Вести

01. 07. 2020.

Аутор: Перица Гуњић Извор: Цензоловка

Ружић: Постојећа пресуда највише што се може добити после 21 годину, тужилац треба да буде разрешен

Слободан Ружић, адвокат деце убијеног новинара Славка Ћурувије, за Цензоловку говори о томе зашто од Апелационог суда очекује да потврди првостепену пресуду, како то да неки људи који су о убиству све знали седе и даље у БИА, о борби против „хидре службе“ која и даље свуда има своје сараднике, те зашто мисли да заменик тужиоца у овом процесу треба да буде разрешен

Очекујем да ће Апелациони суд потврдити првостепену пресуду Вишег суда, којом су у априлу прошле године четворица бивших припадника Ресора државне безбедности осуђени на укупно 100 година затвора, каже познати београдски адвокат Слободан Ружић, који је током четворогодишњег процеса заступао Славкову децу – Јелену и Радета Ћурувију.

Он је један од најбољих познавалаца овог четворогодишњег процеса, о коме Апелациони суд, после жалби одбране оптужених и заменика тужиоца, 7. јула почиње процес одлучивања који може, према Ружићу, потрајати до краја године.

Ружић подсећа на то које су, према закону, могуће одлуке Апелационог суда:

– да одбије жалбе странака и потврди пресуду,

– да усвоји жалбу тужиоца у погледу захтева да се изрекну веће казне окривљенима,

– па да пресуду преиначи, што може бити и ослобађање оптужених,

– да усвоји жалбе одбране и тужиоца тако што ће укинути пресуду и предмет вратити првостепеном суду да се нешто још уради.

Ружић каже да, осим што је обавезан да разматра све наводе жалби странака у поступку, другостепени суди води рачуна и о такозваним апсолутно битним повредама кривичног поступка, чега, према његовом мишљењу, у предмету „Ћурувија“ није било.

Цензоловка: Мислите ли да ће Апелација водити рачуна и о специфичности овог случаја, о коме пресуду треба донети 21 годину после злочина?

Ружић: Основно питање које се за мене поставља јесте да ли ће Апелациони суд имати у виду све специфичности предмета:

– да је прошла 21 година од извршења дела, па је нормално да постоји одређена инсуфицијенција доказа, али их и даље има довољно за осуђујућу пресуду,

– да је неопходно имати у виду целокупан контекст у којем су припадници РДБ, и то како цивилни део Службе тако и ЈСО као оружана формација, вршили политичка убиства по Србији,

– да се ради о предмету где је очигледно вршен одређен утицај на сведоке у току целокупног трајања првостепеног поступка итд.

Цензоловка: Помињете утицај на сведоке, неки од њих су мењали исказе, жалили се да је њима и њиховим породицама прећено, било је и опструкција истраге, која је, уз опструкције и прекиде, трајала 15 година. Део јавности сматра да је првостепена пресуда максимум који се из овог процеса могао извући, имајући у виду и опструкције и колико је година прошло од убиства… Да ли делите такво мишљење?

Ружић: Сложио бих се да је првостепена пресуда донета у овом предмету највише што се могло добити две деценије након убиства. Многи су радили на томе да се то не догоди, па је зато и већи успех свих нас који се много година боримо да убице буду осуђене.

Опструкција суђења је била тако масивна и разноврсна. Утицај на сведоке био је у распону од упозорења, преко застрашивања и претњи, подметања најразличитијих неистина о мотиву убиства и извршиоцима у медијима, затим су ту били лажни сведоци, лажни експерти, покушаји скривања и уништавања доказа… И највећи проблем – константни покушаји утицаја бивших и садашњих руководилаца Службе на ток и резултат суђења.

ДБ има своје људе – тзв. сараднике – свуда, у медијима, тужилаштву, судовима, полицији, буквално свуда, тако да заиста врло често човек помисли да је борба са таквом хидром узалудна. Када се, поред свега тога, донесе пресуда као што је ова, ипак помислите да је борба имала смисла.

Тужилац би морао бити разрешен

Цензоловка: Шта мислите о жалби заменика тужиоца, који је такође, само из другачијих разлога, тражио укидање пресуде и враћање на почетак суђења?

Ружић: Овај кривични предмет не може да прође без контроверзи, па тако доживљавам и жалбу тужиоца – као контроверзну. Не постоји ниједан релевантан разлог да јавни тужилац тражи укидање пресуде којом би, по самој природи ствари, морао бити задовољан, осим у делу који се односи на висину изречених казни.

Који су разлози за то – могу само да нагађам. Ја верујем да су у питању лични разлози, погођена сујета, јер првостепени суд није усвојио неке од основних поставки у оптужници, али тужилац је морао да разлучи шта је овде битно, а шта није.

Чуо сам да се тужилац правда тиме да ако се сад не разреше та питања која он поставља, то више никада неће бити могуће. То је неприхватљив аргумент. И сам тужилац је морао бити свестан све време шта је успео да докаже а за шта можда није имао довољно доказа, а још је сигурније да зна да се у поновном поступку ништа ново неће појавити као доказ.

Дакле, могао је да те своје ставове пласира у жалби, али да не тражи укидање пресуде. Овако је нанео огромну штету сопственом предмету, јер ће сада одбрана највише „јахати“ на његовој жалби захтевајући да се пресуда укине.

Моје мишљење је да би због овако скандалозне жалбе, поступајући заменик Тужилаштва за организовани криминал и шеф тог тужилаштва морали бити разрешени, што се, наравно, неће догодити.

