Вести
17. 05. 2019.
Питали смо медијског експерта шта Срби читају на интернету, његов одговор нас је поразио
Секс, скандал и старлета је оно што српски читалац најчешће чита. Одмах и све. Уз фото, видео и ексклузивне изјаве.
Mлади, брзи и неуки. Такав је, укратко, српски читалац на онлајн-платформама. За њихову пажњу бори се више од 2.600 сајтова у Србији! Импозантно ако упоредимо са бројем становника наше земље. У овој медијској кошници, у којој се новинари боре да што пре продају свој мед (не баш увек сладак, а често хроником обојен), неколицина се издваја и опстаје. Због брзине, кликова, лаког садржаја. Неки и због, незамисливо, тачности.
Дејан Радосављевић, директор медијских истраживања Ипсос стратеџик маркетинга и један од панелиста током конференције "Диџитал деј 2019", објашњава за РТС да у данашње време новинари не треба да јуре ексклузиван, већ квалитетан садржај.
Чули смо на панелу да је поверење веће према традиционалним медијима него према онлајн-медијима. Како то променити у корист онлајн-медија?
С једне стране, аудиторијум традиционалних медија је старији. А ово су млади медији и младе генерације, које су неповерљиве по природи. Оне су и критичније.
Када размишљате о медијском садржајима због којих се посећују ти медији, он је озбиљније схваћен и спремљен кад је ТВ у питању, него интернет. На интернету је све "на брзака" – поткраде се и нека словна грешка, падеж, фотографије нису на највишем нивоу, видео-снимци су некад лоши. Цео тај пакет на дигиталу је за нијансу, ако не и за пар корака испод онога што можете добити на традиционалним медијима. Суштина је добар, квалитетан садржај, који не мора да буде снимљен неким скупим камерама, али иза тога мора да постоји озбиљан новинарски приступ.
Кад се обрађује нека, чак и банална, ријалити тема, треба да се види писменост онога који то пише, а не да се на сваку трећу реч размишља шта је писац хтео да каже. Разлика је у квалитету садржаја који се пласира на једном и другом типу медија. И то је тај камичак који опредељује да према дигиталу постоји већи степен неповерења него према ТВ.
Какав је то аутентичан садржај који треба да пласирамо читаоцу 21. века?
Не можемо тражити ексклузиву данас. Мислим да у свету дигитализације ексклузива више не постоји. Оног тренутка кад се нешто догодило, тад и знамо. Некад чак и унапред. Али другачији угао је оно што те разликује од других који су исту ту причу имали. Не кажем да тема треба да буде другачија, али приступ теми се онда мора разликовати. Један ће отићи у сензационализам, други у аналитику, трећи у неком правцу. Али то је оно што ће привући аудиторијум да посети твој садржај. И да запамти да си имао нешто што други нису имали.
Споменули сте брзину већ два пута. Са њом се и ми у струци свакодневно суочавамо – да се не заостаје за другим сајтовима, домаћим и страним. Како да задобијемо поверење борећи се са брзином?
Увек се враћам на оне старе мудрости које су продукт искуства – све што је брзо, то је и кусо. У тој брзини промакне и полуинформација, и нетачна информација, и грешка. Мислим да у свету у коме ћеш вест сазнати и преко друштвених мрежа, преко пријатеља, не треба на тај начин третирати што брже, него што боље.
Сви смо чули кад је пао авион у Африци. Бесмислено је тркати се са чињеницом да је неко већ лично телефоном обавестио пет милиона људи преко свог Фејсбука. Али, ако ти у наредна два сата тој причи приступиш другачије, сазнаш и ко и шта, одговориш на пет кључних новинарских питања, и погодиш комплетну информацију... Ја бих жртвовао време, брзину. Дефинитивно ћемо сазнати, али небитно је ко је први. Нећемо памтити ко је први, него ко је најбоље обавестио аудиторијум о томе што се негде догодило.
Који је највећи минус онлајн-медија и онлајн-садржаја?
Већина људи користи традиционалне медије да би се информисао. Још увек традиционални медији више пажње посвете да дају паковање томе што се догодило негде у неком тренутку. Има свој почетак и крај. У овим младим медијима има почетка или краја, а некад нема средине. Некад је наслов дужи од оног што је унутра. Јесте интернет медиј брзине, али смо погрешно схватили шта нам он омогућава. Он нам омогућава да брзо дођемо до огромног броја људи, али то не значи да треба површно да пласирамо. Заборавили смо да човек иде да копа, сазнаје, створи мишљење.
Шта читаоци, гледаоци траже од медија данас? Окружени смо милионима информација свакодневно, а јесу ли нам оне увек корисне?
Скоро смо радили истраживање и приметили смо да, када се ради анализа перцепције медија, свима почиње да недостаје оно што је суштина – шта ја добијам тиме? Колико вреди тај садржај? Не само јединственост медија и садржаја, него и корист коју ћу добити од те информације, која ме обогађује на неки начин и омогућава да не лупетам у друштву. Заборављамо да људи ипак траже више од пуког наслова и три реченице које се тичу нечега. Та брзина и та жеља да нешто пустимо у етар прави лошу услугу и медијима и аудиторијуму јер он не добија ништа.
Какав је профил просечног српског онлајн-посетиоца?
Доминација младих, до неких 45 година, највећи број њих је такав. Нису ни старији тако далеко. Како користе различите услуге, ту се виде разлике. Они су на најосновнијим стварима – кулинарика, Вајбер, Скајп, комуникација са неком родбином по иностранству. Млађи користе напредне услуге – Јутјуб, Пинтерест, Инстаграм. Друштвене мреже доминирају.
Читаоци у Србији прескочили су пи-си доба и одмах у свет интернета ушли путем телефона. Нису научили дигитални језик, нису овладали свим вештинама, понашањима у том окружењу. Бојим се да предстоји једно дуго време едукације када је реч о напредном коришћењу интернета.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.