Вести
05. 08. 2026.
"Политика као судбина": Није то исто
Вукшу Драговића знам само са Твитера, али ми је причинио лични плезир када је почео да истражује утицај страног новца на нашој политичкој сцени. Памтим невладин бес који се пре десет година стуштио на Политику када је новинарка Јелена Попадић писала о количини америчког новца на нашој медијској сцени и Драговићу желим све најбоље, иако ништа не знам ни о његовим “Српским суверенистима”, ни о послу од ког живи.
Нешто мало знам о страним парама и домаћој политици јер сам крајем деведесетих прошлог и почетком овог века зарађивала, за тадашње прилике леп хонорар као консултант америчке невладине организације IREX за штампане медије. Нарочито се поносим идејом, коју су Американци прихватили, да IREX финансира извештавање српских медија са суђења Слободану Милошевићу, који је био тек изручен Хагу.
Добро, друга су то времена била, петооктобарска, ДОС је изручио Слободана Милошевића мимо нашег устава и по изричитом америчком налогу, и то налогу са непотписане беле хартије, “нон-пејпера” који је амбасадор Вилијем Монтгомери лично спустио на сто пред Војислава Коштуницу и Зорана Ђинђића. Американци су, дабоме, очекивали да директан пренос хашког суђења демонтира мит о Милошевићу, уместо да га наново изгради. Што је Соњу Бисерко и Наташу Кандић натерало да хашко извештавање Б92, Времена, НИН-а и других независних медија (како их је тада било уврежено звати, иако су махом живели од западних донација), нападну као пристрасно, антизападно и националистичко. У ствари је практично цео НВО сектор у Србији био огорчен тим извештавањем.
Хоћу рећи да америчким доларима плаћено новинарство није нужно било ни “удворичко” ни “антисрпско”. Ко је био удворица, Американцима је био добродошао као удворица. А ко је мислио да хашко тужилаштво криминално ради, био је слободан да тако и напише и каже. Домаће НВО су због тога биле више гневније него Бил Монтгомери.
Десет година касније сам у Времену писала да би можда било добро да и Србија, по узору на амерички FARA закон, људе који раде за странце региструје као “стране агенте” (“О новцима и новинарима”, Време, 13.јануар 2013). Ево и са којим образложењем:
- Зашто један део медија увек сложно скаче на свакога ко постави питање финансирања из западних извора? Па ваљда је богом дана чињеница да постоји нека веза између нечијег рада и оног ко га плаћа. Верица Бараћ је на једном месту прикупила податке о медијима и новинарским удружењима који су протекле четири године издашно финансирани из буџета државе Србије, на овај или онај начин. Зар не би било занимљиво да имамо и списак медија који су финансирани из буџета европских и других држава и да видимо о којим новцима се ту ради?
Зар би било чудно да нађемо неку корелацију између уређивачких политика тих медија и интереса њихових финансијера? Зар стварно морамо одмах да тражимо да се по хитном поступку забрани свака организација која поставља слична питања? Зар немамо савршено добре одговоре на та питања? И зашто се толико вређамо кад се у том контексту помене израз „страни агенти“? Па тако то крсте и наши западни партнери.
Свака организација, сваки бивши амбасадор који се у Сједињеним Државама ангажовао на одбрани наших интереса у замену за новац морао је да се региструје у складу са Закон о регистрацији страних агената (The Foreign Agents Registration Act, FARA). Закон датира из 1938. године и изискује да „агенти који представљају интересе страних сила“ у ма каквом политичком или „квазиполитичком својству“, морају да саопште све о својим везама са страним силама и да пруже све податке о активностима и финансијама везаним за то“, како би „влада и амерички народ могли да процене изјаве и активности таквих људи“.
То процењивање у име америчког народа обавља Контраобавештајна секција у Одељењу за националну безбедност америчког Министарства правде. Ако је тако нешто добро за Америку, можда би ваљало и за Србију? Нисам у то сигурна. Али поента је да никоме не смемо да у име слободе штампе забрањујемо и само постављање таквих питања.
Ово сам размишљање у Времену, додуше, објавила за живог Драгољуба Жарковића, дугогодишњег легендарног главног уредника, а не садашњег, Филипа Шварма. Али у томе и јесте моја поента: није до страних пара, до човека је. Садашње Време разликује се од ондашњег Времена, али нисам сигурно да су странци за то одговорни, или заслужни. Шварм је.
А ко је и због саме примисли те 2013, да Србија контролише токове и утицај страног новца у српској политици, јавно побеснео на страницама Времена? Недим Сејдиновић и Динко Грухоњић, а не тадашњи амерички амбасадор. Сејдиновић ме оптужио да се, “под маском умерености”, укључујем у прогон политичких неистомишљеника: “Љиљана Смајловић се пита шта је лоше у томе да организације у Србији које добијају новац из иностранства добију етикету страних агената, какав је случај у САД. Али то није случај у САД, већ у Русији, која је изокренула америчке прописе користећи их као аргумент за репресију”.
Читалац је овде можда препознао чувени “Није то исто” аргумент: једно је кад ми нешто радимо, а сасвим друго кад то исто раде наши противници. Србија је и данас премрежена лажљивим моралистима управо тог типа.
Сејдиновић још тада, на сам помен неке будуће државне контроле која се, наравно, никад није обистинила, себе и своје колеге унапред проглашава за животно угрожене и моје будуће “жртве”: “Ако неко од оних које Љиљана Смајловић таргетира у свом тексту буде одстрељен – да ли ће се УНС залагати да се открију починиоци, као што се залаже да се пронађу убице Славка Ћурувије?”.
А што се Грухоњића тиче, он је Србију и тада називао “змијским леглом”. И није то радио по налогу страних донатора, већ, барем по мом уверењу, из искреног личног убеђења. Које неки, с правом или не, називају и мржњом.
Било како било, није до Американаца и донација. До Грухоњића је.
Но све је то било 2013, када су страни донатори још инсистирали да се јавно евидентира ко је колико новаца од њих добио, и за које пројекте, и да то пише на сајтовима домаћих медија и невладиних организација. Све се то променило и траг новца је сада кудикамо теже пратити, јер су и циљеви странаца почели да крију ноге. Сада НВО у које странци имају пуно поверење новац добијају за “цоре фундинг”, за финансирање основне функције: трошиш шта ти треба да обавиш посао због које те подржавају па више и не мораш да правдаш сваки евро, а камоли да га приказујеш на сајту. Тако све више раде Швеђани, али и остали.
Зато Вукша Драговић сада само од Народне банке може да сазна колико је пара стигло овим организацијама, док се некадашња новинарка Политике Јелена Попадић служила подацима са америчког сајта који је сабирао новце које од Американаца, што приватних донатора, што државе, добијају “независни” медији. Вероватно и то сада теже иде, јер више нема USAID-а. Зато су шведска SIDA и друге европске организације присиљене да носе већи део терета него пре.
А Делегација ЕУ у Србији одувек крије имена домаћих стручњака који јој помажу да одлучи ком “независном” медију да да паре. Крије их тобож да их заштити од “прогона”, али можда и зато да не знамо да се за савет увек обраћа истом уском кругу домаћих истомишљеника и опозиционих активиста.
Но ништа слично не би дозволила српској држави, која имена експерата које ангажује мора да излаже “прогону”, јер то европска отвореност и транспарентност подразумевају.
И неко нам увек објасни да “није то исто”.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.