Вести

02. 07. 2009.

Извор: Време

Нетачни наводи професора Димитријевића

Полемика поводом текста Војина Димитријевића "Слобода штампе у медијској Сомалији", Време бр. 964

Љиљана Смајловић

Зар постоје студије права које полазнике уче методи коју је професор у прошлом броју "Времена" демонстрирао? Имао је пред собом оно што сам ја написала и потписала, али је одлучио да, уместо оног што сам објавила, нападне оно што тобож "мислим" и "верујем"

"Љиљана Смајловић очигледно није студирала право." Војин Димитријевић у прошлом броју "Времена" почиње текст овом истинитом тврдњом, да би га одмах затим наставио извртањем и лажним представљањем мојих мисли и речи. Написао је како ја "верујем" да је ратна пропаганда "сасвим и увек легитимна" и да "извињава сва кривична дела учињена у њено име, у служби Отаџбини". Написао је како ја "мислим" да је ратна пропаганда "можда новинарска дужност најсветија". Написао је како "тврдим" да "употреба речи не може бити кривично дело".

Ништа од тога, наравно, нити тврдим, нити мислим нити верујем. Оно што тврдим, мислим и верујем, објављено је у броју 963 листа "Време" под мојим именом, под насловом "Тужилаштво за кукољ, жито и мерила професионализма", и може се наћи на оном истом интернету за који професор Димитријевић с правом каже да не може да надомести студирање права. Али, зар постоје студије права које полазнике уче методи коју је професор у прошлом броју "Времена" демонстрирао? Имао је пред собом оно што сам ја написала и потписала, али је одлучио да, уместо оног што сам објавила, нападне оно што тобож "мислим" и "верујем". Па зар се искривљавање туђих реченица и нетачно цитирање уче на студијама права? Ваљда се на суд не иде са доказима типа "ево шта ја мислим да она мисли, насупрот ономе што је рекла и написала"? Ваљда је за судске оптужбе потребно више од тврдњи да неко нешто "мисли" и "верује"?

"Времену" треба честитати што уступа знатан простор разговору о намери Тужилаштва за ратне злочине у Београду да пред специјални суд изводи српске новинаре за које сумња да су, пре 18 година, у медијима подстицали на ратне злочине. Редакција тиме чини важну услугу јавности, што је значајан део новинарске мисије. Истовремено, баца додатно светло на иницијативу коју заиста треба сагледати под најјачим могућим рефлекторима. Иако ми није драго што део простора морам трошити на одбрану од напада Војина Димитријевића и на демантовање неистина.

Не само што не мислим, не тврдим и нисам рекла ни написала да употреба речи не може бити кривично дело, већ сам уместо тога у "Времену" објавила следеће:

"Као што се разлике у мишљењу и тумачењу историје препуштају историчарима, новинарство се препушта суду јавног мњења и новинарима. Осим, наравно, ако новинарство представља кривично дело или ратни злочин, када имамо посла са новинарима који су плански, лажима, наводили на ратни злочин."

Војин Димитријевић нетачно наводи како људе који су активни у неким за друштво важним занимањима сматрам "имуним од државе", и како држим да је за њих "довољно да ће одговарати пред органима свог еснафа". Наравно да то нигде нисам рекла: била сам главни уредник "Политике" и ишла сам на суд скоро увек када је неки новинар тог листа оптужен за клевету или друго кривично дело. Добро ми је познато да новинари нису изнад закона. Обратила сам се Европском суду за људска права у Стразбуру зато што је једна новинарка "Политике" кривично осуђена само због тога што је пренела једну реченицу из чланка водећег америчког часописа о Наташи Кандић. Још се надам правди на том суду, будући да је представку Стразбуру про боно писала чувена америчка адвокатска фирма Ковингтон анд Берлинг. Читалац "Времена" се можда сећа: то је она иста угледна фирма која је 1998. про боно саставила убитачну критику Милошевићевог Закона о јавном информисању, коју су независни медији и цивилни сектор у Србији прихватили као своју. Тај злогласни закон, ког се читаоци овог листа свакако сећају, искориштен је како би се уништио "Европљанин", чији сам спољнополитички уредник била.

Што ме доводи до још једне неистине у Димитријевићевом чланку. Нетачно је да су аутори чланка "Ћурувија дочекао бомбе" "ослобођени сваке моралне одговорности одлуком одговарајућих етичких органа Удружења новинара Србије, како он у прошлом броју "Времена" тврди. Не знам из ког разлога Димитријевић говори о ауторима, уместо о аутору чланка, али истина је следећа: аутор текста у "Експрес политици" није искључен из УНС-а због тога што је утврђено да није ни био члан УНС-а. (За разлику од осморице главних и одговорних уредника водећих медија у Србији, које је 2000. искључио Суд части УНС-а.)

Шта је изазвало реакцију професора Димитријевића? Доскора сам мислила да се барем у једном слажемо: реч је о тешко доказивим злочинима. Разлика је била у томе што сам ја сматрала политички сумњивом накану тужилаштва да се упушта у посао за који само признаје да нема изгледа да ће бити успешно окончан, док је Војин Димитријевић одобравао настојања тужилаца у жељи да се "протресе савест људи и подсети на прошлост". Писала сам да је новинарско подстрекавање на ратни злочин тешко доказиво на суду због тога што је прво потребно доказати да је до конкретног ратног злочина дошло под утицајем конкретног чланка или ТВ емисије конкретног новинара. Ново је то да Димитријевић сада, у истом контексту, каже да "код позивања на извршење неке забрањене радње, последица не мора да се деси: довољно је да је неко нешто изрекао или написао". То разумем као његову тврдњу да ће доказивање ићи лако, јер је изречено мноштво лажи у пропагандне и деструктивне сврхе.

Међутим, пре неколико дана главни тужилац за ратне злочине у Србији Владимир Вукчевић рекао је за јулски број српског издања "Плејбоја" нешто управо супротно: "Проблем је што морамо да повежемо последицу за узрок, да је одређени лажни медијски извештај за директну последицу имао извршење ратног злочина. Без тога нема одговорности медија."

Иницијатива Тужилаштва за ратне злочине ставља српску јавност пред крупну дилему. Није све у вези с њом онолико јасно колико би морало бити. За српску јавност би, дабоме, било корисније да смо простор у "Времену" утрошили на искрену размену мишљења о важном питању: да ли активност тужилаштва, у послу за који и оно само каже да нема претерано великог изгледа на успех, заправо доприноси стварању атмосфере страха и несигурности међу новинарима. Тврдим да се може оправдано сумњати да је акција Тужилаштва политички мотивисана, јер нам се унапред саопштава да ће се ислеђивати само новинари, а не и политичари подстрекачи, којих можда и сада има на функцијама у власти. (Другим речима, неће се ислеђивати "пола државе Србије", за које је тужилац Бруно Векарић на Б92 рекао да је деведесетих година подстицало на злочине.) Таква селективност упућује на питање: јесу ли новинари овде изабрани као лака мета, посебно осетљива на политичке турбуленције? То је, по мени, право питање. Ратну пропаганду не треба заборављати, ратне злочине треба гонити, они не застаревају. Али није свака лажљива ратна пропаганда сама по себи ратни злочин. Да јесте, неки би ревносни тужиоци сада свакако испитивали да ли је Ирак разорен због лажљиве ратне пропаганде, а Бруно Векарић не би тврдио да је питање о америчкој ратној пропаганди "релативизација" српских злочина.

Слобода је увек и свагде у опасности, и мора да се брани. Каткад мора да се брани и од људи који за себе мисле да су највећи борци за слободу и људска права. Каткад слободу морамо да бранимо чак и ако то подразумева одбрану људи који нам нису ни морално, ни политички блиски. Несрећа је Србије и у томе што се и левица и десница, и либерали и конзервативци, толико труде да препадну и ућуткају оне са којима се не слажу. Слободе нема ни за кога ако је нема и за наше противнике. Кад би у овој ствари мета били само ратни злочинци, не би сви који дижу глас против преко ноћи и сами постајали предметом лажљиве пропаганде. Слобода изражавања подразумева да и лоше новинаре треба бранити од оптужби за ратне злочине, ако нису починили ратне злочине и ако су оптужбе против њих актуелизоване из политичких разлога.

ауторка је председница Удружења новинара Србије

Текст је преузет са http://www.vreme.com/cms/view.php?id=873605

Текст Војина Димитријевића "Слобода штампе у медијској Сомалији", Време бр. 964

После фудбалских тренера, у Србији правници имају најјачу и најширу конкуренцију. Док се сви мушки становници разумеју у фудбал, много оних са завршеном основном школом, оба пола, изгледа да зна све о праву

Љиљана Смајловић очигледно није студирала право. То се не може надокнадити гледањем у интернет, ма колико дугим и упорним. Отуда она верује да "ратна пропаганда", која је по њој сасвим и увек легитимна, извињава сва кривична дела учињена у њено име, у служби Отаџбини. Мисли да у рату, чак и у оном у коме нисмо учествовали, није зло бавити се ратном пропагандом – то је можда новинарска дужност најсветија. Тврди да употреба речи не може бити кривично дело – то се наводно гонило само у комунизму, као омражени "вербални деликт".

Међутим, члан 20 Међународног пакта о грађанским и политичким правима гласи (званични превод):

1. Свако пропагирање рата је законом забрањено.

2. Сваки позив на националну, расну или верску мржњу који представља подстицање на дискриминацију, непријатељство или насиље, законом је забрањен.

Овај међународни уговор је СФРЈ ратификовала још 1971. Он је несумњиво важио у СФРЈ и СРЈ за време грађанског или каквог хоћете рата на територији Југославије, а сада несумњиво обавезује Србију. На њему су засноване и одредбе наших кривичних закона. Људи који су се огрешили о такву забрану (па и од 1987. до 2000) морали су да знају да она постоји и да позивање на рат, а нарочито на извршење ратних злочина, као и изазивање националне и верске мржње, повлаче кривичну одговорност. Није, дакле, реч о ретроактивном кажњавању, реваншизму или освети. А како се, него речима, "пропагира", "позива" и "подстиче"?

Следећи аргумент Љиљане Смајловић јесте да гоњење осумњичених за ратно хушкање и изазивање мржње нема изгледа на повољан исход пред судом јер је данас таква дела тешко доказати (а раније ваљда није било ни воље за то). Пошто је такав покушај тужилаштва унапред осуђен на неуспех, онда га, вели, не вреди ни предузимати. Отуда сматра да су перверзно злуради сви они који (као уосталом и ја) мисле да је посао тужилаштва да покреће поступке против лица чије се понашање може квалификовати као кривично дело, јер наводно уживају у узнемиравању недужних грађана, па и новинара (иако ови никада неће бити осуђени!).

Код позивања на извршење неке забрањене радње или подстицања на то последица не мора да се деси: рат не мора да наступи, не мора да дође до верског погрома – довољно је да је неко нешто изрекао или написао с намером да изазове нешто, да га други послушају или чак да га је баш било брига за последице његових изјава или написа (тзв. евентуални умишљај). Да упростим: ако јавно хушкам на нечије убиство, тужилац неће чекати да неко стварно погине да би се позабавио мноме. Наступање тешких последица може само да утиче на висину запрећене или досуђене казне.

Наравно, намеру је тешко доказивати – то сви добро знамо из примера геноцида, где није довољно да се позива на нападе не неку групу људи већ мора постојати намера да се ова у потпуности или делимично уништи. То знамо и за много баналнија дела, као што је крађа, коју није извршио свако ко је одузео ствар, сем ако при том није имао намеру да "себи или другоме прибави имовинску корист". Значи ли то да никада не треба покретати поступак против онога за кога се основано сумња да је извршио кривично дело квалификовано намером? Тачно је да сваки тужилац има дискреционо право да не гони или одустане од гоњења, али је то у нашем правном систему везано за процену о малој друштвеној опасности дела или за свест о потпуном недостатку доказа, а не за очекивање да суд неће подржати наводе оптужнице.

Љиљана Смајловић потом доспева до два аргумента, често рабљена и израубована у нас. Један је историјски: "будућност ће проценити", "оставимо то историји". Њиме се пак не одговара на питање зашто су нека злодела материјал за обичне судије, а нека нису. Слутим да је реч о разликовању између нижерангираних простих преступника, који се изводе пред кривичне судове, и неке фине, интелектуалне господе, која ће једном изаћи пред Суд Историје или (ако је побожна) тек пред Страшни Суд. Други приговор је професионалан: људи који су активни у неким за друштво важним занимањима имуни су од државе: довољно је што ће на основу етичких кодекса одговарати пред органима свог еснафа. Новинар који је подстицао на злочине положиће рачуне суду части свога цеха – ако га он осуди или не дај боже искључи из чланства, то му је довољна казна и срамота. Ово, међутим, нигде не важи. Новинар је грађанин, као и сви други. С друге стране, није свако ко пише у новинама новинар, али за свој текст мора одговарати, и он и уредник који је тај текст наручио или га "пустио". То поготову није тачно код нас, где се професионална удружења (не само новинарска) нису "прославила" санкционисањем етичких прекршаја својих чланова. Тако су, рецимо, аутори једног од најеклатантнијих позива на ликвидацију, коме се уз то неко и одазвао, под насловом "Ћурувија дочекао бомбе", објављеног 1999. уочи убиства Славка Ћурувије, ослобођени сваке моралне одговорности одлуком одговарајућих етичких органа Удружења новинара Србије.

Наравно, једни ће одговарати, а други ће се извући. Неко неће трпети санкције у Србији, неко у Хрватској, неко у САД, неко у Русији и Кини. То се увек догађа и тај је приговор толико баналан да ме још као малолетника од њега одучио један полицајац (пардон, милиционар), када сам се бунио што је од мене наплатио мандатну казну, а није приметио друге прекршиоце. "Тебе сам ухватио", рекао ми је једноставно и убедљиво.

Ако се баш не разуме у право, Љиљана Смајловић се неоспорно разуме у Сједињене Америчке Државе, где је била на студијским боравцима. Она зна да Устав САД, тј. Први амандман уз њега, зајемчује апсолутну слободу изражавања. То знамо и ми по омиљеном примеру спаљивања америчке заставе, некажњивом јер представља вид испољавања мишљења. Па ипак, и амерички судови су нашли начина да друштво бране од неодговорних и опасних речи. Смајловић наводи школски пример да се не сме викнути "ватра" у препуном позоришту, али постоји и низ пресуда Врховног суда САД, почев од оне у случају Шенк, где је тај суд између осталог рекао да није битно јесу ли речи имале стварни учинак "већ да ли су употребљене у таквим околностима и да ли су такве природе да представљају јасну и непосредну опасност (цлеар анд пресент дангер) да изазову суштинска зла која је Конгрес дужан да спречава" (Сцхенцк в. УС, 249 У.С. 52). Пример "препуног позоришта" такође је везан за овај случај и навео га је чувени судија Оливер Вендел Холмс. Иначе нема онога што правници зову "генерална превенција", тј. одвраћања потенцијалних извршилаца путем кажњавања постојећих и доступних.

Коначно, није ово "било па прошло" – подстрекавање на злостављање многих није блажи злочин од позива на злостављање једнога. Као што је слављење ратних злочинаца и "жестоких момака" допринело прихваћености и раширености насиља у нашем данашњем друштву, тако је и подршка онима који су величали ратове и сејали мржњу деведесетих година несумњиво саодговорна за медијску Сомалију у којој живимо, где тзв. таблоиди и њихови мистериозни власници могу да некажњено и уз трпељивост власти лажу, вређају и понижавају, чак не презајући ни од злоупотребе деце. Љиљана Смајловић – видим и радујем се – устала је против тога. Не чека да новинарима-револверашима пресуђује само Суд Историје или "суд части" њиховог "холдинга".

аутор је директор Београдског центра за људска права

Текст преузет са http://www.vreme.com/cms/view.php?id=872059