Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Једна интимна исповест или како ме медији уништавају
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

22. 07. 2019.

Аутор: Марија Вучић Извор: КРИК

Једна интимна исповест или како ме медији уништавају

Сећам се да нам је један професор на факултету говорио да је животни век новинара међу најкраћим. Педесетак година у просеку, рекао је. Ако ко и прескочи педесете, сигурно има низ дијагноза од којих је бар пола закачио бавећи се овим послом.

Понекад ухватим себе у ирационалним страховима да ће се неком мени блиском, на пример мом млађем брату, нешто лоше десити. Посебно када ми саопшти нешто лепо из свог живота, на пример да је упао на факултет, нашао девојку, кренуо у теретану, почео да ради и зарађује неке паре.

Почне да се развија трагични сценарио о животу који је сасечен на самом почетку тог позитивног импулса, на самом старту предивних могућности и узбуђења која га чекају. Читав живот је био пред њим, а онда се нешто десило што је све зауставило и упропастило. Завило у црно. 

Ухватим, међутим, одмах ту мисао као неку мушицу која ми облеће по мозгу и упитам се: „Чек, чек, ово ми је познато. Откуд ово?“. И скапирам – наратив мог страха је наратив црне хронике у таблоидима.

То је начин на који таблоиди извештавају о трагедијама, посебно кад су у питању млади људи – сасечена крила младе птице, живот који је прерано угашен, а тај и тај је требало да се жени у септембру, а жена тог и тог је била трудна, а ти и ти су правили кућу у коју је требало да се уселе ускоро, а овај је кренуо у Немачку да заради неки динар за породицу, а та девојка је завршавала школу са свим петицама и планирала да упише факултет, а жена је напустила тог и тог и њихово троје деце и он се довијао да их прехрани, а деца су имала само њега…

И онда се десила неочекивана трагедија игром зле судбине и више силе, саобраћајна несрећа, убиство или тешка болест, и сада је све срушено и угашено, и деца су остала сирочићи, и мајке су ван себе, и очеви не могу да проговоре од бола, и сестре вриште на гробу, и ти читаш патетичне, морбидне, непотребне и потпуно отровне детаље о свему томе, видиш кућу завијену у црно, умрлицу пред вратима, пуно двориште родбине и пријатеља који су дошли да изјаве саучешће, мук и неверица, немојте молим вас, имајте разумевања, моли породица таблоидне новинаре, а они, свему томе упркос, фотографишу и тело покојника са обдукције или у сандуку па и то објаве, и ја у бесу опсујем, бацим новине и одем на цигару, свим силама у себи трудећи се да заборавим и да се фокусирам на политичке теме у којима је мање бола и више дистанце.

У грлу ипак остаје црна оловна кугла која ме прати кроз дан. Ако је и заборавим, избије понекад из мене кроз страхове везане за ствари које немају никакве везе с мојим послом.

Нарочито ме узнемирава помисао на то како таблоиди утичу на читаоце, ако ни ми новинари, са поприлично развијеним осећајем за етичност, дистанцу, истину и лаж, сензационализам и лупетање, нисмо имуни. Ако се њихов наратив покварено увлачи и у нас, правећи нам од психе црвоточину.

Сасвим спонтано и непланирано сам се о овоме пожалила једној старијој и искуснијој колегиници која на сличан начин по опису посла свакодневно прати медије. Мало изненађујуће за мене, климала је главом као да све ово већ зна.

Није ме критиковала што читам црну хронику (знајући да не могу ни да је избегнем), није ми улетела са уобичајеним саветима: „Мораш ово и оно, треба заправо да радиш то и то”. По изразу лица видело се да ме потпуно разуме, и потпуно неочекивано је поделила са мном један свој страх везан за њој блиску особу.

Страх сличан мом, ако не и страшнији. Страх у потпуности индукован дугогодишњим читањем таблоида.

Нисам сама, пролетело ми је кроз главу, и осетила сам да ми се кугла у грлу смањује. Нисам напросто преосетљива и хистерична, можда је ово нормално. Ипак сам хтела да то проверим:

„Зар не би требало да смо чвршће? Медијски смо поприлично писмене, интелигентне, зар не треба да имамо већу професионалну дистанцу према томе што читамо“?

„Али не може ништа без последица“, одговорила је спремно. „Да си најздравија особа на свету, ако си сваки дан годинама изложен контаминацији, неминовно ћеш бити отрован на крају“.

Имам 30 година и најмање две дијагнозе које су у вези са стресом. Ту где ми је кугла у грлу, ту ми је штитна жлезда која је саму себе почела да разара. Моја дивна колегиница има своје дијагнозе. Немајући како да помогнем ни њој ни себи, захвалила сам јој на разговору који смо имале и подршци коју ми је ненадано дала.

„Све је добро док још осећамо тегобу“, одговорила ми је бодрећи и мене и себе, „Супротно би било ненормално“.

Нисам имала храбрости да то проверим. Нисам смела да је питам да ли заиста верује у то.

Коментари (1)

Остави коментар
пет

26.07.

2019.

Milan Đokić [нерегистровани] у 17:55

Podrška za Mariju

Ja bih crno hroniku u medijima zabranio. Ludi dopisnik lista "Blic" (koga u mom gradu zovu Lojo Loša Vest) mi kaže da mu javim ako bude kakvih batina ili nešto slično. Mene je "zadužio" za sportske terene jer ja snimam utakmice. Nekoliko puta (2-3) se desilo i nisam mu javio. Mrzim one koji zarađuju pare na tuđoj nesreći. Ja sam uboden nožem za vreme uzimanja izjave i od tada do sada imao sam četiri operacije. I ni jedan medij o tome ne piše. Ne što oni neće nego što ja ne želim da im to kažem. I ne boj se Marija. Psi laju vozovi prolaze. Pusti stariju koleginicu. Neka ide da se karta šaha. Ako je ona izlapela i čita crno hroniku neka čita. Dok bude ovaca biće i makaza. Ali nemoraš i ti. Puna podrška za tebe da izdržiš i ne brini.

Одговори

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси