Шкоро је у интервјуу агенцији Бета казао да је већ десет година суштински затворен са свих страна без права да пише, објављује и говори оно што мисли.

„Пре десет година, 27.априла 2014, отишао сам, сасвим случајно, у Јутарњи програм РТС-а како бих прелиставао штампу и коментарисао актуелне теме, јер је предвиђени гост отказао. Био сам шеф деска Вечерњих новости. После те емисије и онога што сам тада рекао, постао сам случај или персона нон грата и то се задржало до данашњих дана“, казао је Шкоро.

Он се присећа да је тада на РТС-у рекао да Влада Александра Вучића не може да одговори изазовима јер је срочена по систему „од сваког понеко, за сваког понешто“.

„Ево пример министра (срђана) Вербића, кад питате неког за њега нико није чуо нити зна за њега. Можда је он геније, али Србија живи у таквом просветном мраку да је нама потребан не један Доситеј Обрадовић, већ неколико. Овај човек то свакако није. Имате пример и Лазара Крстића, министра финансија. Да се Драгомир Карић није неумерено хвалио, ми не бисмо знали да је он кадар БК Универзитета, а нама је представљен као генијални стручњак с Јејла. Влада очигледно није могла ни без Велимира Илића који се толико пута доказао својим креативним способностима. Створили смо друштво где се за сваку ситницу иде код будућег премијера, који је, није тајна, најмоћнији човек у држави и ако имате проблем с личном картом или пасошем тражи се веза до Вучића и то је скроз погрешно“, наводи Шкоро шта је пре десет година рекао на РТС-у.

Најчудније је да је Вучић убрзо посмењивао баш те министре, али да му те речи никада очигледно није опростио, о чему сведочи саопштење СНС упућено јавности тог истог јутра о људима који гостујући на РТС воде прљаву кампању против премијера и владе, навео је Шкоро.

Он истиче да одавно није уредник, ни новинар, да је предуго незапослен, без икакве перспективе или најаве да ће се нешто у догледно време променити.

Упитан да ли је очекивао да ће последице „случајне“ критике власти трпети читаву деценију, Шкоро је казао да би му било лакше да је робија на коју је „осуђен без суда“ била макар временски ограничена.

„Овако ни сам не знам колико ћу још моћи да издржим“, рекао је.

Навео је да би волео да сазна шта је заправо његов стварни грех.

„Не знам шта сам тачно и коме скривио да бих пролазио све ово што пролазим већ деценију. Ако је разлог чињеница што сам први, већ тада, указао у ком правцу ће ићи режим Александра Вучића, ваљда то заслужује награду и похвалу. И данас, као и пре десет година када сам на то упозорио, један човек се за све пита и одлучује о нашим судбинама као да нисмо жива бића, поставља људе од портира до председника владе и сви су му беспоговорно одани“, казао је Шкоро.

Он сматра да Вучић свакодневно диктира „заповести“ на штету народа и државе.

„И огромна већина народа се определила на ћутање као облик преживљавања под влашћу СНС-а. Ћути јер увек може горе. Вук Караџић је отргао од заборава једну реченицу насталу у времену највећих турских зулума у Србији, а која се и данас може применити на стање духа овог народа, а гласи: Мртва се глава по сокаку ваља, па се и горему нада“, рекао је Шкоро.

Навео је да је после четири година суђења због отказа у Вечерњим новостима донета пресуда у његову корист.

„Четири године трајао је процес где сам добио правоснажну пресуду на суду под контролом власти, да су ‘Новости’ све што су чиниле на челу с Ратком Дмитровићем, то урадиле на незаконити начин. Мала, али недовољна сатисфакција“, казао је.

Шкоро истиче да је у међувремену објавио две књиге „Вучић и цензура“ и „Побуна“.

„Ниједна није могла да се продаје регуларно у књижарама, иако званичне забране није било“, казао је.

На питање који су били разлози да се упусти у политичке воде, Шкоро је рекао да је хтео да борбом, знањем и упорношћу, помогне да се зло које је снашло Србију, заувек укине.

„Сувише касно сам шватио да у нашим опозиционим редовима владају правила које до савршенства спроводи власт. Да су опозицији милије њихове Кебаре и Пиље, нестручни, са сумњивим дипломама, него људи са ставом и искуством који своје знање и школске дипломе нису купили на пијаци“, сматра он.

