Вести
24. 10. 2020.
Зборно место
Плато испред Палате правде је све чешће зборно место новинара. Онда се силом прилика разлетимо по судницама и тако будемо спречени да једним другима дамо макар мало међусобне подршке у односу на бројне тимове који бране оптужене.
Жао ми је што сам јуче пропустио рочиште у суђењу за паљење куће новинара Милана Јовановића на којем сам толико пута спомињан. Био сам спречен због суђења у истој згради поводом претњи које су ми упућене пре пет година. По више основа не носим позитивне утиске са тог рочишта, али то је тема којом ћу се бавити неком другом приликом.
У тексту који сам објавио 4. јуна са једног о претходних рочишта током суђења за паљење куће Милана Јовановића, написао сам у уводнику „да сам свестан тога да могу да будем изложен нападу адвоката одбане и Адвокатске коморе“.
Управо се тако нешто јуче и догодило. Према извештајима са суђења, уз читање поменутог текста, напали су ме адвокати оптужених Виктор Гостиљац и Зора Добричанин Никодиновић који у Адвокатској комори Србије обављају функције председника односно чланице Управног одбора.
Занимљиво би било да нам њих двоје појасне када на рочиштима престају да буду адвокати и постају челни људи Адвокатске коморе. И обрнуто. И да ли се прелажење те фине границе сматра достојним понашањем и својеврсним притиском налик јучерашњем понашању у судници.
Знам да моје, обе неплаћене, позиције изасланика Председника за решавање питања несталих у Хрватској, коју обављам нешто више од две године, и председника Комисије за истраживање убистава новинара, сметају многима који би да се забораве страшне ствари које су се догађале на овим просторима. А смета им и само моје присуство у судској дворани, чак и као посматрача. Очигледно сметају сведоци самог суђења и онога што адвокати одбране непрестано раде. Најрадије би ме видели у затвору, како је то замишљао и предлагао председник Адвокатске коморе Београда Југослав Тинтор, предлажући измене кривичног закона.
Оптужени су често били клијенти које срчано бране неки адвокати који мисле да је све дозвољено – од непоштовања суда кроз редовна кашњења на рочишта преко релативизације кривице њихових клијената позивањем на накарадне законе који су донети на недемократски начину у оловним временима, па све до понижавања и ре-виктимизације жртава у поступку.
Волео бих да је видљива нервоза бранилаца на суђењу сигнал да се суђењу види крај. Био би то добар наговештај да би се у догледно време могло окончати и обновљено суђење за убиство Славка Ћурувије.
Остајем при тврдњи да бих волео да што више људи присуствује оваквим суђењима.
Поготово колегиница и колега из медија, академског света, али и оних који су одлучили да им право буде животни позив. Да пишу извештаје, преносе шта се догађа у судницама, коментаришу, проучавају законску регулативу, дају увиде, коментаре, препоруке. Не само због новинарске солидарности, већ и због тога што друштво завређује што боље информисање о правној држави, функционисању правде, о правима грађана.
Волео бих да тамо видим и Александра Вучића и Ану Брнабић и Ивицу Дачића и многе друге знане и незнане грађане и грађанке. Да сви заједно покажемо да смо на страни правде коју стрпљиво чекају живи и мртви – Милан и Славко. Да се константно шаље порука друштва да неће проћи некажњено паликуће и убице новинара.
Наравно да нисам против права на одбрану у кривичном поступку јер свако, па и оптужени за најтежа кривична дела, има на њу право, али оно што сам до сада видео у судницама и ван њих не делује као квалитетна одбрана већ покушаји да се суђења за убиства и нападе на новинаре претворе у карневале адвоката по судницама. Уместо да се озбиљним тужилачким и судским процесима установљава правда, доносе праведне казне за убице и све који наносе насиље било коме у друштву, са посебном пажњом када је реч о јавно изабраним личностима, новинарима, културним радницима, свима који су део јавног друштвеног и политичког живота. Само се тако могу штити слободе и права, демократија и простори слободног дијалога.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.