Вести
13. 05. 2022.
Пројектно бачко коло
Узак круг фирми и удружења из Суботице, Колута, Новог Сада, Оџака и Сомбора међусобно размењује фактуре за исте услуге у оквиру својих медијских пројеката
Удружење грађана “Ја волим Сомбор” лане у Сомбору услугу снимања платило “Видео креатива тиму” Милана Швеља, а Швељова фирма у Апатину исту услугу платила поменутом удружењу.
Након благо речено небулозних одговора локалних самоуправа Сомбора и Апатина, да нашој редакцији неће да проследе прошлогодишњу конкурсну документацију “Видео кретива тима” Милана Швеља, због тога што, тобоже, не желе да откривају Швељове пословне тајне, поменута документација је, након наше жалбе поверенику за информације од јавног значаја и јавног оглашавања угледних адвоката, протеклих дана, ипак, пристигла на нашу адресу.
Иако новинари нису тужиоци или судије, логично је, макар пост фестум, поставити питање порекла истоветности ова два потпуно незаконита образложења из две различите, премда суседне, локалне самоуправе.
Недостајућа карика
Показало се да је документација Општине Апатин, као последња, заиста била недостајућа карика у формирању целовите слике размене фактурисаних услуга у једном уском кругу учесника нечега што би, колоквијално, могло да се назове пројектним бачким колом.
Ево најочигледнијег примера.
Премда је своју фирму установио у формату видео продукције, о чему смо већ писали, Швељо је услуге снимања у оквиру својих пројеката плаћао „подизвођачима“.
У Суботици, фирми “Медиа 025” Мирјане Ђерић из Колута (фирма је угашена крајем прошле године).
У Сомбору, фирми “Zoom media SN” Селме Николић из Оџака.
У Новом Саду, у оквиру пројеката које су подржали Град Нови Сад и АП Војводина, у оба случаја, фирми Огњане Старовић, иначе чланици Надзорног одбора Јавног предузећа “Емисиона техника и везе”.
У Апатину, што се видело тек након приспећа документације, Удружењу грађана “Ја волим Сомбор” Вање Ђекић.
Конкурсни сердаре, конкурсни војводо…
Удружење грађана “Ја волим Сомбор”, на чијем је челу Вања Ђекић, са друге стране, услугу снимања за свој пројекат у Сомбору платило је фирми „Видео креатива тим“ Милана Швеља (400.000) и „Медиа 025″ из Колута (400.000), а у Апатину бачкотополској фирми “Импрес” Милоша Лончара који је истовремено власник Радио Југовића из Каћа и крупан учесник медијских конкурса.
Истој фирми, бачкотополском “Импресу”, Швељо је у Апатину плаћао услугу одабира тема и припреме текстова, израду шпица, џинглова, форшпана и посебне графичке опреме и обезбеђивање музике и тонских ефеката.
У Новом Саду, Швељо је Удружењу грађана „Ја волим Сомбор“ плаћао трошкове обезбеђења музике и тонских ефеката (50.000) и део израде шпице, џинглова и форшпана (50.000), док је остатак новосадских услуга платио фирми Огњане Старовић.
У Суботици, Швељо је плаћао фирми „Zoom media SN“ за видео графику, видео микс, тонског сниматеља и израду шпица, затим фирми „Медиа 025“ за поменуто снимање и монтажу снимљеног материјала, а Удружењу грађана „Ја волим Сомбор“ за „израду, усвајање и техничку разраду идејних скица, декора, костима и маске“ и обезбеђивање музике и тонских ефеката.
Удружење грађана „Ја волим Сомбор“ у Сомбору је плаћало услуге фирми „Zoom media SN“ из Оџака за изнајмљивање дрона (300.000), а фирми „Медиа 025“ из Колута за монтажу видеа (300.000).
Пратећи прошлогодишње пројекте у значајном делу Бачке, лако је уочити да се у њима понавља врло узак круг организација и фирми из Суботице, Колута, Сомбора, Новог Сада, Бачке Тополе и Оџака које међусобно размењују фактурисане услуге, често мимо сваке логике.
Најречитији пример за то је размена фактурисаних услуга снимања на релацији „Видео креатива тим“ – Удуржење грађана „Ја волим Сомбор“.
„Подизвођачи“
На крају, вреди набројати остале Швељове пројектне „подизвођаче“ у Апатину:
Поред услуге снимања (125.000), Удружењу грађана “Ја волим Сомбор” Швељо је платио преглед, исправку и усвајање измонтираних материјала (125.000), тонско снимање (150.000) и припрему потписа и снимање “offa” (100.000).
“Импресу” је платио део трошкова за израду шпице, џинглова, форшпана и потребну електронску графичку опрему (40.000), трошкове обезбеђивања музике и тонских ефеката (35.000) и део одабира тема и припреме текстова (125.000).
Фирми Огњане Старовић платио је израду видео графике (100.000).
Продукцији “Click” из Суботице, која се појављује у једном делу пројектног бачког кола, Швељо је услугу монтаже платио 100.000 динара.
Мук који скоро све говори
Испоставило се да је Милан Швељо, власник видео продукције са двоје запослених, једним хонорарним сарадником и комплетно опремљеним мобилним студиом, у свим својим пројектима, за које је лане на конкурсима добио око 55.000 евра новца грађана Србије, ангажовао друге организације или фирме да обаве услугу снимања уместо њега, односно његове фирме.
Попут изузетка од правила, његова фирма фактурисала је снимање за понеке од тих „других“ учесника, а сав приход са конкурса, попут какве пројектне Мајке Терезе, Швељо је пребацио на рачуне учесника пројектног бачког кола.
Поставља се логично и оправдано питање: зашто?
Будући да Милан Швељо тренутно не жели да говори о медијским пројектима, на ово једноставно питање за сада, барем у медијима, нема одговора.
Одговора нема ни на питање, које непрекидно постављамо, у вези са истоветношћу фактура које учесници пројектног бачког кола међусобно размењују. Случајно или не, те фактуре изгледају као књиговодствени близанци.
О медијским пројектима и свом учешћу на њима за наш сајт не жели да говори ни Владан Стефановић, власник Телевизија Суботица која је заједнички емисиони садржатељ и евалуациони покровитељ свих Швељових пројеката, као што, за сада, нема ни доказа о већини суфинансираних медијских прилога које је Швељо, наводно – према слову пројеката, снимао.
Редакције нису једине адресе
Примера ради, у Суботици је фирма ВТВ д. о. о. Владана Стефановића овдашњој градској управи доставила само писану потврду да су Швељови телевизијски прилози емитовани на Телевизији Суботица, али те прилоге нису доставили, ни градској управи ни нашој редакцији, а чланови наше редакције нису успели да их пронађу међу емисијама Телевизије Суботица на „Јутјубу“.
Не треба, у свему овоме, заборавити да редакције нису једине адресе на које одговори, пре или касније, ипак могу и треба да стигну.
Народ би то, можда, рекао елегантније: дао динар да уђе у игру, нуди два да изађе.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.