Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Новинар године – Борис Дежуловић: Не пристајем на цензуру, уцјене, светиње, ни на што осим на истину и своју рођену главу
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

17. 05. 2022.

Аутор: Ивица Буљан Извор: ХНД

Новинар године – Борис Дежуловић: Не пристајем на цензуру, уцјене, светиње, ни на што осим на истину и своју рођену главу

Признање новинара године Хрватског новинарског друштва стигло је у праве руке. Борис Дежуловић десетљећима је присутан на овдашњој новинарској сцени и увијек је био свој, непоткупљив и устрајан у заговарању идеја за које се залаже и за које би друштво, попут нашега, требало имати пуно више разумијевања из једноставног разлога, јер би било сретније и богатије. Бориса смо питали о новинарству, тужбама, Фералу и свему помало, а он, како и пише, одговара без длаке на језику.

-Новинаре тужакају, пријете им, повлаче их по судовима…. Ви сте по том питању једна “искусњара, а иза   вас су десетљећа “новинарења” у Хрватској. Како се по том питању осјећате?

У Загреб сам отпутовао након давања исказа пред Државним одвјетништвом у Сплиту поводом пријетњи смрћу, на додјелу награда у Хрватско новинарско друштво стигао сам равно с Опћинског казненог суда и Грађанског суда у Загребу, гдје сам имао два јутарња дејта са Жељком Маркић, на самој додјели награда у Новинарском дому тајница редакције ми је као честитку уручила нову тужбу предсједника Хрватске господарске коморе Луке Буриловића, а на повратку с додјеле награда са својом ме казненом пријавом на Опћинском суду у Сплиту чекао Роберт Паулетић. То је живот новинара у Хрватској данас. Сама ријеч “новинар” наводно долази од појма “новине”, вјерује се да је то због тога што су новинари некад писали у новинама, али данас та ријеч означава особу која пред државним одвјетништвом и опћинским судовима брани људско право на слободно писање.

-Како се ви кроз живот носите с притисцима, пријетњама…

С тужбама се носим како знам. Није, уосталом, ни мени најгоре. Горе је нашем злосретном поштару Дражену, који само због мене и мојих препоручених плавих омотница са жупанијских и опћинских судова два-три пута тједно мора долазити у мој мали, забачени заселак. Ствар сам онда покушао ријешити набавком пса, али крволочна звијер испала на крају мала, весела маскота што поштара дочекује машући репом, једино биће у цијелој држави које се, ето, весели тужбама Жељке Маркић.

-…нарочито након текста “Јебо вас Вуковар”?

Десетљећима већ разним жељкама маркић и њиховим одвјетницима на судовима објашњавам како је јавна критика цијена јавности особе, цијена на коју сам и сам пристао, свих тих тридесет пет година примајући на себе квалификације и увреде према којима су моји текстови библијски псалми и дјечје пјесмице. Постоји ли та, како се зове, душевна бол, моја душа одавно је већ утрнула од болова. Или је то, или је никад нисам ни имао. У тридесет пет година, колико је прошло откако сам у новинама објавио први текст, никад стога у животу никога нисам пријавио нити тужио. До тог несретног случаја, кад сам олизао плајваз и полицији пријавио шездесетак најгорих пријетњи с Фејсбук зида Велимира Бујанца, само оних шездесетак који су ми изравно и недвосмислено пријетили смрћу. Поeнта приче: можете ми рећи и написати што год вам падне на ум – за то смо се, оно што се рече, борили – али пријетња смрћу није ни вриједносни суд и слобода говора. На посљедњем дејту са Жељком Маркић, која ме тужила због текста “Глупа плавуша”, њен одвјетник је рекао како је то исто као кад би она за мене написала, кајјазнам, “Смрдљиви четник”. Па наравно, добро јутро, рекао сам, о томе вам цијело вријеме говорим. Смрдљиви четник, југославенско говно, комунистичка пиздурина, блитварски козојеб, што год желите. Није ли диван институт вриједносног суда? Ја, рецимо, за вас смијем мислити да сте глупа плавуша, али не смијем рећи да ћу вас због тога силовати, убити, раскомадати и бацити у шахту. Можда изгледа комплицирано, али заправо није.

-Јесу ли новинари због свега што им се догађа заслужили бенефицирани радни стаж?

Па довољно је видјети просјечни животни и радни вијек новинара. Данас чак и ногометаши дуже трају. Због немилосрдних рокова и deadlinea ово је стресан посао и без Жељке Маркић, Томислава Мерчепа, убојица из Лоре или Владимира Путина. А да притом и не спомињем колико би новинарских биографија било сачувано часнима, поштенима и достојанственима кад би и они, попут балетана, минера, ватрогасаца и контролора летења, морали у пензију с четрдесет.

-Зашто данас више није могућ један Ферал?

Најприје због тога што више нису могуће папирнате новине, а Ферал је био старинска, прљава папирната новина. Не треба ту ствар бркати с огласним каталозима које данас на трафикама продају као новине: класичне папирнате новине у штокавским су културама економски немогуће. Други, много важнију разлог је тај што је умро Предраг Луцић. Без Предрага то би можда и испала тешка пиздарија, али не би био Ферал. Питате ли пак зашто није могућ Ферал као појава, неки дакле нови Ферал, разлог је једноставан: Ферал данас никоме не треба. Да треба, било би га. При том – да не би било неспоразума - не мислим на Фералову публику: ње још понегдје и има.

- Које новине читате, а и портале?

Читам све што ми дође под кажипрст. Како већ десет година живим у засеоку који у кругу од петнаест километара нема трафику, осуђен сам на живот без новина - што ми је, као лијеченом трафиколичару, доста тешко пало – и читање новина на интернету. Није исто, нарочито кад треба чистити рибу или пљунути слику Андреја Пленковића, али сналазим се. Читам тако све, пратим хрватске, српске, босанске, чак и словенске, црногорске или македонске портале, претплаћен сам на неке стране новине, од Guardiana до New York Timesa, а овисно о теми коју пишем посвећено упратим и стручну периодику, од The New England Journal of Medicine преко PornHuba до Rivista Gregorianum.

-Једно опћенито, али неизбјежно  питање: Какво то ми данас новинарство имамо?

Извињавам се, можете ли поновити? Учинило ми се да сте питали какво ми то данас новинарство имамо.

-Тако је. Дакле, да поновим: Једно опћенито, али неизбјежно  питање: Какво то ми данас новинарство имамо?

Вјеројатно се шалите. Ми, наиме – свеједно мислите ли под “ми” на Хрватску или ону, како се зове, регију – одавно немамо новинарство. Што ја знам, у Хрватској имамо неколико новинара, ено их свих код мене у мобителу, али новинарство – колико је мени барем познато – не. Ваљда бих ја знао за то. Одакле вам тај податак?

-Новинар сам занима ме, па ето... Но можда је боље у Лондону гдје сте ових дана боравили. Јесте ли могли опипати било  и је ли тискано новинарство у медијској пријестолници “живо”?

Ево мале шеноанске повјестице: о околностима “срамотног мира”, којега су Аустроугарска царевина и Османска империја потписале након битке код Светог Gottharda 1664., ми данас знамо тек из шкрте архивске грађе у Бечу и Истанбулу. Штовише, о томе се ни тада није знало много, заправо ништа: управо зато што нису имали појма да су Аустрија и Турска потписале мир, бан Петар Зрински и кнез Фран Крсто Франкопан сковали су своју гласовиту завјеру и скончали како су скончали, о чему опет знамо углавном из романтичних епова, народне предаје и омота Крашових бомбоњера. У исто вријеме, баш истих тих дана, 1666. године, Лондон гута страшни пожар, о којему Енглези онога времена свако јутро читају у – новинама! О катастрофалном пожару у Лондону 1666. данас тако читамо листајући три стотине педесет година старо увезано годиште The London Gazette. Који, узгред буди речено, уредно излази и данас! А нама Ферал трајао петнаест година. I rest my case.

-Предраг Луцић прерано је отишао. Како вама овај свијет изгледа без њега?

С Предрагом Луцићем свијет је био посебно мјесто, јединствено у цијелој галаксији. Ниједна друга планета, провјерио сам, није имала такв чудо. Данас, овај је свијет само једна од четири стотине милијарди тужних и пустих планета Млијечне стазе без Предрага Луцића. Остао је тек у мојој глави, као непогрешиви детектор срања: кад нешто напишем, увијек то прво покажем Свињи у мојој глави – међусобно смо се звали свињама, интерна ствар – и ако ми он каже да то курцу не ваља, ја бришем и почињем поново. Одлично сурађујемо.

-Које вам је особно професионално раздобље бављења новинарством најдраже и када сте се као новинар најбоље осјећали?

Деведесете, десетљеће у Ферал Трибунеу, у собици с Виктором и Предрагом, без икакве двојбе. Пуне пепељаре, празне боце вискија, дјечји кош на вратима за наш редакцијски баскет, три писаће машине Искре Бугојно на столовима, полицијски прислушни уређаји под столовима, дивљи rock’n’roll и рударство у дубоком копу, крв, зној, сузе и много смијеха, шеснаест сати у редакцији, осам сати у Мировој траторији, редакција пуна страних новинара и смијешно прикривених агената ЦИА-е, у једној соби пријатељи из Charlie Hebdoa, у другој Susan Sontag прича с Хени, у трећој се Миљенко Смоје свлачи гол за фотомонтажу Фрање Туђмана, код тајнице полицајци с налогом, а код Предрага и мене екипа јапанске телевизије први пут види писаће стројеве изван музеја и одушевљено нас снима док куцамо, па петнаест дана касније шаљу касету с ТВ-прилогом у којему ја ударам по макињети, а крупним планом јапанске телевизије откуцавају слова “пун ми је курац ових Јапанаца ајте ча дома имамо посла”. Новинарство.

-Маринко Чулић добио је више него заслужено награду за животно дјело, а ви сте, како сте рекли у паузама између суђења, добили и награду за новинара године? Колико значе те награде?

Имам педесет осам година и ово ми је друга награда за новинара године, прву сам добио још 2004. Не говорим ово да бих се хвалио, већ да објасним: у мојим годинама човјеку признања одавно више не требају. Ако до педесет осме већ ниси признат – под увјетом, јасно, да ти то уопће треба - џабе си гулио. Могу вам ја стога сад сатима титрати муда и паламудити о признању струке и пријатеља и сличне мудодрапатељске благоглагољице, али ствар је само у овоме: сазнање да у Хрватској постоји неколико стотина новинара који воле и поштују ово што радим – не мој рад, него такво писање уопће – у мојим годинама, искрено, значи много више од букета цвијећа, дипломе и петнаест секунди у телевизијском дневнику. А Маринко? Што рећи о Маринку? Класична стара гарда, такви се више не производе.

-ХНД као струковна организација настоји подићи стандарде и заштити професију и новинаре. Што би по вама требало учинити?

За почетак, заштитити најугроженије: младе новинаре који тек крећу у ову авантуру, и који су једнако изложени малтретирању на терену као и на нестабилним пословима у такозваним “редакцијама”, те њихове старије колеге, понижене ветеране који усред радног стажа не могу више бити ни возачи Убера, а камоли гласноговорници неке јебачке државне агенције. Потом притиснути правосуђе и законодавну власт да нам се све оне хиљаде пацијената обољелих душа скину с врата, да се вриједносни суд јасно одијели од чињеничне клевете и декриминализира добра, стара увреда. И на концу укинути хрватско новинарство и направити ново.

-Некако ми се чини да новинарски не старите, јер ево и ја имам проблем обраћати ти се с: Ви. Но године су се накупиле. Па једно популарно питање за новинарског ветерана: Што бисте поручили младим новинарима и онима који то нису, а намјеравају постати?

Имам само један савјет: кад год и шта год да пишете, пишите то са свијешћу да све записано остаје. Ја сам у новинарство закорачио у вријеме големих хисторијских турбуленција, кад су се комунисти претварали у католике, а Југославени у усташе, и кад је нешто јавно казано и написано већ сутрадан ујутро постајало смијешно и исмијано. Тај трик помаже ми, ето, већ тридесет пет година: све што напишем смјестим у неку 2052. годину. Хоће ли се дакле људи, ако их 2052. уопће буде и ако којим случајем налете на ваш текст - свеједно је ли о правима трансродних особа или култури младих - слатко смијати вашим анакроним и бесловесним будалаштинама?

Од мене би се, истина, очекивало да младима умјесто тога кажем да бјеже главом без обзира, јер то - како сте оно рекли, да, новинарство - одавно више није оно из старих филмова с Робертом Редфордом и Маринком Чулићем. То је без сумње точно, али истовремено – кад се звијезде поклопе, односно кад их ви сами тако поклопите – то је и најљепши посао на свијету. Ја и данас са шалицом каве и упаљеном цигаретом пред празним компјутерским екраном осјећам исту радост као пред празним папиром у макињети прије тридесет пет година. Да бисте, међутим, сачували ту радост – а другачије нема ниједног појединачног смисла - не пристајте на цензуру, не пристајте на уцјене, не пристајте на светиње, не пристајте ни на што осим на истину и своју рођену главу. Ни на што на свијету. Ко им јебе матер свима.

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси