Вести
10. 07. 2026.
Напад на Верана Матића: Убити истину ругалицу
Давно већ шетамо са метама нацртаним на леђима, толико навикнути да се и не осврћемо и не проверавамо ни да ли је сенка побегла од нас. Оно што је сигурно а то је да нам за вратом дише служба или они које је служба ангажовала, уздигла и препознала
У проклететој београдској авлији, најгори од најгорих, свесни да не могу другачије и да их непослушност директно конвертује у статистички податак, чекају… Другог Божјег гласника немају, сем тог јединог, и одричу се свега другог. Породице, пријатеља, омиљеног клуба, омиљеног дилера… свега. У тој непрестаној борби да буду најдражи или макар омиљени отирач или у најбољем случају тај мастер ниво, да добаце до скута, такмиче се између себе ко ће бити примећен као поуздан поданик, свесни да време полако одмиче, а провалија се проближава…
Давно већ шетамо са метама нацртаним на леђима, толико навикнути да се и не осврћемо и не проверавамо ни да ли је сенка побегла од нас. Оно што је сигурно а то је да нам за вратом дише служба или они које је служба ангажовала, уздигла и препознала.
Не знам да ли сте читали Гогољевог Ревизора. Познајем неке који нису. Не знам баш колико су у овом тренутку модерне руске народне пословице али на почетку књиге, као мото на коме се прича заснива, наведено је: „Немојте кривити огледало ако вам је лице ружно.“ У земљи Страдији давно је превазиђен и Гогољ и Нушић. Свако од нас је сумњиво лице а никад и нигде нису били популарни они који су доносили истину и стављали огледало испред неког ко себе замишља много лепшим и много више обожаваним.
Зато и треба да се доведу неки нови полицајци, неки нови новинари, нови и бољи председници републике и скупштине, неки нови ловци и неки са новим пасошима, који ће бити бољи и захвалнији приликом давања гласа.
Потпуно је нејасан инат оних који су и даље овде, мада су стигматизовани, прогоњени а уз то и сметају. Ту некако препознајем и себе. Могуће да ову земљу волим више него што треба.
Направљена је атмосфера где је питање дана кад ће неки новинар да буде убијен. Ја сам и даље много више бивши полицајац него што сам новинар у покушају, па ово причам као неко ко је радио на расветљавању убистава новинара и ко је схватио да постоје случајеви који никада нису требали да буду решени.
Небитно је време, да ли је то било јуче, данас или можда пре пар дана. Битно је да је извесно да ће се опет десити.
Испред Скупштине Србије нападнут је Веран Матић. Новинар.
Нападач је дошао из простора запоседнутог изгубљеним душама и онима које ће се наћи место у неком од кругова које је описао Данте.
Нападнут је званични председник Владине Комисије за расветљавање убистава новинара. Исти онај коме је бивши директор полиције без икаквог образложења укинуо обезбеђење кад смо били веома близу да откријемо убиство новинара Пантића из Јагодине. Као да нам све пре тога што се дешавало са случајем Ћурувија није било довољно да схватимо да се држава љути на нас.
А могуће и да смо обрнули игрицу. Некако је све већ виђено. Славко Ћурувија је убијен с леђа на улици, испред своје куће. Непосредно пре убиства су га пратили припадници Ресора државне безбедности. Апелациони суд је пресудио другачије него првостепени суд. Као да то није довољно, Врховни суд је донео одлуку да је Апелациони суд нешто погрешио, али да не може да се исправи. Такнуто макнуто. Као кад вам се неко смеје у лице а неко други примети и каже да то није лепо.
Милан Пантић је убијен у улазу своје зграде. Не знамо да ли је било с леђа. Могуће. Показало се као опробан рецепт и препознатљив стил. Тужилаштво за организовани криминал није преузело предмет. Шта год да кажем на ту тему схватиће се погрешно. Лично мислим да је убијен због истине и због оног о чему је писао.
Не знам какав ли би био шер и да ли би била бомбастична вест да новинар буде убијен испред скупштине. Да ли би то ови други „новинари“ пренели у „лајву“ између турске серије, колегијума на коме се анализирају усташе, српски и црногорски блокадери, могуће са префиксом „стока“, љубавни јади из ријалитија и најлепше тетоваже.
Да ли ће се у наредном периоду можда појавити неки високо позиционирани полицијски руководилац и направити састанак између завађених страна. С једне стране новинари са истином ругалицом а са друге стране ови други „новинари“, бизнисмени, симпатизери спортских клубова и велики Срби. Да ли има још спремних буради или је и то превазиђено.
Данас, можда и јуче, можда и неког другог дана Веран Матић је био на једној од телевизија коју ће угасити јер то огледало у коме се огледају они који владају, није баш најбоље и као а је мало искривљено.
Говорио је у име свих нас. Не само новинара. У име свих нас који хоћемо истину. Да остане, за неке друге генерације, боље и паметније од нас, да је председник свих грађана, изабран већином од стране истих, изјавио да би Веран требало да се извини свима онима који су због њега били у затвору. И да им однесе по флашу пића. Сасвим довољно да неки омладинац, који у својој перцепцији види себе на неком виском руководећем положају, јер Божји гласник испуњава жеље и ово је земља где је све могуће, испред Скупштине Србије , на степеништу испод заставе Србије, нападне Верана и отме му телефон. Овим потезом, ако ништа друго, можда би могао да аплицира на неки од курсева отворених за попуњавање кадрова безбедносног сектора или макар неког млађег референта у неком од фондова. Такође, још једном је потврђено да су обележа ове земље ратника постали државна застава, Скупштина и Ћациленд.
Криминологију сам положио пре више од 30 година. Ни тада, а ни сада, нисам нешто нарочито веровао у ресоцијализацију. Веровао сам и доживео сам претње увијене у обланду пред којим је тужилаштво могло само да слегне раменима. Не верујем ни да човек може да промени ћуд. Углавном, да би имало шта да се пише у књигама, да се помене да је младост лудост и да је процес ресоцијализације могућ, доказује нам крајње разумно и надасве професионално понашање, како је новинар и председник Владине комисје за расветљавање убистава новинара Веран Матић рекао, Ђорђа Прелића осуђеног за убиство француског држављанина Бриса Татона, који је свој дуг држави одужио и сада има сопствени бизнис. Претпостављам да се као грађанин сасвим случајно нашао на лицу месту, те да нема никакве везе нити не дај Боже неку руководећу улогу у „Ћациленду“ и да је у том тренутку био глас разума. Смирени гласом је рекао омладинцу да врати телефон новинару. Веран је имао ту срећу да га је Прелић препознао као новинара. До неког следећег пута. Могуће и да све ово звучи саркастично.
Колико је сам тај чин био велик показује и то да је наводно рекао да су му Веран и Б92 уништили живот. Није то била претња. Нити ће тужилаштво то окарактерисати као претњу. То је порука да се прашта али се не заборавља. Еј, па ви сте мени уништили живот. А види сад… И порука да се путеви укрштају а да се зна ко тренутно има јаче карте.
Овај пут се завршило овако. Полиција ће крајње професионално одрадити своје део посла. Такође и тужилаштво. Нека се спреми следећи ко ће бити препознат као новинар.
Хоће ли овом друштву бити боље ако убију још неког новинара. Да ли ћемо држати говоре, обилазити споменик, осмислити награду са именом убијеног. Да ли ћемо се бавити статистикама…колико је напада било ове године, овог месеца, ове недеље. Могуће је да ћемо на крају игре заборавити ко је ширио мржњу и качио мете.
Хоће ли преживети истина ругалица или ипак има довољно буради…
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.