Подношење ове жалбе је идентично ситуацији кад крава напуни кофу млеком, па је онда шутне и преврне.

БЕЗ СУМЊЕ ЈЕ СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ НАЛОЖИО УБИСТВО

Цензоловка: Да ли после четворогодишњег суђења делите бригу чланова породице Славка Ћурувије, који све више сумњају да ће дочекати правду, тј. да ће налогодавци, организатори и извршиоци убиства завршити у затвору?

Ружић: Тешко је проценити шта ће се догодити у жалбеном поступку. Неке раније судске одлуке уносе немир и сумњу да би и у овом предмету могла бити укинута пресуда, па да у поновљеном поступку оптужени буду ослобођени.

Тако су Радоњић, Ромић и Баста најпре осуђени за учешће у организацији атентата на Вука Драшковића у Будви, да би на крају били ослобођени.

Страх деце Славка Ћурувије, коју ја заступам, оправдан је. Желео бих, међутим, да истакнем да сматрам да је погрешно стално инсистирање на томе да буду осуђени и налогодавци овог убиства.

Налогодавац Ћурувијиног убиства је без икакве сумње Слободан Милошевић. То сам детаљно објаснио у завршној речи, не бих да се понављам. Једина особа која би то могла да потврди је Радомир Марковић, пошто је тај налог ишао преко њега. Као што је раније пресудом утврђено да је он био упознат са Милошевићевим налогом да се убије Иван Стамболић.

Не верујем да ће Марковић то икада урадити. С једне стране, он жели да у очима оних који не прихватају да је Милошевић био злочинац остане некаква жртва и трагична фигура. С друге стране, вероватно постоји страх да би, ако проговори, њему или члановима његове породице могло бити нането неко зло.

Да мене неко пита – а, наравно, не пита ме – ја бих аболирао Марковића под условом да каже све што зна, а сигуран сам да он баш све зна. То би имало вишеструки значај, разрешиле би се тајне свих ових ужасних злочина, створили би се услови да се трајно реформише обавештајна служба ове земље и најзад бисмо се решили тог тешког баласта прошлости, тог зла које од 1945. до данас сеје тзв. Служба.

У Србији је пропуштена прилика да се Служба расформира као и у свим земљама некадашњег комунистичког лагера, и да се формира нова, са новим, младим и стручним кадровима, а све под стриктном парламентарном контролом.

Знали све о злочину, а сада саветници у БИА

Цензоловка: Како тумачите то да неки припадници Службе, који су у време убиства Ћурувије били на местима на којима су морали да доста знају о убиству Ћурувије, као Бранко Црни, тада заменик Радомира Марковића, не само да нису оптужени већ су остали блиски врху власти?

Ружић: Овим кривичним поступком, да је било доказа, требало је да буде обухваћено још најмање неколико људи, бивших функционера РДБ, али није било доказа. Индиције да је то тачно су бројне.

И на главном претресу, они сведоци који су најинтензивније бранили оптужене, објашњавајући како су све радили по закону, убацујући у свој исказ различита подметања и неистине, а клонећи се сопствене улоге у злочину, то су људи који су такође могли бити процесуирани.

Али тужилац једноставно није имао довољно доказа за то. Неки од тих људи, као што је, на пример, Бранко Црни, знали су, у најмању руку, све о злочину, и сада седе у БИА као саветници, што је посебно апсурдно. Како онда, кад све ово знате, да не будете скептични у погледу коначног исхода суђења?

Цензоловка: Како оцењујете задатак чланова судског већа Апелационог суда, који ће одлучивати о пресуди за убиство Ћурувије, ако знамо да су судије често под великим притиском политичких центара моћи, да су унутар тих центара управо људи који су блиски или су били блиски извршиоцима злочина?

Ружић: Као човек који је васпитан тако да има поверење у суд, очекујем да ће и судије Апелационог суда успети да се отргну огромном притиску којем ће бити изложени.

Они могу посегнути за соломонским решењем, да утврде одређене процесне недостатке у предмету – што објективно најчешће постоји у сваком кривичном предмету – и да га врате првостепеном суду да то исправи.

Уколико се то догоди, неће тај поновљени поступак дуго трајати, али сам сигуран да би се на крају све завршило ослобађајућом пресудом.

Зашто сам сигуран? Па зато што је то рецепт Службе за успех – сакривање доказа, пролонгирање, мрцварење, чекање да интересовање јавности спласне највише што је могуће итд.

ИСТОРИЈСКИ ЗНАЧАЈ СУЂЕЊА ЗА УБИСТВО ЋУРУВИЈЕ

Цензоловка: Да ли ми можемо напредовати као друштво без суочавања са злочинима које је организовала држава? Делови те исте државе се очигледно труде да она и убиство Ћурувије, као и многе друге злочине током деведесетих, гурне под тепих и настави да се прави као да се никад нису догодили.

Ружић: Овај кривични предмет заиста има историјски значај. Суочавање са злочинима које су извршили припадници државних служби изузетно је важно. Ови људи, које смо сви ми плаћали да нас чувају, а који су, уместо тога, изабрали да се ставе у службу једног човека, диктатора Милошевића, креатора нашег целокупног националног посрнућа, морају кривично да одговарају.

А без таквих, осуђујућих пресуда, неће бити катарзе, неће бити суочавања са злочинима почињеним у наше име.