Вести
27. 10. 2020.
IN MEMORIAM: Милан Д. Шпичек
Одлазак легенде радија и филма
У Београду је после краће болести преминуо Милан Д. Шпичек, легендарни радијски водитељ и филмски критичар.
Шпичек је био редован сарадник и читалац Данаса, последњи текст у нашем листу објавио је пре десетак дана. Написао га је док је лежао на Одељењу пулмологије Клиничког центра.
У знак сећања на овог великог човека објављујемо делове из његовог интервјуа који је дао Данасу 2017. године.
Пре много година једна осмогодишња девојчица у некој анкети на питање да ли више воли радио или телевизију одговорила је: „Више волим радио, јер радио има више слика. Данас радио нема слику“ – каже за Данас Милан Д. Шпичек, један од најпопуларнијих радијских водитеља осамдесетих година и филмски критичар који је уздуж и попреко обишао југословенске филмске фестивале.
Радили сте култну емисију „Медаља 202“ на Радију Београд 202. Колико се радијска публика променила од тада и у чему је суштинска разлика између медија у време када сте ви радили и ових медија данас?
– У простаклуку. Памтим ноћни програм када сам једном слушаоцу реплицирао пошто ме је он најсочније и највулгарније опсовао. У секунди сам одлучио да узвратим и рекао: „Бем и ја теби.“ Будући да сам био новинар Београда 202 који у то време још није радио 24 сата већ је емитован на Првом програму Радио Београда, неприкосновеном и недодирљивом, било је то равно скандалу. Сутрадан ме зове главни и одговорни уредник Никола Мирков. Причамо о времену о пролазности живота. У једном тренутку каже: „Ајд здраво…“ са задршком а онда додаде: „Немој више да псујеш на мом програму.“ Нећу. Псоваћу на свом, одговорио сам.
Једна урбана легенда каже да сте могли да „страдате“ и због вређања друга Тита?
– Мене је Мирков и примио у своје јато када су се сви у Радију правили да ме не познају, јер сам се месец дана крио на Неуропсихијатријској клиници. Сакрио ме, замислите име, доктор, данас професор Дејан Сумрак, јер сам са редакцијског балкона у Македонској улици 19, колони расплаканог, уцвељеног света, која је ишла у Скупштину да се поклони сенима највећег сина наших народа и народности дугу Титу, који је, гле чуда, испустио племениту душу, викао: „Умро је фараон.“
Био сам персона нон грата. Али, да би ме рехабилитовао, уз договор са Миланом Вукосом, одредио је недељу пре подне, према свим показатељима најслушаније време, да уређујем и водим Медаљу 202, емисију посвећену малом београдском фудбалу. Синови су с очевима одлазили на утакмице а мајке су спремале недељне ручкове. Једна иронична колегиница у време највеће популарности ове емисије написала је у својим новинама да сам ја „водитељ за домаћице“. Захваљујем вам се на комплименту, нико се није сетио шта нам маме у то време раде.
Било је то време велике популарности радија.
– Да, време радија, иначе, најбржег медија. Стваране су радијске звезде. Поменућу Владу Џета, Рашу Петровића, Луку Мијатовића, Бојана Селимовића, Драгану Кауцки, Радета Радовановића, Владу Јевтовића, Марка Марковића, Душана Прелевића, за које су слушаоци знали када је ко и у које време на програму.
Новинари су се припремали за наступ пред микрофоном, каткад и читаву седмицу, као ја, јер оног тренутка када се стави тачка на и, поново настаје мука шта следећи пут. И сви одреда неговали су, према својим могућностима, лепу реч.
Данас на радију раде млади људи, који су не знам откуда и како дошли, који мисле да су већ самим тим што им је неко дао микрофон постали звезде. Највећа звезда на радију био је Милован Илић Минимакс, неприкосновено. Сви остали су за њим каскали или умишљали.
Најтеже је на радију створити име, поготово ако пред собом док водиш емисију, тако данас раде, сведок сам, осим микрофона немаш ништа више: не комплетно писан текст, али бар концепт. Мој први главни уредник Милан Булатовић је говорио: „Писана импровизација је најбоља импровизација.“
Данас се водитељи утркују ко ће бити ласцивнији, што је лепа реч за простији. Музика се емитује, углавном с рачунара, заборављају се најоданији слушаоци, пре свега жене, од девојке до старе баке, мушка популација истог узраста, свира се тврда музика и музика која нема благе везе са оним што се у том тренутку догађа око нас.
(објављено у Данасу 27. јуна 2017 – аутор Драгољуб Петровић)
Биографија
Милан Шпичек је дипломирао на Факултету драмских уметности у родном Београду где се родио 1942. Новинарством се бавио од средње школе. Током дуге каријере Шпичек је прошао пут од новинара до главног и одговорног уредника Радио Београда 202.
Дипломирао је на Факултету драмских уметности у родном Београду. Новинарством се бавио од средње школе. Током дуге каријере Шпичек је прошао пут од новинара до главног и одговорног уредника Радио Београда 202.
Филмском критиком бави се од 80-их година, када је почео да води и уређује култну емисију Поноћни биоскоп.
Извештавао је с бројних домаћих и иностраних филмских смотри, а учествовао је у стварању Филмског фестивала у Херцег Новом. Интервјуисао је многе личности из света културе, уметности, а пре свега филма – као што су Френсис Форд Копола, Роберт де Ниро, Ђина Лолобриђида и друге.
Био је селектор Лесковачког међународног фестивала филмске режије.
Осим филмске критике, опробао се и у глуми, а имао је епизодне улоге у остварењима Рана јесен Томе Јањића, Дечак из Јунковца Дејана Зечевића, Птице које не полете Петра Лаловића и Месец над Београдом Драгана Кресоје.
Аутор је и четири књиге везане за филм – Херцег Нови љубави моја, Лепотица и звер, Нико није савршен и Куварни глумци. Свој први роман Хеклање уз ветар издао је 2015. године. Последњих година писао је колумне у дневном листу Данас. Опробао се и као сценариста и редитељ у филму Лепо време за млад грашак, Пуриша 2009. године. Добитник је великог броја награда, а носилац је и националног признања за врхунски допринос култури.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.