Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  „Закони су за противници” или како је држава уништила локално и регионално информисање
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

15. 05. 2019.

Извор: VOICE

„Закони су за противници” или како је држава уништила локално и регионално информисање

Шта све не можеш у земљи Србији уколико си не-владин медиј

Власница новосадског Канала 9 Маја Павловић одлучила се на радикалан потез – 23-дневни штрајк глађу – како би скренула пажњу на проблеме своје телевизије која се последњих година налази на ивици опстанка. Павловић за недаће Канала 9 оптужује извршну власт, високе намете и неефикасност правосудних органа. Прошле године је, из мање-више истих разлога, такође штрајковала глађу. И тада су јој, као и ових дана, надлежне државне институције обећале да ће пронаћи решење за проблеме медијске куће, али све је остало само на обећању. Тешко је да ће овога пута бити другачије, без обзира на велику медијску буку коју је овај штрајк глађу произвео, и без обзира на чињеницу да ће нова медијска стратегија, коју су израдили медијски експерти и која је на чекању у Влади Србије – ускоро угледати светлост дана. Медијска стратегија наиме, сама по себи, поготово у земљи која има озбиљне проблеме са владавином права – не значи ништа, чак и ако у питању буде квалитетан документ.

Очајнички потез Маје Павловић скренуо је пажњу на бројне системске проблеме медија у Србији, поготово оних локалних и регионалних у контексту снажне политичке и економске централизације земље. У особито тешкој ситуацији су радијске и телевизијске станице, чији су трошкови пословања велики. Уколико раде професионално – локални медији раде у непријатељском и сиромашном окружењу. Укратко, они могу да опстану једино ако одустану од професије и сунце потраже под скутом власти. Колико год комплексан, њихов положај је једноставно објаснити: уколико желите да постојите, морате бити кротки и послушни, у супротном вас чекају проблеми и, у коначници, нестанак. Може се рећи да је држава, својим чињењем и нечињењем, уништила локално информисање, које је – према међународним мерилима – огледало стања демократије у једном друштву.

Деценијски напори новинарских и медијских удружења, као и међународних организација, да се уведу јасне и недискриминаторне регуле, не само да нису уродили плодом већ су, чини се, држави дали више могућности да утиче на медије. Жеља да се разуђеним институционалним системом медијске регулације властима онемогући и „закомпликује“ утицај на медије, произвела је контраефекат. Да би вас угушила, држава не мора бити превише инвентивна, довољно је да нахушка неке од бројних – својих или „независних“ – институција на вас. Регулаторно тело за електронске медије (РЕМ) најбољи је пример за то: ово по закону независно тело које би требало да брине о медијским слободама и медијском плурализму – претворило се у маљ за припитомљавање медија и подизање најпримитивнијег медијског талога. Генерално, институције које би требало да подстичу квалитет медија и њихових садржаја данас представљају огроман терет за њих.

„Закони су за противници“, сигурно је омиљени цитат (Никола Пашић) ове власти, а сва дубина те сентенце најјасније се видела на, јавно преношеном, састанку Маје Павловић са премијерком Аном Брнабић и представницима других институција, одржаном прошлог уторка. Власт може у сваком тренутку из џака закона и подзаконских аката да пронађе нешто што ће вам загорчати живот, и истовремено, уз помоћ неефикасног судства, да сакрије оно што би вам могло бити од помоћи. И да за то време држи руке изнад стола, показујући како је невина и беспомоћна.

Марфијев закон локалног информисања

А проблеми локалних и регионалних медија, оних који држе до професије и јавног интереса, веома су бројни. Овде је важио и још увек важи Марфијев закон – све што може да крене по злу, кренуло је и кренуће. А ако није и ако неће, ту је власт да то исправи.

Пођимо прво од бројности медија. У регистру који се води код Агенције за привредне регистре има уписано више од 2.000 медија. Иако ми заправо и не знамо шта та цифра значи и каква је заправо њена структура, једно је ипак сигурно: огромна је гужва у борби за део маркетиншког колача који у развијеним земљама представља главни извор прихода за не-јавне медије. А управо је држава крива за ту гужву. Током Милошевићеве ере, медији су ницали као печурке по државном плану како би се створила какофонија и буком заглушила гласила окупљена око тадашњег АНЕМ-а, а потом се током доделе фреквенције није водило рачуна о потребама и могућностима тржишта па су дозволе за емитовање дељене шаком и капом.

Ако овом броју придодамо и стране кабловске телевизије, које такође јуришају на рекламни простор у Србији, јасно је да је премного крокодила у не одвећ великој бари. Процењује се да је тржиште оглашавања у Србији данас негде око 170 милиона евра на годишњем нивоу. Овај податак казује да Србија у овој сфери још увек није изашла из (светске) економске кризе, с обзиром да је 2008. године тржиште оглашавања износило 206 милиона евра иако је у том периоду било регистровано двоструко мање медија.

Централизовано рекламирање

Локални и регионални медији посебан проблем имају у чињеници да су маркетиншка давања углавном централизована и одлазе на велике медије, путем фамозних маркетиншких компанија, од којих су многе блиске власти. Анализа медијског тржишта, коју је радио Ипсос пре извесног времена, казује да се од 15 највећих комерцијалних оглашивача нити један не оглашава на локалним, па чак ни на регионалним станицама. Локални и регионални емитери морају додатно плаћати како би се њихови програми мерили и како би уопште могли да понуде пакете за оглашавање озбиљним оглашивачима.

Локалним медијима преостају локални оглашивачи, који су и сами у тешкој позицији услед продора великих компанија и централизовања целокупног пословања у земљи. У преднацрту Медијске стратегије, коју су израдили представници новинарских и медијских удружења и проследили Влади Србије наводи се да локални и регионални медији „послују на малим, ограниченим, изузетно сиромашним тржиштима и врло мало приходују од оглашавања“. Такође се наводи да је дигитализација ТВ сигнала „наметнула нове трошкове телевизијама које није пратило и повећање прихода“. Рекли бисмо, не да није пратило повећање прихода него напротив – приходи су се значајно смањили.

Приходи Канала 9

После 2015. године држава додатно врши притисак на медије и медијске слободе, а то се може видети и по структури прихода Канала 9.

Пре 2015. године структура прихода ТВ Канала 9 је била: 1/3 маркетинг, 1/3 уговори о јавном информисању, 1/3 суфинансирање пројеката на конкурсима за медије. Приходи од маркетинга 2015. године били су око 600.000 динара месечно, а данас су мање од 100.000 динара месечно.

Уговори са јавним предузећима су 2015. били 850.000 динара месечно, а данас су 170.000 динара месечно. На конкурсима за суфинансирање медија у Новом Саду 2014. године Канал 9 је добио 4,3 милиона динара, а 2018. године само – 200.000 динара. Битно је смањено и суфинансирање пројеката и на Покрајинском нивоу.

А трошкови су се вишеструко увећали.

Овако ослабљени, локални и регионални медији су остављени на милост и немилост властодршцима. Испоставило се да је држава у медијској сфери, као и у култури, више него што је икада била – потпуно доминантан продуцент који се пита за све. Локални медији без буџетског новца једноставно не могу да опстану осим уколико живе од страних донација којих је у медијској сфери – релативно мало. А такви, слаби медији које је лако уценити, новинари који су таоци не само моћника него и власника и уредника медија – управо одговарају властодршцима. Може се рећи да је у питању стратегија организованог хаоса, а нерегуларно тржиште омогућава инструментализацију медија и њихову једноставну контролу.

Новац грађана се распоређује по нивоу послушности

Све до 2015. године, медији попут Канала 9 нису могли нормално да послују јер су имали конкуренцију непосредно у самој држави. Јавна предузећа у власништву локалних самоуправа која су се бавила информисањем (углавном, телевизије) кретали су, метафорички говорећи, у трку на 100 метара са 90 метара предности. Имали су покривене све трошкове унапред, и могла су рекламни простор и друге медијске услуге нудити по „дампинг“ ценама. Притом, рад тих „јавних“ телевизија, част изузецима, свакако није био у јавном интересу већ у интересу странке која је управљала њима. А ти медији су се, као и друга јавна предузећа, након избора делили међу странкама као изборни плен.

Један од циљева медијских реформи био је да се обезбеди нормална тржишна утакмица, а да новац која држава усмерава ка медијима буде распоређен правичније, кроз суфинансирање квалитетних медијских садржаја.

