Вести

13. 06. 2026.

Аутор: Божидар Миловац Извор: Цензоловка

Некад је бес здравији од ћутања: Зашто се новинари не жале довољно?

Шта заправо значи бити новинар или новинарка данас у Србији, о томе шта све стоји иза „само једне објаве, само једног питања и само једног одласка на терен“, о мотивима за писање текста којим је драматично упозорила на тежак положај одговорних новинара и квалитетних медија, за Цензоловку говори Владимира Дорчова Валтнер, уредница Сторителера.

„Новинари и новинарке нису украс демократије. То су они досадни људи који питају зашто нешто није урађено како треба.“

Та реченица само је једна у низу која се памти из текста који је Владимира Дорчова Валтнер објавила прошле недеље на свом Фејсбук профилу, који су делили и новинари/ке, и медији, и организације из Србије и региона.

Није тешко разумети зашто је текст одјекнуо – Владимира је, како и сама каже, писала о ономе о чему се обично говори у порукама, на кафама и у ходницима, али ретко јавно. Текст о томе шта заправо значи бити новинар или новинарка данас – о томе шта све стоји иза „само једне објаве, само једног питања и само једног одласка на терен“.

Па и о томе зашто професионално новинарство, и да хоће, не може да опстане само на ентузијазму и реченици „свака вам част“.

Владимира је уредница медија Сторителер, локалног медија из Кулпина који излази на српском и словачком језику – и једине редакције у Србији која, уз све што ради, има и посебну рубрику за Solutions Stories, односно приче које нуде и решења проблема о којима пишу.

Она за Цензоловку говори о томе одакле је текст дошао, колико дуго га пише и о свему што је пратило настанак овог текста, али и о томе како изгледа новинарски рад у Србији – када никаквих гаранција нема.

Цензоловка: Чини се као да сте дуго писали овај текст. Да ли је то истина, и ако јесте – зашто сте га завршили баш сада? Да ли је постојао неки „окидач“?

Владимира Дорчова Валтнер: Да, овај текст сам писала дуго. Дословно годинама, наравно, у глави. Слободно замислите неку филмску сцену од пре 40 или 50 година: новинарка седи за писаћом машином, удара по њој манично и гласно, као да ће тако зауставити мисли да не побегну, јер јој се чини да се ради о животу и смрти. Само без цигаре.

То што је овај мој статус на друштвеној мрежи баш сада објављен последица је „нерегулисаних“ окидача које живим ја, али и многи други новинари и новинарке, већ годинама. Само се ових дана све некако сакупило.

Све више примећујем колико грађани и грађанке често не разумеју шта је новинарски посао, шта значи јавни интерес, шта све стоји иза једног питања, једног текста, једног одласка на терен. Постоје огромна очекивања од новинара и новинарки, а с друге стране врло мало разумевања за услове у којима се тај посао ради.

Од новинара се очекује да буду стално присутни, прецизни, храбри, доступни, смирени, професионални, да прате све, да реагују на све, да питају све, али се и даље некако подразумева да све то раде из ваздуха, ентузијазма и „свака част“. А не раде.

Ту је и прекарни рад, стална несигурност, пројектно финансирање, планирање живота од конкурса до конкурса, од одлуке до одлуке, од једне рате до друге. Окидач је био и тренутак када твојој редакцији не одобре још један пројекат који је за вас био важан, развојни, можда и кључан, а ти знаш да реално имате средстава за још максимално три или четири месеца.

Цензоловка: Како људи реагују на те проблеме?

Дорчова Валтнер: Онда људи кажу: па добро, снаћи ћете се. Али месец брзо прође. Јесен брзо дође. „Од данас до сутра“ није метафора када водиш малу независну редакцију – то је врло конкретан начин функционисања. Неко ће рећи, заправо многи: па добро, шта ће ти редакција, нађи други посао. Али ни то није тако једноставно. Ко још тражи новинарку од скоро 45 година, која не живи у великом граду, која је цео живот провела у новинарству, која не зна да се преко ноћи пребаци у неку потпуно другу професију, а притом зна да је и много других новинара и новинарки без посла?

Може се увек рећи „преквалификуј се“, „снађи се“, „пробај нешто друго“, али то често звучи као да причамо о апликацији на телефону, а не о људском животу, породици, деци, кући, рачунима, одговорности. И зато – да, текст је изашао из притиска. Не из жеље да се жалим, него из потребе да коначно кажем шта све стоји иза онога што јавност често види само као „објаву”.

Тај притисак је понекад толико јак да га осећам физички. Буквално. Није то драма, то је тело које ти каже да више не може да носи све што глава покушава да рационализује. Зато је текст написан сада. Јер се све скупило. И јер сам, искрено, била бесна. А некад је бес здравији од ћутања.

ЋУТИШ, А МОЖДА И ПЛАЧЕШ

Цензоловка: Видели смо и да много колега и колегиница дели ваш текст. Зашто мислите да новинари и новинарке углавном ћуте о свему овоме?

Дорчова Валтнер: Ћуте из много разлога. Прво, зато што смо научени да не будемо тема. Новинари треба да пишу о другима, да питају друге, да анализирају систем, али када треба да кажу нешто о сопственим условима рада, онда се одмах јавља осећај нелагоде: да ли се жалим, да ли ће неко мислити да тражим сажаљење, да ли ће испасти да нисам довољно професионална.

Ћуте јер је много људи у врло несигурним позицијама. Ако си хонорарац, ако зависиш од пројекта, ако радиш у малој редакцији, ако немаш стабилан уговор, ако знаш да је тржиште мало, послова мало, није лако говорити јавно. Људи се плаше да ће изгубити и оно мало што имају.

Рекла бих и да постоји нека врста „професионалног стида“, не знам ни да ли постоји такав израз. Као да није лепо рећи да нема новца и као да тиме признајеш неуспех. А заправо не признајеш неуспех, него описујеш систем који је направљен тако да јавни интерес преживљава на импровизацији.

И на крају, новинари и новинарке су често толико уморни да немају снаге да објашњавају и себе. Цео дан објашњаваш друге теме, туђе проблеме, јавне политике, институције, документе, неправде, и на крају треба још да објашњаваш зашто и твој рад има цену.

И онда некад само ћутиш, јер ти је доста.  Ћутиш а можда и плачеш. А ћутање постане опасно јер јавност онда мисли да све некако функционише, да медији некако постоје и да ће неко увек бити ту. А неће.

Отварање прозора, да уђе ваздух

Цензоловка: Пишете, између осталог, и о загађеном информационом екосистему. Да ли овим текстом правите мало чистог простора за себе, или и за нас који смо га прочитали?

Дорчова Валтнер: Мислим да сам га прво написала да направим мало чистог простора за себе. Да избацим из мог „система“ нешто што се дуго скупљало. Да кажем наглас оно што се обично говори по инбоxима, на кафама, у ходницима, између колега и колегиница, али ретко јавно.

Ако је текст дошао и до других људи, онда се надам да је направио бар мало чистог простора и за њих. Не у смислу да ће један текст променити екосистем, наравно да неће. Али можда може да заустави бар једну погрешну претпоставку. Можда неко следећи пут, када види новинарски текст, неће помислити: „Па шта, само су написали.“ Можда ће помислити: чекај, неко је ово истраживао, проверавао, звао, читао, чекао, преводио, монтирао, платио, преживео.

Загађени информациони екосистем није само пропаганда. Није само лажна вест. Није само спин. То је и свакодневно неповерење. То је и потцењивање рада. То је када се од новинара и новинарки очекује да буду јавни сервис, али без јавне подршке. То је и када се публика навикне да је све бесплатно, а онда се изненади када медији нестану. Мени је овај текст био покушај да мало отворим прозор. Да уђе ваздух. Не чист, јер га нема довољно, али бар стваран.

Цензоловка: Колико је уопште тешко размишљати о ширим проблемима наше професије док су финансије један од главних проблема?

Дорчова Валтнер: Јако је тешко. Зато што ти стално имаш два нивоа размишљања. Један ниво је: шта је јавни интерес, шта треба истражити, где су проблеми, коме треба дати глас, шта институције крију, шта грађани треба да знају, како да објаснимо нешто важно. Ја са овим устајем и идем на спавање и обожавам те моје ритуале и процесе. Но, онда долази други ниво: како ћемо платити људе, интернет, простор, књиговођу, опрему, гориво, телефон, алат, монтажу, превод, хостинг, порезе, доприносе. Како ћемо издржати следећи месец. Да ли можемо некоме дати хонорар. Да ли ћемо моћи да задржимо тим. Да ли ћемо морати да кажемо људима да више нема новца, иако посла има више него икада. И та два нивоа се стално сударају.

Проблем је што финансијска несигурност не утиче само на плате. Она утиче на капацитет, на храброст, на планирање, на ментално здравље, на могућност да се бавиш озбиљним темама. Истраживачка прича тражи време. Јавне набавке траже време. ФОИ захтеви траже време. Терен тражи време. Рад са саговорницима тражи време.

А када финансијски живиш од пројекта до пројекта, ти стално радиш против времена. Зато је тешко говорити о „ширим проблемима професије“ као да су они одвојени од финансија. Нису. Финансије су део проблема професије. Не зато што новинари желе луксуз, него зато што без стабилности нема континуитета. А без континуитета нема озбиљног новинарства.

Цензоловка: Текст се обраћа неком нашем имагинарном читаоцу који не разуме новинарство, или га потцењује – да ли мислите да овај текст може доћи до њих? Да ли уопште можемо доћи до њих и објаснити им ово што сте ви покушали?

Дорчова Валтнер: Не знам да ли може доћи баш до оних до којих би највише требало да дође. Вероватно ће га најпре разумети људи који већ имају осећај за медије, колеге, колегинице, активни грађани, људи који прате независне редакције. Али то не значи да не треба покушавати.

Мислим да морамо стално објашњавати процес, не само резултат и не само „ево текста“, него и: ево како је настао текст, шта смо читали, кога смо питали, колико смо чекали одговор, шта институција није одговорила, зашто је тема важна, зашто смо ишли на терен, зашто ово кошта.

Публика често не види рад који иза текста стоји, а новинарство је великим делом баш то – невидљив рад. Информације, наравно, постоје и без новинара. Видимо их сваког дана на друштвеним мрежама, у статусима, коментарима, објавама, порукама, снимцима, групама.

Људи деле оно што виде, оно што чују, оно што их боли, оно што их љути. И то јесте важно, јер често баш одатле почиње траг. Али информација није исто што и проверена информација. Снимак није исто што и контекст. Статус није исто што и новинарска прича. Утисак није исто што и чињеница, а виралност није доказ да је нешто тачно.

Зато друштво може имати много информација, а ипак бити лоше информисано. Може имати хиљаде објава дневно, а да грађани и грађанке и даље не знају ко је одговоран, шта пише у документима, шта је проверено, шта је манипулација, шта је јавни интерес, а шта нечији покушај да скрене пажњу са суштине.

Ту су професионални новинари и новинарке незаменљиви и то не зато што све знају, него зато што имају обавезу да провере, да питају другу страну, иако она јако често игнорише питања. Ми смо у обавези да раздвојимо чињеницу од гласине, да заштитимо саговорнике, да разумемо контекст, па и да признамо грешку ако је направимо и пре свега да не објавимо нешто само зато што добро звучи или зато што ће изазвати реакције.

Можда до људи нећемо доћи једним „великим“ текстом, али можемо малим, сталним објашњењима, транспарентношћу, показивањем процеса, позивањем публике да учествује, да пита, да шаље информације, али и да разуме да информација није исто што и проверена новинарска прича.

Да ли је могуће? Јесте, али није брзо. И није лако, и није довољно да то раде само новинари и новинарке. Ако друштво жели новинарство, онда и друштво мора учити шта је новинарство. Јер друштво може без много тога да импровизује неко време, али без професионалних новинара и новинарки врло брзо остаје препуштено буци, утисцима, манипулацијама и ономе ко има највише моћи да своју верзију стварности представи као истину.

Цензоловка: Колико смо далеко од тога да то „свака част“ пређе у неку стварну подршку медијима? Да ли се свест грађана бар мало променила у погледу на медије – првенствено локалне перспективе?

Дорчова Валтнер: Мислим да се свест помера, али споро и некако неравномерно. На локалном нивоу људи врло добро знају када им је неки медиј важан. Знају када неко дође у њихово село, када их пита, када објави проблем, када институција после тога реагује, када се њихова прича први пут негде види.

Тада подршка постоји. Људи кажу „хвала“, „свака част“, „само наставите“, „ви једини пишете о овоме“. Али између „свака част“ и стварне подршке постоји велики јаз. Стварна подршка значи донација, претплата, дељење текста, слање информације, јављање на позив редакције, поверење, стрпљење, спремност да се разуме да новинарство кошта.

И ту смо још, чини ми се, далеко и то зато што људи неће никада подржати медије, него зато што су и сами економски притиснути, неповерљиви, навикнути да је садржај бесплатан и често уморни од свега.

Део одговорности је и на нама, чини ми се да морамо боље објашњавати зашто подршка није „помоћ новинарима“, него улагање у право јавности да зна. Из локалне перспективе, ја видим да људи препознају када их неко стварно слуша, али још учимо како да то препознавање постане одржива подршка.

ВИДИМО СЕ ДОК СЕ НЕ ВИДИМО Цензоловка: Колико медија је у тако лошој ситуацији? Дорчова Валтнер: Мислим да је много медија у тој ситуацији. Много више него што јавност види. Посебно локалних, малих медија, оних који нису део великих система, немају стабилне приходе, немају политичку заштиту, немају оглашиваче који их држе, немају резерву за годину дана унапред. „Видимо се док се не видимо“ је реалност многих редакција и новинара и новинарки у Србији, само се то не каже тако јавно. Медиј може споља да изгледа активно – објављује текстове, видее, новинари иду на терен, објављују на друштвеним мрежама, шаљу њузлетер, а изнутра да живи са врло конкретним питањем: имамо ли новца за још три месеца? И то је оно што јавност често не зна. Види објаву, али не види услове у којима је настала. Види текст, али не види да је иза њега особа која можда не зна да ли ће њен посао постојати на јесен. Види видео, али не види да је неко монтирао ноћу, после терена, после администрације, после разговора са донатором, после бриге како да исплати људе. Да ли би било довољно да људи то знају? Не би решило проблем, али би био почетак. Јер можда би тада мање олако говорили „сви су исти“. Можда би разумели да медији не нестају изненада, него полако – прво се смањи тим, па се смањи број тема, па се одустане од терена, па се престане са истраживањима, па се објављује само оно што се може стићи, па људи прегоре, па једног дана више нема ко да пита. Ако текст уради макар то да неко схвати да новинари и новинарке често живе од првог до првог, од пројекта до пројекта, од „биће нешто“ до „нема ништа“, а истовремено раде посао који се тиче свих нас, онда је већ нешто урадио. Не довољно, али нешто, некад је и то први корак да се престане подразумевати да ће неко увек, некако, из ничега, радити у јавном интересу.