Вести

13. 05. 2026.

Аутор: Соња Ћирић Извор: Време

Дечји програм РТС-а некад и сад, уз упитну будућност

Деца су исто што и одрасли, само нешто мањи

Владимир Манојловић је цео радни век провео у Редакцији програма за децу. Кад је новом систематизацијом програма РТС-а припојена другој редакцији, написао је писмо писцима и осталим ауторима за децу да то спрече. Ово је његова прича

Кад је јављено да по новој систематизацији програма РТС-а Редакција дечјег програма више није самостална, да је спојена са Редакцијом школског програма, на друштвеним мрежама се појавило писмо Владимира Манојловића, некадашњег уредника Редакције програма за децу. Писмо је упутио писцима и ауторима садржаја за децу.

Наслов писма је “За нашу децу”: “Са запрепашћењем и тугом сам примио вест да после скоро седамдесет година Редакција програма за децу РТС више не постоји. Осетио сам се као да ми је умрла нека драга особа. Ни тумачење председника Управног одбора РТС, господина Кланшчека, да је Редакција само припојена Школском програму и да ће тако боље функционисати, није ме утешило.

Не, драга особа није мртва – само је парализована и везана за колица. Много је отворенији био члан тог истог Управног одбора, господин Аздејковић, који је објавио да Редакције програма за децу више нема. Нема Редакције – нема ни проблема”, пише на почетку његовог писма којим позива “све оне који су радили за ову редакцију, све оне који су гледали њене емисије да се заложе да деца поново добију свој програм, духовит, луцкаст, маштовит и независтан, програм уз који се лакше и лепше расте”.

САМОСТАЛНОСТ

За “Време” Владимир Манојловић објашњава да је желео да укаже колико много је дечји програм РТС важан, да је често, а посебно деци у малим срединама, једини извор ширег, ваншколског знања и културе.

Укидање самосталности Редакције програма за децу је “гашење једне од најзначајнијих и најуспешнијих редакција РТС”, тврди Владимир Манојловић из искуства.

Наиме, прича: “Још као дечачић од дванаестак година учествовао сам у емисији у којој сам, са другом децом, испитивао светског путника Алберта Абинуна о чудима далеких земаља које је он посетио. Снимало се, наравно, у тада једином студију телевизије, на Сајму.

И одмах сам се заљубио у камере, микрофоне, рефлекторе… Можда сам се зато определио за студије телевизијске режије на ондашњој Академији за позориште, филм, радио и телевизију”. Још као студенту, Дечја редакција је откупила његов драмски текст, уредник је био Драган Бабић. По завршетку студија радио је хонорарно у различитим редакцијама, да би се задржао у дечјој. “У Редакцији програма за децу остао сам неколико деценија пратећи све њене успоне и падове и радећи на стотинама емисија и серија посао уредника, сценаристе, редитеља, понекад и сниматеља, чак и подводног. После двехиљадите, у најнеповољнијем тренутку изабран сам за одговорног уредника Редакције.

Телевизија је скупа играчка, а без пара се не прави програм. А новца ниоткуда. Требало је покренути замрле садржаје и пронаћи нестале ауторе, па је, уз разна довијања, редакција почела да се буди”. Спас је била обнова сарадње са Евровизијом, каже. “Редакција програма за децу је прва, од целе РТС, пробила лед и после година изолације поново се повезала са Евровизијом. После три године мога шефовања прилично сам се уморио, а и притисци и мешање у програм су постајали све већи, па сам решио да се повучем. А и пензија је куцала на врата.”

Све наведено, што је делић каријере Владимира Манојловића, разлог је зашто му се, каже, може поверовати колико познаје дечји програм и зашто сматра “да је неопходно да тај програм буде самосталан, а не некакав подлистак Школског програма. Без обзира што се тврди да ће на тај начин, губљењем индивидуалности, програм за децу постати богатији и квалитетнији, пружени аргументи не говоре у корист ове изјаве”. На питање да ли постоје назнаке на основу којих би требало очекивати да ће се поменута најава обистинити, Владимир Манојловић подсећа на претходна времена Дечјег програма.

“Редакција програма за децу постојала је као самостална редакција од самог настанка београдске телевизије и обележила је многа детињства. Та мала телевизија у великој, производила је све врсте програма: игране серије, драме, музичке, документарне, забавне, информативне и луткарске емисије.

Данас то можда изгледа невероватно, али тих првих година у Редакцији су радиле и две луткарке – Кора Ајхер и Лепојка Јовановић.

То је само мала илустрација колико се пажње придавало деци и програму њима намењеном. А основна идеја Редакције је била да су деца исто што и одрасли, само нешто мањи, па им се тако и обраћала, са љубављу и уважавањем. ‘Поштована децо’, био је мото свих који су радили у Редакцији или за њу”.

Затим наставља: “Да ли је неко детињство могло да прође без серија и емисија као што су: Позориште у шест и пет, На слово, на слово, Хиљаду зашто, Двоглед, Приче о псима, Усијане главе, Приче из Непричаве, Урош блесави, Сазвежђе белог дуда, Дај ми крила један круг, Вања с океана, Децо, певајте с нама, Невен, Полетарац, Дечји дневник, Митови и легенде, Сијамци, Бабино унуче, Шумске заврзламе, Чика–Бранин орфеум, Пустолов, Сиви дом, Заборављени и још многих, многих минута и сати посвећених деци? Која би се још редакција РТС могла похвалити оваквом продукцијом? За тако разноврстан и квалитетан програм стизале су многе домаће и међународне награде, чак и један ‘Приx јеунессе’, највеће светско признање за ТВ програме за децу”.

САРАДНИЦИ

Манојловић наставља: “Да ли је потребно набрајати све оне који су стварали и борили се за Дечју редакцију? Од одговорних уредника/ца Душка Радовића, затим Лоле Влатковић и Донке Шпичек и уредника у редакцији и аутора Љубивоја Ршумовића, Аце Антића, Милана Брујића, Миле Станојевић-Бyфорд, Владе Андрића, Драгана Бабића, Драгане Абрамовић, Драгана Алексића, Љиље Стојковић, Јасенке Бајић… За ову редакцију су писали Александар Поповић, Бора Ћосић, Гордан Михић, Љубиша Козомара, Слободан Стојановић, Влада Стојиљковић, Зоран Станојевић… компоновали су Бели Илић и Драган Илић (отац и син), Војкан Борисављевић, Варткес Баронијан… режирали су Вера Бјелогрлић, Здравко Шотра, Тимотхy Јохн Бyфорд, Драган Маринковић, Дарко Бајић, Радивоје Андрић… илустровао је и анимирао шпице Душан Петричић, лутке је креирала Гордана Поповић, а свој траг је оставило још безброј аутора и сарадника”.

И даље: “Не смемо заборавити ни продуцента Србу Чутурила који је успевао да организационо и финансијски покрије оволики програм, као ни секретарицу редакције Лолу Огњановић без које би се ‘разбарушени уметници’ погубили у администрацији и документацији. А она је све потребне податке држала у глави и у својим свескама и регистраторима”.

Владимир Манојловић напомиње да управо стижу подаци “од одређених телевизијских служби да ће се убудуће, у оквиру те нове ‘Школдечје’ редакције, махом емитовати репризе серија и емисија чија је актуелност вечна и анимирани филмови корејске и јапанске продукције сумњивог квалитета, уз можда једну до две емисије домаће производње. То заиста води ка нестајању аутентичног програма за децу и склон сам да поверујем члану Управног одбора РТС, доктору Аздејковићу, да Редакције програма за децу више нема”.

Школски и дечји програм никада нису били исто, каже, мада су се обраћали сличној гледалачкој групи. “Дечји програм се није бавио школским предметима, егзактним подацима и наставним програмом иако је на индиректан начин обухватао све то. Његов превасходни циљ је био да децу третира као равноправне грађане, да им не намеће задатке, већ буди машту и радозналост, да их учи искрености, пријатељству, љубави и животу, као и да мисле својом главом. Школовање је само један, мањи део детињства, а онај већи посвећен је одрастању, слободном времену и игри, без задатака и оцењивања. Зашто онда не би постојала и телевизија за децу којом би се бавила једна самостална реакција као кроз све ове деценије? Мешање школског и дечјег програма не чини услугу ни једнима ни другима”.

Некад је, каже, Редакција програма за децу могла да се бави слободним стваралаштвом, шармантним и духовитим, а својим програмима привлачила је пажњу и одраслих. “Знало се, већ половином године, шта ће се следеће године емитовати – које врсте емисија, за који новац и у којим терминима.”

Сада, међутим, “упркос томе што је РТС јавни, а не комерцијални сервис, па зато и наплаћује претплату, све мање средстава се упућује за емисије које су посвећене деци и не охрабрују се ствараоци који би се деци обраћали”. Манојловић наводи да је ових дана Љубивоје Ршумовић добио награду “Доситеј Обрадовић” за животно дело, које је некада приказивано на телевизији, као поклон деци, и пита се где ће нови Ршумовићи да прикажу своје идеје и стихове ако не опет у дечјем програму. “Само ако би тај програм и даље постојао. Али стижу нове вести које ме уверавају у супротно.

Један стручњак за медије и саветник свих власти (Небојша Крстић) назвао је Редакцију програма за децу ‘политичко-педофилском’. Мислим да је то крај. У сваком погледу.”