Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Између две дуге ноћи са Дулетом
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

21. 10. 2020.

Аутор: Божидар Андрејић Извор: Данас

На прву вест о смрти Душана Митровића

Између две дуге ноћи са Дулетом

Неко необјашњиво чудо је хтело да су ми се јуче у 5,57- проклете биле – почеле да роје ове мисли испод. А дванаест минута пре тога, после упорне борбе са дугом и тешком болешћу и уз до последњег трена неугаслу бригу за опстанак и напредак Данаса, преминуо је дугогодишњи директор Дан Графа, издавача ових новина Душан Митровић.

Наш друг, пријатељ и саборац Дуле, Дулинџа, Дуленце, Дуки, само бирократски званично Душан… надимци говоре о његовој необичној омиљености међу онима који су га знали и с њим сарађивали. И можда још више то што је таквих било много, а много и оних међу њима који и кад га помену као Митровић, као да су изговорили – Дуле… Можда је то особитост од које је било изливено и његово име: душа. Од човека.

А опет, у широј јавности, од које се старао да се клони кад год није било неизбежно, многи би се запитали зар Данас, са таквим угледом и репутацијом, има директора и ко је то уопште. Несвесни да је он у самим темељима те репутације као један од првих оснивача. То је други међаш те Дулетове особености. Пред којом ће се ваљда некад, бар за тренутак, можда у мери елементарне људскости застидети они који лист (и фирму) над којима је до прекјуче бдио „часте“ погрдама.

Јучерашње „чудо“ са мислима, међутим, тиче се само близине поменутих тренутака. Од момента сазнања за Дулетову болест нема дана – ако се не чујемо и он каже „гурам, гурам, некако“ – да не помислим на драгог пријатеља.

И увек на оне две дуге ноћи проведене и пробдевене с њим.

Оне су ме везале за Дулета на начин који је нераскидиво трајао и у временима кад нисмо сарађивали, па се и ређе виђали. А за више од четрдесет година познанства, пријатељства, узајамног подржавања и „бежања у хајдуке“ пред осорностима власти, властодржаца и самопроглашених газда туђих живота, кад се преброје, мало је таквих година.

Прва ми је, а често сам је се сећао, у раној младости показала да људскост, нормалност, скромност, ненаметљивост и још много сличних особина које се последњих деценија губе и из речника и из стварности могу да стоје и испред и изнад улога и моћи које се приписују онима који се у важним улогама баве јавним послом и политиком.

Дуле је био секретар (социјалистичке) омладине Србије, у тадашњој номенклатури један од тридесетак најважнијих функционера у српској политици, а ја млади хонорарни сарадник угледног (и доброг) омладинског листа. И била је нека дводневна конференција у, сад сам заборавио ком граду, Крагујевац, можда. После вечере, на једној хотелској тераси, кад су други отишли затекли смо се и до зоре остали за столом у нормалном, садржајном неновинарском разговору председник омладине Косова, Душан и ја. С једне стране ни трунке функционерске надмености, препотенције, са друге, моје ни зрнца потребе за улагивањем и показивањем „оданости“ или уображености због познанства са „шефом“… Другим речима – тројица младића, активиста са „тарзанкама“ (мада се не сећам фризуре М. Мустафе, али ме на „тарзанку“ подсетила једна Дулетова тадашња фотка), у нимало испразном разговору, дијалогу, вапило би се сада. А ипак, значајна подука за будуће бављење новинарством.

Друга је била једна ноћ 1998. током које, баш читаве, је он мене убеђивао да останем директор Дан графа, а ја њега да се тога, уместо мене прихвати. Победило је, фактички, моје убеђивање, а у дубини остао је један дуг који ни данас, а нарочито данас, не могу да вратим. И захвалност која не треба да буде само моја што је прихватио да крмани Данасом кроз све ове године, кад су се сциле и харибде око њега ухиљадостручиле (зато су малим словима) али зато су оне Одисејеве просто „мале маце“ спрам ових око Данаса.

Између симболике те две ноћи врте се и лете сва сећања на нашу сарадњу, пријатељство, друговање и муковање, дуга ћутања из којих проистичу идеје и послови.

Одговорно тврдим – без Душана Митровића на челу, Данас за који сам, с правом 2017. написао да је „од оснивања пред ризиком гушења и гашења“ – тешко би опстао. Он је – иако смо му упућивали и примедбе, понекад због заостајања за „корацима времена“, шалили се на рачун „Дулетовог Еxцел-а“, стотинама листова пресавијеног рото-папира на коме се штампају ове новине, на којима су пажљиво исписане идеје, предлози, подсетници – умео да на непојмљиве начине повеже своју ненаметљиву упорност са нашим, али чешће са својим идејама из чије су необичности ницали послови, пословни пријатељи, у крајњем – опстанак листа.

Открио бих можда и неке пословне тајне, ако бих побројао примере како се из „Дулетовог Еxцел-а“ рађају додаци, идеје за оглашавање и прибављање огласа, привлаче „везе“ из „старих времена“. Али неколико јавности мање познатих чињеница овде се мора рећи. Душан Митровић је још у („Сташиној“) Борби, као човек продаје и пласмана, исто то и у „Нашој борби“, наравно и потом у Данасу иницирао и организовао уличну и колпортерску продају тих листова и пресудно утицао на алтернативни пласман. А из свега тога родило се и неколико, сада и веома јаких дистрибутерских кућа, од којих су неке брзо заборавиле на свој спиритус (дух, душа, Душан) мовенс. Наш, његов „изум“ су и додаци као „овитак“ листа Данас, први пут у нашој штампи, као разрада праксе једног страног листа који увек на насловној има – оглас.

Душан је инспирисао и нешто што бих назвао „хипотеком на саме себе“, кад смо позајмљивали новац за штампу, казне – посебно за плате – не бисмо ли тако себе обавезали и на такве подвиге који ће омогућити и да се позајмице врате и да се заима цркавица да фирма функционише.

А ово „за плате“ – Митровић је као „стари синдикалац“ и активиста из социјализма посебно бринуо о запосленима. О његовим редовним кафама са неновинарским баш радницима Данаса нека говоре и други, ја само подсећам на новогодишње, првомајске и осмомартовске поклоне запосленима… И кад се нема, или мало има.

Имам у себи још много речи сећања и она ће трајати не због броја, већ због дубине и јачине, а ова надам се, пробивши се између две наше ноћи, износе на светлост довољно тога да и други осете каквог смо човека уче ујутро изгубили. Мирног, упорног, тихог, поузданог, самозатајног Дулета.

In memoriam (1950-2020)

Директор фирме Дан Граф и један од оснивача и власника листа Данас Душан Митровић преминуо је данас у Београду у 70. години живота, након дуге и тешке болести.

Књига жалости поводом смрти директора и једног од оснивача и власника листа Данас Душана Митровића биће отворена од данас до петка 23. октобра, сваког дана у периоду од 9 до 17 часова у редакцији листа.

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси