Вести

29. 11. 2021.

Аутор: Синос Извор: Данас

Професор др Раде Вељановски за СИНОС о положају припадника седме силе и њиховим радним правима

Вељановски: И по цену отказа новинар је дужан да штити јавни интерес

Новинари не смеју ни једног тренутка да забораве да раде за општи интерес. Дакле не за себе, свој медиј, власника медија или за власт, странку или неку другу интересну групу.

Када се тако понашају и када су спремни да трагају за истином по познатим правилима новинарства, да се увек чују обе стране, а и она трећа, неутрална, компетентна, стручна, да се објективност не сме подредити националним, политичким или интересима профита, биће на правом путу веродостојности и достојанства. 

Ово у интервјуу за Синдикат новинара Србије (СИНОС) каже Раде Вељановски, дугогодишњи новинар-уредник, професор Факултета политичких наука у Београду и политички активиста. 

Разговор је вођен у оквиру пројекта “Новинарство за које се школујем” а које је суфинансирало Министарство културе и информисања. Циљ пројекта је да укаже како студенти и професори журналистике оцењују новинарство у Србији и како у будућности виде ову професију. 

Истраживање које је СИНОС спровео на факултетима новинарства у Београду, Новом Саду и Нишу показало је да наше будуће колеге сматрају да медији у Србији нису слободни, да новинари раде под притиском, за мале плате и са лабавим уговорима, да су изложени цензури и аутоцензури, идеолошки и материјално подељени, без довољне заштите новинарских удружења и синдиката.

*Новинари у Србији раде у условима корупције, сиромаштва и страха, па ипак је мало синдиката у медијима. Зашто?  

– Ми смо земља успорене и чак заустављене транзиције. Имамо проблема у остваривању људских права, у правосуђу, привреди, здравству, образовању… Демократија се споро прима на нашим просторима, модерност се сузбија традиционализмом и митоманијом. У таквим околностима се синдикална права сматрају недовољно важним и маргинализују из два основна разлога. За једне, синдикално организовање је реликт соцјалистичке прошлости, а за друге, препрека за развој добрих односа са инвеститорима и предузетницима који треба да створе профит. Развијена друштва су тај проблем разрешила, мада однос рада и капитала остаје као стална напетост. Пошто је наше предузетништво, па и оно медијско, тек у повоју и пошто власт не стимулише заштиту радних права у свим областима рада, ни новинари нису у бољој ситуацији.  

*Истраживање које је СИНОС спровео показало је да студенти новинарства код нас нису довољно едуковани о значају синдикалног организовања. Има ли простора за сарадњу факултета и синдкалних организација?  

– Студенти о томе стичу основна знања, али статус студента није исто што и статус запосленог. Колико ја знам, бар студенти Факултета политичких наука уче о важности струковног и синдикалног организовања и то и кроз новинарске и кроз политиколошке предмете. На самим синдикалним организацијама је да прошире своје деловање и кроз адекватну едукацију појачају синдикалну свест свих запослених па и новинара. Суштина је у томе да се омогући јасна артикулација сталешких интереса, а затим и њихово остваривање, пре свега по принципу солидарности. То значи да синдикати треба да сарађују са медијима и медијским удружењима. 

*Како објашњавате да медији који подржавају европске стандарде не дозвољавају оснивање синдиката у својим редакцијма?  

– Очигледно је да се ради о томе да је материјални интерес послодавца јачи од интереса остваривања синдикалних права новинара. У околностима у каквим су наши медији и наше новинарство, једном броју новинара одговара да бар могу да раде по професионалним, европским стандадима и то им је извесна професионална сатисфакција. Но, такво стање не може да остане заувек. И власници медија морају да се приволе на европске стандарде, а новинари треба да буду гласнији и доследнији у својим захтевима.  

*Могу ли новинари који раде у условима сиромаштва и страха да штите јавни интерес? 

– Знам да ће то некоме звучати нереално и утопијски, али новинари увек могу и морају да штите јавни интерес. Уосталом то се већ догађало и нашим и многим страним новинарима. У другој половини осамдесетих и током деведесетих многи новинари су доживљавали разне облике репресије, али нису одустајали и нису се предали чак ни онда када су радили за врло мале плате или без плата и када су знали да ће изгубити посао. Жалосно је што се у Србији овакве околности понављају и данас, али је још горе што је данас много више новинара и такозваних новинара, спремно да гази принципе професије да би обезбедили стални посао. Они заборављају да тиме поништавају себе као новинаре. 

*Шта смо очекивали а шта добили од пројектног финансирања медија? 

 – Законским одредбама о пројектном суфинансирању медија добили смо шансу да један број медија, углавном мањих и сиромашних, опстане, а да се не стиди сопствене продукције, јер је јавним новцем требало подржати квалитетне садржаје од јавног интереса који сами по себи нису профитаблини. Нажалост, те су се одредбе претвориле у своју супротност јер се под утицајем власти, од локалног до републичког нивоа, ова средства дају углавном медијима који су подршка владајућим структурама и не садрже никакво критчко мишљење. Није немогуће одређеним изменама закона поправљати стање, али као и у многим другим случајевима и овде је проблем пре свега у недостатку воље и неспремности оних који доносе одлуке да допринесу оствартивању јавног интереса.  

*Приватизација је уништила медије на локалу. Да ли бисте данас подржали идеју о оснивању локалних и регионалних јавних сервиса, имајући у виду искуство европских и земаља у региону?  

– При промени друштвеног, уставно-правног и економског система, приватизација је била неминовна и у духу европских стандарда. Наш први реформски закон, после демократских промена, Закон о приватизацији, предвидео је приватизацију државне/друштвене својине и није направио никакав изузетак у односу на медије. Томе су прилагођени и медијски закони. Тадашња власт је непринципијелно и некоректно одуговлачила са приватизацијом из сопстевних интереса, губећи из вида да је за медије и за јавност најгоре ако се при свакој промени власти мења утицај на медије. 

Дакле, није проблем приватизација већ начин на који је она спроведена.

*Дакле, и медији су принуђени да послују по стригим законима тржишта. 

– У условима тржишне привреде ни једном привредном субјекту, па ни медију, не може бити гарантован опстанак, за то се треба борити. Законска могућност за трансформацију медија у медије цивилног сектора, коју су поздравили сви европски фактори, искористило је свега неколико медија. Осим тога, многи новинари нису били заинтересовани да постану делимични власници медија у којим раде, што је убедљиво најбољи, облик власништва. Што се тиче локалних и регионалних јавних сервиса, као и досада, увек бих подржао њихово оснивање, али у оквиру републичког и покрајинског јавног сервиса РТС и РТВ, јер то је доминантан облик финкционисања оваквих јавних сервиса у Европи. Треба се угледати на Велику Британију, Француску, Аустрију, Чешку, а не на земље региона које су пошле путем који уопште није доследан. Локални јавни сервиси у Црној Гори, на пример, су локална медијска јавна предузећа као у време социјализма, којима је само промењено име. И Хрватска је кренула тим путем, али се то увелико мења.  

*Да ли су новинари у Србији безбедни?  

– Нажалост не у довољној мери, што је резултат неизграђене свести о њиховој улози и статусу који из тога произилази. Новинари су често угрожени од појединаца и група које су у директној спрези са онима који треба да гарантују безбедност свима па и новинарима, а то су представници власти, односно институција. У нашем друштву није сазрело схватање да је критичко мишљење легитимно и да нема појединца или институције који су у том смислу недодириви. 

*Како бисте оценили слободу медија у Србији? 

 – Слобода медија у Србији је на најнижим гранама, рачунајући вишедеценијски период. То је у потпуној супротности са нашим медијским законима, који нису идеални, али садрже одредбе и опредељења демократског света. Још горе, то је у супротности са потребама друштва које жели да се развија и које начелно изражава наклоност ка европским стандардима и искуству. Почетком транзиције, ми смо кренули напред, али су се наше унутрашње дилеме, неспремности, недоследности, партикуларни интереси, убрзо испречили и зауставили демократски развој медијског система и медијских, а у ствари, грађанских слобода. 

Удружења 

 *Да ли новинарска и медијска удружења у Србији професионално обављају свој посао? 

 – За садашње стање медија, новинарства и јавне сфере, најмање бих осуђивао медијска удружења. Она су се можда више него многи други актери прилагодила потребама времена и улози која им припада. Али, њима је потребна подршка политичке и интелектуалне елите, а то је прилично нејасно и некозистетнто поље од кога некада има подршке и разумевања, а често има више штете. Медијска удружења ипак, не смеју да забораве да новинарских слобода увек има онолико колико се за њих сами новинари изборе. Удружења треба више да инсистирају да њихови чланови доследно остварују новинарски кодекс у свакој редакцији у којој раде. Разочаравајуће је да неколико хиљада чланова новинарских удружења не може снажније да истакне захтев за поштовање стандарда и принципа професије.

Џереми Дир: За независно новинарство и достојанствен рад неопходан колективни глас новинара

Заменик генералног секретара Међународне федерације новинара (ИФЈ) Џереми Дир боравио је, на позив Синдиката новинара Србије, од 9. до 12. новембра у Србији. Током кампање “Како до достојантсвеног рада у медијима и одговорног новинарства у Србији” коју је организовао СИНОС, британски новинар састао се са студентима новинарства Филозофског факултета у Нишу и посредством зум апликације разговарао са високошколцима Факултета комуникологије и медија Универзитета Сингидунум у Београду. Он је објаснио да нам времена кроз која пролазимо говоре много о стању у новинарству:

Пандора папири, Панамски документи, пројекат Пегасус показују моћ независног новинарства у јавном интересу. Они демонстрирају моћ колектива – сарадњу и солидарност новинара који раде заједно у јавном интересу. Показују да новинарство од јавног интереса има моћ да позове владе на одговорност, разоткрије превару, примора власти да делују против корупције. Поново потврђују мисију новинарства.

Пандемија Ковид-19 је показала виталну улогу коју имају новинари. Али то је, такође, разоткрило несигурно стање у којем опстају новинари и новинарство. Управо у време када новинарство може да игра тако кључну улогу у промовисању демократских и људских права, слобода медија и радничка права су све више на удару.

Усред кризе, новинари и независни медији суочени су са растућом претњом – од законске опструкције до физичких напада, од економске кризе до политичког притиска и узнемиравања на интернету – од све несигурнијег посла, новинара који пате од ниских плата, касних исплата плата, дугог и нерегулисаног радног времена и злоупотреба њихових радних права.

А некажњивост којом се ови напади изводе и даље достиже рекордне нивое. Иронија је да се све ово дешава управо у време када је пружање независних, квалитетних информација заиста питање живота и смрти грађана.

Како каже слоган ИФЈ – нема слободе медија тамо где новинари раде у условима корупције, сиромаштва и страха. Једини начин да се заузмемо за независно новинарство и достојанствен рад био је да се удружимо и ојачамо колективни глас новинара.

ИФЈ је посвећен раду са синдикатима новинара у борби против сиромаштва и несигурног стања у којем постоје новинари у Србији, сиромаштва које отвара новинарство за корупцију и дезинформације, страха и политичког притиска који рађа аутоцензуру, застрашивање и ускрац́ује грађане и њихово право да знају.