Истраживање о безбедности новинара у 2023. години засновано је на анкети у којој је учествовало 130 новинара и медијских радника. Аутор извештаја је Иво Чоловић.

Најчешћи вид репресије који су новинари наводили су институционални притисци (46,2 одсто) у које се убрајају онемогућавање приступа медијским догађајима и злоупотреба положаја надлежних органа. Други најчешћи вид угрожавања слободе медија су економски притисци или несигурност посла (40,2 одсто), а прате их вербалне претње (30,5 одсто).

Новинари који извештавају о незаконитим радњама и корупцији углавном су наводили да су претње пријављивали полицији и тужилаштву, док су новинари који извештавају о дневним актуелностима у највећој мери наводили да нису пријавили претње.

Реаговање надлежних органа у случајевима пријављених претњи готови сви новинари оценили су као неадекватно (90 одсто). Највећи број претњи, како су навели испитаници, долазио је од анонимних пошиљалаца (14,1 одсто), грађана који се изјашњавају као присталице неке политичке странке (14,1 одсто) и јавних функционера (13,1 одсто).

Сваки четврти новинар који је био изложени претњама, нападима и притисцима, навео је да су ове ситуације утицале на његово физичко здравље, док је 40 одсто испитаника приметило анксиозност, осећај нелагодности и стрепњу.

Од бољег правног статуса новинара до ређе самоцензуре

Новинари у Србији се, како је анкета показала, у великој мери суочавају са дигиталним насиљем и растућом аутоцензуром. О томе говори и податак да је више од половине анкетираних новинара признало је да су одустали од објављивања неког медијског садржаја који су произвели. Као најчешће разлоге за овакву одлуку новинари су наводили страх за безбедност, притисак од послодавца и етичке дилеме.

До самоцензуре у највећој мери доводе политички и економски притисци. Ипак, када су директно упитани да ли власници утичу на самоцензуру својим неприкладним поступцима, испитаници су били подељених мишљења. Половина је тако сматрала да власници немају утицај на одлуку новинара да нешто не објави, док је половина сматрала да овај утицај ипак постоји.

У истраживању су на основу одговора испитаника издвојена три елемента која би могла довести до смањења аутоцензуре. У питању су већи утицај јавности и залагање за слободу медија, регулисан правни статус новинара и побољшана правна заштита новинара. Иако недостатак правне заштите није препознат као један од главних фактора који доводе до аутоцензуре, новинари сматрају да би побољшање правног оквира и заштита новинара ипак допринели смањењу самоцензуре међу новинарима.

Осим пораста самоцензуре, како се наводи у истраживању, забрињавајући податак је и да је 40 одсто новинара навело да се суочава са дигиталним узнемиравањем. Као најчешће облике дигиталног узнемиравања новинари су навели сајбер насиље, узнемиравање путем објава и коментара и лажно представљање.

Цео извештај доступан је у прилогу.

Управо ова реченица била је окидач за избијање насиља 2004. године у ком је убијено 19 људи и уништено 39 цркава и манастира, попаљена села и урбане средине, претучено и малтретирано више од 900, а протерано око 4.000 Срба.

Дан након што је Удружење новинара Србије (УНС) са својим огранком на Косову реаговало на овогодишњу вест, РТК ју је изменио наглашавајући да је „коригована након претходне ненамерне техничке новинарске грешке, због чега се извињавају“.

Иако је избачена формулација да су се албанска деца утопила „док су бежала од групе српских младића“, у измењеној информацији је изостављено да је насиље 17. марта 2004. године било усмерено против Срба.

У овој вести се уништавање храмова и имовине Српске православне цркве описује као „догађај праћен паљењем православних верских објеката и кућа на Косову“. И док се у вести ни на који начин не помињу Срби, истиче се да је „са друге стране уништена имовина и стотине приватних објеката Албанаца“.

И након реакције УНС-а и његовог огранка на Косову у којој се најоштрије осуђују „корекције“, као и дистанцирања од спорног текста најмање педесеторо запослених на ТВ каналу РТК2 на српском језику и у српској редакцији РТК1 и који захтевају да се истражи професионална одговорног у вези с тим, ова вест се дуже од месец дана налази на сајтовима РТК на српском и албанском језику.

Огранак Удружења новинара Србије (УНС) на Косову упутио је поводом овог случаја жалбу Савету за штампу Косова и обратио се амбасадама и међународним организацијама у Приштини. Одговора још увек нема.

Како УНС незванично сазнаје, жалба ће у Савету за штампу Косова бити разматрана ове недеље.

УНС се пре две недеље обратио и генералном директору РТК-а Шкумбину Ахметџекају истакавши да је „коригована“ верзија ове информације “више од две недеље” на сајтовима РТК, што је једнако неприхватљиво као и њено објављивање. УНС је генералног директора РТК подсетио и на последице настале након објављивања те вести. Одговор Ахметџекаја, УНС није добио.

УНС је, убрзо након што је објављена ова вест 17. марта 2024. године, о томе oбавестио  Међународну (ИФЈ) и Европску федерацију новинара (ЕФЈ), као и још седам међународних новинарских и медијских организација - Article 19, Европски центар за слободу штампе и медија (ЕЦПМФ), организације Free Press Unlimited и OBC Transeuropa, Репортере без граница, International Press Institute(ИПИ) и мрежу SafeJournalists.

Од укупно 186 пријава које је послало 95 уметника Западног Балкана, стручни жири је одабрао 44 рада који чине ову изложбу. За најбоље су изабране карикатуре Душана Петричића.

Такмичење и изложбу организовали су Светски покрет карикатуриста и Министарство иностраних послова Холандије.

„Карикатуристи, који својим оловкама позивају власт на одговорност и разоткривају неправду, злоупотребу моћи и корупцију, не могу да раде свој посао без слободе медија“, навео је Светски покрет карикатуриста у позиву за такмичење.

Жири који је одлучивао о наградама чинили су координаторка програма Института за медије Црне Горе Дина Бајрамспахић, директорка Центра за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) Милица Шарић, генерална директорка Фактоје Клодиана Капо, Џемајл Реџа из Удружења новинара Косова,  професионални стрип цртач Филип Андроник, као и професионални уметник и стрип дизајнер Игор Стевковски Стевац.

УНС је, иначе, пре две недеље обавестио ЕФЈ да УНС и УНС на Косову не прихватају учешће на Годишњој скупштини због дискриминације, односно искључивања из припреме и организовања Скупштине у Приштини.

Предлог резолуције о истрагама убистава новинара на Косову

У Предлогу резолуције о истрагама убистава новинара на Косову, који је УНС послао ЕФЈ-у, наводи се да Скупштина ове федерације тражи да Управни одбор ЕФЈ-а од УНМИК-а, ЕУЛЕКС-а и власти на Косову захтева да се формира међународна експертска Комисија која би помогла у истраживању убистава, киднаповања и нестанака 19 новинара и медијских радника на Косову у периоду од 1998. до 2005. године.

У Предлогу резолуције коју је УНС поднео истиче се да ће Скупштина ЕФЈ-а тражити да се у рад међународне Комисије за истраживање убистава, киднаповања и нестанака новинара и медијских радника на Косову у периоду од 1998. до 2005. године, као експерти, укључе судије и тужиоци из Београда и Приштине, представници међународних мисија које су у поменутом периоду биле задужене за владавину права на Косову (УНМИК и EULEX), као и представници УНС-а и Асоцијације новинара Косова.

У Предлогу резолуције о истрагама убистава новинара на Косову такође се тражи да представници Управог одбора ЕФЈ-а, у сарадњи са чланицама, раде на стварању услова за формирање међународне Комсије за истраживање ових злочина, као и да тужилаштва из Београда и Приштине сарађују директно или уз посредовање партнера од поверења обе стране и редовно о резултатима обевштавају јавност.

Уколико резолуција о убиству новинара коју је УНС предложио буде усвојена на скупу у Приштини, Скупштина ЕФЈ-а ће њоме захтевати и да Специјални суд за ратне злочине на Косову отвори истраге о убијеним и несталим новинарима и медијским радницима на Косову од 1998. до 2005. године.

Резолуцијом ће, уколико буде усвојена, Скупштина ЕФЈ-а тражити и да Уједињене нације спроведу закључке Саветодавне комисије Уједињених нација за људска права (ХРАП), а у којима се констатује кршење Европске конвенције о људским правима у раду УНМИК-а. Скупштина ЕФЈ-а ће у том случају тражити да Уједињене нације обештете породице жртава, као и да о томе обавесте јавност.

У Предлог резолуције уврштен је и захтев Скупштине ЕФЈ-а да мисија EULEX и Савет министара ЕУ, под чијим окриљем је мандат EULEX -а, јавно саопште због чега у њеном извршном мандату владавине права на Косову нису спроведене ефикасне истраге убистава, киднаповања и нестанака новинара и медијских радника у периоду од 1998. до 2005. године, као и да  Савет министара ЕУ установи да ли је EULEX прекршио Европску конвенцију о људским правима.

„Скупштина ЕФЈ-а тражи да ЕУ, која је преузела обавезе да поступа у складу са међународним резолуцијама, у потпуности поштује ову Резолуцију и допринесе истрагама убијених и несталих новинара и медијских радника на Косову, као и да о предузетим корацима обавести ИФЈ, ЕФЈ и јавност. 

Скупштина позива Управни одбор ЕФЈ-а да у сарадњи са другим организацијама, удружењима, Саветом Европе, Уједињеним нацијама и ОЕБС-ом, као и другим међународним телима редовно прати истраге ових убистава и киднаповања и нестанака и да о томе обавештава јавност“, пише у Предлогу резолуције који је УНС посало ЕФЈ-у. 

У овом документу се констатује да је прошло 26 година од почетка серије убијања, киднаповања и нестанака деветнаест новинара и медијских радника који су радили за медије на српском и албанском језику и немачки „Штерн“, а да нико није приведен правди за ове злочине почињене између 1998. и 2005. године.

У Предлогу резолуције истиче се да ништа није предузето како би се одговорни за ове злочине привели правди, ни након Резолуција Скупштина Европске федерације новинара донетих 2018. године (у Лисабону) и 2022. године (у Загребу), којима се тражи ефикасна истрага ових злочина, а које су усвојене на предлог УНС-а.

Предлогом резолуције подсећа се да истраге нису покренуте ни након што су информације о овим злочинима објављене на Платформи Савета Европе за заштиту новинарства и безбедност новинара 2018. године и указује на позитивно искуство у формирању и остварене резултате рада Комисије за истраживање убистава новинара које је 2012. године формирала Влада Србије и захваљујући којој је, између осталог, подигнута оптужница за убиство новинара Славка Ћурувије.

Предлогом резолуције истиче се да је истрага убистава, киднаповања и нестанака новинара и медијских радника, била у надлежности мисије Уједињених нација на Косову (УНМИК) која је имала извршну власт од 1999. до 2008. године и подсећа да је од 2008. године одговорност прешла у руке мисије Европске Уније (Eulex), али да ни до данас нису расветљени ови злочини.

Предлог резолуције о независном Јавном сервису на српском језику на Косову

Осим Предлога резолуције о истрагама убистава новинара на Косову, УНС је ЕФЈ-у упутио и Предлог резолуције о независном Јавном сервису на српском језику.

У овом Предлогу констатује се да је на иницијативу УНС-а у преговорима Београда и Приштине, које је водио специјални изасланик УН Марти Ахтисари, у његовом Свеобухватном предлогу за решење статуса Косова (тзв. Ахтисаријев план) гарантовано право српској заједници да има јавни сервис на матерњем језику који би имао своју фреквенцију.

Уколико ова резолуција буде усвојена, Скупштина ЕФЈ ће њоме тражити да Скупштина Косова донесе Закон којим ће, у складу са планом Мартија Ахтисарија и Уставом Косова, српска заједница добити оснивачки, управљачки и уређивачки независни канал на матерњем језику, са посебном фреквенцијом која ће покривати целу територију Косова.

Скупштина ЕФЈ-а ће у том случају захтевати да се Законом предвиди да овај независни канал буде финансиран из претплате за Јавне сервисе и да Управни одбор ЕФЈ-а, у сарадњи са међународним телима и организацијама и удружењима новинара које делују на Косову прати реализацију ове Резолуције. 

Предлог је, наводи се, заснован на шездесетогодишњој пракси медијских јавних емитера у Белгији.

У Белгији, подсећа УНС у Предлогу, од 1960. године постоје три одвојена јавна емитера. У питању су Фламанска радио и телевизијска радиодифузна организација- ВРТ, јавни емитер за заједницу француског говорног подручја који служи Валонији и великом делу Брисела – РТБФ и емитер за заједницу немачког говорног подручја Белгије – БРФ.

„Њихов модел и добро искуство су недвосмислена препорука да се такав концепт примени на Косову“, пише у Предлогу резолуције о независном каналу на српском језику.

У овом документу подсећа се да је Уставом Косова (јун 2008. године) гарантовано право српској заједници на независни телевизијски канал на матерњем језику који ће покривати целу територију Косова и истиче да Законом о радио-телевизији Косова није спроведена Уставна одредба да овај канал има независну оснивачку, управљачку и уређивачку структуру, као ни да покрива целу територију Косова и има посебну фреквенцију.

Мартовски погром, пише у Предлогу резолуције који је УНС послао ЕФЈ-у, почео након што је Јавни сервис Косова (РТК) објавио лажну вест да су се тројица албанских дечака утопила у реци Ибар „док су бежала од групе српских младића“. Након објављивања ове лажне вести, смртно је страдало 19 људи, оштећено и уништено 39 цркава и манастира, попаљена села и урбане средине, претучено и малтретирано више од 900, а протерано око 4.000 Срба“. После 17 година РТК је поновио ову лажну вест.

Бркић је за сајт УНС-а рекао да је Живковић заслужан што се Ауто прес клуб одржао.

„Сада ћемо се сви заједно трудити да одржимо све за шта се Пеца Живковић залагао. План је да сви досадашњи чланови остану у Ауто прес клубу, али и да проширимо чланство. Такође, намеравамо да активности које смо повремено спроводили постану редовне, али и да осмислимо неке нове“, навео је он.

Осим председника, чланови Ауто прес клуба изабрали су Комисију за пријем у чланство, коју ће чинити члан Управе УНС-а и спортски новинар Душан Албијанић и аутомобилски новинари Владица Шљивић и Драган Симић.

Како је објављено на сајту Donacije.rs путем којег се може уплатити новац, до данас се у акцију укључило 13 донатора, а прикупљено је 58.700 динара.

Циљ иницијативе је да се ода почаст новинару који је оставио дубок траг у заједници и био веома цењен међу колегама на медијској сцени, не само у Нишу, него у целој Србији.

Мурал ће бити на зиду зграде у улици Облачића Рада, где је Додеровић живео. Идејно решење изгледа мурала креирао је познати нишки уметник Ешко Куртић, а планирана површина на којој ће се наћи портрет је 14 квадрата (4x3.5 метара).

Због немогућности да се мурал ослика директно на фасадним циглама зграде, биће потребна израда и монтажа бетонске конструкције (плоче) која би била постављена на зиду. Кроз кампању желимо да обезбедимо средства за плочу, као и за ангажовање уметника за осликавање мурала.

Буџет акције:

→ Израда и монтажа плоче на којој ће бити осликан мурал: 120.000 динара
→ Ангажовање уметника за осликавање мурала: 200.000 динара
→ Укупно: 320.000 динара

Кампању можете подржати уплатом путем платформе Donacije.rs, као и директном уплатом на рачун Локалне фондације Ниш: 

Ко је био Милорад Додеровић?

Милорад Додеровић рођен је 1953. године у селу Маровац, општина Медвеђа. Од 1974. године живео је и радио у Нишу. Четири деценије се професионално бавио новинарством, а од 1994. године био је стални дописник програма на српском језику аустралијског државног СБС радија. Као члан Управе и Извршног одбора Удружења новинара Србије (УНС) активно се залагао за слободу медија и бољи положај новинара.

Током новинарске каријере објављивао је своје текстове у југословенским и српским новинама и часописима. Дванаест година у нишким Народним новинама био је политички коментатор и уредник у ДЕСК-у и извештач из савезног и републичког парламента. Један је од оснивача Локалног антикорупцијског форума (ЛАФ) у Нишу.

У јуну 1989. године био је уредник нишког омладинског недељника Графит, када је због његовог интервјуа са Момом Капором, 101. број овог недељника забрањен.

Свој први роман „Хоџина кћи” објавио је 2018. године у издању Удружења писаца „Седмица” из Франкфурта и нишке агенције Свици. Књигу „Седма сила без крила” је објавио 2019. године, у којој је приказао многобројна искуства и анегдоте из богате новинарске каријере.

Преминуо је 30. децембра 2020. године у Нишу.

Кандидати за члана УО РТВ-а су политиколог Драган Пејић, новинарка Гордана Влајић и индустријски инжењер Мирослав Копања.

Приговоре на усвојенe листe могуће је поднети до 2. маја.

О Бокоњићевом животу и раду говориле су његове колеге, родбина и пријатељи.

Тим поводом, историчар Видан Богдановић рекао је да су „златне године београдског радија“ биле управо шездесете, седамдесете и осамдесете када је Бокоњић уређивао и водио радијске емисије „Путеви културе“ и „Догађаји и поводи“.

Додао је да су ове емисије биле повод да радио апарат у његовој кући буде стално укључен.

„Иако је тек по неке његове емисије могуће пронаћи на интернету или послушати их када се репризирају, чим их чујемо буде нам јасан њихов значај“, сматра Богдановић.

Присетио се да је у тренутку Бокоњићеве смрти имао двадесет година.

„О њему сам могао да чујем и од мојих родитеља, тачније од мог оца, који га је упознао као драмског писца, са којим је сарађивао и о којем је говорио са великим поштовањем.

Како је рекао, Бокоњић је успешно „спроводио мисију“ да у то време што више људи упозна са културним дешавањима, а самим тим и да их заинтересује и укључи их.

Драматург Душан Ч. Јовановић, иначе кум Бокоњића и његове жене Миме, посветио је одломак из своје књиге „Дневник једног драматурга“  управо Драгољубу Бокоњићу.

„Драгољуба Бокоњића сам упознао у другом разреду Девете београдске гимазије, када су он и Слободан Ступар дошли из Земуна у нашу Гимназију. Он је у једној земунској позоришној групи правио представу у којој је његова девојка и будућа супруга Мима играла чистачицу. Када су се Мима и Драгољуб вечали, ја сам им био кум“, написао је Јовановић у својој књизи.

Драгољуб Бокоњић преминуо је априла 2007. године у 59. години.

Рођен је 6. јула 1949. године у Београду, где је завршио драматургију на Факултету драмских уметности. Новинарством се бавио од 1970. године, када је почео да пише у омладинском листу „Сусрет“. Две године касније почео је Бокоњићев рад на Радио Београду 202, где је радио као сарадник информативне редакције.

Када је прешао на Други програм Радио Београда, извештавао је о култури - водио је Културни дневник, као и емисије „Путеви културе“ и „Догађаји и поводи“.

Бокоњић је био уредник и један од оснивача часописа за културу и уметност „4Ф“ у издању Универзитета уметности у Београду.

Скупу сећања на Драгољуба Бокоњића присуствовали су његова супруга Марина Мима Бокоњић и син Лука Бокоњић.

Нова сазнања о убијеним и несталим новинарима на територији бивше Југославије представили су Драгана Бјелица и Филип Мириловић, који су истраживали убиство дописничке екипе РТС-а на Банији, и Јелена С. Спасић, која писала о новинарима страдалим на територији Босне и Херцеговине.

Бјелица је подсетила да је ове случајеве УНС опсежно истраживао годинама и да су пронашли доказе о којима нису биле обавештене ни породице страдалих.

„У случају шабачке екипе 2010. године пронашли смо да постоје обдукциони налази, а ни породице нису знале да је урађена обдукција. Те податке дао нам је Зоран Станковић. До данас нисмо објављивали све податке, али на основу њих смо могли закључити да је високотиражни хрватски недељник Слободни тједник, за који неко ће рећи да је опскурни таблоид убилачке природе, објављивао неистините информације“, рекла је Бјелица.

Додала је да су у овом недељнику објављивани спискови људи и информације о њима, након којих су они нестајали или били убијени.  Вредност овог истраживања је у томе што је оповргло бројне информације објављене у овом листу.

„Писали су да су новинари РТС-а, тада Радио-телевизије Београд, били у униформама и носили наоружање. На основу обдукционих налаза, ми смо оповргли оно што су писали. Такође, у нашем истраживању показали смо да је садржај личне ташне коју је носио Зоран Амиџић објављиван у другачијем контексту у овом недељнику“, навела је Бјелица.

Списак на ком су били малолетни рукометаши Металопластике, где је играо и Амиџићев син, у Слободном тједнику је, како је рекла Бјелица, описан као списак четника који су дошли да ратују против Хрватске. Цео текст, навела је, има много конструкција које су у то време послужиле ратној пропаганди.

„Полиција је игром случаја после убиства шабачке екипе имала тај текст, који је остао најзначајнији доказ односно артефакт за траг до убица. О томе нам је говорила и супруга покојног Амиџића“, додала је она.

Бјелица је навела да ови текстови имају посебну вредност јер би, без њих, остало забележено само оно што је „Слободни тједник“ писао.

Видео: УНС

„Осим УНС-а, тим случајем се није бавио нико. Жао ми је што никад то није радио ни РТС, јер је у питању велика медијска кућа која би могла да издвоји средства за велики истраживачки тим“, додала је она.

Филип Мириловић, који је са Бјелицом истраживао убиство шабачке екипе, рекао је да је логично питање које из овога следи – „Зашто новинари УНС-а нису контактирали аутора текста из ‘Слободног тједника’?“

„Одговор је зато што иза њега стоји псеудоним особе која не постоји. Иза њега стоји Јован Кубура, који је највероватније један од сталних чланова редакције Слободно тједника. Ипак, нисмо хтели да упиремо прстом о коме се ради јер још увек за то немамо довољно доказа“, рекао је Мириловић.

Слободни тједник је пример који је, навео је Мириловић, помогао истраживачком тиму УНС-а да разуме како је функционисала цела ратна машинерија.

Видео: УНС

„Видели смо како је изгледало извештавање са хрватске стране о том догађају, а како са српске. И извештавање са српске стране је такође некада ишло у потпуно погрешном смеру“, рекао је он.

Мириловић је додао да су му водиља биле опсежне анализе о рату које су јавно доступне. Истраживање је, како је рекао, отежало то што је много година прошло од тада, те су многи важни сведоци и потенцијални саговорници преминули.

Његов задатак, додао је, није био да открије ко је убио шабачку екипу већ да прикаже ко се све у том периоду кретао по рејону где су новинари страдали.

Председник Комисије за истраживање убистава новинара Веран Матић рекао је да се фалсификовање и кривотворење информација које је постојало у Слободном тједнику може пронаћи и у многим данашњим медијима.

Истраживања попут овог, додао је Матић, веома су важна и битно је да се сви случајеви убистава новинара држе под оком јавности. Матић је нагласио значај солидарности међу новинарима у раду на откривању информација о убиствима медијски радника.

Говорећи о нерасветљеним околностима смрти новинара, указао је на проблем са застаром случаја смрти новинарке Даде Вујасиновић. Ипак, додао је да је важно не одустајати од истраживања, ма шта се дешавало, јер се нове чињенице увек појављују.

Када је у питању убиство новинара Милана Пантића, рекао је да ће унутар МУП-а морати да се оснује нова група за истраживање овог убиства. Није задовољан, како је истакао, ни пресудом за убиство Ћурувије и током суђења, у коме је, према његовим речима, било доста опструкција.

Као једно од важних УНС-ових истраживања издвојио је и Истраживање о убијеним и несталим новинарима на КиМ, истакавши да се тиме нико пре УНС-а није бавио. Додао је и да у два до три случаја постоје елементи који би били значајни за прављење помака у истрази.

О новинарима који су страдали у Босни и Херцеговини, како је рекла Јелена С. Спасић, била су позната само имена страдалих и место погибије.

 „Ранко Елез завршио је новинарство на Факултету политичких наука у Сарајеву, радио је у Радио Фочи и постао репортер Телевизије Нови Сад. Отишао је да извештава са Медене главице, а ту га је погодио метак. За њега је први утисак свих био да није острашћено извештавао, а то није било лако, јер знамо какво је време било“, описала је она.

Спасић је причала и о Милошу Вуловићу, који је био фотограф и добио задатак да направи Радио Илиџу и Српско слово, а који је погинуо у акцији коју је водио његов брат.

Интересантан је, како је рекла, био и случај Душана Тепшића из Вргинмоста, који је волео музику, снимио плочу, а онда је дошао рат и постао је ратни репортер.

„Колеге тврде да је био добар ратни репортер. Радио је за Телевизију Београд и кренуо је са касетама у Београд да направи репортажу о пробоју коридора. Правио је паузу у Обудовцу и погинуо је. Наводно је пала хрватска граната. Касете су нестале из аутомобила и појавиле се на Хрватској телевизији“, испричала је Спасић.

Тачно је, како је рекла, да су сви они били и новинари и војници, али то, додала је, не значи да не треба узети у обзир чињеницу да се рат дешавао у њиховом непосредном окружењу.

Људи су, како је навела, срећни кад после више од 30 година новинари питају за некога кога су знали, али код многих људи постоји страх и подозрење.

Јавни тужилац Јавног тужилаштва за ратне злочине Василије Сералтић истакао је да Тужилаштво за ратне злочине води предистражне поступке у предметима где је оштећено 14 новинара – од хрватског ратишта, Кордуна, до Косова и Метохије.

Када су у питању догађаји на Банији, како је рекао, постоји предистражни предмет, и позвао је Бјелицу и Мириловића да са њима поделе сва расположива сазнања, која би била корисна за проналажење починилаца.

Јавни тужилац Врховног јавног тужилаштва Горан Илић рекао је да, када су у питању убиства која су се десила на територији бивше Југославије, сарадња са Репубиком Хрватском готово да не постоји.

 „То показују и званични подаци. Иако је наше Тужилаштво за ратне злочине потписало Споразум о остваривању и унапређивању сарадње у погледу прогона учинилаца ратних злочина 2006. године и њиме су предвиђени рокови у којима би тужилаштво требало да доставља податке, те сарадње нема“, навео је он.

Илић је рекао да треба користити неке механизме везане за Савет Европе, како би се указало на такав проблем, као и да за то никад није касно, будући да кривична дела ратних злочина не застаревају. Ипак, додао је да се са протоком времена, друштво одваја од истине.

Кључни проблем код домаћих случајева страдања новинара је, како је рекао Илић, што у тренуцима када се то дешавало домаће тужилаштво није било спремно за истрагу јер није било самостално.

„Када се на нормативном плану нешто могло урадити ми никакву подршку новинара, друштва, власти и опозиције нисмо имали. Нико није схватио значај тога. Зато апелујем на новинаре да указују на овакве случајеве“, рекао је он.

Након ове констатације, Бјелица га је питала шта би он урадио у случају Милана Пантића, будући да је Комисија за истраживање убистава новинара истражила убиства колико је могла, а Тужилаштво за организовани криминал, упркос свим доказима, није преузело случај.

„Мислите ли да би тужиоци требало да се организују и кажу ‘Извините колеге, нисте у праву ово треба да се преузме?“, додала је она.

На то је Илић рекао да у тужилаштву постоји хијерархија и да нико од тужилаца није потпуно самосталан. Осврнуо се на то да, према речима Матића, полиција тужилаштву није увек достављала релевантне податке за покретање поступка. Додао је да то говори да постоји системски проблем у сарадњи полиције и тужилаштва и тражио да Комисија укаже на то.

Матић је рекао да су чекали две године одговор Тужилаштва за организовани криминал да преузме случај, а да нису никад ни презентовали резултате истраге тужилаштву.

Проблематично би, рекао је Илић, било када би Комисија која није препозната у нашем кривично-правном систему износила своје закључке тужиоцима. Тада би, како наводи, свака невладина организација могла исто да захтева.

Бјелица је рекла да је тачно да тужилац не може да подлеже притиску сваке организације и појединца, али и да други фактори почињу да се уплићу у истрагу онда када нема резултата.

„Ми с правом можемо да се питамо шта да радимо када ништа не ради тужилаштво у Јагодини, а ми имамо нове чињенице с којима не може да изађе у јавност тај полицијски део групе, а то су све професионалци, људи који су мотивисани“, навела је она.

Авдокат Душан Братић рекао је да Комисија има широка овлашћења и да она даје резултате.

„Није анахронизам када неко дође у Владу Републике Србије и каже годподину Верану Матићу да има доказ или укаже на сведока, а није отишао у тужилаштво. То је последица неповерења у тужилаштва, полицију и државне органе. Зато људи неће да дођу“, навео је он.

Он је заступао већи део сродника жртава и у неким предметима који тек сада треба да резултирају подношењем кривичних пријава. Доказао је да проток времена не смањује шансу да се пронађу криви за злочине, већ супротнно.

„Када су у питању кривична дела против међународног хуманитарног права, пре свега ратни злочини, па и кад нису у питању та дела, него обична кривична дела извршена у ратним условима, проток времена је фактор који доводи до расветљавања у већем броју случајева. Некад проток времена ослободи људе и они кажу шта се догодило“, навео је.

Председник одбора за правосуђе државну управу и локалну самоуправу Скупштине Србије Угљеша Мрдић је, који је и сам био новинар „Дневног телеграфа“, рекао је да му је важно предузети конкретне кораке, што је, додао је, и учинила Влада Србије.

Рекао је да је реч о неправди, као и да је послата лоша порука. Политичка воља, како је рекао, постоји, али да не може да се утиче на судство.

Председник Србије Александар Вучић изјавио је јуче на отварању Сајма привреде у Мостару да је разговарао са хрватским премијером Андрејем Пленковићем и поручио да ће нападачи на, како је навео, хрватске новинаре у Панчеву бити кажњени, ако је вест истинита, пошто он нема такву информацију.

"Најпре, не само да то осуђујем, већ ће наши надлежни органи урадити све да процесуирају оне који су тако нешто учинили – то је недопустиво и тако нешто нигде код нас не сме да се догађа, нигде у региону", истакао је Вучић.

Подсетимо, четворица младића,  13. априла, у току ноћи, најпре су вербално, на националној основи, вређали четворицу хрватских држављана у центру Панчева, да би их након тога и физички напали. Физичке повреде задобило је и двоје српских држављана који су покушали да помогну нападнутима.  

Више јавно тужилаштво у Панчеву саопштило је да су осумњичени саслушани „на околности кривичне пријаве Полицијске управе у Панчеву поднесене због кривичног дела изазивање националне, расне и верске мржње и нетрпељивости“.

„По предлогу тужилаштва да се свим осумњиченима одреди притвор, Виши суд у Панчеву је одредио притвор осумњиченом Ж.М. у трајању до 30 дана због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело. Тужилаштво ће у даљем току доказних радњи испитати сведоке догађаја и обавити потребна вештачења“, пише у саопштењу Тужилаштва.

Република Хрватска упутила је поводом овог случаја протестну ноту Србији.

Ситуација на терену потпуно је конфузна. Кренувши из Глине, ЈНА напредује према селима источно од Петриње, покушавајући да избије на обалу ријеке Купе на потезу села Нови Фаркашић - Думаче - Небојан.

Хрватске снаге су у Бресту и селу Петровец, са једне стране Купе, као и селима Небојан и Думаче, са друге. Покушавају, али не успјевају да заузму Жажину, која се налази свега десетак километара даље. Жажина је ракетна база ЈНА.

Потез до села Гора - Страшник под каквом таквом је контролом ЈНА. Цјелокупни рејон сјеверно, који ЈНА форсира, потпуно је незаштићен. Према свједочењима официра ЈНА, са којима је УНС разговарао, локалног становништва скоро да и нема. Са друге стране, ЈНА се не задржава дуго у селима која заузме, већ их оставља у позадини, небрањена.

Главнину снага ЈНА у овом рејону чини 544. моторизована бригада и резервисти из Шапца. Један од официра из ове бригаде испричао је за УНС да су све вријеме имали проблема са “опструкцијама, недовољним моралом и резервним саставом”. Како је рекао, ситуација је кулминирала 5. или 6. октобра, када је више од половине људства “напустило положај”, односно “дезертирало”.

Рафал за новинаре

Тог кобног деветог октобра, група новинара, дописника Радио телевизије Београд, пратила је ратни пут Шабачке бригаде. У јутарњим часовима стигли су на истурене положаје ЈНА. Пред долазак новинара ЈНА је форсирала село Думаче, покушавајући да потисне не тако велику хрватску постају и избије на ријеку Купу. Први напад на ово село започео је 6. октобра, и завршио се неуспјешно по ЈНА.

У возилу, марке Голф, бијеле боје, са видљивим прес ознакама налазили су се новинар Зоран Амиџић, сниматељи Бора Петровић и Дејан Милићевић, као и Сретан Илић, мобилисани новинар (резервни капетан), који је у јединици био одређен за сарадњу са медијима. Прва тројица су у цивилу, док Илић на себи има војну униформу.

Они прво долазе у село Средње Мокрице, али се ту не задржавају, већ одлазе даље ка Доњим Мокрицама, гдје су истурени положаји бригаде наспрам села Думаче, које и даље држе хрватске снаге. Након завршетка снимања, група извјештача креће назад; неко вријеме се задржавају у Средњим Мокрицама, а потом одлазе даље, према Селишту, путем који води преко Горњих Мокрица.

Свједочења и новинарски записи из тог периода углавном се у потпуности поклапају до ове тачке. Након тога, појављују се различите информације, многе од њих испоставиће се као нетачне.

На путу Глина - село Горње Мокрице, највјероватније у близини самог села (али не и у његовом насељеном дијелу), возило новинарске екипе заустављено је рафалном паљбом.

УНС је у овом истраживању открио обдукционе налазе, на основу којих је могуће закључити да су постојала бар три нападача, који су када је возило наишло запуцали из засједе. Од тога је барем један нападач изашао на пут и отворио ватру испред возила.

У данима непосредно након убиства, неколицина београдских медија објављивала је нетачне информације да је возило погођено ракетним бацачем, као и да је пуцано из ловачке пушке, или сачмаре. Неки аутори су чак тврдили да је злочин починило локално становништво. Ниједна од ових тврдњи није поткрепљена конкретним доказима.

На снимку Телевизије Београд са лица мјеста, насталом дан након убиства новинара, види се возило, у каналу поред пута. Возило је изрешетано аутоматским оружјем. Као локација наводи се “околина села Горње Мокрице”.

Засједа је постављена на оштрој кривини. Са обе стране пута налазила су се поља кукуруза, а недалеко и шумовити обронци.

Упирање прстом без епилога

Истрага о убиству групе шабачких новинара никада није званично вођена. На питање ко је пуцао и даље нема одговора. Званични Београд упире прстом у Хрватску, али не ради ништа поводом идентификовања и проналажења починилаца.

Са друге стране, у данима након убиства, хрватско руководство оптуживало је тадашњи војни врх ЈНА да је војска пуцала. Ратно-хушкачки таблоид Слободни тједник (СТ), о коме је УНС писао, објављује текст под насловом “Пуцати на шпијуне без заустављања”, тврдећи да су новинаре ликвидирали “пијани четници”. СТ је у тексту објавио и фотографије личних ствари из торбице Зорана Амиџића.

Аутор Јован Кубура, који потписује текст, псеудоним је једног од сталних аутора Слободног тједника.

Представник Зенги у Сиску осврнуо се неколико дана касније на убиство шабачких новинара, тврдећи да је хрватска страна поштовала примирје, да “никаквих борбених активности није било” и изнио верзију према којој је возило са новинарима налетјело на мину. Друга верзија коју је представио, позивајући се на информације хрватских извиђачких јединица, јесте да је возило упало у унакрсну ватру унутар саме ЈНА.

Током почетних фаза рата у Хрватској постојао је низ договорених прекида ватре, који се у пракси углавном нису поштовали. Деветог октобра на снази је требало да буде једно од таквих примирја.

Вишемјесечно истраживање УНС-а показује ко се у данима прије, током и послије убиства новинара налазио у рејону гдје су убијени.

Извиђачи

На потезу села Думаче и Небојан, ЈНА је против себе углавном имала дијелове хрватских јединица из којих ће касније настати Друга гардијска бригада “Громови” - једна од елитних постројби хрватске војске.

Село Думаче бранили су припадници прве бојне (батаљона), у рату познати као “Црне мамбе”. У том тренутку бојна нема стварну снагу батаљона, већ по питању људства више дјелује као сатнија.

У разговору за УНС, један високи официр ЈНА који је учествовао у борбама код Петриње, рекао је да је након заузимања града упозоравао на могућност убацивања диверзантско-извиђачке групе преко ријеке Купе.

Контрола ЈНА над подручјима која је претходно заузела постоји само на папиру, у пракси нема довољно јединица за осигурање позадине.

Новинари УНС-а пронашли су монографију Друге гардијске бригаде “Громови” која, између осталог, описује њихов ратни пут на Банији. Из села Думаче, против ЈНА дјелује трећа пјешачка сатнија “Црних мамби”. У том тренутку, хрватске снаге под контролом имају само села Небојан и Думаче. Нови Фаркашић ЈНА је претходно заузела, али се није задржала у њему.

Поред треће сатније, у том рејону дјеловала је и прва пјешачка сатнија. Осам дана након убиства новинара, 17. октобра, ЈНА је поново напала село Нови Фаркашић (у коме су се хрватске снаге претходно утврдиле, након што су га затекле празним), покушавајући да избије на Купу. У селу су били распоређени припадници прве пјешачке сатније, прве бојне “Громова”.

С обзиром на важност битке за Нови Фаркашић за обе стране, монографија Друге гардијске бригаде “Громови” посвећује јој посебну пажњу, али и описује дане који су претходили борбама око овог места.

Први напад ЈНА на Думаче започео је 6. октобра. Након тога, ЈНА је покушавала да заузме село још неколико пута. Дана деветог октобра, када су шабачки новинари убијени из засједе, на снази је било краткотрајно примирје.

Описујући ратне активности прве бојне, Друге гардијске бригаде “Громови”, наводи се у монографији да је неколико “гардиста” (из прве сатније) “самоиницијативно кренуло у извиђање” терена. Даље, пише да су прешли “Горње, Средње и Доње Мокрице, као и село Међураче”. У повратку су дошли у село Нови Фаркашић, гдје су почели да се утврђују.

Тачан датум када се поменуто извиђање догађа није наведен. Међутим, на једној од фотографија из монографије виде се два припадника јединице у Новом Фаркашићу. Фотографија је наводно настала 9. октобра. Доба дана када је настала није познато.

До извиђања није могло доћи у току напада на село Думаче, с обзиром на то да је ЈНА напредовала преко Средњих Мокрица. Такође, извиђачка група морала је проћи поменутим рејоном најкасније 9. октобра.

У разговору за УНС, официр који је први дошао на мјесто несреће, са возачем и још једним војником, рекао је да се тамо појавио свега “пет до седам” минута након што су се чули пуцњи. Према његовој изјави, он је сат времена раније “сам прошао истим путем у војној униформи”.

Претпоставља се да се група која је ликвидирала новинаре тада није налазила на мјесту убиства, већ да је на пут избила недуго прије постављања засједе. Возило у коме су се налазили новинари вјероватно је прво које је наишло. Након ликвидације група се повукла кроз неколико минута.

Када су у питању положаји ЈНА у том рејону, у селу Доње Мокрице налазила се противоклопна чета из састава трећег батаљона, док је команда батаљона била у Средњим Мокрицама. У Горњим Мокрицама такође се налазила јединица ЈНА, а следећа је била позиционирана у селу Селиште. Оваквим распоредом ЈНА је контролисала сама села, али не и њихову околину.

Драгољуб Бокоњић (фото: архива УНС-а)

О Драгољубу Бокоњићу говориће књижевник Братислав Р. Милановић, новинар Слободан Ступар, позоришни редитељ Урош Јовановић, историчар Видан Богдановић, драматург Душан Ч. Јовановић и глумац Владимир Цвејић. Биће присутна његова супруга Марина Мима Бокоњић.

Драгољуб Бокоњић рођен је 6. јула 1949. године у Београду, где је завршио драматургију на Факултету драмских уметности. Новинарством се бавио од 1970. године, када је почео да пише у омладинском листу „Сусрет“. Две године касније почео је Бокоњићев рад на Радио Београду 202, где је радио као сарадник информативне редакције.

Када је прешао на Други програм Радио Београда, извештавао је о култури - водио је Културни дневник, као и емисије „Путеви културе“ и „Догађаји и поводи“.

Бокоњић је био уредник и један од оснивача часописа за културу и уметност „4Ф“ у издању Универзитета уметности у Београду.

Преминуо је априла 2007. године у 59. години.

Ауто прес клуб основали су новинари који прате аутомобилизам и аутомобилску индустрију. Формиран је ради бољег организовања новинара овог сектора.

Била су то три папира великог формата пресавијена више пута. Копија насловнице и текста на две стране из хрватског недељног таблоида Слободни тједник (СТ).

До данас овај текст остаће највреднији доказ за истрагу убиства шабачке екипе тада Радио-телевизије Београд, данас Радио телевизије Србије, која никада није вођена.

Добри људи

Текст послат породици Амиџић у руке полиције је доспео крајем октобра 1991. године.

Млада шабачка медијска екипа ликвидирана је из заседе 9. октобра 1991. На банијском ратишту у Хрватској, у изрешетаном аутомобилу, били су новинар Зоран Амиџић (41), сниматељ Бора Петровић (32) и помоћник сниматеља Дејан Милићевић (24). Пут им је показивао мобилисани уредник у Радио Шапцу Сретан Илић (42).

Мало је било вероватно, да ће ико у Србији у ратно време, скоро па истовремено, имати прилику да прочита текст објављен у хрватској штампи 17. октобра 1991. 

„Увек је било добрих људи“, каже Снежана Амиџић више од три деценије после.

Она сматра да је особа која је до данас остала непозната хтела да помогне. И то је тачно, јер се ради о највреднијем трагу који је истрага могла да има.

У СТ-овом тексту под насловом „Пуцати на шпијуне без заустављања!“ пуном неистина, показало је истраживање УНС-а, објављени су и оригинални документи.

Један документ садржао је двадесет имена шеснаестогодишњака из рукометног клуба „Металопластика“ из Шапца поред којих су били писаћом машином откуцани кућни телефони и он се налазио у Амиџићевој торбици.  

Ипак, није тако приказан. Уметнут је лажни потпис који дословце гласи: „Списак двадесет шабачких четника у Глини: је ли то повод доласка новинара и убојства?“

Оригинални документ као илустрација са подметнутим лажним описом у већ конструисаном тексту требало је читаоца да увери да се све слаже и да управо гледа имена „четника“ који су дошли у Глину да ратују против хрватских снага.

У својој торбици Зоран Амиџић је имао лична документа, међу којима и тај папир, а он је садржао и име његовог малолетног сина, такође играча „Металопластике“. И уз његово име, као и код свих, био је кућни телефон.

Особа која је послала писмо можда је баш преко телефона дошла до наше кућне адресе, износи претпоставку Снежана.

Торбица њеног супруга, из које је Слободни тједник објавио два документа, никада није пронађена.

Огромно време које је прошло од када је текст који је уместо новинарства пружио измишљотине, укључујући и потпис аутора Јована Кубуре, који не постоји, о чему је УНС писао, није умањио његову важност. Управо супротно, у недостатку званичне истраге, остао је једина веза са убицама.

Високотиражни СТ објавио је документа из мале, личне, ташне Зорана Амиџића, коју је носио са собом када је убијен. Ко им је то доставио?

Да УНС није објавио да на основу обдукционих налаза, који су такође откривени у овом новинарском истраживању, колеге из шабачке екипе нису носиле војне униформе, можда би остала исписана само верзија догађаја коју је понудио СТ – четници, аутоматске пушке, СМБ униформе.

Зли људи

За мање од годину дана од убиства српских новинара на Банији Вечерњи лист објавиће „ексклузиву“ у којој један од најпознатијих новинара СТ-а Роберт Паулетић пише о невероватној пракси за дотадашњу штампу.

Заправо, он ће као некадашњи заменик главног уредника СТ-а, из прве руке исписати у јуну 1992. године за неке покајнички, за друге осветољубиви фељтон, који је већ у наслову гађао бившег шефа. Звао се: „Сто лажи Маринка Божића“.

Праву буру на хрватској медијско-политичкој сцени изазвало је Паулетићево писање у ком прозива саветнике председника Фрање Туђмана за сарадњу са овим таблоидом, пише о страху новинара да напусте Божића који се са свима поиграва, поседује податке из прватних живота људи, вара пословне партнере, још горе, свог оца, измишља ауторе у новинама, има довољно моћне савезнике да не заврши на суду, води промискуитетан живот и не преза да чини зло.

Једна од Паулетићевих реченица са самог почетка четвртог наставка Вечерњаковог фељтона коју пише испод наслова „Лаж најтиражнија роба“ даје оквир за разумевање бројних текстова СТ-а. Па тако и исконструисане приче коју су објавили након убиства шабачких новинара.

„Само изузетно новинска неистина може бити дјелимице оправдана. Ријеч је о тзв. ратној лажи, кад се помоћу неке неистине или конструкције ослабљује непријатељ“, написаће Паулетић.

Пре ње написаће још неколико реченица са којима отвара причу о лажима које продају тираж.

Ево како гласе:

„Што је СТ-у лаж, а што истина? Колики је постотак вјеродостојних информација? Како уопће настаје новинска лаж? То су питања на која није лако кратко одговорити, јер је ријеч о комплексном проблему с којим се до појаве Божићева листа никада прије није сусрела хрватска журналистика, а дубоко сумњам да игдје у свијету постоји часопис који толико лаже.“

Људи који се сећају

Југословенској јавности дипломирани новинар Роберт Паулетић постао је познат као најмлађи победник чувеног квиза „Квискотека“. 

На његову новинарску прошлост као СТ-овог уредника подсетио је и Хрвоје Шимичевић који је у загребачким Новостима, исто у јуну, али 2016. године, пустио свој „мали фељтон“ од три наставка.

Као окидач послужило је то што је почетком 2016. године Паулетић у 51-години изабран за заменика министра туризма у Влади Хрватске.

„Како је стријељао Роберт Паулетић“ наслов је првог дела те трилогије у ком новинар читалаштво подсећа да су док је човек из наслова био заменик, а потом и главни уредник Слободног тједника, објављени „хушкачки пописи с именима, адресама и телефонским бројевима најмање 200 грађана“.

„Проказивани су као наводни `КОС-овци`, `четници` и `унутрашњи непријатељи`, што је резултирало уличним насртајима, избацивањима из станова и с радних мјеста, премлаћивањем и смртним случајевима“.

На причу коју је претходно објавио осијечки новинар Драго Хедл о оцу који се убио после малтретирања околине због лажне објаве СТ-а да му је син на српској страни, надовезао се Шимичевић. Срео се 25 година после објаљеног списка у СТ-у са некадашњим официром ЈНА из доба СФРЈ, затим војником хрватске војске, и његовом супругом. Оно што су говорили објављено је под неким другим именима, ради заштите. Некадашњи војник није се вољно сећао и желео је пре заборавити, док је супруга сачувала примерак СТ-а.

Баш као и код убиства шабачке екипе, где се као потписник текста појавио измишљени Јован Кубура, и у овом случају непостојећи новинар Звонимир Хрпка преузео је одговорност за написано.

Истраумирани људи

Шимичевић пише да је истражујући судбине људи са спискова открио како је више њих убијено након што су им имена осванула у СТ-у.  Пензионисани радник сисачке рафинерије Драган Рајшић нестао је у августу 1991. године, пошто је освануо на СТ-овом попису КОС-оваца у Сиску. Осим на овај, новинар загребачких Новости, подсетио је и на случај прогона судије у Сплиту.

„Имала сам силних проблема због објаве имена у СТ-у, од пријетњи до других облика застрашивања. Не само због тога, јер знате каква је тада била клима, али то је у сваком случају допринело свему. Испало је да сам вођа четничког покрета, а да ми је брат достављао некакве информације на барикаде“, рекла је Шимичевићу, између осталог, судија Совјетка Режић.

Она је испричала да јој је на суђењу, јер је тужила СТ, млади новинар добронамерно рекао како је добро прошла јер је било оних који су „пливали Дравом у Осијеку због пописа СТ-а“.

Србина из Дубровника, који је, после 25 година, говорио са Шимичевићем за Новости такође не желећи да му се помиње стварно име, испребијали су и разбили кућу, пошто је освануо на СТ-овом списку четника. У тексту „Због писања СТ-а поломили су ми ребра“ причао је о нападима и малтретирању кроз које је прошао. Трауми коју носе деца.

Страх да нешто може да се догоди деци држао је и Снежану Амиџић подаље од идеје да покрене поступак у Хрватској због убиства супруга. Остала је сама да одгаја двоје деце. Информативно новинарство којим се бавио Зоран, дипломирани историчар и изузетно талентовани репортер по сведочењу колега,  више није била опција уколико би син кренуо очевим стопама.

Ипак, све време, веровала је у истрагу. Ако ништа, бар у новинарску. Од ње је УНС давних година и добио копију текста из СТ-а, од ког све и креће.

(Наставиће се)

Говорићемо о налазима последњих истраживања УНС-а о убијеним новинарима и медијским радницима на ратиштима деведесетих на простору бивше Југославије, међу којима је и ликвидација дописничке екипе РТС-а на Банији, као и ономе што би остало скривено да није постојао притисак јавности и рад Комисије за истраживање убистава новинара у случајевима Ћурувија, Пантић и Вујасиновић.

О томе шта су сазнали истражујући убиства новинара и медијских радника деценијама после говориће новинари Јелена Спасић, Филип Мириловић и Драгана Бјелица.

До сада су учешће потврдили председник Комисије за истраживање убистава новинара Веран Матић, јавни тужилац Врховног јавног тужилаштва Горан Илић, Заштитник грађана Зоран Пашалић, портпарол Управног суда Милка Мурганић, јавни тужилац Јавног тужилаштва за ратне злочине Василије Сератлић и саветник Миољуб Виторовић, Ивана Ђурић из Министарства за европске интеграције, адвокат Душан Д. Братић, адвокат УНС-а Гордана Константиновић и адвокат Зора Добричанин Никодиновић.

У оквиру истраживања УНС је објавио и текстове: Слобода као право на стрељање или како су новинари „Слободног тједника" замрачивали слику убиства да се она никад не би развила до краја, Зла судбина путника на коридору, Смрт на Меденој главици и Смрт у братовој јакни.

Директан пренос догађаја можете пратити преко Јутјуб канала Прес центра УНС-а.

Намера је да се мурал ослика на зиду зграде у улици Облачића Рада, где је Додеровић живео. Идејно решење изгледа мурала креирао је познати нишки уметник Ешко Куртић, а планирана површина на којој ће се наћи портрет је 14 квадрата (4x3.5 метара).

Због немогућности да се мурал ослика директно на фасадним циглама зграде, биће потребна израда и монтажа бетонске конструкције (плоче) која би била постављена на зиду. Кроз кампању желимо да обезбедимо средства за плочу, као и за ангажовање уметника за осликавање мурала.

Буџет акције:

→ Израда и монтажа плоче на којој ће бити осликан мурал: 120.000 динара
→ Ангажовање уметника за осликавање мурала: 200.000 динара
→ Укупно: 320.000 динара

Кампању можете подржати уплатом путем платформе Donacije.rs, као и директном уплатом на рачун Локалне фондације Ниш:

Ко је био Милорад Додеровић?

Милорад Додеровић рођен је 1953. године у селу Маровац, општина Медвеђа. Од 1974. године живео је и радио у Нишу. Четири деценије се професионално бавио новинарством, а од 1994. године био је стални дописник програма на српском језику аустралијског државног СБС радија. Као члан Управе и Извршног одбора Удружења новинара Србије (УНС) активно се залагао за слободу медија и бољи положај новинара.

Током новинарске каријере објављивао је своје текстове у југословенским и српским новинама и часописима. Дванаест година у нишким Народним новинама био је политички коментатор и уредник у ДЕСК-у и извештач из савезног и републичког парламента. Један је од оснивача Локалног антикорупцијског форума (ЛАФ) у Нишу.

У јуну 1989. године био је уредник нишког омладинског недељника Графит, када је због његовог интервјуа са Момом Капором, 101. број овог недељника забрањен.

Свој први роман „Хоџина кћи” објавио је 2018. године у издању Удружења писаца „Седмица” из Франкфурта и нишке агенције Свици. Књигу „Седма сила без крила” је објавио 2019. године, у којој је приказао многобројна искуства и анегдоте из богате новинарске каријере.

Преминуо је 30. децембра 2020. године у Нишу.

О томе шта су сазнали истражујући убиства новинара и медијских радника деценијама после говориће новинари Јелена Спасић, Филип Мириловић и Драгана Бјелица, а учешће је потврдио и председник Комисије за истраживање убистава новинара Веран Матић.

У оквиру истраживања УНС је објавио и текстове Зла судбина путника на коридору, Смрт на Меденој главици и Смрт у братовој јакни.

„Шокирани смо поступцима Европске федерације новинара (ЕФЈ), која нас је дискриминисала у припреми и организацији Годишње скупштине у Приштини, која је заказана за 23. и 24. мај 2024. године“, наводи УНС.

Из Удружења у писму подсећају да је УНС истражио све случајеве убиства и киднаповања албанских и српских новинара од 1998. до 2005. године на Косову.

Захваљујући раду УНС-а, како додају, ЕФЈ је усвојила две резолуције - Резолуцију о убијеним, киднапованим и несталим новинарима на Косову у периоду од 1998. до 2005. године и Резолуцију о истрагама убистава новинара на Косову.

„УНС на Косову је последњих двадесет година лидер у борби за заштиту новинарске слободе и новинарског рада“, пише у писму.

УНС истиче да су крајем новембра 2023. године имали Зум састанак са председницом ЕФЈ-а Мајом Север, на којем нису добили информацију да ЕФЈ планира да одржи Годишњу скупштину у Приштини.

Иначе, генерални секретар ЕФЈ-а Рикардо Гутиерез је 27. октобра послао УНС-у мејл у коме је обавестио ово удружење да су се до тог тренутка пријавила два кандидата за организацију – из Приштине и Скопља. Ипак, о крајњој одлуци УНС је обавештен тек у 2024. години.

„Када смо, накнадно, 17. јануара 2024. године, сазнали за ову идеју, обратили смо се председници ЕФЈ-а Маји Север, тражећи са пуним правом да оба удружења буду укључена у припрему и организацију овог скупа, што је иначе редовна пракса ЕФЈ-а и ИФЈ-а. Од ње смо тада добили позитиван одговор“, наводи се у писму.

Шок је, како пишу из УНС-а, уследио, када су 8. априла добили агенду Годишње скупштине у чијој припреми и организацији нико од чланова овог удружења није учествовао и у којој УНС као организација ни протоколарно не постоји.

УНС је позвао чланице ЕФЈ-а да не прихвате на овакав начин организовану Скупштину.

Маја Север је, у одговору УНС-у, навела да, према правилима, ЕФЈ не доноси одлуку о месту одржавања Скупштине пре позивања партнера који ће учествовати у организацији, већ супротно.

„Правило је да се до одређеног датума заинтересoвани морају пријавити за организацију Годишње скупштине попуњавањем службеног обрасца пријаве за организовање Годишње скупштине. Од пријављених понуда, Управни одбор одлучује која је прихватљива и доноси одлуку“, додала је Север.

Ове године је, подсетила је, донета одлука да ће Скупштину у Приштини организовати Удружење новинара Косова које је послало пријаву у прописаном року.

Она каже да је у разговору са представницима УНС-а на Косову нагласила да сматра да је то добра прилика за заједнички рад. Ипак, наглашава да тада није мислила на организацију скупштине већ на заједнички рад на јачању сарадње и развоју резолуције о несталим новинарима.

„И даље сматрам да је важно отворити расправу о тим темама и донети одлуке на Скупштини“, навела је она.

Четврт века, додао је Ракочевић, влада мрак, а тај мрак је пресудом прекрио правду.

„Ми на овоме нећемо стати – ни када је у питању случај Милана Пантића, ни расветљавање смрти Даде Вујасиновић, ни када се ради о седамнаест отетих, убијених и несталих новинара на Косову и Метохији – Срба, Албанаца и странаца. То је борба која је пред нама и вечно ћемо понављати ‘Ви који правду држите у рукама, убили сте је, али је истина жива“, рекао је он.

Да постоји још много тога што се мора учинити јавним – и у случају убиства Славка Ћурувије и у другим случајевима, рекао је председник Комисије за истраживање убистава новинара Веран Матић.

Тужилаштво, како је рекао, тренутно пише захтев за преиспитивање законитости одлуке Апелационог суда у случају убиства Ћурувије.

Матић је истакао да дванаест година медијска заједница својим учешћем у раду Комисије учествује у расветљавању овог злочина. Подсетио је да су два пута донете пресуде од 100 година затвора и пронађени бројни докази у овом судском поступку.

Додао је да му се јављају колеге које кроз истраживачко новинарство желе да учествују у разоткривању различитих аспеката овог убиства.

“Могу да кажем да су новинарска заједница, можда неки полицајци и тужиоци осветлали образ својих професија. Мислим да данас у Србији нема никог ко не зна ко је извршио и органзовао убиство Славка Ћурувије и како изгледа политичка позадина убиства. То постоји као колективно знање.  Они који су се испречили између тих доказа и тог знања су судије које су донеле ослобађајућу пресуду”, рекао је Матић.

Он је додао да су претње исписане испред улаза где живи Динко Грухоњић неизбежна асоцијација на случајеве убиства Милана Пантића и Славка Ћурувије и да га због тога морамо заштитити. То је, како је рекао, управо последица тога што се као друштво нисмо суочили са овим злочинима.

Код медијске заједнице је, како је рекао потпредседник Независног удружења новинара Србије (НУНС) Марко Сомборац, постојала нада да ће доћи до правичне пресуде за убиство Ћурувије, али је после пресуде и та нада нестала.

Сомборац је додао да не постоји одговорност власти и оних који су дали обећање да ће дати оставку ако се случај не разреши.

“Немамо ни вести из Вишег јавног тужилаштва, које је тражило списе како би проверило да ли је било неких проблема у суђењу“, рекао је он.

Једино што буди оптимизам је, како је навео Сомборац, отпор моћника.

„Чим постоји толико отпора код бахатих и моћних значи да ово нешто вреди и да њима нешто смета. Да све ово не би било узалудно, наставићемо и даље да им сметамо“, додао је он.

Данас, 11. априла навршава се 25 година од убиства уредника и власника листа „Дневни телеграф“.

Убиство Славка Ћурувије једини је случај убиства новинара у Србији који је добио судски епилог. Међутим, због лоше вођене истраге од стране тужилаштва, убице су и даље на слободи, док се о налогодавцима никада није водила истрага.

Подсетимо, Апелациони суд у Београду објавио је у фебруару, 10 месеци након што је пресудио, да је преиначио првостепену пресуду којом су припадници Службе државне безбедности Радомир Марковић, Милан Радоњић, Ратко Ромић и Мирослав Курак били осуђени на казне затвора због убиства Славка Ћурувије и правоснажно их ослободио.  

Суђење за убиство Ћурувије почело је 2015. године. Првостепени суд је два пута донео исту пресуду - укупно 100 година затвора за четворицу окривљених. Апелациони суд их је последњом пресудом ослободио.