Вести
06. 02. 2023.
Одлазак неуморног борца за бољи свет
Последњег јануарског дана напустио нас је Небојша Драгосавац, истакнути новинар и публициста. Наш колега, наш антифашистички друг. Борац за демократију и бољи свет.
Био је човек изузетно широких духовних видика, темељног образовања који није робовао устаљеним догматским наративима ни као студент с почетка шездесетих година када је писао за омладинску штампу, ни доцније, као већ професионални новинар и уредник. А аутор је више од 1.000 текстова, коментара, репортажа, интервјуа, фељтона и уводника.
Био је главни и одговорни уредник „Студента“ (1963-66), новинар и уредник у „Политици експрес“ (1966-71) и НИН-у (1972-75), одговорни уредник Редакције Танјуга за Србију (1975-84), члан Председништва Градске конференције Социјалистичког савеза Београда (1984-86), секретар Секретаријата за информисање, међуградску сарадњу и протокол и Секретаријата за информисање Скупштине града Београда (1986-90) и члан УНС-а.
Скоро да нема часописа и новина у којима се не налази барем један његов текст. Сарађивао је у „Младости“, „Дневнику“, „Сремским новинама“, „Вечерњим новостима“, „Омладинским новинама“, „Политици“, „Београдским новинама“, „Ревији Београд“, „Годишњаку града Београда“.
Не без поноса истичем и Драгосавчеву сарадњу у „Републици“ у време мог уредниковања.
Упознали смо се у Савезу антифашиста Србије. Водили смо дуге и занимљиве разговоре. Од њега се могло много тога научити али и сазнати множина непознатих, а драгоцених детаља из политичког и друштвеног живота Београда и Србије седамдесетих и осамдесетих година 20. века, времена у којем је радна активност Небојше Драгосавца била најинтензивнија и најплоднија.
Детаља наоко ситних, али и те како важних као недостајућих коцкица у склапању мозаика наше политичке и друштвене историје. Неки од таквих детаља су се тицали непосредно њега. Али не, није се он хвалио њима.
За њих сам чуо од других, па га приупитао. А он скромно потврђивао. Један од таквих детаља јесте и тај да је Драгосавац значајно допринео да из архива Ватикана стигне у Београд факсимил најстаријег познатог документа у коме се помиње словенско име Београд, а реч је о писму папе Јована VIII од 16. априла 878. године. Или на пример да је скица Ђорђа Андрејевића Куна из 1931. године постала официјелни грб града Београда управо Драгосавчевим упорним залагањем.
Говорио ми је: „Био сам у то време и на одређеним политичким функцијама у граду Београду па ми је то било утолико лакше да се изборим за те документе али и за неке друге ствари јер ме је, за разлику од других у градској власти, занимала историја и култура па је то био начин и да јој скромно допринесем.“
За свој неуморни новинарски и публицистички рад Небојша је добио и бројне награде од којих треба истаћи Априлску награду Београдског универзитета (1963), Награду за новинарство о младима (Загреб, 1966), ТАНЈУГ-ову награду „Саша Веселиновић (1980) и две Плакете града Београда (1979, 1984).
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.