Вести

17. 09. 2019.

Аутор: Зоран Стрика Извор: Цензоловка

Претње о којима новинари ћуте: Када их не можеш зауставити, нападни породицу

И поред тога што новинарима стижу бруталне претње смрћу, силовањем, пребијањем, о којима је јавност добрим делом обавештена, њима најтеже падају оне претње о којима ћуте, тешко им је да о томе обавесте чак и најближе сараднике и о њима не обавештавају јавност – претње које због њихових текстова стижу члановима породице и најближим пријатељима.

Новинари у Србији свакодневно су изложени притисцима или претњама. Да оно што раде није по нечијој вољи ставља им се до знања путем интернета, мејлова, СМС-ова, у хаусторима и на улици, пацкама на конференцијама за новинаре. На те претње новинари реагују различито – једни о томе обавесте редакцију и уредника, други о томе напишу текст, има оних који претње игноришу, али и оних који их редовно пријављују тужилаштву и полицији.

И поред тога што новинарима стижу и бруталне претње смрћу, силовањем, пребијањем итд., о којима је јавност добрим делом обавештена, њима најтеже падају оне претње о којима ћуте, тешко им је да о томе обавесте чак и најближе сараднике и о њима не обавештавају јавност – претње које због њихових текстова стижу члановима породице и најближим пријатељима.

Последњих година је до редакције Цензоловке дошло мноштво информација из целе Србије о претњама члановима породице новинара, али и о уценама као што су да ће неко од њих изгубити посао или га неће добити. Ево неких застрашујућих искустава наших колегиница и колега који су желели да остану анонимни:

Сцена 1: Ћерка познатог новинара, који неретко критикује власт, одлази на разговор за посао. Иако са писањем свог оца она нема везе, нити се политички ангажује, на састанку јој се експлицитно казује да не може да добије посао јер је ћерка особе која је неподобна за актуелну власт.

Сцена 2: Новинар ради причу о фудбалском клубу који се такмичи у највишем домаћем рангу, а чији су чланови Управног одбора уједно и чланови две најјаче странке у земљи – Српске напредне странке и Социјалистичке партије Србије. Након објављеног текста, једна рођака позива рођену сестру новинара и почиње да је испитује да ли је он политички опредељен, тражи број телефона, говори како јој је речено да му не треба то, јер је још увек млад. Кроз разговор са рођаком, новинар сазнаје да то што је написао није било по вољи „онима из врха“ и да су јој рекли како би требало да му пренесе да оно што пише има и своје последице. На крају, све је изглађено, све је објашњено, а између рођака остаје договор да разговор нису ни водили.

Одустати од приче или наставити даље

Ово су само неке од многих претњи које онима који се дрзну да пишу оно што мисле – а што није по вољи садашњег политичког естаблишмента у Србији – стижу преко чланова породице. Такав је случај и једне новинарке која се, док је радила истраживање о трошењу буџетских средстава у пропагандне сврхе, суочила с тим да јој преко рођака из једне градске установе буде поручено да би требало да се „смири“.

„Није ми било свеједно. ‘Поздрав’ сам схватила као поруку да треба да стопирам причу, али сам добила и потврду да је тема важна и да је битно завршити је. ‘Поруку’ нисам пријавила надлежнима, јер апсолутно немам поверења у институције и решавање оваквих случајева, што се доказало много пута до сада. Посебно ми је проблематично било то што је посао мог рођака вероватно зависио од моје реакције, па ни због тога нисам јавно говорила о томе. У крајњој линији, због његовог посла сам и одустала од теме на неко време“, испричала је новинарка за Цензоловку.

Има и новинара који о таквим притисцима обавештавају јавност, пре свега зато што верују да ће на тај начин заштитити и себе и своју породицу. Својеврсну тортуру на послу пролазио је и муж Љиљане Стојановић, главне уреднице Југпресса из Лесковца. Њој је послата порука да оно што она и медиј који заступа раде није по вољи лесковачке власти.

Она је и раније указивала на то да се кроз свој рад суочава са притисцима на чланове породице, па је и о томе проговорила јавно.

„Притисци када је у питању породица јесу нешто са чим се већ годинама суочавам. С обзиром на то да ми је муж запослен у јавном сектору, због мог рада и писања, био је под посебним третманом и стављано нам је до знања због чега је то тако. Он је био једини који није смео да закасни са доручка, који није смео да напусти зграду, све му се записивало. Дешавало се да оде до тоалета, неко примети да није у канцеларији и онда се диже читава узбуна због тога. Све је то јако непријатна ситуација, а непријатно је и када би функционери владајуће странке на конференцијама, после питања, кренули да помињу мог мужа и његов рад у јавном сектору иако то никако није тема“, објашњава наша саговорница и додаје да се дешавало и то да јој људи из СНС-а говоре о томе када је сретну на улици.

Наша саговорница сматра и да је потребно да се узбуни јавност онда када су претње упућене породици новинара: „То су озбиљне ствари и, нажалост, дешава се да због онога што ми као новинари радимо, последице трпе и људи из нашег окружења.“

У оваквим ситуацијама чланови породице, рођаци и пријатељи, који су у некој странци или раде у предузећу које је схваћено као страначки плен, постају гласници, али и средство за смиривања новинара. Породичне везе се користе и да би се тестирало да ли уопште на тај начин може да се утиче на одлуке новинара о томе шта ће писати, шта неће испитивати или када ће нешто писати, што, видели смо у наведеним примерима, понекад даје резултате. Насупрот томе, и сами чланови породице бивају сатерани у ћошак, јер између породичних веза и егзистенције бирају да буду искоришћени како би сачували сопствени положај, посао, привид лагодног живот.

Више од 7.500 километара од Београда, у вашингтонском музеју Newseum стоји велики натпис да су новинари, полицајци и ватрогасци једини који уместо да беже од несреће, иду ка њој. Иако има много храбрих новинара, једном делу њих страх почиње да се увлачи под кожу тек онда када неко запрети члановима њихових породица.

Питање личне, а не новинарске етике

Чланица Комисије за жалбе Савета за штампу Тамара Скрозза каже за Цензоловку да ни у домаћем, а ни у другим етички кодексима не постоји рецепт за то како би новинар требало да одреагује у ситуацији кад неко прети његовој породици или му пак претње и притисци стижу преко члана фамилије као посредника. Она наводи да медијска етика официјелно одређује само обавезу новинара да извештава истинито, непристрасно и у јавном интересу – без обзира на цену коју ће платити било новинар, било његова породица.

„У оваквим случајевима долазимо на терен личне етике, сопствених моралних начела и назора. Конкретно: новинар је тај који мора да одлучи којим ће путем кренути, хоће ли наставити да ради свој посао без обзира на све, или ће под притиском одустати и баталити своју причу како би заштитио оне којима је једини ‘грех’ то што су породично повезани с њим. Нема закона, нема било какве професионалне одредбе која би могла да помогне у решавању овакве дилеме. А и другачији смо, другачије су нам породичне и све остале околности. Зато, ствар је сваког од нас пред којом ће препреком одустати, пред којим ће зидом стати, да ли ће се предати и наставити даље“, наводи Скрозза.

Додаје да, у контексту теме, и узбуњивање јавности спада у домен личне одлуке и представља мач са две оштрице. С једне стране, јавност јесте најбоља одбрана и нешто што може на одређени начин да вас заштити.

„Насупрот томе, све то може да испадне као у оној причи о дечку који је викао ‘вук’. Ако пријављујем сваки напад, сваки притисак, сваку грубу реч, свако добацивање или претећи коментар – питање је докле ће та фамозна ‘јавност’ имати разумевања, слуха и осећаја. И то је, дакле, лична одлука, докле ћемо и како узбуњивати јавност, да ли би у томе требало ‘имати мере’ и колико то све може истински да допринесе не само нашој безбедности већ и безбедности других колега и колегиница“, закључује наша саговорница.

Мало тога је кукавичкије од претњи породици

Новинару Динку Грухоњићу у последњих неколико година много пута је било прећено. Без обзира на то да ли су у питању коментари на друштвеним мрежама или врло јасне поруке достављане на адресу Независног друштва новинара Војводине, претње су биле врло конкретне. Део одговорности за те претње сносе и прорежимски таблоиди чијем је линчовању неретко био изложен.

Све те нападе проживљавао је и његов син Давид, иначе студент. Он за Цензоловку каже да осећај када сазна да је његов отац поново добио претње није нимало пријатан.

„Према мом схватању света, не постоји много ствари које неко може да уради а које су ниже и кукавичкије од тога да претиш нечијој породици, а поготово деци. Додуше, претње новинарима у Србији нису ништа ново и необично, дешавају се често, не само мом оцу већ и његовим колегама које имају храбрости да кажу неке битне ствари. У последње време, ове новије претње покушавам да игноришем, иако никад не може да ти буде свеједно када је тако нешто у питању. Раније сам их доживљавао другачије, знао је да ме обузме и поприличан бес, јер зашто неки тамо човек говори свашта о очевој породици, која је и моја? Како би се он осећао да неко прети његовој породици?“, наводи Давид Грухоњић.

Он додаје да се, док је био дете, дешавало да га питају „шта то твој тата пише?“, али да никада није добио конкретну претњу. „Уколико је неко од њих мислио и хтео да каже нешто о његовом раду, не кривим га – то није могло доћи ниоткуд другде него од куће“, каже наш саговорник.

Понекад чланови породице буду искоришћени и за покушај дискредитовања новинара. То се догодило Бранку Жујовићу, уреднику Слободне Суботице. Како је испричао за Цензоловку, читајући објаве на друштвеним мрежама једног мушкарца који је запослен у Градској кући у Суботици, а којег назива „ботом суботичког градоначелника Богдана Лабана“, сазнао је да му је мајка, која је преминула пре 16 година, била криминалац, док му је покојни деда био „комунистички злочинац, иако никада није био члан Комунистичке партије или Савеза комуниста“.

„Атак на покојне чланове породице нешто је најниже што сам икада прочитао, и то ће остати записано као део историје ботовског бешчашћа. Волео бих да неко нормалан у СНС-у ово прочита и запита се макар мало“, закључује Жујовић.

Претње исцрпљују новинаре и могу да им угрозе ментално здравље

У разговору за Цензоловку директорка истраживања у Дарт центру за новинарство и трауму Универзитета Колумбија у Њујорку др Елана Њуман, у априлу ове године рекла је како „константне прозивке и претње свакако исцрпљују и могу да доведу до трауматских реакција код новинара“.

О томе како претње утичу на ментално здравље новинара за Цензоловку је говорио и психијатар Небојша Барачков. Говорећи о случају претњи и притисака на новинарку Верицу Маринчић, Барачков је указао на то да продужено дејство застрашивања оставља трага и додао да, са аспекта психијатрије, све што се дешава дуже од три месеца доводи до промена код неке особе.

„Наш мозак се лако мења, пластичан је. Довољно је да три месеца не спавамо и већ смо промењени. Стање није разрешено и онда долази до сећања на стресове: на поглед особе која прети, на његове речи…“

Он је указао и на то да је велики проблем што нема емпатије према жртвама насиља, већ оне бивају додатно малтретиране, те да је стигматизација у малим срединама још већа. Истраживање које је спровео Савет Европе 2017. године, у којем је учествовало 940 новинара из 48 држава, показало је да је готово 40 одсто њих изјавило да је забринуто за безбедност блиских особа. Барачков сматра да онима који желе да застраше новинаре то полази за руком.

„Нажалост, изгледа да им успева. На психолошком нивоу то је врло објашњиво, јер смо као особе исцрпљиви. Као што имамо капацитет мишића, то јест можемо да поднесемо одређени терет, али у једном тренутку је крај. Када се претње нагомилавају и трају, потроше се неуротрансмитери и у мозгу се аутоматски пали центар за страх. Психолошки ефекти застрашивања, између осталих, јесу сумња у себе и стално преиспитивање“, навео је Барачков за Цензоловку.

Од бомби до паљења куће

Наду никако не улива ни то што постоје примери из којих видимо да се мало тога предузме онда када се догоди и тако драстичан напад на новинара и његову породицу као што је случај преминулог новинара Дејана Анастасијевића, којем су 2007. године на симсу прозора његовог стана постављене две бомбе. Једна је експлодирала, друга није. Он је тада поручио да није први новинар који је нападнут, али да се нада да ће бити последњи.

Није био. Кућа у Врчину, надомак Београда, у којој је живео новинар Милан Јовановић са супругом спаљена је у децембру прошле године.

На адресу Телевизије Н1 стигло је писмо у којем је написано да ће новинари тог медија, као и њихове породице, настрадати, док ће зграда у којој раде бити дигнута у ваздух…