Вести

21. 04. 2019.

Аутор: Бранка Михајловић Извор: Радио Слободна Европа

Риха: Напади на новинаре у Србији по матрици из деведесетих

Напади са државних адреса на новинаре су ескалирали последњих дана. Слободан Георгиев, новинар Балканске истраживачке новинарске мреже БИРН је таргетиран у видео прилогу на друштвеним мрежама под насловом „Како препознати издајника“, због текста у коме се тврди да је брат председника Србије Андреј Вучић у вези са једним контроверзним бизнисменом са Косова. Георгиев се обратио директно председнику државе Александру Вучићу и министру полиције Небојши Стефановићу са поруком да их сматра за то директно одговорним. Зашто је нападнути новинар заобишао суд, питали смо, између осталог, новинарку Антонелу Риху која говори о медијској ситуацији у Србији, игнорисању налаза Репортера без граница о паду Србије на листи медијских слобода за 14 места, као и о председниковом игнорисању медија који нису под директном контролом власти.

РСЕ: Новинар Слободан Георгијев је писао о везама брата Александра Вучића, Андреја, са озлоглашеним бизнисменом са Косова. О њему је одмах затим пласиран видео „Како препознати издајника“. Георгијев се није одлучио да оде на суд. Рекао је да је то залудан посао, па се обратио директно писмом Вучићу, председнику државе, и министру полиције поручивши да их сматра одговорним за напад на њега. Да ли су то праве адресе?

Риха: Вероватно јесу, зато што то није први напад на колегу Георгиева и на друге новинаре који се баве истраживачким новинарством и критички отварају неке теме које власт можда не воли. До сада, по ономе што знам, ништа од тих пријава које је он подносио није процесирано даље. Чини ми се да је он тачно закључио да се сва моћ и одлуке, па и одбрана, налазе у рукама председника државе, Александра Вучића. Та адреса је права адреса.

РСЕ: Он је директно таргетиран тим видео прилогом који се појавио на друштвеним мрежама. Слично пролази и политичарка са Косова Рада Трајковић (коју је Вучић оптужио да је у Приштини за убиство Оливера Ивановића сведочила против државе Србије). Пре тога су таргетирани многи новинари. То се умножава из дана у дан. Да ли вас овакве ствари подсећају на медијске потернице које су издаване уочи убиства новинара Славка Ћурувије 1999. године и убиства Оливера Ивановића, политичара са Косова, 2018. године?

Риха: Та матрица је слична. Све ово што гледамо данас, како се новинари прогањају на врло сличан начин, било је и деведесетих. То је тај рукопис и то су ти исти људи који су деведесетих прогањали новинаре. Они су сада на власти. Мени није необично што се, у том смислу, они нису променили. Они су научили да се тако опходе са јавношћу, па и са новинарима.

Наравно, другачије је време сада, него што је било деведесетих. Живимо у дигиталном добу, тако да ти напади делују као да су сада интензивнији, да су јачи. Данас свако на друштвеним мрежама, потпуно анониман човек, може да вам прети или да вас вређа и да то виде сви. Кључни проблем је то што те претње, које иду ка медијима и ка новинарима, по правилу долазе од власти или од људи који су блиски власти.

Марко Ђурић (директор Канцеларије за Косово Владе Србије прим. ред.) прозвао је Раду Трајковић, то је човек који седи до Александра Вучића. Он је на најстрашнији начин таргетирао Раду Трајковић и оптужио је. Чак није ни утврдио, у том тренутку, да ли је она нешто заиста рекла или није. Па и да је рекла, какве то везе има. Рада Трајковић нема никакву моћ. Она је само једна грађанка која је препознатљива у јавности и ништа више. Тај начин на који се власт обрачунава са неистомишљеницима је јако опасан, управо зато што нас подсећа на време деведесетих. Сећамо се и Славка Ћурувије.

РСЕ: Многи од новинара којима је прећено у последње време говоре да се баш не осећају сигурним на улицама, да се осврћу око себе - ко је са леве, ко са десне стране - слично како су се осећали у 90-им годинама. Уредник листа Данас Дража Петровић је пре пар година рекао да је таква атмосфера да само чека када ће га неко клепити по глави. Да ли ви имате тај осећај да вас може неко клепити по глави? Да ли се осећате сигурно у свом граду?

Риха: Са једне стране, о томе не размишљам. Када изађем на улицу, не бавим се тиме да ли ме неко препознаје или не. Сећам се, пре две године, била сам на насловној страни, заједно са Илиром Гашијем (некадашњим директором фондације "Славко Ћурувија", прим. ред.), новинарком Тамаром Скрозом, Вукашином Обрадовићем (новинаром и бившим председником Независног удружења новинара Србије), када су нас оптужили да хоћемо да убијемо Вучића. Наслов је био „Припремају убиство Вучића“. Сећам се да ми баш није било пријатно када смо излазили на улицу. Када изађете на насловној страни не можете да знате ко је сада тај који шета поред вас, шта он мисли, да ли вас се плаши, да ли вас мрзи. Није ми било свеједно. Али, када бисмо живели у страху, не бисмо ништа урадили. То је контрадикција. Са једне стране, као нема везе, а са друге стране постоји ипак нека свест да може свашта да се деси.

РСЕ: Државни секретар у Министарству информисања Александар Гајовић је ове недеље у нашем програму рекао, коментаришући пад Србије на листи медијских слобода за 14 места, да не види ништа лоше на медијској сцени Србије. Поставља се питање, какве ефекте уопште имају такви извештаји, као цитирани извештај Репортера без граница?

Риха: Они имају ефекте у свету. Негде смо мерени. Сврстали су нас у неку категорију земаља које, или немају довољно слобода, или падају слобода медија и слобода изражавања. То што то не брине Гајовића, говори много више о њему. Чини ми се да би свака власт сваке земље волела да параметри у свим областима, па и у медијским, буду виши. Код нас је то очигледно свеједно, па и Гајевићу. И мени је свеједно шта он мисли. Он није човек чије је мишљење бог зна како релевантно и од кога се нешто очекује.

РСЕ: Зашто не попуштају притисци на новинаре?

Риха: То је јако добро питање на које је тешко дати одговор. Када видите колику власт имају Александар Вучић и његова странка у Парламенту, јасно је да он може неометано да доноси било какве одлуке. Он може да доведе у Београд пола Србије на митинг. Он има једну невероватну власт и моћ у својим рукама, а тако се и понаша. То није измишљена власт, она је реална.

Онда је заиста невероватно због чега те неке мрвице отпора које постоје њега толико жуљају. Зашто је то толико проблематично да имате неколико новинара који су углавном са неке медијске маргине, у односу на мејнстрим медије који су најтиражнији, најгледанији. Таргетира се Тамара Скроза која ради за "Време", Георгијев који ради за БИРН. То су све мали медији који немају ту врсту тежине и утицаја у јавности, нажалост, пошто мислим да су јако добри медији. Та мала острвца неког професионализма њега толико нервирају. То је заиста невероватно и тешко је објашњиво зашто се власт тако понаша.

РСЕ: Да ли је подела на медијској сцени Србије на оне који су под контролом власти, а да ли су на другој страни они који су професионални медији или они који су наклоњени опозицији? Како процењујете ову другу групу медија?

Риха: Имамо јако велики број медија. Када бисмо гледали квантитативно, већина је заиста под директном контролом власти. Говорим о великим медијима, медијима који имају националну фреквенцију, говорим о телевизијама, па и принтаним медијима. То је та нека већина. Сигурно има и неких опозиционих медија који су много мањи. Можда бих могла неку мању телевизију да оценим да су можда опозициони.

Генерално, та подела је потпуно вештачка. Шта значи да је Н1 опозициони медиј?! Они су толико пута звали представнике власти, па и самог председника Вучића да дође, али они се не одазивају. Наравно да у квантитативном смислу, када видите ко све гостује, то су људи који су из опозиције или људи који су критични. А шта је проблем да они буду на телевизији? Зашто уопште причамо на ту тему, зашто меримо на тај начин? Постоји занат, да ли сте нешто професионално добро урадили или нисте. То је једина мера ствари.

РСЕ: Да ли можете да замислите, у неко догледно време, да председник државе дође на ту телевизију Н1, или да дође у Утисак недеље (ауторска емисија Оље Бећковић која је после забране након неколико година поново на ТВ екранима) или можда у овај студио?

Риха: Не могу да замислим, зато што је он навикао на монолошка форму, да он дође негде и да прича онолико колико хоће, и да прича оно шта хоће. Он није човек који толерише било каква питања, осим оних која су наручена. Не могу да замислим њега, у неком нормалном интервјуу, где би му се поставила нека нормална питања.

Овде се ствара утисак да су новинари непријатељи политичара, непријатељи власти. Они постављају најнормалнија питања на која политичари треба да одговарају. Ту је крај, ту нема да ли ви некога волите, или не. То је само питање заната и питање јавног интереса да ви од саговорника, па и од председника државе, добијете одговор на оно што јесте у јавном интересу.

РСЕ: Поводом одласка на ТВ Пинк глумице Мирјане Карановић, повела се дебата на друштвеним мрежама да ли треба или не треба ићи на телевизије Пинк и Happy, за које медијски професионалци кажу да нису медији, него средства пропаганде. Да ли бисте ви ишли, ако би вас позвали?

Риха: Мислим да не бих. Не могу ни да замислим да ме неко са те телевизије позове. Нисам сигурна због чега би то требала да урадим, мада немам никакав проблем са људима који имају другачије одлуке. Не треба ми ни Мири Карановић ни Бојани Маљевић (такође глумица која је гостовала на Пинку и због тога критикована прим. ред.) да говоримо шта треба да раде и где треба да наступају. То гледа публика до које заиста треба нека паметна мисао да допре. У том смислу разумем аргументе људи који кажу да хоће да неком аудиторијуму Пинка кажу нешто што је тачно, нешто истинито. Ја немам тај порив и не верујем да бих се одазвала таквом позиву.

РСЕ: Опозиција је упутила неколико захтева који се тичу медија. Једно се тиче Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ), а друга два се тичу Радио-телевизије Србије (РТС) и Војводине (РТВ). Да ли је то покушај да се „клин клином“ избије? Они су предложили практично комисијско кадрирање, да комисије одлуче ко ће управљати тим кућама у прелазном периоду.

Риха: Могу да разумем да опозиција покушава да на сто стави медијску тему и захтеве који се односе на медије. То је потпуно легитиман захтев. Да ли су комисије најбоље решење или нису најбоље решење, то стварно не знам. Чињеница је да у пакету захтева, које морају да упуте власти, и опозиција и грађани и невладине организације, медији морају да буду тема.

РСЕ: Тема да, али да ли треба опозиција и власт да се договарају ко ће водити уређивачку политику на јавном сервису, у РТВ и ко ће одлучивати у РЕМ-у?

Риха: Увек у управним одборима седе и политичари, али исто тако и представници грађанских организација, невладиних организација, професионалних организација. Мислим да они морају да буду пуно више заступљени од политичара, јер знају много више медије. Медији не би смели да буду у функцији политичара. У том смислу, те комисије бих проширила. Политичари би били у мањини, ако баш морају да буду, а дала бих много већи простор професионалцима или неком невладином цивилном сектору.

Цео интервју можете прочитати на сајту Радија Слободна Европа.