Вести
15. 10. 2019.
РТС, РЕМ и рибарење по Тиси
Професорка јавног мњења и медијских студија на Факултету политичких наука у Београду Сњежана Миливојевић написала је на свом Фејсбук профилу сопствену историју цензуре на Радио-телевизији Србије, дугу петнаестак година, од времена када јој је Александар Тијанић рекао да ће са њеним ставовима проћи „као крме у Техерану“ до последњег, недавно најављеног гостовања у емисији ОКО о РЕМ-у, које је изненада одложено.
Преносимо текст професорке Сњежане Миливојевић са њеног Фејсбук профила у целини:
Вечерас ме пријатељица СМС-ом пита зашто у емисији ОКО, уместо разговора о РЕМ-у, гледа ‘неко рибарење по Тиси’.
Њој и још некима сам рекла да ћу после 15 година гостовати на РТС-у. Исто су ме питали и неки који су за емисију чули у суботу, на прослави 21. рођендана Кикиндских. Тамо је Недим Сејдиновић који је модерирао трибину о слободи медија на којој сам учествовала то неопрезно најавио.
Пре трибине сам му рекла да сам била изненађена позивом са РТС-а, а после трибине, да је емисију прерано најавио. Кад сам се увече вратила у Београд, РТС новинар ми је јавио да се емисија одлаже за десетак дана, због болести саговорнице из РЕМ-а. Био је подједнако уљудан као и кад ме је позвао и питао да ли бих пристала да гостујем у емисију са њом и објаснио да позив није никакво отварање РТС него су, ето, РЕМ и слобода медија сада тема.
Жао ми је што се представница РЕМ разболела. И слажем се да РЕМ јесте тема. Уосталом, вечерас је и у Дневнику био прилог о реакцији РЕМ-а на још један скандал у перманентно скандалозном програми Хаппy ТВ. Прилог је, наравно, личио на исмевање јавности стварањем уверења да се десило нешто инцидентно. Да је само повремено нешто спорно на телевизији којој више није остало ниједно правило да прекрши али која је, као политички чистач терена, заштићена да то ради.
Верујем да се ова болест није десила да би мене спречила да на јавном сервису кажем шта мислим о раду РЕМ-а. Надам се да ће бити прилике да говорим о разорној улози коју обавља комбинацијом нечињења, незнања и директног игнорисања законских обавеза. Али ми је, ипак, необично како сам сваки пут спречена да то кажем у програму РТС.
Последњи пут сам, о РТС и РРА говорила у лето 2005. године у емисији Кључ. Била сам у емисији са Александром Тијанићем, који је изричито тражио да будем гошћа, што ми је пренела тадашња водитељка емисије. Разговор није био пријатан, чак је и био снимљен иако је то била жива емисија. У емитованој верзији се доста тога није видело, посебно колико је било непријатно у рекламним паузама када је директор телевизије стигао да ми каже да ћу са својим ставовима проћи као ‘крме у Техерану’. Позвао ме је у емисију само зато што сам, као и увек, бранила идеју јавног сервиса, без обзира колико сам имала критика на РТС.
Први позив са РТС-а после тога, добила сам тек у јануару ове године. У ствари, позвала ме је Бранка Оташевић да говорим на промоцији књиге њених ТВ Критика из 1980-их и 1990-их. Врло сам радо пристала да о РТС-у говорим пред препуном салом, баш у згради РТС. Пошто нисам написала текст, покушала сам накнадно да добијем снимак. Али то није било могуће ‘ни по коју цену’. Није могла да га добије ни Бојана Андрић, уредница Трезора, ни ауторка књиге Бранка Оташевић која је не неком пријему питала и ‘кога треба’. Уредница ми је објаснила да је снимак власништво РТС и на њега немам право али да се спрема велика емисија о том догађају.
У тој получасовној емисији су опширно говорили сви други учесници: академик – историчар, ТВ критичар и угледна глумица. А ја, једина професорка медија, рекла сам једну реченицу о томе како је телевизија једна од најзначајнијих институција XX века. И још једну о томе како је добро што у истој књизи имамо сведочанство о Политици и РТС-у, две важне националне институције, о периоду ратова и распада Југославије. Оно што се у емисији није чуло је моја анализа срамне улоге РТС-а у припреми рата и заташкавању злочиначке политике вођене из Београда.
Завера ћутања допирала је и из те пуне сале угледних некадашњих и садашњих ТВ посленика који не би да памте, и од којих су многи сматрали да је увреда у њиховој кући говорити како се са РТС-а позивало и бодрило на сукобе и правдао рат. Како се то види и из текстова, пробраних из не баш слободније Политике. Ништа од тога није ушло у полусатну емисију.
Чак ни кад су ми после дугог излагања тражили кратку изјаву, нисам схватила да је то зато што се ништа од оног што сам говорила неће емитовати. Сниматељ ми је рекао да је у једном тренутку престао да снима оно што говорим. Било је то када сам поменула Александра Вучића. А рекла сам да је симболично што је последњи одабрани текст пред бомбардовање 1999. године интервју са тада младим министром информисања, а да овај разговор водимо данас када је као председник Републике добио прилику да заврши тада започето затирање слободе медија.
Рекао ми је: „Знао сам да то неће бити емитовано, а и боље је да не остане траг о томе шта сте говорили.“
Други пут ове године су ме са РТС-а за разговор замолили летос у Лондону, на великој, Првој светској конференцији о слободи медија. Дописница ме замолила да за Дневник прокоментаришем, између осталог, и медијске слободе код нас. После оног јануарског искуства нисам била баш расположена. Рекла сам јој да моје изјаве обично не буду емитоване и да је боље да се обе поштедимо непријатности. Прилично самоуверено ми је објаснила да то зависи од новинара и њиховог угледа, и да нема тога ко би њу смео да цензурише.
У прилогу у Дневнику био је извештај са конференције, али без мене.
Наредног дана, док сам била у кругу неколико новинара из Београда, пришао нам је министар спољних послова Ивица Дачић. Поносно нам је рекао да је потписао документ о слободи медија и пред свима се похвалио како смо ми колеге са Факултета. Учинило ми се да је то добра прилика да му кажем да би, кад већ потписује такав документ, могао да зна како стоје ствари са слободом медија на нашем јавном сервису. И препричала сам му догађај од претходне вечери.
Дописница која је уредно снимала министрово кретање по кулоарима конференције, онда је рекла да је баш хтела да ме потражи и да ми се извини. Имали су технички проблем због кога је снимак са мојом изјавом изгубљен. Министар је рекао да се он не бави медијима, не зна детаље, а документ је потписао јер наша држава нема никакав проблем да подржи слободу медија.
И тако.
Не верујем да се ова болест десила да би мене спречила да на јавном сервису објасним да са оваквим РЕМ-ом нема наде за медије у Србији.
Али верујем да се до слободе медија, бољих медијских услова за изборе, квалитетнијег јавног сервиса и самосталног и одговорног РЕМ-а не стиже ‘рибарењем по Тиси’.
Коментари (1)
Остави коментар15.10.
2019.
Ah
Krenimo od početka, od "nezavisne i slobodne stručnjakinje". Ostalo se vremenom razbistri.
Одговори