А онда се десио преокрет на још горе. Захваљујући катастрофалној приватизацији, медији локалних самоуправа су постали власништво једне странке и три породице. Иако су 2016. године новинарска и медијска удружења објавила Белу књигу конкурсног суфинансирања, у којој су указали на многе неправилности у овом процесу и предложили промене које ће га унапредити, ствар се из године у годину погоршавала. Из позиције овог тренутка, испада да је 2015. година чак била добра у односу на оно што је уследило потом. Новац грађана се овим механизмом углавном одлива у страначке и медије блиске власти, међу којима доминирају они који редовно крше новинарски кодекс и представљају примитивни пропагандистички комплет. Истовремено, професионални медији или не добијају средства на конкурсима или су она на симболичном нивоу. Посебан проблем представља то што се у медије блиске власти неконтролисано слива јавни новац и из других извора, као што су јавне набавке, разна буџетска спонзорства и донације. Да ствар буде гора, држава има велики утицај и на расподелу средстава из приватних компанија у медијске сфере, с обзиром да су неке маркетиншке компаније блиске властима, а привредници генерално избегавају, у дерегулисаном окружењу, да се рекламирају у властима неомиљеним медијима, јер тиме увећавају ризик пословања.

Не треба заборавити да су локални електронски медији као конкуренцију донедавно имали и бројне нелегалне, пиратске емитере, који за разлику од легалних нису имали читав низ државних и парадржавних намета.

Намети, нови намети

А управо су разни државни и парадржавни намети – проблем који драматично отежава рад локалних емитера и због којих је Маја Павловић и кренула у штрајк глађу. Током дигитализације велики број локалних телевизија је „из техничких разлога“ – силом прилика а не својом вољом – постао регионални емитер. То је значило и драстично повећање накнада. Тако рецимо Канал 9 има више од пола милиона обавеза на месечном нивоу пре него што уопште започне са радом. Обавезе које плаћа за емитовање Јавном предузећу Емисиона техника и везе износе око 200.000 динара (иако су наводно у питању некакве повлашћене цене), а отприлике толико плаћа и дозволу за емитовање Регулаторном телу за електронске медије (РЕМ).

ОФПС-у и СОКОЈ-у Канал 9 на месечном нивоу плаћа безмало по 60.000 динара, а овај износ се у протеклом периоду изменом тарифа драстично увећао. Раније је надокнада за ове организације за колективно остваривање ауторског и сродних права износила 1,3 одсто од укупних прихода, па се у овисности од месеца, за Канал 9 кретала од 3.000 до десетак хиљада динара. У међувремену, по новој тарифи минимална накнада износи нешто мање од 60.000 динара за ове две организације, а то локалне медије ставља у апсурдно тежак положај.

Може се дакле говорити о постојању континуитета: власт континуирано повећава трошкове за локалне медије, а оним који не извештавају у складу са њеним интересима онемогућава приступ јавним средствима. Истовремено је створила мрежу својих медија које издашно плаћа новцем грађана и који представљају нелојалну конкуренцију осиромашеним локалним медијима.

Две врста локалних емитера

У разговору за VOICE, Маја Павловић истиче да у Србији постоје две врсте локалних електронских медија – „они који покушавају да остану независни и они који служе у пропагандне сврхе владајућој партији и раде по задатку“.

„Они који покушавају да остану независни подвргнути су економском исцрпљивању и разноразним другим притисцима, као што су екстремно честе инспекцијске контроле, кривичне пријаве, физичка застрашивања,потпуно игнорисање од органа јавне власти– недостављање информација, немогућност добијања изјава и информација, одвлачење радника и новинара нуђењем дупло већих плата, као и онемогућавањем остварења било каквих права путем судова, док правосудни органи врло ефикасно утужују и наплаћују њихове обавезе“, каже Маја Павловић.

Она додаје да се економско исцрпљивање остварује и онемогућавањем регуларног пословања, односно „утицајем на привреднике који се рекламирају на таквим медијима, недоступношћу маркетиншких агенција које расподељују рекламе великих страних оглашивача, незакључивањем уговора о јавном информисању са органима јавне власти и јавним предузећима, крајње неравноправним односом на конкурсима за суфинансирање јавног интереса…“

„Независним медијима држава врло ефикасно и ревносно наплаћује или утужује све обавезе, док су истих обавеза, на разноразне начине, ослобођени или се не утужују медији који нису независни. Таксе и накнаде за локалне и регионалне медије утврђене су у износима који апсолутно превазилазе сваку њихову економску моћ“, каже Павловић и наводи да је најбољи доказ за то – да је 125 електронских медија у Србији изгубило дозволу за емитовање јер нису могли да плате таксе и накнаде које је држава одредила.

Она истиче да је у Србији остало свега десетак локалних и регионалних тв станица које не служе у пропагандне сврхе владајућој партији. Као пример притиска, наводи да је на Каналу 9 од 2015. године било чак девет инспекцијских контрола.

Економски притисак је политички притисак

Стојан Марковић, власник Озон радија и „Чачанских новина“, који је испред Пословног удружења Локал прес током прошле године био члан Радне групе за израду медијске стратегије, слаже се са Мајом Павловић да су локални медији посебно угрожени.

„Насупрот чињеници да локални електронски медији имају већи проценат гледаности у својим срединама од РТВ станица са националном фреквенцијом, у расподели прихода са медијског тржишта удео прихода локалних РТВ станица у односу на удео прихода РТВ станица са националном фреквенцијом мери се у промилима“, истиче Марковић.

Он такође указује да накнада које СОКОЈ и ОФПС убиру према својим Тарифницима, који као основна акта тих организација нису усклађени са ЗАСП (Закон о ауторским и сродним правима), тј. знатно су увећани износи у односу на законом прописане – представља додатни економски притисак на РТВ станице.

„Утицај политике на положај локалних емитера изражен је кроз економски притисак, подстицање аутоцензуре и ускраћивање доступности информацијама од јавног значаја: нерасписивање конкурса за суфинансирање медијских садржаја, расподела средстава на конкурсима по критеријуму подобности, ускраћивање давања тражених информација или успоравање давања информација до престанка њихове актуелности …“, истиче Марковић.

Како поправити положај локалних медија

Марковић сматра да би држава морала драстично да смањи финансијске обавезе које локални медији имају према држави када су у питању таксе за регулаторна тела и Емисиону технику, тј. усклађивање дажбина са економском моћи медија и локалног медијског тржишта.

„Осим тога, треба увести корениту деетатизацију регулације односа између медија као корисника и СОКОЈ–ОФПС-а као монополских организација за заштиту ауторских и сродних права. Потребно је укинути монополски положај СОКОЈ-а и ОФПС-а, који је и у супротности са Уставом тј. уставним правом аутора да се самоорганизују у циљу заштите својих права и интереса, као и сви други грађани у Србији. Таксе треба да уређује тржиште, а не држава. Држава само треба да гарантује право аутора да добију накнаду за коришћење њиховог ауторског дела онако како је договоре са корисницима, а не да држава прописује висину накнаде и посредује у преговорима медија и СОКОЈ-а око тарифе на начин да толерише незаконито поступање и штити монопол СОКОЈ-а“ – истиче Марковић.

Он сматра да је неопходно да држава донесе подстицајне мере и уреди финансирање локалних медија као „врсту комуналне услуге за коју грађани имају оправдани интерес у својој локалној средини“.

„Критеријуми за ово били би: допринос плурализму јавног информисања, допринос развоју медијске писмености и информативни медијски садржај од јавног интереса за јавно информисање у локалној заједници“, истиче Марковић.

Информисање у јавном интересу би требало да буде окосница читавог низа олакшица за локалне и регионалне емитере, сматра и медијски и правни експерт Милош Стојковић, који је такође учествовао у изради преднацрта нове медијске стратегије. Он сматра да је неопходно пре тога увести ред у конкурсно суфинансирање медијских садржаја, као и области других давања медија из јавних средстава, укључујући и јавно оглашавање.

„Требало би да се пропишу посебне накнаде за ЈП ЕТВ када се у програму остварује јавни интерес, дакле нека врста попуста за локалне и регионалне телевизије које имају квалитетан медијски садржај. Такав попуст за медије чији је програм усклађен са јавним интересом требало би да имају и ОФПС и СОКОЈ. Могуће је предвидети за такве емитере и друге погодности, као што су пореске олакшице“, сматра Милош Стојковић.

Једини проблем је у томе ко би био тај који би одређивао који емитер ради у складу са јавним интересом, а који не. Логично би било да то одређује Регулаторно тело за електронске медије (РЕМ), али са оваквим РЕМ-ом то ће тешко ићи.

На крају смо на почетку. Немогуће је било шта решити у држави у којој нема владавине закона. А то је већ par excellence политички, а не медијски проблем.

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси