.

У марту је физички нападнута и новинарка “Storytellera” Бранкица Матић, док је извештавала са скупа испред основне школе. Када је покушала да узме изјаву од неколико учесника протестног скупа родитеља који траже редовну наставу, уследили су вербални напади, викали су на њу, уносили јој се у лице, а потом је на њу физички насрнуо мушкарац и истргао јој телефон из руке.

Новинар БИРН-а Саша Драгојло такође је у марту био жртва физичког напада. Драгојло је нападнут, на пијаци Ђерам у Београду када је извештавао са протеста против активиста СНС-а.

“Кренуло је гурање у близини штанда где је био и човек који ме је напао. Телефоном сам снимао шта се дешава, а два господина из СНС-а су кренула према мени и питала ме шта ту снимам. Пришли су ми близу, представио сам им се да сам новинар и да зато снимам“, објашњава Драгојло.

Након тога, каже он, један од СНС активиста је насрнуо на њега.

Драгојло је истакао да се све то дешавало на метар или два од полиције.

„Полиција је стала између нас. Показао сам новинарску легитимацију БИРН-а, захтевао да га легитимишу и приведу. Међутим, ништа се од тога није десило. Тај човек је стајао пет метара иза, практично га је полиција штитила, пошто су мене одгуривали. Полиција није радила свој посао“, објашњава Драгојло.

Уредник фотографије листа “Зрењанин” Јован Његовић Дрндак био је жртва увреда и уношења у лице. Непознати мушкарац је, противећи се протесту испред суда у Зрењанину, вређао уредника фотографије листа „Зрењанин“ Његовића Дрндака и уносио му се у лице, док је фотографисао.

Његовић Дрндак је за сајт УНС-а рекао да је на протесту испред суда у Зрењанину старији човек најпре вређао и псовао ђаке и студенте, а затим и њега када је то покушао камером да забележи.

„Упутио ми је вербалне увреде, а затим ми се унео у лице“, навео је он.

Због тога се, каже, обратио полицији која је, како наводи благовремено реаговала.

У фебруару је физички нападнута и новинарка „Ин медије“ Верица Маринчић, али и њен колега Миодраг Блечић, током протестне шетње, коју су организовали студенти и средњошколци у Инђији.

Верица Маринчић за сајт УНС-а рекла је да је старији човек псовао колегу Блечића и њу, као и да ју је ударио по руци у којој је држала телефон, покушавајући да га сними.

Физички је нападнута и новинарка ТВ „Информер“ Бранка Лазић, док је извештавала са скупа испред Скупштине Града Београда. Група окупљених грађана ометала је у раду, вређала, гађала јајима и полила црвеном бојом.

Иако је у провладиним медијима кружила информација да УНС није реаговао поводом напада на Бранку Лазић, који се догодио испред Народне скупштине, ово удружење осудило је сваки од поменутих физичких напада. УНС је изразио забринутост због све чешћих напада на новинаре, који угрожавају њихову безбедност, стварају атмосферу страха и повређују право јавности да буде правовремено информисана из што више извора.

Новинари хапшени због извештавања и изражавања ставова

Немања Шаровић је у мају два пута приведен – најпре док извештавао из кампа „Студената 2.0“ у Пионирском парку, а затим и испред зграде у којој живи. УНС је реаговао на хапшење које се догодило док је извештавао из Пионирског парка, протестујући и наводећи да је неприхватљиво.

УНС је протестовао и због хапшења колумнисте и публицисте „Пешчаника“ Дејана Илића, који је 12 дана пре привођења у емисији “Покрени се” на телевизији “Нова” изразио бојазан о могућим исходима политичке кризе, употребивши и реч „крвопролиће“.

Илић је, како је нагласио УНС, у својој изјави навео крвопролиће као најгори исход, истовремено се залажући за друга решења.

УНС је истакао да оваква реакција Тужилаштва на изјаву која је извучена из контекста, и то 12 дана након што је саопштена, представља напад на слободу говора, мишљења и изражавања.

Објављивани мобилни телефони запослених на РТС-у и лепљене потернице

УНС је у априлу током првог дана блокаде Радио-телевизије Србије (РТС) и Радио-телевизије Војводине (РТВ) позвао студенте и грађане да омогуће радно ангажованим у јавним сервисима и гостима програма несметан долазак у јавне сервисе. Блокада РТВ-а завршила се након 24 сата, док блокада РТС-а још увек траје.

Иначе, током блокаде РТС-а, ликови уредника ове телевизије нашли су се на потерницама, а на друштвеној мрежи X са профила „Кристал Мет Дејмон“ објављени су бројеви телефона новинара РТС-а Николине Ракић, Миленка Кришана и Марка Иваса.

„Молим вас немојте ДА ЗОВЕТЕ И ШАЉЕТЕ ПОРУКЕ овој СНС анимир дами са РТС-а која је синоћ ушла у зграду са кордоном полиције Апелујем на вас да је не ЗОВЕТЕ И ЗОВЕТЕ И не ШАЉЕТЕ УВРЕДЉИВЕ ПОРУКЕ ХВАЛА НА САРАДЊИ“, написао је он уз објаву броја телефона новинарке Ракић.

Новинари РТС-а позвани на информативни разговор

УНС је у априлу обавештен и да је неколико новинара и медијских радника РТС-а телефоном позвано од припадника Безбедносно-информативне агенције да дођу на информативни разговор. Сви су се, навео је УНС, одазвали тим позивима, али нису разумели зашто су баш они позивани. Телефонски позив уследио је након састанка новинара и медијских радника РТС-а који је организовала неформална група "Наш пРоТеСт".

УНС је тражио од Владе Србије и Народне скупштине одговор на питање зашто је БИА позивала новинаре и медијске раднике РТС-а на разговор.

Претња новинарки Коссева и таргетирање редакције Радио Гораждевца

Службеница у Општини Северна Митровица Фатиме Ставиљеци претила је новинарки портала Коссев Драгани Вукосављевић да ће доћи са полицијом у канцеларију.

“Видимо се за два минута. Да да, има да избришеш име из момента или ћу да дођем са полицијом, то ти ћеш да решиш. Имам да те тужим буди убеђена, и ко ти дао број и све“, претила је Ставиљеци.

УНС је са својим огранком на Косову и Метохији осудио претњу и затражио од Косовске полиције да хитно истражи овај случај, истичући да су застрашивања и претње новинарима неприхватљиви и да виновници морају да сносе одговорност.

У серији текстова које је објавио портал СрпскиГлас.рс обележавана је редакција Радио Гораждевца где су их, између осталог, оптужили да „подржавају независност Косова“ и позвали на њихов бојкот.

Главни и одговорни уредник Радио Гораждевца Дарко Димитријевић рекао је за УНС да овај напад није само покушај клевете, већ озбиљна безбедносна претња, јер је такво таргетирање потенцијално опасно за све који раде за овај медиј.

УНС је затражио да хитно престане ова кампања, истичући да је таргетирање и улажење на овај начин у обрачун са новинарима и медијским кућама неприхватљиво, јер би овакво обележавање могло угрозити безбедност новинара и медијских радника.

У четири месеца ове године УНС је евидентирао три случаја угрожавања новинара на Косову и Метохији, односно неодговарајућег поступања полиције. Међутим, медијски радници који су случајеве пријавили УНС-у нису желели да Удружење јавно реагује, што доводи до закључка да не постоји поверење медијских радника у рад, ефикасност и ефективност безбедносних органа на Косову и Метохији.

Медијске екипе закључаване и вређане

Новинарке и новинаре који су у Скупштини Новог Сада пратили конференицију за новинаре председнице градске Скупштине Дине Вучинић, обезбеђење је, како је рекла новинарка Н1 Ксенија Павков, закључало у прес сали.

 „Председница Скупштине нам је објаснила 'да то раде због наше безбедности и да су такве мере неопходне да би се скупштина уопште одржавала'. Не могу да прихватим такво објашњење, после толико година извештавања. Сви нас тамо познају, заиста је понижавајуће. Са свих прозора су чак поскидали кваке, па ниједан није могао да се отвори“, рекла је она.

Павков је додала да их је претходно, пре уласка у Скупштину, обезбеђење детаљно претресало.

УНС је протестовао, истичући да је закључавање новинара и онемогућавање слободе кретања неприхватљиво.

Како је за УНС рекла Мина Делић, новинарка листа „Слободна реч“ (Szabad Magyar Szó), овај медиј, као и лист „Слободна реч“ на српском језику и недељник „Чалади Кер“ (Családi Kör) нису јуче били позвани на конференције за штампу које је у Суботици организовао Национални савет мађарске националне мањине, а у Сенти Општина.

УНС је позвао Национални савет Мађара и Општину Сента да прекину праксу селективног позивања медија на конференције.

„ Национални савет мађарске националне мањине се захваљује на указаном проблему, и – као и доследно до сада – позиве ћемо и даље достављати медијима на досадашњој мејлинг листи без дискриминације“, одговорили су УНС-у из Националног савета.

У дугогодишњој каријери радио је као новинар и репортер на Блиском Истоку, у Европи, Аустралији,  Уједињеним Арапским Емиратима. Био је дописник бројних светских листова.

Фернандо Францис је дуго година био ратни репортер, извештавао је са Блиског Истока, где је био и рањен.

„Био сам млад новинар и, пошто нико није хтео да извештава из ратова, схватио сам то као шансу да изградим каријеру. Почео сам у Ирану за време сукоба са Ираком, а наставио у Бејруту током грађанског рата. Ми тада нисмо имали заштитну опрему и осигурање, па сам престао са собом да водим фоторепортере, како не бих ризиковао још нечији живот осим свог. Тако сам почео да се бавим фотографијом“, рекао је Францис пре три године у интервјуу за BizLife.

Радио је у Јордану, Либану, Кувајту и Саудијској Арабији, али и као дописник „Гардијана“.

У Аустралију је отишао осамдесетих година прошлог века. Радио је за аустралијске медије „SBS“, „ABC“ и друге. Покренуо је и свој лист „Ал Бајрак“, који је излазио на арапском језику и читала га је арапска мањина у Аустралији.

Дуго година бавио се и документарном фотографијом. У Србији је живео прво повремено од 2015. године, а онда и стално од 2017. године. Био је ожењен историчарком уметности Зојом Бојић.

И у Србији се бавио фотографијом, али, како каже његова супруга, то су биле фотографије из свакодневног живота.

„Имао неколико изложби фотографија. Његови радови били су изложени у Галерији РТС-а, у Новом Саду, Крагујевцу...Требало је у мају да отвори изложбу и у Нишу, али она ће сада бити одложена. Надам се да ћу успети једном да је ипак тамо организујем. Био је веома угледан репортер и новинар и веома вољен човек. Новинар старог кова који се држао правих новинарских постулата током читавог свог радног века“, рекла је за УНС његова супруга Зоја Бојић.

Фернандо Францис преминуо је 21. априла у Врчину у 75. години.

УНС је покушао да ступи у контакт са главним уредником Информер ТВ-а Драганом Ј. Вучићевићем како би сазнао разлог „враћања“ регионалне дозволе, али се он није јавио на позив, нити одговорио на поруку.

Дозвола за кабловско емитовање, коју такође издаје РЕМ, знатно је јефтинија, а накнада ЈП Емисиона техника и везе (ЕТВ) се у том случају не плаћа.

Из одговора РЕМ-а сазнајемо и да се Информер ТВ истовремено обратио и ЕТВ-у са молбом да јој искључе сигнал у зони расподеле Авала.

Како наводе из РЕМ-а, одлука о одузимању регионалне дозволе биће донета од стране Савета РЕМ-а, и то након именовања новог сазива.

„Информер више неће бити у обавези да плаћа накнаду за пружање медијске услуге Регулаторном телу“, пише у одговору РЕМ-а.

Информер је у новембру прошле године добио регионалну дозволу, три дана пре него што је по Закону о електронски медијима истекао мандат члановима Савета РЕМ-а. Како су тада писали медији, пре доношења ове одлуке није испоштован Закон о електронским медијима и није одржан разговор са кандидатом.

Од промене власничке структуре СББ-а, тачније од априла ове године, Информер ТВ се, поред Телекома, може пратити и на СББ-у, што му обезбеђује покривеност на практично целој територији Србије.

Подсетимо, УНС је у марту ове године писао чињеници да се 27 медија претходне две године није пријавило на конкурсе РЕМ-а за добијање, односно продужење дозвола које су до тада имали за емитовање телевизијског програма путем терестричког дигиталног преноса, те да су свој програм одлучили да емитују искључиво путем кабла.

Представници медија са којима је тада УНС разговарао, као разлог су наводили велике финансијске намете који су дужни да плаћају РЕМ-у и ЕТВ-у.

На питање шта чињеница да емитери одустају од терестричких дозвола за емитовање финансијски значи за РЕМ, нисмо добили одговор.

Венце погинулим колегама положили су, осим чланова породица и пријатеља, и представници Удружења новинара Србије и Независног удружења новинара Србије.

Ове године, венац су положили и студенти, који већ девет дана блокирају улазе у Радио-телевизију Србије.

Медић: Питање које и даље нема одговор – Зашто?

На помену погинулим радницима РТС-а ноћас је говорио Мирослав Медић, брат погинулог Синише Медића.

Он је истакао да су „тог 23. априла 1999. године у два сата и шест минута, злочиначки авиони НАТО пакта испалили су ракете на зграду РТС-а. Без упозорења. Без гриже савести. Без људскости. По први пут у историји ратовања бомбардована је једна медијска кућа смештена у густо насељеном делу града, не водећи рачуна о могућем броју цивилних жртава“.

„Тог дана, на том месту, убијено је 16 људи. Шеснаест обичних људи са својим сновима, породицама, плановима. Десеторо од њих 16 није имало прилику да заснује своју породицу. Неко је одлучио да им све то одузме, да им одузме оно највредније што имају: живот“, навео је Медић.

Како је казао, „НАТО моћници су одлучили да бомбардују зграду РТС-а правдајући тај злочин тако што су говорили да РТС емитује лажне вести и шири пропаганду Милошевићевог режима, и има командну улогу у војним операцијама војске Југославије“.

„То наравно није било тачно. У згради РТС-а су били само цивили, техничко особље и новинари што могу да потврде и страни извештачи који су слали свакога дана своје извештаје из ове зграде. РТС је тада само емитовао извештаје о злочинима које су чинили албански терористи на Косову и НАТО злочинци широм наше земље. Та истина је оно што их је болело и због чега су добијали критике у својим земљама. Зато су желели да ућуткају РТС и да се у свету чује само њихова верзија догађаја на терену“, истакао је он.

Нико од НАТО челника никада није одговарао за овај злочин.

Међународне новинарске организације, подсетио је Медић у свом говору, су одмах после бомбардовања изјавиле да РТС никако није могао бити легитимни војни циљ и да је у питању класичан ратни злочин. И поред тога и тужби повређених и породица погинулих против НАТО земаља, које су учествовале у злочину, суд за људска права у Стразбуру се огласио ненадлежним у овом случају.

„Ми, породице погинулих, нећемо и не можемо да ћутимо. Овај злочин нико није признао. Нико за њега није одговарао. Нико није рекао: 'Жао нам је'. Ми не тражимо освету ни мржњу већ истину. И бар једно: 'Извините'“, истакао је Медић.

Он је поново, у име породица, упитао: „Зашто ништа није учињено да се запослени заштите у време ваздушне опасности? Зашто тадашњи директор РТС-а није поступио по наредби Савезне владе, којом је био обавезан да измести запослене и технику на резервну локацију за време ратног стања? Зашто је само он одговарао? А они који су морали да надгледају спровођење наредбе нису никада позвани на одговорност. Неки су чак и одликовани. Па се самим тим логично поставља питање: да ли су наши најмилији били жртвовани зарад медијске кампање тадашњег режима? То је такође оно што нас боли свих ових година“.

Медић је рекао да „данас стојимо овде не само да се сећамо, већ и да не дозволимо да злочин постане нормализован а жртве заборављене“.

У бомбардовању зграде РТС-а животе су изгубили: Јелица Мунитлак – шминкер, Ксенија Банковић – видео-миксер, Дарко Стоименовски – техничар у размени, Небојша Стојановић – техничар мастера, Драгорад Драгојевић – радник обезбеђења, Драган Тасић – електричар, Александар Делетић – дизајнер програма, Славиша Стевановић – техничар у размени, Синиша Медић – дизајнер програма, Иван Стукало – техничар у размени, Дејан Марковић – радник обезбеђења, Милан Јоксимовић – радник обезбеђења, Бранислав Јовановић – техничар мастера, Слободан Јонтић – монтер, Милован Јанковић – прецизни механичар и Томислав Митровић – режисер програма.

Удружење новинара Србије (УНС), Струковни синдикат Радио-телевизије Србије и Синдикат новинара Србије (СИНОС) уочи обележавања 26 година од убиства 16 медијских радника у НАТО бомбардовању РТС-а, поново су истакли да је та војна организација починила ратни злочин и увела праксу напада на медије у међународним сукобима, а да упркос томе нико из НАТО структура није одговарао.

За погибију радника РТС-а до сада је одговарао Драгољуб Милановић, који је 2002. осуђен на десет година затвора због непоштовања наређења Савезне владе, по којем је запослене и технику требало да измести из зграде у Абердаревој улици.

У пресуди се истиче и да је то тема од интереса за јавност, „јер јавност има оправдани интерес да се упозна са овим дешавањима и исто доприноси јавној дебати и расправи у друштву“.

Оваквом одлуком Апелациони суд у Београду је преиначио пресуду Вишег суда по којој су локални недељник „Таковске новине“ и његов главни и одговорни уредник Небојша Савић били обавезни да председнику општине Горњи Милановац Дејану Ковачевићу на име накнаде штете због повреде части и угледа солидарно исплате 100.000 динара.

Сада, са правоснажном пресудом у корист „Таковских новина“, тужилац Ковачевић дужан је да уреднику и „Таковским новинама“ на име трошкова парничног поступка исплати 275.506,25 динара у року од 15 дана од дана пријема пресуде.

Такође, Ковачевић је пресудом Апелационог суда обавезан и да Савићу и „Таковским новинама“ у наредних 15 дана исплати додатних 33.750 динара на име трошкова другостепеног поступка.

Подсетимо, први човек владајуће Српске напредне странке у Горњем Милановцу тужио је локални недељник јер су му „повредили част и углед“ објавом саопштења политичке организације која је у том моменту имала одборнике у локалној скупштини. Ковачевић је тужбом тражио накнаду од 1.000.000 динара.

Пренето саопштење имало је наднаслов „ГГ 'Победи и спаси Општину Г. Милановац'“ и наслов „Обелодањена махинација Ковачевића“.

Као саопштење групе грађана, наведено је у тужби Ковачевића, пренет је већи део текста Војвођанског истраживачко-аналитичког центра (VOICE) „којим се указује да Александра Јовичић и њена предузетничка агенција 'Нивеус тим' остварују зараду фиктивним пословима, захваљујући личним односима са утицајним члановима владајуће политичке странке“.

Виши суд у Београду 4. септембра 2023. године пресудио је у првостепеном поступку да су „Таковске новине“ и Небојша Савић обавезни да на име претрпљене нематеријалне штете због повреде части и угледа, солидарно исплате Дејану Ковачевићу 100 хиљада динара, као и 257.219 динара на име трошкова парничног поступка.

Апелациони судје сада навео да је првостепени суд правилно утврдио чињенично стање, али да „сматра да исказано правно становиште првостепеног суда није правилно, јер је првостепени суд на правилно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право“.

Како наводи Апелациони суд „предметни текст указује на пословну повезаност тужиоца са спорним јавним набавкама, па су, како је тужилац председник општине Горњи Милановац и самим тим носилац јавне функције, у овом случају границе критике широке, те је као такав Ковачевић да трпи веће критике и више лезионих информација у вези са функцијом коју обавља, него друга лица“.

Суд даље подсећа да су уредник и новинар дужни да са пажњом примереном околностима провере порекло, истинитост и потпуност информације, те да су преузете информације дужни да пренесу веродостојно и потпуно.

По оцени суда, „спорни текст је пренет у целости, веродостојно и потпуно“.

„Нису прекорачили опсег добијених информација, односно нису ушли у домен произвољне разраде текста која није утемељена на доказима, нити текст садржи било какве вредносне судове, односно не представља противправну инкриминацију која је недопуштена и ствара слику о тужиоцу“, наводи Апелациони суд у пресуди.

Овај суд је оценио да су “тужени испоштовали дужну новинарска пажњу и поступали у свему у складу са чланом 9 Закона о јавном информисању и медијима, будући да у тексту нису изнети непримерени и неадекватни вредносни судови, не износе се коначни судови и закључци, нити се наводи да тужилац ‘крши закон’, да је ‘вршио злоупотребу службеног положаја’, те да је ‘лопов’, као што се апострофира у тужби и током поступка”.

Како се истиче, “предмет овог текста није истраживање и улога тужених да спроведу истрагу о неправилностима или недостацима у поступку јавнох набавки, већ су тужени веродостојно пренели саопштење у коме се износе сумње о повезаности тужиоца као политичара и функционера са представницима агенције ‘Нивеус тим’”.

Суђење у Вишем суду по тужби против „Таковских новина“ почело је 18. новембра 2021. године.

Текст о ком је одлучивао суд објављен је 3. децембра 2020. године на страницама на којима „Таковске новине“ објављују саопштења политичких организација, тако што је пренето саопштење Групе грађана „Победи и спаси општину Горњи Милановац“, која је у том тренутку има одборнике у тамошњој скупштини.

На ову пресуду Апелационом суду жалили су се и Небојша Савић и „Таковске новине“, али и председник општине Горњи Милановац Дејан Ковачевић.

На пресуду Апелационог суда Ковачевић има право улагања ревизије Врховном суду.

У дугогодишњој каријери радио је као новинар и репортер на Блиском Истоку, у Европи, Аустралији,  Уједињеним Арапским Емиратима. Био је дописник бројних светских листова.

Фернандо Францис је дуго година био ратни репортер, извештавао је са Блиског Истока, где је био и рањен.

„Био сам млад новинар и, пошто нико није хтео да извештава из ратова, схватио сам то као шансу да изградим каријеру. Почео сам у Ирану за време сукоба са Ираком, а наставио у Бејруту током грађанског рата. Ми тада нисмо имали заштитну опрему и осигурање, па сам престао са собом да водим фоторепортере, како не бих ризиковао још нечији живот осим свог. Тако сам почео да се бавим фотографијом“, рекао је Францис пре три године у интервјуу за BizLife.

Радио је у Јордану, Либану, Кувајту и Саудијској Арабији, али и као дописник „Гардијана“.

У Аустралију је отишао осамдесетих година прошлог века. Радио је за аустралијске медије „SBS“, „ABC“ и друге. Покренуо је и свој лист „Ал Бајрак“, који је излазио на арапском језику и читала га је арапска мањина у Аустралији.

Дуго година бавио се и документарном фотографијом. У Србији је живео прво повремено од 2015. године, а онда и стално од 2017. године. Био је ожењен историчарком уметности Зојом Бојић.

И у Србији се бавио фотографијом, али, како каже његова супруга, то су биле фотографије из свакодневног живота.

„Имао неколико изложби фотографија. Његови радови били су изложени у Галерији РТС-а, у Новом Саду, Крагујевцу...Требало је у мају да отвори изложбу и у Нишу, али она ће сада бити одложена. Надам се да ћу успети једном да је ипак тамо организујем. Био је веома угледан репортер и новинар и веома вољен човек. Новинар старог кова који се држао правих новинарских постулата током читавог свог радног века“, рекла је за УНС његова супруга Зоја Бојић.

Датум и место сахране Фернанда Франциса биће накнадно објављени.

УНЦГ сматра да свако има право да буде нездовољан радом новинара и медија и да је критика њиховог рада легитимна, али да је недопустиво блокирати рад новинара и њихово појединачно таргетирање.

Посебно је недопустиво да се у јавности саопштавају приватни подаци као својврсне потјерице за новинарима.

УНЦГ истиче да актуелни однос једног дијела јавности Србије, који таргетира новинаре РТС-а, озбиљно може угрозити њихову безбједност и овим путем пелујемо да се они који држе у блокади РТС више од седам дана, уздрже од таквих начина дисциплиновања новинара.

Уочи обележавања 22/23.априла  1999. године, 26 годинa од убиства 16 медијских радника у НАТО бомбардовању РТС-а поново истичу да је ова војна организација починила ратни злочин и увела праксу напада на медије у међународним сукобима, а да упркос томе нико из НАТО структура није одговарао.

У извештају организације Амнести интернешенел из 2000. године наводи се да су снаге НАТО починиле озбиљна кршења закона рата, што је довело до незаконитог убијања цивила, а међу истакнутим случајевима је и убиство 16 медијских радника РТС-а, које је квалификовано као ратни злочин.

„У тренутку бомбардовања у згради су радили техничари и остало производно особље. Процењује се да је у згради у тренутку напада радило око 120 цивила. Најмање 16 цивила је убијено, а још 16 је рањено“, пише у извештају ове организације која наводи и да је НАТО погодио мету коју је циљао.

У НАТО бомбардовању РТС-а, у ноћи између 22. и 23. априла 1999. године убијени су:  Јелица Мунитлак (27), шминкер, Ксенија Банковић (27), видео-миксер, Дарко Стоименовски (25), техничар у размени, Небојша Стојановић (26), техничар у мастеру, Драгорад Драгојевић (27), радник обезбеђења, Драган Тасић (29), електричар, Александар Делетић (30), камерман, Славиша Стевановић (32), техничар, Синиша Медић (32), дизајнер програма, Иван Стукало (33), техничар, Дејан Марковић (39), радник обезбеђења, Милан Јоксимовић (47), радник обезбеђења, Бранислав Јовановић (50), техничар у мастеру, Милован Јанковић (59), прецизни механичар, Томислав Митровић (61), режисер програма, и Слободан Јонтић (54), монтер.

Сјећајући се трагично страдалих колега, који су само радили свој посао, позивамо све одговорне за блокаду РТС-а да омогуће новинарима Јавног сервиса Србије да раде свој посао како најбоље знају и умију, као и да достојно обиљеже тренутке страдања својих колега.

Затечени вишедневним притиском и изолацијом којом је подвргнут колектив Јавног ТВ сервиса Републике Србије, зачуђен миром и резигнацијом којом новинарска еснафска удружења у земљи и свијету посматрају осмодневно малтретирање изражавамо  солидарност са жртвама својеврског гета.

Не мирећи се ни са чиме што се дешава, гдје је пoнижен не само РТС већ и држава Србију, дубоко и искрено смо солидарнi како са новинарима, тако и са свим часним и поштеним људима у РТС.

Предсједник УНЦГ Тихомир Бурзановић

Секретар УНЦГ Иван Милошевић

Подгорица 22.априла 2025.г.

У складу са одредбама Закона о јавном информисању и медијима (Сл. гласник РС, бр. 83/2014, 58/2016, Чл. 83, 84, 86 и 87 ... ) и Кодексом новинара Србије, захтјевам да, без накнаде, одлагања, кориговања и коментарисања, у првом наредном броју, односно у првој наредној емисији од приспећа одговора (у истом трајању и броју карактера као у прилогу) као посебан садржај објавите сљедећи одговор:

"Није тачно да је новинар Медин Халиловић физички и вербално напао уредника портала indeksonline.rs Елдина Ћоровића јер наслов вијести и интерпретација догађаја нису поткрепљени доказима. У конкретном случају дошло је до интеракције између Халиловића и Ћоровића, али није било пријетњи смрти, нити насиља и спречавања снимања. Напротив, док је стајао у непосредној близини више припадника полиције и више лице која су снимала догађаја позвао га је да се склоне из гужве и директно у лице, од њега, као колеге узме изјаву и мишљење у вези његових тврдњи да је `неки квази новинар крао дневнице из турске новинске агенције`, као и у вези подношења `кривичне пријаве због сумње за корпцију у вези медијских пројеката за 2023. и 2024. годину` од стране медија на чијем челу је Ћоровић. Наводи Ћоровића, поводом овог догађаја, су субјективни и вјероватно тенденциозни с циљем да избјегне одговорност пред јавношћу, наштети угледу Халиловића, интегритету и професији. Због означавања Медина Халиловића у јавности као починиоца кривичног дјела он ће код правосудних органа и регулаторних тијел затражити своја права. Посебно је поражавајуће и представља кршење етичких стандарда и Кодекса новинара Србије од стреане уреднице портала Удружење новинара Србије која је објавила нетачну  и "досољену" изјаву Медина Халиловића злоупотребљавајући његово јављање на телефонски позив и молбу да га назове касније, након изсласка из просторија полиције".

С обзиром да је у спорном текст објављен линк ка једном медију (indeksonline.rs), а да у истом тексту то није учињенон према нашем поратлу SNEWS (snews.rs) молим Вас да то урадите.

Унапријед захваљујем.

Срдачно,

Медин Халиловић, новинар и уредник

Као што је Ајфелова кула симбол љубави, Авалски торањ је симбол сусрета - путника са Београдом, прошлости са садашњошћу и рушевина са новим животом.

Натпис “Код куће сте” који је лебдео међу облацима

Авалски торањ се, како пише на званичном сајту, градио од 1961. до 1965. године када је пуштен у рад, а био је једини торањ на свету који је за пресек имао једнакостранични троугао. 

“Кад се прилазило Београду, он је са све четири стране света поручивао: ‘Стигли сте, ту сте’. С друге стране, сваки добронамеран путник би увек када га види рекао ‘Хвала ти, Боже, што сам стигао у вољени Београд и дај ми да се поново вратим. Када га није било, увк бих помислио”, рекао за сајт Удружења новинара Србије (УНС) Милош Бато Милатовић, који је заједно са овим удружењем покренуо акцију обнове Авалског торња.

За Милатовића је Авалски торањ био оријентир, али и место састајања, јер би ту са супругом, са којом је у браку 58 година, дочекивао заједничке пријатеље. За пилота је, каже Милатовић, Авалски торањ био замена за натпис “Добро дошли” или поруку “код куће сте”.

Крик попут Мунковог

Стабилан, на три ноге, Авалски торањ одолевао је кошави, громовима, земљотресима. Бомбама, нажалост, није могао. 

У ноћи између 29. и 30. априла 1999. године у јеку НАТО бомбардовања, Авалски торањ је срушен.  

Милатовић је рекао да је рушевине уочио ујутру, 30. априла, из градског саобраћаја.

“Када сам са супругом ишао од Трошарине према Раковици, Аваласки торањ би се видео са леве стране. Тог дана смо сви забринуто ћутали, а аутобус је био препун. Одједном је уследио крик. Сви су погледали у лево, и рекли: ‘А где је Аваласки торањ? Нема га“, рекао је Милатовић.

Уследила је реакција која је подсећала на Мунков ‘Крик’. 

Тада је, каже, обећао себи да ће га обновити. Неколико година касније састао се са колегама из УНС-а са којима је покренуо заједничку акцију обнове Торња на Авали.

Почетак УНС-ове акције

Медијска акција обнове Авалског торња почела је, каже Бато Милатовић, 2002. године, када је свој план представио тадашњем председнику УНС-а Нину Брајовићу.

“Сео сам код њега и испричао му своју жељу. Он је рекао: ‘Добра ти је идеја. Ево ти канцеларија и наша подршка”, сећа се Милатовић.

Садашњи генерални секретар, а тадашњи председник УНС-а, Нино Брајовић каже да је Милатовићева идеја за њега била одлична, али да је истовремено и страховао.

“У питању је био страх како ћемо ми, као аматери, то да изведемо без ичије помоћи”, каже Брајовић за сајт УНС-а.

Због тога су, како је рекао, почели да тестирају јавност, мотивишући медије да пишу о идеји обнове Авалског торња. То је, додаје Брајовић, добро разумео и генерални директор РТС-а Александар Тијанић, који им се придружио у акцији.

Торањ зрачио лепотом и модернизмом

Авалски торањ, каже Нино Брајовић, одликовала је не само архитектонска лепота, већ и дух модернизма с краја 60-их и почетка 70-их година 20. века.

Након што је НАТО срушио Авалски торањ, показало се, каже Нино Брајовић, да је он део нашег колективног памћења. Он га је и након што је срушен увек погледом тражио, иако је знао да га тамо више нема.

“Сматрао сам да Београд не може да буде то што јесте уколико торањ не вратимо на његово место. Поражавајуће и понижавајуће деловала је та хрпа срушеног бетона и гвожђа која је стајала на Авали”, рекао је Брајовић. 

Београд је остао без заставе

Акцију је отворио егзибициони меч који су у препуној хали “Пионир” 2005. године одиграли Ана Ивановић и Новак Ђоковић. Приход од улазница ишао је за изградњу Авалског торња.

Убрзо је Авалски торањ добио и своју химну, коју је компоновао Корнелије Ковач, а текст “Са Авале плаве” написао Љубивоје Ршумовић.

Ршумовић је за сајт УНС-а рекао да свима који су учествовали у изградњи Авалског торња честита јубилеј. Подестио је на стихове песме, рекавши да је те 1999. године “Београд остао без заставе”, и да су биле потребне “нове близине да загрејемо руке и главе, да се опет поносно вине Торањ врх Авале плаве”.

Осим стихова и нота, важне за обнову биле су и слике, а ту је важну улогу, како каже иницијатор акције Бато Милатовић, имала Оља Ивањицики.

“Оља Ивањицки нам је помогла да окупимо велики број сликара, који су доносили своје радове. Преко Јутарњег програма РТС-а смо водили аукције за продају тих слика”, прича Бато Милатовић.

Акцији се придружило много грађана Србије – од запослених у културно-уметничким друштвима и позориштима до ђака и пензионера.

“Један величанствен догађај био је када је школа „Васа Чарапић“ заједно са школом „Драгојло Дудић“ са Звездаре организовала сусрет. Прикупљали су ђачки динар. Упоредо су и пензионери слали по 100, 150 динара. Ми смо им говорили да то не раде и да сачувају новац, али нису нас слушали”, рекао је он.

Недостајао је много и морао је да се врати

Удружење новинара Србије је током ове акције са РТС-ом сакупило скоро три милиона евра за изградњу торња, а остатак до девет милиона финансирала је држава.

Генерални секретар УНС -а Нино Брајовић истиче да је на крају тешко било набавити скупу опрему која се налази на врху Торња.

“Помогао нам је и министар Оливер Дулић, јер је, иако је торањ био завршен, за добијање употребне дозволе било потребно набавити скупе лампе које служе као сигнализација за авионе који лете тим коридором”, рекао је Брајовић.

Брајовић је додао да је најважнуију улогу са стране државе у овој акцији имао министар за капиталне инвестиције у две Владе Србије — Велимир Илић. Он је, заједно са УНС-ом и РТС-ом, формирао Одбор за изградњу Авалског торња.

Велимир Илић за сајт УНС-а каже да је, имајући у виду изазове са којима су се сусретали, обнова Авалског торња била на нивоу ремек-дела.

“Пробали смо камионима да разносимо материјал, али је све то тешко ишло. Када би се камионима ишло низбрдо, услед тешког терета, запалиле би се кочнице”, прича Илић за УНС.

Будући да се радило на великим висинама, проблем су, како је навео Илић, правили и облаци, а све то је изискивало и громобранску заштиту.

“Набављали смо мреже како бисмо заштитили раднике који су били на великим висинама. Када би се наоблачило, за неколико минута облаци би стигли до радника и потпуно их блокирали. Уз то проблематично је било покрити и све трошкове, али смо успели да све изведемо у рекордном року”, навео је он.

Ипак, Илић је истакао да је вредело упустити се у акцију и придружити се иницијативи коју су покренули новинари у Одбору за изградњу Авалског торња.

Ова акција за њега је, како је додао, подразумевала и повратак симбола Београда.

“Када сам као студент путовао ка Београду, Авалски торањ је био знак да смо већ надомак града. Недостајао је пуно и морао је да се врати”, рекао је Илић. 

Награда “Ђоко Вјештица” као природан наставак акције

Авалски торањ се вратио и свечано је отворен 21. априла 2010. године. Обновљени Авалски торањ је за два метра виши, али га, како је писао Матија Бећковић, треба посматрати као споменик старом.

Троножац на којем је стајао обновљени Авалски торањ чинила је новинарска акција. Њен логичан продужетак била је награда за новинараку хуманост, која је установљена 2011. године.

Првобитна идеја је, каже Брајовић, била да се награда званично зове „Авалски торањ“, али да су, схвативши колико су новинари моћни у акцијама солидарности у УНС-у решили да она носи име новинара.

“У сваком случају, ми смо имали у виду чињеницу да су новинари пре свега најзаслужнији за обнову Авалског торња. Сматрали смо да тај новинарски ангажман, пре свега заснован на хуманости, заслужује награду”.

Хуманитарни рад Ђока Вјештице је, каже Брајовић, био најближи тој идеји. 

“Био је велики неимар у новинарству. Награда за новинарску хуманост данас поносно носи његово име”, навео је Брајовић.

Уз ТВ лица, новинаре, презентере Euronews Србија телевизије стале су колегинице и колеге сниматељи, монтажери, организатори, продуценти, новинари који раде на сајту.

“Ми, група новинара Euronews Србија, ограђујемо се од саопштења које је објављено без потписа уредништва или управе наше куће и сагласности и знања редакције у ком ‘позивамо надлежне да омогуће рад РТС-а’, као и од непримерених формулација које се користе у тексту (помињање логора и гета)”, почетак је отвореног писма новинарки и новинара Euronews-a. 

Они су додали да су ту да извештавају, а не да позивају да полиција или други државни органи реагују против неког, нарочито у случају када би таква реакција вероватно резултирала насиљем.

“Истовремено, наглашавамо да сматрамо да је моменат да се професија врати себи и да се медији уређују у складу са професионалним стандардима, законима и Кодексом новинара и новинарки Србије”, навеле су новинарке и новинари Euronews Србија. 

Потписнице и потписници отвореног писма захтевају и да сви друштвени актери то одмах омогуће и колегама са РТС-а. 

“То исто тражимо и за себе, као и за све друге новинаре и редакције у земљи. Најоштрије осуђујемо сваки вид таргетирања и вређања наших колега са РТС-а, као и незаконито објављивање њихових бројева телефона”, наводи се у отвореном писму.

Новинарке и новинари Euronews-а навели су и да нису сагласни са блокадом медија, без обзира на ниво професионализма који су у претходним годинама показали.

Додали су и да новинар не сме бити кажњаван због одбијања да изврши налог којим би кршио правна и етичка правила новинарске професије. 

Саопштење иза кога не стоји 68 новинара

Претходно објављено саопштење под насловом “Позивамо надлежне да омогуће рад РТС-а”, потписано са Euronews Србија, било је, како је у даљем тексту наведено, позив надлежним органима, новинарским удружењима и институцијама да омогуће рад РТС-у.

“Више од 70 сати наше колеге са Радио-телевизије Србије раде у гету и живе на потерницама. Више од 70 сати не могу да оду на свој посао, не могу да извештавају, укинута су им сва права, протерани су из јавног простора и линчовани на друштвеним мрежама. Више од 70 сати изложени су тортури, иживљавању без преседана, физичком и психичком насиљу.

Више од 70 сати, сви ми, људи из медија, новинари, углавном немо посматрамо како наше колеге терају у логоре, и како над њима спроводе уличну, сирову и бруталну револуционарну ‘правду’ која, код сваког нормалног, мора да изазове не само страх него и гађење”, писало је у овом саопштењу.

У том обраћању наводи се да је “последњи тренутак да, као професија, као људи, дигнемо свој глас против оних који покушавају да преваспитају медије и да не дозволимо да наше колеге дочекују највећи празник као таоци неколицине”.

“Реч је не само о људима са РТС-а него о свима нама, о сваком медију, о целој професији. Реч је о нашем праву на рад, о нашој слободи говора, праву на мишљење и праву да сами уређујемо наше медије, а не да нам их уређује улица. Реч је о томе да ли ћемо да живимо без страха од линча, зато што је свака потерница за неким из РТС-а, потерница за свима нама”, писало је у овом саопштењу.

Ана Брнабић подржала саопштење под насловом “Позивамо надлежне да омогуће рад РТС-а”

Овом саопштењу касније су се, како пише на сајту РТС-а, придружили Политика, Вечерње новости, Танјуг, Прва, Б92, Пинк, Курир, Информер, Ало. Касније је ово обраћање подржала председница Народне Скупштине Републике Србије Ана Брнабић.

"Браво за Јуроњуз Србија! Нико пристојан и нормалан у овој земљи не сме да остане нем на терор коме су изложени запослени на РТС. Ово што њима раде, једноставно је неприхватљиво. Срам било сва она медијска и новинарска удружења, све политичаре, јавне личности, независне институције, невладине организације, међународне организације, дипломатске мисије и све остале који ћуте и тиме одобравају терор над овим људима. Свако са трунком правичности у себи, данас ће стајати уз РТС. Стоп терору", навела је Брнабић на Иксу.  

Град Ниш има пет градских општина — Црвени крст, Медијану, Нишку Бању, Палилулу и Пантелеј. Од ових пет општина, само је Палилула, у буџету за 2025. годину, предвидела новац за јавно информисање, и то 1.500.000 динара. 

Ипак, Палилула није расписала конкурс за пројектно суфинансирање медија. 

,,Градска општина Палилула до сада никада није расписивала конкурсе за суфинансирање медијских пројеката за остваривање јавног интереса у области јавног информисања, нити то има у плану за ову годину”, наводи се у одговору који смо добили из ове Градске општине.

Милион и по динара намењени су, како наводе из Градске општине Палилула, за ,,емитовање пригодних честитки поводом значајних датума и празника у штампаним и електронским медијима”.

Медијана једина расписала конкурс, али га није предвидела буџетом

Градска општина Медијана у буџету има средства предвиђена за ,,Развој културе и информисања “ (према ребалансу усвојеном 6. марта — укупно 9.236.000 динара), али су она распоређена за три конкретна пројекта, а не за ,,остваривање и унапређење јавног интереса у области јавног информисања”. Ни у претходној Одлуци о буџету за 2025. годину, донету пре ребаланса, за ову намену нису била опредељена средства. 

И поред тога што буџетом није предвидела финасирање медијских пројеката, Медијана је расписала конкурс првог марта — пет дана пре доношења Одлуке о првој измени и допуни одлуке о буџету Градске општине Медијана за 2025. годину. Износ предвиђен за суфинансирање производње медијских садржаја на овом конкурсу је 4.000.000 динара.

УНС је покушао да од надлежних у Медијани добије објашњење и одговор на питање из које буџетске ставке ће бити суфинансирани медијски пројекти, али нисмо добили одговор.

Подсећамо да су нишке општине Пантелеј, Медијана и Црвени крст претходних година расписивале конкурсе, што показује и база Удружења новинара Србије (УНС) о буџетском суфинансирању производње медијских садржаја у Србији.

Да ли би увођење обавезног расписивања конкурса на нивоу градских општина допринело бољем положају медија?  

Објективно информисање грађана о свим темама и проблемима од јавног интереса требало би да буде прека потреба сваке јединице локалне самоуправе, наводи потпредседник Удружења новинара Србије  (УНС) Слободан Ћирић. 

,,Објективно информисање би у сваком случају доприносило бољим условима живота људи у тој средини, јер добро обавештени грађани представљају предуслов за сваки бољитак. Код нас, међутим, имам утисак да поједине локалне власти улагање у остваривање јавног интереса у области информисања доживљавају као беспотребни трошак и тако се и понашају”, сматра он.

Каже да законско решење по којем градске општине нису у обавези да расписују конкурсе за суфинансирање медијских пројеката ,,није добро” и ,,да би га требало мењати”. 

,,Суфинансирање медијских пројеката требало би да буде обавезна ставка сваког буџета сваке локалне самоуправе. У свакој локалној средини, па и у градским општинама, постоје проблеми, теме које су, независно од више инстанце, у овом случају града, важне за грађане само те средине и свакако постоји јавни интерес да људи о њима буду обавештени”, наводи Ћирић. 

Истиче да због тога ,,улагање у суфинансирање медијских пројеката, уколико се ради на прави начин, уз поштовање законом утврђених правила и ангажовање правих људи који ће изабрати такве пројекте, не на основу потреба и жеља актуелне власти, него на основу професионалних стандарда који важе у медијској сфери, сигурно није трошак него улагање у бољу будућност сваке локалне средине”.

Са друге стране, директор за правне послове Независног друштва новинара Војводине Вељко Милић размишља другачије.

,,Када би конкурсно сифунансирање функционисало у складу са Законом, можда би и било неког ефекта. Овако би се само још више новца преливало таблоидима”, сматра Милић.

„Био сам на новинарском задатку када ми је пришао Халиловић. Он се пронашао у неком тексту који сам ја раније писао, а у којем он уопште није био споменут. Рекао ми је: ’Видећеш ти ко краде дневнице’ и почео да ме вуче за руку. Рекао сам му да престане, да снимам, али ме је одвукао, што се може видети и из снимака других колега које су извештавале. Онда ми је и запретио смрћу“, рекао је Ћоровић за УНС.

Како додаје, случај је пријавио полицији.

„Дао сам изјаву, они су обавестили Тужилаштво, речено ми је да ће скинути и снимке са надзорних камера. Позвали су Халиловића и он је сада у полицији, даје изјаву“, каже Ћоровић.

УНС је овим поводом позвао и Халиловића који нам је потврдио да је у полицији, али, како каже, „не због овог догађаја“.

„Немам коментар, не знам шта да кажем осим да су то лажи и неистине. Нисам га напао, пришао сам му да му кажем нешто у вези са његовим текстом. Он се можда уплашио, али није тачно да сам га напао“, рекао је Халиловић УНС-у и завршио разговор јер га „зове инспектор“.

Желимо вам срећан Ускрс!