Вести
14. 07. 2026.
Увреде и цензура
Преносимо у целости реаговање Весне Ракић Водинелић на одговор Војислава Стевановића на текст „Условна слобода".
Прочитала сам осврт Војислава Стевановића на текст „Условна слобода“, који сам недавно објавила на сајту Пешчаника и схватила да треба изнесене ставове илустровати понеким примером. Да бисмо се до краја разумели.
Зато ћу парафразирати делове једног мог давно објављеног текста.
„Он није нациста, међутим, он је идиот.“
Не, ово није написао Љубодраг Стојадиновић, већ новинар Оберсцхлицк о вођи аустријске Слободарске партије Хеидеру (пресуда Европског суда за људска права Оберсцхлицк против Аустрије, 1997). Новинар је добио заштиту Европског суда, противно одлукама судова његове државе, јер Европски суд је оценио да се новинар користио слободом изражавања и да оваквом, увредљивом манифестацијом те слободе, није повредио политичара о којем је писао.
„Он је гротескни кловн и грубијан“.
Не, ни ово није написао Стојадиновић, већ новинар Лопес Гомес да Силва о једном од кандидата за градоначелника у провинцијском португалском граду (пресуда Европског суда за људска права Лопес Гомес да Силва против Португалије, 2000). Образложење Суда је слично образложењу у претходном примеру.
„Полицајци су звери у униформи. Они су се свели на ментални степен новорођенчади, захваљујући захвату ’шпанска крагна’, који уче и практикују са бруталном спонтаношћу, уместо да се према људима односе разборито и брижно.“
Ни овакве оцене не потичу од Стојадиновића. Њих је објавио књижевник Тхоргеир Тхоргеирсон, грађанин Исланда (пресуда Европског суда за људска права, 1992). Због ових реченица Тхоргеирсон је био оптужен и коначно осуђен да плати новчану казну. Одлуку је потврдио Врховни суд Исланда. Али Тхоргеирсон се са осудом није помирио, већ се обратио Европском суду за људска права.
Тај Суд је утврдио да је држава својом осудом повредила људско право Тхоргеирсона из члана 10 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (слобода изражавања), са образложењем које дословно цитирам: „Суд подсећа да слобода изражавања представља један од темеља демократског друштва; на основу § 2 члана 10 (члан 10-2) слобода изражавања обухвата не само ’информације’ или ’идеје’ које се прихватају са одобравањем или које се не сматрају увредљивим, или које су неутралне, већ исто тако и оне које повређују, шокирају или узнемиравају. Слобода изражавања, онако како је уређена у члану 10 јесте предмет бројних ограничења, али она се морају уско тумачити, а неопходност сваког ограничења мора бити уверљиво утврђена… Иако штампа не сме прекорачивати ограничења, постављена између осталог и ради ’заштите угледа других’, њена улога је да преноси информације и идеје од јавног интереса. И не само да штампа има задатак преношења информација и идеја: јавност, такође, има право да их прима. Када би било друкчије, штампа не била способна да одигра своју виталну улогу ’јавног чувара’“ (в. § 63 пресуде).
Војислав Стевановић у свом осврту износи став да је уреднички посао и у томе да постави границу између слободе изражавања и „личних увреда“. При томе сматра да је пресуда Врховног суда Србије важна за очување слободе изражавања. Јесте важна, исто као и бројне пресуде Европског суда за људска права у којима се већ пола века заузима јасан став о томе да су увредљиве, штавише и шокантне оцене медија допуштене, догод се односе на јавне функционере и догод садрже оцене о њиховој делатности или изјавама од јавног значаја. Увреде су допуштене, сад већ не само по пракси Европског суда, већ и Врховног суда Србије. Јавни функционери су међутим људи, појединачни људи. Њихова идентификација се у медијима постиже на разне начине, не само навођењем имена. Али и ти јавни функционери и јавност увек знају у коме се ради. Нисам у стању да замислим безличну увреду коју Стевановић, изгледа ми, допушта, за разлику од „личне увреде“. Догод јавну делатност носе људи, а не алгоритми.
Зато је за мене покушај да се аутор који се оглашава у медијима, упозори или опомене због изношења увредљивих критика јавних функционера – покушај цензуре. Не видим други разлог, осим цензорског, због кога би уредник независног и професионалног медија постављао летвицу легалности више него што је поставља највиши суд државе у којој медиј делује. Поготово зато што медиј у коме је „упозорени аутор“ дуго година писао, колико је мени познато, није издавао слична упозорења својим сарадницима.
Слажем се са оценом Војислава Стевановића да у Србији ових година постоји прегрејана атмосфера у сфери јавног говора. Међутим узроци заслужују идентификацију са правног гледишта које је резултат политичке напетости између власти и грађана. Јавни функционер је тај/та који мора да трпи „изношење критичких мишљења, која се односе на резултате његовог рада, односно политику коју спроводи, а у вези је са обављањем његове функције без обзира на то да ли се осећа лично повређеним изношењем тих мишљења“ (члан 8 Закона о јавном информисању и медијима – даље: ЗЈИМ). Дужан је да трпи! Грађанин, међутим, није дужан да трпи. Ни Н1 није дужан да трпи оцену да су „они тамо у Н1 терористи“. Ова законска одредба, као и судске одлуке које сам навела легализују увреду јавног функционера, чак и кад се „осећа лично повређеним“ (опет члан 8 ЗЈИМ). Доскорашњи колумниста сајта Н1 је један од грађана који одбијају да трпе; уместо трпљења одабрао је да говори гласно и оштро.
Разлог за различит третман функционера и грађана је, верујем, очигледан. Функционери имају моћ да забибере нама грађанима, да нам својим политикама одреде начин живота бар за неколико година, док не буду смењени на слободним и поштеним изборима. Каквих овде нема.
Није ми задовољство да полемишем са било ким из Н1. То је медиј коме верујем и очекујем да му верујем и даље. Али требало је јавно рећи нешто о ономе што оцењујем као покушај цензуре. Бар зато да Стевановић својој редакцији саопшти преписку коју је имао са једним од доскорашњих колумниста и да сви буду у прилици да ствар озбиљно размотре. Онако како медиј који се залаже за слободу говора и демократију заиста заслужује.
Пешчаник.нет, 09.07.2026.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.