Вести

27. 03. 2020.

Аутор: Сузана Миличић Извор: Цензоловка

Политичари и кризна комуникација током пандемије: Не треба нам бесна глава куће него строги породични лекар

Цео свет учи у условима катастрофалне епидемије, сви праве грешке и у ходу мењају тактике, али се виде разлике између држава чији политичари мере сваку реч и сваку наредну меру и оних у којима председник драми, прети и шири страх. Није исто нама, којима Вучић прети да ћемо напунити гробља, и Канађанима, којима премијер каже: океј, није сјајно, али проћи ћемо кроз то заједно

Редовно гледам конференције за медије и у Влади и у Председништву Србије. Оне на којима се појављују лекари, оне на којима су политичари и лекари, и оне на којима су само политичари.

Прво, да бих се информисала о новим мерама државе према грађанима, о развоју епидемије коронавируса код нас и о одговору нашег, првенствено, здравственог система.

Друго, да бих колико-толико поредила размере епидемије, мере и начин информисања јавности о овој глобалној катастрофи које практикују друге државе, а које наша.

И треће, не и најмање важно, зато што све већи број људи из мог окружења престаје да прати конференције за медије на којима су само политичари. Испоставило се да то како неки од њих говоре о епидемији, мерама, прогнози – узнемирава, онеспокојава, па чак и застрашује све већи број људи. Најснажније на овај начин на њих делују обраћања председника Републике, па их однедавно и најчешће избегавају.

Кад се заврши уживо обраћања, шаљем поруке породици, пријатељима и познаницима са најновијим информацијама, филтрираним по важности и реалном утицају на њихов/наш живот. Неки ми кажу – јави кад лекари имају конференцију за медије, то хоћемо да гледамо.

Људи се, дакле, инстинктивно повлаче пред агресивном комуникацијом и окрећу оној која их смирује. Ништа неочекивано за психологе, али нови моменат за оне који овде креирају стил политичке комуникације.

Очекивано, највећи ођек у јавности изазивају наступи председника Републике. Његови наступи имали су апсолутни утицај на јавност и раније, сходно његовој популарности и присутности у медијима. Сада, у доба кризе коју човечанство до сада није искусило – тај утицај је, разумљиво, још већи. И у другим земљама грађани с пуном пажњом гледају у политичке лидере ишчекујући свако ново обраћање. Огроман изазов за све, па и најискусније политичаре, и сви се на свој начин сналазе у томе.

Колективни патер фамилијас и незахвална деца

Наш председник није променио начин комуникације с јавношћу сада, у кризном периоду. Доследан је себи. Говори у првом лицу о свему што се подразумева да обавља држава, шаље паралелно више политичких порука – што за унутрашњу, што за спољну јавност, прозива поименце људе око себе да му рапортирају, без обзира на то да ли су од њега старији или стручнији, држи се тешких речи, јаких компарација, молби, претњи и, све у свему, доста живахних директних формулација упућених јавности, коју, чини се понекад, доживљава као живог саговорника.

И раније је био, и сада је, колективни патер фамилијас који виче на нас за наше добро, а ми смо као незахвална деца која не разумеју да се он за нас жртвује. То је и иначе његов стил комуникације, само је сада тај модел појачан до максимума. Уз јаке речи, тешке описе, драматична упозорења:

„Оно што нас чека биће ужасно у сваком погледу.“

„Многи ће изгубити своје најмилије.“

„Очекујем и да многи од нас остану без својих вољених.“

„Молим вас да не долазите (дијаспора) јер би то био наш крај!“

„Срећан сам јер се јавио страх па ће људи бити дисциплиновани.“

„Је л’ хоћете да нам се деси Италија, је л’ то хоћете?“

„Нећу ниједну реч да кажем, али ако, драги пензионери, послушате те предлоге, неће нам бити довољни комплетно Лешће, Ново гробље, Централно и Бежанијско гробље, биће мало гробља да прими све нас ако се такви савети буду слушали.“

Ниједан политичар на свету нема искуство у управљању оваквом кризом и већина њих се сналази и у ходу мења тактике. Нико није спреман и сви се уче. Свет око нас, а и онај око њих се мења, не могу да рачунају на исте савезнике и на иста правила. Сви траже свој модел.

Да ли је ово и у Србији тест за демократију?

То како ће политичари комуницирати с јавношћу у доба кризе зависи од њиховог доминантног стила комуникације, актуелних околности, степена демократије у друштву, снаге јавног мњења и, наравно, од њихове политичке агенде у том тренутку.

У земљама у којима је степен демократичности висок а јавно мњење утицајно, води се рачуна о свакој изговореној речи и уведеној мери. Медији упозоравају да ће мере бити велики „тест за демократију“, води се рачуна да не буде дискриминације старијих суграђана или оних са тежим обољењима, обраћања водећих људи су умерена и охрабрујућа, води се рачуна о колективном менталном стању нације.

У земљама у којима је демократичност упитна а јавно мњење слабо – нема ових финеса.

Изјаве нашег председника у складу су са свим овим елементима: то је његов стил комуницирања, околности су више него ванредне и непредвидиве, степен демократије и снага јавног мњења су упитни. Неће овде нико да се гласно пита да ли је ово „тест за демократију“, нити ће да доводи у питање исправност поступака и доследност изјава. Они који то раде, без утицаја су и у мирнијим периодима, камоли сада.

И на другим меридијанима политичари показују да се крећу у овим оквирима – лични стил комуникације и политичка агенда, степен демократичности друштва, снага јавног мњења и актуелне околности.

Лепршави Џонсон и ноншалантни Трамп

Борис Џонсон, британски премијер, кренуо је „лепршаво“ против коронавируса: од „ништа не затварамо“ и тога да његов тата Стенли каже да ће бити у пабовима до „многи ће остати без својих вољених“ (готово идентична формулација као и код председника Србије пар дана после Џонсона).

Али острвска штампа му дахће за вратом, па под притиском јавности лепршави Борис мења стратегију, а и комуникацију.

Доналд Трамп је направио круг: од арогантног приступа и прозивања Кинеза, преко увођења ванредног стања на територији САД, до повратка на ноншаланцију: „Сматрам да ће током ускршње недеље цркве бити препуне људи широм наше земље. Мислим да би то било сјајно и да ће се моја прогноза обистинити (25. март).“

Жаир Болносаро, бразилски председник, ишао је наоколо, руковао се, фоткао селфије и говорио људима да превише хистеришу иако су људи у његовом окружењу већ били инфицирани.

И председник Мексика је правио митинге и грлио се и руковао с људима и поред упозорења.

Индонежански председник (четврта најмногољуднија земља на планети) Јоко Видодо признао је да је власт намерно прећутала долазак корона епидемије у њихову земљу, да не би изазвали панику међу грађанима.

Немојмо мислити да не воде рачуна о својим политичким циљевима и рејтингу. Никако.

Емануел Макрон, први човек Француске, у свом говору је, као и председник Србије, прогласио рат вирусу. То се Французима допало, па му је рејтинг скочио у последњих месец дана. Дакле, неко је водио рачуна о томе и мерио рејтинг.

Ђузепе Конти, премијер Италије, човек који је први у Европи увео карантин за грађане, сада ужива популарност седам од десет Италијана. А начин на који су градоначелници у северној Италији јурили грађане по улицама и терали их у куће, претили им и псовали их у видео-обраћањима, биће историјска грађа или материјал за оглед студентима психологије.

Неки се понашају и као да мере које препоручују грађанима не важе за њих, иако је у комуникацији важно да ускладиш оно што говориш са оним што радиш.

Наш председник и чланови Владе тек су од доласка делегације кинеских лекара почели да носе маске и рукавице, председник још увек на бради, док се обраћа јавности.

Председник Русије Владимир Путин и премијер Индије Нарендра Моди – обе земље уводе мере сличне осталима, затварање објеката, дистанцирање и друго – сусрели су се 25. марта да координирају рад у борби против вируса и у свет послали слику на којој се – рукују!

Саосећајно и отворено, а не претећи и патетично

Није свуда хаотично, ипак.

Немачка канцеларка Ангела Меркел је први пут за 15 година имала ванредно обраћање јавности. Новинари преносе да је тиме што је у изолацији (дакле, примером показује шта треба урадити) и тиме што је имала, за њене критеријуме, емотивно обраћање јавности – наговорила грађане Немачке да поштују прописане мере државе. Није молила, није претила, није износила црне слутње, није радила оно што говори да се не треба радити, није ни била патетична, није ни умањивала озбиљност ситуације.

Могуће је имати императиван став и емпатичан тон. Говорити отворено о опасности а водити рачуна да се нико не осети заиста изоловано и остављено.

Они који су погледали видео-клип у ком се Џастин Тридо, премијер Канаде, обраћа грађанима поводом пандемије, видели су да је могуће говорити искрено о озбиљности ситуације и утешити и улити сигурност, истовремено.

Готово са сигурношћу се може рећи да је овај говор писан уз наџор психолога јер је пун недвосмислених порука: грађанима се јасно говори на који начин ће држава стати иза њих, чиме се ствара осећај да је држава ослонац у кризи, и готово терапеутски им се каже да нису сами и да ће заједно са државом проћи кроз то.

Тридо чак у једном тренутку једноставно каже: „Ми вам чувамо леђа“ (We`ve got your back). И говором тела и тоном обраћања, он шаље исту поруку – ово је тешко, али није несавладиво, држава ће урадити тачно то и то и проћи ћемо заједно кроз све. Он чак каже својим сународницима – нађите време за себе и останите позитивни. „Неко време овакав живот биће наша нова нормалност. И то је океј. Зато што смо у томе заједно.“

Кад одслушате његов говор, и ви се осетите смирено, утешено, иако је он хиљадама километара далеко и нема ама баш никаквог утицаја на нашу реалност. Има, тренутно, на наш унутрашњи поредак јер нам је потребно да поверујемо да они који сада управљају светом и земљом у којој живимо умеју да нађу  начин да поврате контролу. И нисмо ни себични, ни размажени, ни обесни због тога, као што нас овде оптужују политичари.

Председник Србије, изузетно вешт у јавној комуникацији са својим бирачима и изузетно незаинтересован за побољшање разумевања са онима који нису његови бирачи, неће мењати свој начин обраћања током ове кризе. Искуство нам говори да он не цени превише ову врсту финеса и да верује да је његов стил оправдан и природан.

У његовом окружењу пак, ствари се на овом пољу помало мењају. И премијерка и министри су, посебно кад не наступају заједно са председником, спустили тон, унели ноту вишег разумевања, не троше време на вређање политичких противника, релативно су брзи и јасни.

Министар здравља Златибор Лончар показује смиреност коју до сада није, том смиреношћу признаје да га ова ситуација надвладава, што је у реду, јер надвладава све у свету, нема свемоћних. Има стрпљења и не бежи од питања.

Председница Владе Ана Брнабић такође је у кризном периоду у неколико наврата показала да уме да говори прецизно и конкретно и да делује компетентно на позицији и у ситуацији у којој се нашла. Министар војни Александар Вулин није се, очекивано, променио нимало. И даље несметано шири панику и узбуњује јавност, опстајући као најбољи извор инспирације свим таблоидима.

Лекари преузимају поверење грађана

Цео свет се учи да прохода у новим околностима, сви праве грешке, падају па устају и настављају даље. Исто се то односи и на комуникацију, која је пратећи елемент свих дешавања.

Начин комуникације трасира перцепцију кроз коју ћемо посматрати дешавања. Није исто нама, којима кажу да ћемо напунити гробља ако не поштујемо правила, и Канађанима, којима премијер каже: океј, није сјајно, али проћи ћемо кроз то заједно. Примећујете разлику у осећању, зар не?

И док политичари траже начин да одрже равнотежу и не оклизну се – превласт у задобијању поверења преузимају лекари, тј. струка. Показало се и код нас да лекари врло добро, неки чак и одлично комуницирају, да им верујемо и да желимо да чујемо њих. Већина њих, предвођена првенствено др Предрагом Коном, маестром правилне комуникације у кризној ситуацији, уме да пошаље умирујуће поруке и правилно нас информише.

Здравствени радници су данас не само на првој линији одбране друштва од епидемије већ и на последњој линији одбране своје професије, дубоко срозане последњих деценија, као и већина других академских звања.

Ова здравствена криза би, стога, могла да изнедри један огроман бенефит (у ком ће комуникација имати пресудну улогу). Можемо да, као друштво, у потпуности ребрендирамо здравство и коначно вратимо професију лекара на пиједестал на ком оправдано треба да буде, да јој вратимо сјај и углед какве заслужује.

Наравно, то значи да политичари морају да се повуку корак назад и препусте им ову неславну позорницу, тренутно централну. Да промене опхођење према њима и искажу им искрено поштовање и кад има и кад нема камера.

Јер, није нам данас потребан љутити патер фамилијас него строги породични лекар, који ће нам прописати лек и рећи нам да ово морамо да одлежимо.