Вести
29. 05. 2020.
Професорка ФПН за Данас о стању на медијској сцени, предизборној кампањи и опстанку независних медија
Неда Тодоровић: У историји нездраве ситуације трају док не дође до прелома
У оваквој, неиздрживој ситуацији, у неравноправној трци са „подобним“ медијима, они независни тешко могу да опстану.
У питању је снага, борбеност и издржљивост њихових новинара који покушавају, снагом мишића, да професионално раде свој посао. Стално имам исти утисак: један исти број нас чита, слуша и гледа те медије. Ми смо свесни ситуације, имамо основне информације о ономе што нам се дешава, стало нам је до тога да се ствари мењају, да се уведе укинута владавина права, да постоји променљивост људи на власти и функционисање независних институција, неопходних стубова друштва… Али, то је само размена мишљења међу истомишљеницима, међу члановима елитног клуба. Све остаје у том ограниченом, релативно затвореном кругу. Највећи број текстова новинара истраживача не допире до оне већине становништва која чита само таблоиде и гледа ријалитије. А они су гласачко тело опредељено за status quo. За друго и не знају да постоји, оцењује у разговору за Данас Неда Тодоровић, професорка Факултета политичких наука у Београду.
Како наводи, тренутни распоред снага на домаћој медијској сцени је такав да влада неравнотежа између великог броја таблоидних медија, који су финансирани на конкурсима и издржавају се од новца грађана, и који имају оглашиваче јер су подобни, и са друге стране малог броја квалитетних, независних медија, који се издржавају искључиво од скромних тиража. У таквој ситуацији, наводи професорка Тодоровић, избори се добијају унапред.
– Иначе, Србија је међу последњим земљама у Европи према показатељу читаности штампаних медија по становнику. Телевизија је зато у Србији медиј од пресудног утицаја на грађане. А како јавни сервиси извештавају видљиво је – онима који читају, слушају и гледају и те друге медије. Сва истраживања показују ко апсолутно доминира екранима у Србији и у којим заиста огромним процентима заступљености. Остали играчи на политичкој сцени нису присутни ни колико зачин у неком иначе безукусном јелу, каже Тодоровић.
Стална функционерска кампања, коју актуелни режим бесомучно води у медијима отворено наклоњеним владајућој странци, према њеном мишљењу, намењена је искључиво гласачима СНС-а, члановима странке и особама запосленим у државној служби, „принуђеним да гласају за једну листу“.
– Та кампања није намењена свим грађанима Србије пошто се остатак бирачког тела, они који не гласају за СНС третирају као противници режима, непријатељи, непатриоте. Постоје грађани првог и грађани другог реда. А то сматрам недозвољивим. Познат је пример америчког председника Томаса Џеферсона који је рекао да би, када би морао да бира да ли да живи у држави без слободне штампе или у земљи која има слободну штампу а нема државу, пре одабрао ово друго решење. Можда звучи претерано, али је смисао тог избора јасан, додаје Тодоровић.
То што актуелна власт користи телевизије са националном фреквенцијом и таблоиде за ширење пропаганде и обрачун са политичким неистомишљеницима, Тодоровић види као устаљени манир и начин деловања појединих медија. Што избори буду ближи, тај начин деловања ће се све јаче испољавати.
– Међутим, историја показује да такве, нездраве ситуације трају док не дође до неке преломне тачке када такво „извештавање“ постаје неиздрживо. У књизи Марија Варгаса Љосе “Пет углова“, тема је таква медијска ситуација у Перуу где се таблоиди користе као оружје које уништава све противнике. Све до једног тренутка када ти исти таблоиди постају инструменти промене или једноставно прелетачи на другу страну – онда када им се учини да је то за њих опортуно. Па такве смо случајеве и овде видели више пута. Ништа ново, истиче наша саговорница.
Различити аршини државе према медијима као и нереаговање надлежних институција на кршење закона и Кодекса новинара, посебно су постали видљиви током ванредног стања, када се таблоидним медијима дозвољавало ширење лажних вести, панике и говора мржње, док су независни новинари хапшени чак и због објављивања истине.
Неки покушаји да Регулаторно тело за електронске медије (РЕМ) одреагује на бар најеклатантније примере злоупотребе јавног медијског простора, остали су без задовољавајућег епилога, према мишљењу познавалаца. То показује, сматра професорка Тодоровић, да РЕМ као надзорна институција, нема довољно снаге да ради свој посао.
– Очигледно је да је однос снага у РЕМ-у такав да за сада нема могућности да он реагује као независно тело. Пример покретања поступка против Жељка Митровића због емитовања сцена озонирања крви у „живом“ програму, коме ипак на крају није изречена никаква мера, био је један слабашан покушај. Није уследила ни једна једина оставка. Много је тога изречено на рачун те институције, она је тренутно само украсни декор, постоји само да би се могло рећи да постоји, каже Тодоровић.
С друге стране, ни међународна заједница нема право интересовање да се у Србији спречи урушавање демократије, бар се оно до сада није показало, истиче Тодоровић.
– Извештаји међународних организација указују на слику ситуације, стање, али међународна заједница не иде даље од тога – не даје, на основу таквих увида, дијагнозу а још мање се труди да препише терапију. А док се то не деси, овде ће све остати какво јесте. Односно, пацијент ће тешко преживети. Домаће снаге још нису довољно сложне па самим тим ни спремне да саме доведу до позитивних промена, додаје Тодоровић.
Ипак, професорка наглашава да је у спречавању урушавања новинарске професије и борби за истинито извештавање велика одговорност самих новинара.
– Образовани новинари су прошли кроз школу у којој су научили шта је новинарство, ко је новинар и шта је његов посао, како изгледа објективно извештавање а како манипулисање, шта је лажна вест а шта истина. Ти који су одустали од елементарних захтева професионалног новинарства, одустали су од ове професије. Они се баве неким другим послом. Требало би да себи и нама кажу који је то посао, закључује Тодоровић.
Па шта, кад нам се може
То што актуелна власт и надлежно Министарство информисања негирају и одбацују извештаје Фридом хауса, Репортера без граница и других међународних организација, као нерелевантне и нетачне, заправо је затварање очију, такво да се жмури пред реалношћу која не погодује једној страни – оној на власти, каже Тодоровић.
– Чини ми се да је то, у ситуацији када је свим средствима већ обезбеђена већина гласова на наредним изборима, готово непотребно. Али, ту је у питању и пуко демонстрирање силе – оно, па шта – кад нам се може, напомиње професорка Тодоровић.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.