Вести

13. 08. 2026.

Извор: Birn.rs

Оснивач Гласа Зајечара: У БИА су ми рекли да могу много да ми помогну, али и да ми одмогну

Новинар Миљко Стојановић за БИРН говори о годинама политичких и финансијских притисака, претњама, нападима током протеста и разговору у БИА који је, како каже, доживео као упозорење

Миљко Стојановић већ више од две деценије ради као локални новинар у Зајечару.

После рада у неколико редакција, 2018. године са колегиницом Анђелом Рисентијевић оснива портал “Глас Зајечара” са идејом да Зајечар добије медиј који ће се бавити проблемима грађана, а не политичким саопштењима.

Током година портал је покретао хуманитарне акције, истраживао рад локалне власти и кинеске рударске компаније Зиђин, али је због тога постао и једна од најчешћих мета политичких притисака у источној Србији.

Миљко Стојановић је био изложен кампањама дискредитације, претњама, физичким нападима, финансијском исцрпљивању редакције, а након протеста у Зајечару и разговора у Безбедносно-информативној агенцији каже да је схватио колико високу цену локални новинари у Србији могу да плате радећи свој посао.

Последњих година прошли сте кроз физичке нападе, претње, таргетирање, финансијске притиске, па чак и разговор у Безбедносно-информативној агенцији. Када сте први пут схватили да ће бављење новинарством у Зајечару имати своју цену?

Мислим да је то било практично од првог дана. “Глас Зајечара” смо покренули почетком 2018. године јер смо желели да направимо медиј који ће заиста бити глас грађана. Пре тога сам годинама радио у локалним медијима и видео сам да људи више немају коме да се обрате. Идеја није била да правимо још један портал који ће преносити саопштења, већ да излазимо на терен, разговарамо са људима и покушамо да решавамо њихове проблеме.

Није прошло ни неколико недеља од покретања портала када су избиле велике поплаве. Отишли смо да извештавамо, али нас је тадашњи градоначелник Бошко Ничић удаљио са места догађаја уз образложење да није безбедно да будемо ту. Само неколико минута касније на истом месту давао је изјаву за РТС. Тада ми је постало јасно да за нас неће важити иста правила као за друге медије.

Упркос томе сте наставили, зашто?

Зато што сам врло брзо видео колико локално новинарство може да промени нечији живот.

Једна од првих прича била је о малом Немањи који је имао тешко обољење кичме. Његови родитељи нису имали новац за операцију. Писали смо о томе, слали причу другим медијима, покренули кампању. Прича се толико проширила да је на крају реаговала и држава. Данас Немања иде у школу и нормално хода. Кад видите тако нешто, схватите да новинарство има смисла.

Било је много сличних ситуација. Писали смо о пешачком мосту који је представљао опасност за грађане док није затворен и замењен новим. После пожара у једном селу помогли смо да се организује акција и породица је за кратко време поново добила кућу. Свакодневно смо извештавали о проблемима које су нам грађани пријављивали и трудили се да их решавамо заједно са институцијама. Управо због тога људи су почели да нас доживљавају као свој медиј.

Истовремено смо отварали теме које многима нису одговарале. Писали смо о рударењу, о ширењу активности кинеске компаније Зиђин и упозоравали да ће се радови наставити, иако су грађанима говорили да од тога неће бити ништа. Због тога смо проглашавани лажовима и страним плаћеницима, али се касније показало да су информације које смо објављивали биле тачне.

После неколико година схватили смо да граду недостаје нешто друго, нови новинари.

Зато смо покренули школу новинарства. Хтели смо да младим људима покажемо да новинарство није преписивање саопштења, већ одлазак на терен, разговор са грађанима и постављање питања онима који имају моћ.

Тако нам се придружио Ђоле. Он има свега 19 година, завршио је нашу школу иако је могао да изабере много лакши пут. Глумац је, талентован дечко, али је рекао да жели да буде новинар. Данас ради са нама.

Када видим њега, схватим да све ово ипак има смисла. Ако постоји нова генерација која жели да ради овај посао упркос свему што види да се нама догађа, онда још увек постоји нада да локално новинарство у Србији неће нестати.

Када су критике прерасле у отворене притиске?

Врло брзо. У почетку су покушавали да нас дискредитују, а онда су почели да дирају моју породицу.

Моја супруга је Украјинка. На дан нашег венчања тадашњи градоначелник је на свом Фејсбук профилу објавио фотографију жене која игра око шипке и написао да се у Зајечару одржава „међународни перформанс“. Свима је било јасно на кога мисли. То није био политички напад. То је био покушај да се понизи моја породица.

Недуго затим колегиницу Анђелу је на радном месту дочекала одсечена свињска ножица окачена на врата. Била је то јасна порука. После тога су почеле и директне претње мени. Председник локалног одбора СНС-а пришао ми је док сам подизао новац на банкомату, вређао ме и називао пропагандистом.

Касније су ме на једном страначком скупу окружили локални функционери и њима блиски људи, претили да ће ме пребити, док је неколико полицајаца све посматрало и није реаговало. Када сам их питао зашто ништа не раде, одговорили су да нису ништа видели. Пријавио сам случај, али је тужилаштво одбацило пријаву.

Да ли сте тада имали осећај да су у питању појединачни инциденти или да постоји образац?

Временом сам схватио да је то систем. Прво вас јавно дискредитују. Онда вас финансијски исцрпљују. После тога крећу претње и физички притисци.

“Глас Зајечара” од оснивања готово никада није добио средства на локалним или државним конкурсима. Локални привредници који су желели да се рекламирају код нас после неколико дана би звали и молили да скинемо рекламе јер је неко извршио притисак на њих. Неколико пута били смо пред гашењем. Било је периода када скоро годину дана нисам примао плату. Преживљавали смо захваљујући пројектима, хонорарним пословима и помоћи породице.

Најтеже је када цео дан проведете помажући људима, а увече размишљате да ли ћете сутра имати новца за доручак. Тада схватите да притисак није само оно што се види на телевизији. Некад је много ефикасније да вас доведу до тога да сами одустанете.

Кулминација свега били су локални избори у Зајечару?

Изборе пратим практично од деведесетих, још као клинац. Али оно што се догодило на последњим локалним изборима у Зајечару било је нешто што до тада нисам видео.

Месецима пре избора кренула је кампања у којој су се делили шпорети, бела техника и разна друга роба. На сам дан избора град је био пун људи које нико није познавао, момака у црним мајицама, истетовираних, људи за које сте имали утисак да нису дошли да гласају, већ да контролишу цео процес.

Ми смо као “Глас Зајечара” пратили све што се дешавало. Грађани су нам слали информације, снимке, сведочења о куповини гласова. Нисам размишљао да ли ће први објавити “Глас Зајечара” или нека велика редакција. Звао сам колеге из националних медија да дођу, јер је било важније да цела Србија види шта се догађа него да неко добије ексклузиву. Касније је и ЦРТА саопштила да избори нису били регуларни. То је била потврда онога што смо данима гледали на терену.

После избора почели су протести.

Да. Сваког дана смо били на улици. Како су протести расли, тако је расло и присуство полиције. У почетку су били поједини полицајци, затим жандармерија, па кордони у пуној опреми. Онда су се појавили дронови.

Људи су их виђали изнад града, али мени су се спуштали право у двориште. Супруга је гледала дрон који лети неколико метара од улазних врата наше куће. Комшије су ме питале зашто баш изнад наше куће стално круже. Нисам имао одговор. Знао сам само да то није нормално.

Почели смо сами да пратимо одакле полећу. Договорили смо се да сви јављају када виде дрон. Једног дана успели смо да лоцирамо зграду са које је полетео. Отрчали смо тамо, попели се на кров и затекли човека за ког смо касније сазнали да је припадник БИА. Позвали смо полицију. Уместо да утврди шта се дешава, полиција је удаљила нас.

Током протеста сте имали близак сусрет са начелником градске полиције.

Да. Био је протест у центру Зајечара. Полиција је почела да потискује грађане. Подигао сам гимбал да снимим шта раде, јер сам видео како одвлаче једног опозиционог одборника. У том тренутку осетио сам ударац. Затим још један. После тога ме је неко снажно гурнуо и пао сам на асфалт. Телефон ми је одлетео неколико метара даље.

Пришао сам начелнику полиције и рекао да ме је полицајац управо напао и да желим да пријавим напад. Уместо одговора, ухватио ме је за груди и одгурнуо. Рекао ми је: „Ја тебе већ девет месеци толеришем.“

Покушао сам поново да објасним да пријављујем напад. Гурнуо ме је други пут.

Трећи пут су ме већ окружили полицајци у пуној опреми, набили ме штитовима уза зид и оборили. Завршио сам у Ургентном центру са телесним повредама и притиском 180 са 120. Четрдесет дана нисам могао да спавам на левој страни.

Шта се догодило када сте поднели пријаву?

Ништа. Постојали су видео-снимци. Постојали су сведоци. Седам људи је оверило изјаве код нотара да су видели шта се догодило. Али тужилаштво није саслушало ниједног од њих. Саслушани су само полицајци које сам пријавио. После неколико месеци стигла је одлука да нема основа за покретање поступка.

Тада сам схватио да сам постао мета система.

После тога сте добили позив у БИА?

Позвали су ме на разговор. Била су тројица људи. Питали су ме зашто говорим да БИА пушта дронове и зашто пишем о рударењу. На крају разговора изговорили су реченицу коју никада нећу заборавити: „Запамти, ми теби можемо много да помогнемо. Али можемо много и да одмогнемо.“

Онда су почели да причају о мојој супрузи. Говорили су: „Шта ће теби све ово? Супруга ти ради. Буди миран. Ми смо патриоте. Воли своју земљу.“

Нисам то доживео као разговор. Доживео сам га као упозорење.

Недуго затим, после избора у Бору, моја супруга је добила отказ. Не тврдим да је то повезано са тим разговором. Немам доказ за то. Али тешко је не поставити себи питање када се такве ствари догађају једна за другом.

После свега што сте прошли, зашто нисте одустали и како видите будућност?

Ако станем, биће још горе.

Овим послом бавим се више од двадесет година. Нећу стати ни због претњи, ни због батина, ни због таргетирања. Све што су урадили није ме уплашило. Само ме је уверило да овај посао има смисла.

Најлакше је у Србији преписати саопштење и добити новац на конкурсу. Теже је отићи на терен, поставити питање и стати уз грађане када сви други ћуте.

Ако једног младог човека попут Ђолета могу да научим да новинарство није служење власти него служење јавности, онда верујем да све ово није било узалуд. То је једини разлог због ког и данас радим овај посао.