Вести
27. 09. 2021.
Има новинара који уживају у неслободи
Синдикат новинара Србије (СИНОС) спровео је истраживање међу студентима и професорима Универзитета у Београду, Новом Саду и Нишу о стању на медијској сцени
Тек када заврше студије, многи дипломирани новинари се увере да пут до сталног посла није ни мало лак. Послодавци углавном траже већ искусне професионалце, па млади журналисти, да би стекли практична знања, морају да пристају на неплаћен рад. Због тога није реткост да новинари почетници, у жељи да се професионално докажу, сами покрећу своје блогове, подкасте, Јутјуб канале... Они користе бенефите нових медија и на тај начин покушавају да својом креативношћу, оригиналношћу и знањем нађу место под новинарским небом.
Међу младим надама новинарства у Србији је и Јована Радивојевић, свршена студенткиња журналистике и комуникологије Факултета политичких наука у Београду. Каријеру је почела у истраживачком новинарству.
- Након дипломирања наставила сам да се усавршавам, уписала сам мастер студије, а уз то похађам различите семинаре и предавања - каже Јована Радивојевић.
- Имала сам срећу да радећи праксу у истраживачким медијима наиђем на позитивно радно окружење, потребну подршку колега и уз њих научим практичан део професије. Међутим, за многе искуства нису тако добра.
Наша саговорница сматра да су званични медији у Србији делимично слободни, јер су углавном изложени притиску политичара и власника. Позицију новинара, како наводи, додатно отежавају мале плате, лоши услови рада, а уз притиске политичара и власника, запослени у медијима изложени су и притисцима уредника.
- Обично се у огласима за посао траже новинари са искуством, па нам се чини да се подразумева да смо сви већ радили и у току студија прича Јована.
- То многима отежава пут ка проналажењу посла након студија. Радне биографије се шаљу на десетине адреса у нади да ће им неко одговорити и да ће добити прилику да се баве жељеном професијом. Оно што је у томе највише демотивишуће је да многи остану ускраћени за одговор.
Ипак, Јована је оптимиста. Упућена је, како каже, у каквим условима раде новинари у Европи:
- Током студија добили смо довољно информација како функционишу новинарска удружења и организације. Верујем да синдикати могу пуно тога да учине за побољшање положаја новинара и зато сматрам да би требало да се подржава њихов рад.
Невен Обрадовић, доцент на Департману за комуникологију и новинарство Филозофског факултета у Нишу сматра да медији у Србији нису слободни. Одговорност за то носе сви подједнако: новинари, уредници, новинарска удружења, синдикати али и грађани:
- Немамо солидарност између новинара и медија приликом покушаја контроле медија од стране политичких или неких других центара моћи и онда до те контроле и врло лако долази. Да будем јасан, имамо и значајан број медија и новинара који уживају у неслободи и креирању стварности.
Грађани су, оцењује Обрадовић, подједнако криви јер не бране слободне медије. Оно што је, можда, још већи проблем чини ми се да значајан проценат грађана и не зна колико су важни слободни медији за демократију.
А да ли, питамо, медијска удружења професионално обављају свој посао и могу ли синдикати да заштите новинаре?
- Медијска удружења професионално обављају свој посао, али нису довољно агилна у одбрани професије. Иста ситуација је и са синдикатом. Невидљив је. Синдикат мора да предузме конкретне акције (штрајкови, протести). Блага саопштења и појављивање у медијима на Светски дан слободе медија свакако нису пут ка слободи. Притисци на медије су изузетно јаки, одговор професије мора да буде реципрочан уколико желимо слободне медије.
Истраживање које је СИНОС спровео на Универзитету у Нишу показује да чак 90 одсто студената на факултету не добијају довољно информација о деловању синдикалних и новинарских удружења и асоцијација.
- Нису факултети у обавези да промовишу синдикат и новинарска удружења. Они се, свакако, помињу на одређеним предметима (новинарска етика, деонтологија медија...), али уколико синдикат и удружења желе да студенти више знају о њима и њиховом раду, онда морају много више да буду присутни у јавности и да конкретним акцијама привуку пажњу.
лако новинари раде за мале плате, често непријављени, ипак, избегавају да се синдикално организују, а последица је непостојање јаких синдиката попут оних у развијеним земљама.
- Кривица за то иде у више праваца. Несолидарност новинара, неспремност да се боре за слободу и бољи стандард. Ту је и одговорност синдиката, неопходне су конкретне акције (протестне шетње, перформанси) и већа подршка новинарима. Синдикат мора да буде „узбуњивач“ целокупне јавности. То код нас, нажалост, није случај и новинари у синдикату не виде „светионик слободе“. Синдикати, не само медијски, би требало да имају моћ да мењају ствари. Код нас су, међутим, синдикати обесмишљени, што деловањем државе, што кривицом самих синдиката који немају моћ да, на пример, „зауставе све“ на један дан, као што је то случај у Грчкој или када синдикат Луфтхансе приземљи све авионе те компаније у Немачкој. Радници морају да поврате поверење у синдикате, тек тада можемо причати о солидарном удруживању. Цини ми се да се то неће још дуго остварити у нашој земљи.
Питамо нашег саговорника како објашњава да један нишки власник медија 50 дана није уплатио плате радницима, а да новинари нису смели да се организују и јавно о томе проговоре?
- То је већ и лични проблем сваког радника понаособ, уколико је неко спреман да ради без плате у 21. веку, ери дигиталних медија и интернет платформи и пристаје на ту врсту неслободе. Ту је заиста тешко било шта коментарисати. Наравно, овде мислим на младе и дигитално писмене новинаре. Проблем је за новинаре, сниматеље, организаторе, који припадају генерацији која није дигитално спретна. Њима би у тој ситуацији јак синдикат управо био „лука спаса“, али је ми немамо, и онда су овакве ситуације наша реалност.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.