Вести

30. 06. 2020.

Аутор: Алексеј Кишјухас Извор: Цензоловка

Ехо коморе, филтери и мехури у медијима: Да ли се заиста чујемо?

Живећи у својим добро филтрираним балонима, у чему нам увелико помажу и шатро паметни алгоритми Гугла, Јутјуба или Фејсбука, у потрази за информацијама које се слажу са нашим мишљењем, губимо шансу да чујемо другачије ставове и не увиђамо чињенице које нам не иду у прилог. И временом губимо добро, функционално, демократско и слободно друштво које комуницира међу собом

Драги читаоци и најдраже читатељке, да ли се понекад осећате као да живите у мехуру? У медијском балону? У ограђеном замку или под шатором од јоргана и јастука који смо подигли сами за себе? Док је оно стварно друштво у којем живимо битно другачије него што то (волимо да) мислимо? Честитке уколико је одговор потврдан. Зато што, хвала медијима и интернетима, одистински живимо у балону.

Термин filter bubble (филтрирани балон? прочишћени мехур?) сковао је интернет активиста, те оснивач и газда сајта Upworthy, Илај Паризер око 2010. године. И дотични појам односи се на опаки микс ове две незгодне дрангулије: (1) природне људске склоности да преферирамо оне информације које потврђују наше ставове и погледе на свет и (2) невидљивих алгоритама који нам диктирају шта прво проналазимо и читамо на интернету.

Дакле, уколико смо попут већине грађана Србије, своје вести добијамо унутар једног социополитички и идеолошки прочишћеног мехура. А на интернетима смо најчешће изложени једино ставовима са којима се већ унапред слажемо. Како то? Кренимо редом.

Потврђивања

Прво, људи одувек одабирају (медијске) садржаје који одговарају њиховим светоназорима. У питању је добро познати психолошки феномен који се назива пристрасност потврђивања. Наиме, и будимо искрени, не трагамо ми толико за објективним информацијама, колико за информацијама које потврђују наше постојеће ставове, политичка уверења, вредности, идеологије, па и читаве погледе на свет. И паралелно одбацујемо, блокирамо, филтрирамо или се мрштимо на оне информације које говоре супротно.

Зато неко у Америци радије гледа либерални CNN, а неко конзервативни Фокс њуз. Неко у Великој Британији чита либерални Гардијан, а неко конзервативни Тајмс. Или, неко у Србији чита Данас и гледа Н1, а неко Вечерње новости и ТВ Пинк.

Ово нипошто не значи да су ови медији исти, јер они то нису. Већ само да су наши мотиви за њихово конзумирање неретко и нажалост једни те исти. А ти су мотиви, пре свега, да потврдимо и додатно учврстимо своје постојеће ставове о, ево нпр., извесном Александру Вучићу. Па уколико сматрамо да је Вучић грозан, скаредан, зао и наопак, кликнућемо на Н1 ради те потврде. А уколико сматрамо да је мудар, државник, велемајстор и боготац, кликнућемо на ТВ Пинк ради исте.

А не ради се ту ни само о новинама на трафици, јер идентично овако одабирамо и – људе. У питању је феномен који се у социологији назива хомофилија. И односи се на природну склоност људске животиње – да се дружимо и повезујемо са оним људима који су нам – слични. Расно, класно, старосно, етнички, језички, културно, завичајно, политички, идеолошки, сексуално, светоназорно.

Као што свака птица своме јату лети, тако и људи гравитирају ка себи сличним људима. Друштвене науке су нам сведок: не, супротности се не привлаче. Напротив, прилично се одбијају.

Нуспојава је да се људи овако (и медијски и друштвено) затварају у наведене мехуре и балоне, односно у својеврсне ехо коморе. У онлајн и офлајн просторе у којима више не чујемо ништа више или ништа другачије од сопственог гласа или истог мишљења.

Па се затим упорно изненађујемо јер у друштву у којем живимо постоје многи људи који не размишљају као ми, не изгледају као ми, не понашају се као ми, не слушају музику као ми, не облаче се као ми, нису прочитали вести које смо прочитали ми, и не гласају као ми.

Узгред, о том шокантном сазнању често сведоче сви они (не)срећници који су били у војсци, па су тек у касарни имали прилике да виде онај стварни исечак или репрезентативни узорак сопственог друштва. Да би се након одслужења војног рока изнова вратили у своје друштвене и медијске балоне, и у кафани са себи сличнима распредали приче из армије.

Алгоритми

Друго, целу ту ствар додатно и готово експоненцијално оснажују нове информационе технологије. А посебно тзв. персонализовано претраживање на Интернету 2.0.

Наиме, шатро паметни алгоритми сајтова попут Гугла, Јутјуба или Фејсбука селективно процењују шта је то што би корисник-кликтач волео да види, све на основу (личних) података као што су локација, претходни кликови и лајкови, и уопште мрска историја претраживања. Сви смо то искусили на својој кожи.

Претражујмо веш-машине на Гуглу и, гле чуда, на Фејсбуку ће нам се магично појавити рекламе за Bosch, Горење или Candy (ово није плаћен оглас). Прочачкајмо Лувр, Орсеј или Помпиду, и ето хотелског смештаја у Паризу у реклами на Јутјубу.

По гуглању нпр. „British Petroleum“, једној особи (финансијском капиталисти) прво ће се појавити информације о деоницама ове компаније, а другој особи (заштитару животне средине) прво ће се појавити вести о изливању БП нафте у Атлантик.

Само укуцајмо реч „депресија“ (depression) у Дицтионарy.цом, и овај ће сајт инсталирати чак 223 дрангулије за праћење због којих ће нам данима и недељама искакати рекламе за антидепресиве. Прилично депресивно, зар не?

Јавнодруштвени проблем у вези са тим проклетим алгоритмима и њиховим прецењеним програмерима (осим подлачки циљаног рекламирања), у томе је што нас додатно затварају у наше природне еколошке нише, мехуре и коморе.

Конзументи медија и корисници интернета тада постају допунски одвојени или дистанцирани од информација које се не слажу са њиховим интересовањима, тренутним потребама и погледима на свет. На овај начин, људи се ограђују у сопствене културне, политичке и идеолошке пристрасности, односно племенске мехурове.

И сад, океј уколико богови интернета (не)вешто покушавају да нам продају белу технику или увале туристички пакет-аранжман. Али шта ћемо са демократијом? Ако нам исто овако алгоритамски продају и уваљују одређену – партију или политику?

На пример, у једном научном експерименту показало се да манипулација резултатима који људима први „искачу“ на Гуглу може да промени политички избор оних неопредељених гласача за читавих 20 процената.

Дакле, то који редослед и који медији се људима прво појављују након „гуглања“ и те како може да измени њихове изборе, ставове и перцепције. Зато што, реално говорећи, ко још кликће на другу страницу Гугла?

Уз то, наше друштвене мреже су и по дефиницији дизајниране тако да приближавају слична мишљења и сличне људе једне другима. Оне са којима се повезујемо на Фејсбуку и зовемо – пријатељи, а на Твитеру – пратиоци. И тада сви колективно комотно остајемо у једном добро филтрираном мехуру, без било какве нелагоде, невоље или непријатности успут. А уколико неко у том нашем микродруштву случајно искаже ставове или мишљења који се не слажу са нашим, ми урадимо – шта? Избришемо их из листе пријатеља или их блокирамо. И још се поносимо тиме унаоколо. Добродошли у пустињу ехо комора.

Филтери и коморе у доба короне

Најзад, све је ово и опасно по здравље, посебно у пандемији попут текуће. Људи који верују да је SARS-CoV-2 измишљен у лабораторији како би нас чиповали вакцинама, окружиће се једино људима и (лажним) вестима које потврђују такво уверење у својим ехо коморама. Као и обрнуто: заговорници вакцинације искључиће из свог микродруштва антиваксере, тиме искључујући могућност да бар покушају да разумеју њихове надриаргументе, али и бојазни и страхове. А и такво разумевање нам је потребно, бар уколико желимо да вакцинација успе, а колективни имунитет постане стварност.

Управо је то и научно потврђено. Ехо коморе нису мит или утисак, већ реалност, судећи по недавном истраживању из научног часописа Натуре, које је обухватило скоро 100 милиона корисника Фејсбука. Људи се групишу и не слушају међусобно. Погледајмо само у очигледне кластере или груписања (по Фејсбук страницама) оних људи који су за вакцинацију (плаво) и против вакцинације (црвено). Плави и црвени су удаљени и не чују се. Посебна опасност је што неопредељени (зелени) гравитирају ка антивакцинашима. Желимо слику наших ехо комора у реалном времену? Ево је, на ползу човечанства:

Испрљајмо свет!

Захваљујући и људској природи и интернет алгоритмима, ми активно градимо ону личну друштвену и медијску мрежу која је попут ехо коморе. У којој сви међу собом делимо исте вести, текстове, колумне, репортаже, видео-клипове и, уопште, исте податке и информације.

И радије не слушамо остале и другачије, јер свесно филтрирамо оно што заправо (не) желимо да чујемо. Или нам их несвесно, у наше име, филтрирају сајтови попут Гугла или Јутјуба. А тада се искривљује и наш читав поглед на свет. Зато што издашно генерализујемо информације које конзумирамо, мислећи да попут нас мисле и сви други. Оно што ми видимо, делује нам као једино што постоји. Док нас не угризе за задњицу.

Чак нам и не требају неке зле корпорације и дигиталне манипулације. На делу је и наша природна склоност да се окружимо и информацијама и људима који подржавају наше ставове и наша мишљења, што важи и за офлајн и за онлајн медије. У питању је толико свеприсутан феномен, да га је споменуо и Барак Обама у свом опроштајном председничком говору из 2017, поручивши:

„Постали смо толико безбедни у својим мехурима, да прихватамо само информације које су у складу са нашим мишљењем, уместо да заснивамо своје мишљење на доказима.“

А још 1962. године, легендарни немачки социолог Јирген Хабермас је (у)тврдио да је здрава јавна сфера – тај стварни или виртуелни простор у којем се слободно расправља о темама од јавног значаја – кључна за демократију. Али таква јавна сфера мора бити инклузивна, односно мора да укључује сасвим различита сматрања и разматрања. Уместо удобног затварања у ехо коморе у којима више не слушамо једни друге, већ једино сами себе или одјеке и реаговања сопственог мишљења. На овај начин, губимо шансу да чујемо другачије ставове, и не увиђамо чињенице које нам не иду у прилог. И временом губимо добро, функционално, демократско и слободно друштво које комуницира међу собом.

Срећом, постоје и згодни противотрови, односно програми, пројекти и практични алати који буше наш медијски балон. На пример, апликација Flip Feed, развијена уз помоћ научника са МИТ-ја, излаже нас насумичним твитовима особа са дијаметрално супротним политичким и идеолошким ставовима од наших сопствених. Или, апликација Read Across The Aisle је попут дигиталне наруквице за праћење (медијског) здравља. Само што нас не упозорава да смо превише седели и излежавали се (па нам се ваља фискултурно размрдати), већ да смо предуго читали исте изворе информација, па нам у балону недостаје другачијег мишљења.

А нешто слично покушавају и мејнстрим медији. Волстрит џорнал је развио апликацију Blue Feed Red Feed, која, једну поред друге, приказује вести на Фејсбуку из либерално и конзервативно оријентисаних медија, указујући на то колико се реалности разликују за различите кориснике Фејсбука. А лево-либерални Гардијан има i rubriku „Burst your Bubble“ у којој својим (такође лево-либералним) читаоцима нуди недељни избор конзервативних текстова које „вреди прочитати“ да бисмо „проширили своје размишљање“.

С друге стране, Њујорк тајмс је недавно објавио текст републиканског сенатора о томе да ваља ангажовати војску против демонстраната који протестују због расизма и полицијског насиља. Након јавне одмазде, уредник је поднео оставку, јер како се усудио да објави другачије мишљење! Јер није ли удобније у мехуру?

Звучи шашаво, али уместо торова, ограда и ровова, послушајмо аргументе (и „аргументе“) чак и антивакцинаша, литијаша, првосрбијанаца, напредњака, бојкоташа, антибојкоташа, либерала, комуниста, конзервативаца и васколиких реакционара и националиста. Само, молићу, немојмо слушати и разумевати фашисте (неке границе су ту са разлогом). Завиримо у друге балоне и уронимо у хладну воду – или блато – другачијег мишљења, без нужног одрицања од сопствених вредности и светоназора. Уместо филтрације, слободно ублатњавимо наш лични медијски и онлајн свет, наш мехур и ехо комору, насупрот санитарно удобној менталној хигијени. Уосталом, тако се стиче имунитет.

С времена на време, испрљајмо се разним Куририма, Информерима, Балкан инфоима, Хит твитовима и осталим Ћирилицама. Или, за другу страну политичког спектра, разним Данасима, Временима, Пешчаницима и Цензоловкама на мрској латиници. Не зато што су ови медији исти (нису), или зато што нема разлике између истине и пропаганде (има). Већ да ми сами не бисмо живели у мехуру, и погрешно сматрали да сви сматрају као ми. Најзад, ни стваран свет није чист, уредан, дезинфикован и филтриран, већ посве прљав, мутан, мастан и запуштен. Зашто да нам медији које читамо онда буду такви? Не филтрирајмо свет, бар уколико заиста желимо да се обавестимо о томе шта се у њему дешава и колико мутно изгледа.