Додао је да није било акције против власти у којој није дао допринос било као шетач или говорник на протестима.

„Као што ме је власт санкционисала, учинио је то и највећи број оних који се представљају као опозиција јер имају озбиљан проблем с људима које не могу да контролишу и који им неће аплаудирати за сваку глупост коју спроведу“, истиче Шкоро.

На питање да ли је када је остао без посла, покушао или размишљао да промени професију, Шкоро је рекао да је хтео да буде шофер или ноћни портир.

„Али ни ту није било места, јер се наводно људи плаше да ме ангажују с обзиром да сам јавности познат као жесток критичар власти, али и оних делова опозиције који се по својим поступцима не разликују много од СНС-а“, казао је.

„У сталним преиспитивањима која су неминовна кад си нон стоп на удару горих од себе, човек не може а да се не запита шта му је све ово требало“, рекао је он.

„Да сам којим случајем диловао дрогу или пљачкао банке, до сад бих одлежао своје и у овом амбијенту још био и угледан члан друштва и наравно примао редовно плату у неком јавном предузећу. Овако кад си нигде, кад су твоја знања и таленат непотребни, како се људи плаше онога што причаш, човек попут мене се стално пита како сам себи могао да дозволим да се нађем у оваквој потпуно безизлазној ситуацији“, наводи новинар.

Оцењујући стање у медијима, Шкоро је казао да је у време кад је почињао, у новинарству главни услов био да будеш писмен.

„Данас је то највећа мана. Писменост и знање су једноствано протерани из медија и никоме то не смета. Напротив. Уверени су и убеђени да баш тако треба. Неписмени уредници фаворизују неписмене новинаре, а неписмени власници их за исказано незнање, читај слугерисање, адекватно награђују“, сматра он.

Према његовим речима, истинско новинарство у Србији постоји само још у траговима.

„Лаж је у потпуности поразила истину, чињенице и докази су изгубили битку и нико их више не третира озбиљно. Превише чињеница замара бирачко тело. Важније је постало како се развела Драгана Мирковић од тога да ли обичан човек има шта да једе. Вучић је одавно постао уредник свих медија и они који су то дозволили сносе подједнаку одговорност као и онај који их уређује“, нагласио је.

Коментаришући стање у држави, Шкоро је казао да се „дозволило безвредним људима да у потпуности обезвреде живот, понижавајући и прогањајући сваког ко се усуди да другачије мисли“.

„Легализовали су лаж, некултуру и насиље, и то су им постала програмска начела преко којих управљају свима нама. Неко ко нас посматра са стране могао би да помисли како су подаништво и ропска послушност главне карактеристике народа који живи на овим просторима“, оценио је.

„Нису нам довољне најаве како ћемо постати нуклеарна депонија Европе, једина држава где ће се на плодном тлу копати литијум који ће то трајно уништити, корупција која је појела све поре друштва“, казао је.

„Пљачка и општа отимачина су постале једине привредне гране које несметано функционишу. Шизофрено понашање власти и чудно опозиције, створило је слику да је у Србији отворено интерно такмичење ко ће бити већи издајник како би се задовољили интереси странаца који су потпуно супротни од онога шта људи мисле и хоће“, рекао је Шкоро и навео да десет година „робије без суда“ није ништа спрам онога што нам тек следи.

Апелациони суд у Београду смањио за годину дана казну затвора бившем председнику општине Гроцка Драгољубу Симоновићу и правоснажно га осудио на четири година јер је подстрекивао друге окривљене да запале имовину новинара портала "Жиг инфо" Милана Јовановића.

Симоновићу је изречена и новчана казна од 100.000 динара, а другостепени суд је смањио и осталим окривљенима казне.

Трећеоптуженом Владимиру Новаковићу је такође казна смањена за годину дана те је осуђен на казну затвора од две и по године.

Александар Маринковић који се налази у бекству је као директни извршилац осуђен на казну затвора од четири године, за шест месеци мање од првостепене пресуде, и новчану казну од 100.000 динара.

Одлука Апелационог суда

Апелациони суд сматра да се основано жалбама бранилаца окривљених побијају наводи првостепене пресуде да је приликом пожара наступила штета великих размера, као и да је тај суд повредио закон када је окривљене осудио за кривично дело тешко дело против опште сигурности.

Вештачење је утврдило да је том приликом настала материјална штета већа од четири милиона динара.

Према правном схватању, штета великих размера, у случају тешког дела против опште сигурности, постоји када вредност прелази износ од шест милиона динара, а што није овај случај.

Имајући у виду наведено – суд је преиначио пресуду у погледу правне квалификације и радње квалификовао као кривично дело изазивање опште опасности у односу на Симоновића и Михаиловића подстрекавањем.

У односу на Новаковића правна квалификација остала је неизмењена.

Отежавајуће/олакшавајуће околности Симоновића

Када је реч о кривичној санкцији, првостепени суд је по налажењу Апелационог, правилно утврдио од олакшавајућих околности на страни Симоновића оценио да је неосуђиван, личне и породичне прилике, да се ради о породичном човеку.

Од отежавајућих околности је оценио да је као подстрекач, саучесник у извршењу кривичног дела остварио висок интензитет угрожености заштићеног добра, да је кривично дело извршио из ниских побуда.

Наводи се да је као председник општине Гроцка, не само дужан да трпи критике на рачун вршења своје функције, већ и да покаже висок степен толеранције на њих, а одлучио да, користећи свој положај и утицај, предузме недозвољене радње – све у циљу опомене Јовановића да престане да се бави истраживањем његовог рада на позицији председника општине.

Отежавајуће/олакшавајуће околности Михаиловића

У односу на Михаиловића првостепени суд је оценио да је реч о породичном човеку, да је признањем допринео утврђивању чињеничног стања.

Што се отежавајућих околности тиче, суд је узео у обзир да је остварио висок интензитет угрожености заштићеног добра, да је кривично дело учинио из ниских побуда и да је захтев Симоновића прихватио из користољубља, да би тиме обезбедио бољи статус своје супруге.

Отежавајуће/олакшавајуће околности Новаковића

Суд је од олакшавајућих околности на страни Новаковића оценио да је неосуђиван, да је признањем значајно допринео утврђивању чињеничног стања и да се ради о породичном човеку.

Од отежавајућих околности Новаковићу, суд је утврдио да је кривично дело учинио из користољубља, да је својим делом остварио висок интензитет угрожености заштићеног добра и да током поступка није изразио жаљење и кајање због извршеног кривичног дела.

Отежавајуће/олакшавајуће околности Маринковића

На страни Маринковића суд је од олакшавајућих околности утвдио да је признањем допринео утврђивању чињеничног стања.

Отежавајуће околности су његова вишеструка осуђиваност, те то да је извршењем кривичног дела остварио висок интензитет угрожености заштићеног добра, као и да је кривично дело извршио из ниских побуда.

Другостепени суд је оценио да се основано жалбама бранилаца окривљених оспорава правилност одлуке о висини казне имајући у виду да је Апелациони суд преквалификовао са тежег на блаже кривично дело, а што свакако, оправдава одмеравање блаже казне.

Такође, Апелациони суд сматра да првостпени суд није довољно утврдио да су Михаиловић, Новаковић и Маринковић признали извршење кривичног дела, док је у односу на Симоновића пропустио да утврди његову старосну доб, а у односу на Маринковића није ценио породичне прилике, што су све околности од значаја код одмеравања казне, док у односу на Новаковића пропустио да као олакшавајућу околност прихвати да је способност окривљеног да схвати значај свог дела и да управља поступцима била смањена.

Пожар у кући новинара

Наиме, у ноћи између 11. и 12. децембра 2018. године запаљен је аутомобил Јовановицеве супруге, а пожар се тада проширио на гаражу и део куће.

У пожару је причињена материјална штета, али нико није повређен. Симоновић се терети да је друге оптужене подстрекавао да у знак опомене запале имовину Јовановића.

У својој поодавно очајничкој борби да наплате публику која им се размилела по мрежама и апликацијама, медији су се, хтели или не, трансформисали у интернетска предузетништва. Ако не буду разумели своје ново тржиште, шанса да једног дана створе себи пристојну егзистенцију упркос експанзивној и динамичној конкуренцији у свету друштвених мрежа и неспутане комуникације, постаће минимална.

У малом експерименту, одабрали смо неколико најновијих препорука једне овакве компаније пословним људима који користе њихове услуге, а које би очигледно медијима биле од користи.

За почетак, хајде да спојимо непрекидно инсистирање експерата за друштвене мреже на повећању садржаја који креирају сами корисници. У случају медија, то су коментари, постови на мрежама који се односе на медијски садржај или га преносе, ако имате среће и понеки видео или графике.

На америчком тржишту, на навике и одлуке (укључујући и потрошачке) 79 процената корисника мрежа снажно утиче управо садржај који генеришу корисници. Ако у било који претраживач унесете, на нашем језику, фразу „садржај који генеришу корисници“, резултат ће бити поплава маркетинг гуруа који грозничаво објашњавају важност и различите користи од њега. Добро је издвојити неке.

Кориснички генерисан садржај

Прво, медиј на чијим се платформама воде разговори и виде реакције ствара утисак (тачан или не) да има лојалне кориснике који га на тај начин промовишу боље него што би то учинила било каква плаћена реклама. Ако се такви корисници, уз помоћ саме редакције, још и некако организују, брендирају или створе комуникативне просторе одређене само припадношћу корисничкој групи, то представља праву фабрику лојалних корисника. Наравно, под условом да медиј сервисира те кориснике садржајима који су им важни и потребни.

Садржај који генеришу корисници ствара ауру поверења око вашег медијског производа, а то је корисницима веома потребно, као и свима нама. Такав садржај може да се користи и за промоцију на другим комуникационим каналима и платформама, што је прилагодљивост какву комерцијални маркетинг има, али са ниском стопом утицаја на кориснике.

Цена оваквог маркетинга је веома повољна: поред улагања у особу или две које ће се бавити, поред осталих врста промоције, и оваквим садржајима, ови драгоцени садржаји не коштају баш ништа. У малим редакцијама, сами уредници и новинари обично посвете сат-два дневно лабаво организованој комуникацији са корисницима и заузврат добијају право злато.

Ако третирате своје кориснике поштено и дате им достојанствен начин да учествују у вашем послу, ако их увек потпишете испод нечег занимљивог што су створили, ако увек затражите од њих дозволу да то користите, ако не измишљате такве садржаје и представљате их као аутентичне (што се у маркетингу сматра нормалним и препоручљивим), бићете на добром путу да створите заједницу искрених подржавалаца.

Према анкетама спроведеним у неколико градова Србије, локални медији уживају много веће поверење од националних и било би природно да на том поверењу почну да граде и комуникацију са својим корисницима. Ево јефтиног и природног начина, који је користан за све. Јер ако неко кога становници малог места познају комуницира са поверењем и емоцијама са вашим медијем, бољу рекламу тешко да ћете добити за новац.

Видео остаје шампион

Само на Фејсбуку, дневно се прегледа стотину милиона сати видео садржаја, које просечно погледа пет особа, што је већ пола милијарде корисника. Ти видео материјали привуку 135 процената више аутентичног учешћа корисника од фотографија.

Другим речима, видео наставља да буде водећа врста садржаја на друштвеним мрежама, што не би требало да буде ни тајна, ни изненађење. Најбрже растућа друштвена мрежа на свету, ТикТок, изграђена је само за видео и тешко је смислити бољи подстицај за медије да почну да га производе или преузимају када им је то дозвољено и када подржава њихове медијске производе.

Ново је, међутим, да од сваких пет видеа на том истом Фејсбуку, још увек доминантној мрежи у Србији – један иде уживо, односно стримован је у реалном времену. Редакције све чешће најављују укључења у занимљивије делове свог посла, теренски рад, редакцијске састанке, тренутке у којима бележе успехе и слично.

Ово, наравно, није за свакога, или сваку редакцију, али је јасан показатељ да ће видео уживо све више расти. Више и не постоји важнија друштвена мрежа на којој то не можете да изведете, а већина њих гура видео уживо у врх избора својим корисницима, посебно географски и на друге начине блиским вашем медију.

Тако гледаоци могу да коментаришу у реалном времену, да осете припадност заједници, ваша редакција добија људске обрисе у очима корисника мрежа, а ако још неко одговори на неколико питања корисника за време самог стрима, постигли сте много у погледу промоције, коју можете једнако да искористите за информисање колико и за друге сврхе (привлачење претплатника и сл.).

Бесмртно приповедање

Маркетиншке фирме се, од када постоје, баве приповедањем као моћним оружјем за продају свега и свачега. Док су рекламе често праве мале приче, сада се посленици дигиталног маркетинга посебно обучавају да у форми приче комуницирају са муштеријама, али и у личним контактима са пословним сарадницима.

Због тога је тужно гледати како приповедање полако нестаје из медија, који су на њему од самог настанка заснивали своје постојање. То што читање ишчезава као вештина, потреба и начин учења и забаве, не значи да се приповедати не да и на друге начине, оне прирођене дигиталном свету.

Наравно да ће маркетинг, чији су циљеви често све осим племенити, инсистирати на „страху од пропуштеног“ као начину да се секвенцираним приповедањем корисници задрже на жељеним платформама, али ако причамо причу о нечему у јавном интересу, нема ништа лоше у томе да је прикажемо што већем броју корисника, ФОМО или не.

Необично популарне приче које нестају са интернета у року од 24 сата јесу једно од оружја које медијима једноставно нису од користи, управо супротно, али приче у наставцима које остају на мрежама и сајтовима то свакако јесу.

Приче ангажују кориснике на емотивним нивоима који са њима остају као успомена колико на садржај приче, толико и на доживљај, искуство. Вештина приповедања се скупо плаћа у маркетиншким водама и за то постоје јако добри разлози. Разлози на којима су медији изградили своју егзистенцију, а које ових година убрзано заборављају, на сопствену штету.

Ослушкивање мрежа

Аналитички подаци о промету на друштвеним мрежама и веб сајтовима су криптична, магијска уметност у којој је површно знање једнако штетно као и у свету теорија завере, само што у пословне сврхе може да се израчуна и колико то кошта у новцу.

Потреба за тумачењем збуњујућих ексел табела са бројевима корисника, њиховим начином коришћења платформи, временом задржавања на садржајима и много чега другог, произвела је многе програме и сервисе који ће то урадити за вас, а ако понудите неком од чет-ботова који користе вештачку интелигенцију да вам протумаче податке, бићете запањени тачношћу и детаљношћу резултата. Чат ГПТ ће вам чак понудити и закључке у погледу тога шта бисте могли да предузмете на основу података, ако унесете адекватне параметре у програм.

Но, појам „ослушкивања мрежа“, или „друштвеног ослушкивања“ (социал листенинг) заправо покрива увид у то шта се прича о вашем медију, медијским производима и члановима редакције у дигиталном свету.

Иако вам се нуде плаћени онлајн сервиси који ће то радити за вас, ништа није једноставније од уношења кључних речи у претраживач који ће вам, ако га тако подесите (а јако је једноставно), избацити збирне резултате са линковима онолико пута на дан или недељно колико сте му задали да то ради. Све то, наравно, потпуно бесплатно.

На овај начин, превазићи ћете свој алгоритамски мехур и видети шта се о вама пише, размењује и мисли и тамо где немате навику да залазите. Наравно, нико жив нема времена да сурфује за таквим садржајима свакодневно, па све то и штеди време. Посебно ако неко у редакцији добије задатак да потроши пола сата дневно на читање резултата и издвајање онога што се чини важним или корисним.

Аутентична комуникација са корисницима

Војске особа са одштампаним одговорима на свако могуће питање о, рецимо, омиљеној компјутерској игрици, широм света седе и одговарају на питања фанова и муштерија. Зато што не постоји ништа што може да замени комуникацију са живом особом. Ко има времена за то, поготово у малој редакцији у којој сви раде по три посла? Вероватно нико, али само ако нико није ни шватио колико је то важно.

У време када није било интернета, писма читалаца су била најзаступљенији и најживљи облик комуникације редакције штампаног медија са јавношћу. Телевизија није имала апсолутно никакву форму за тако нешто, а сви су могли са завишћу да слушају како радио станице укључују слушаоце и живахно са њима разговарају.

Али у сваком информативном медију на свету, ако вам се на вратима појави грађанка или грађанин који траже да их се саслуша, аксиом, прва заповест и устав редакције захтевали су да неко седне са том особом, ма шта она имала да исприча. Зато што су и тада сви разумели колико је важан разговор са људима који вас читају, слушају или гледају.

Данас имамо разоружавајуће лак начин да тако комуницирамо са корисницима. Али га не користимо. Нема времена, људи, пара нити свести о значају такве интеракције. То је велика грешка. Заправо је мало редакцијских послова који су важнији од односа са корисницима.

Времена има, само га редакција није одвојила, комуникацију није организовала и промовисала, није развила протоколе за тако нешто, нити одредила циљеве тих активности. А ништа од тога није квантна физика, и ништа ту није ново. Али добро, да поновимо.

Неке од користи од директне комуникације медија са корисницима су: повратне информације о медијској продукцији, задобијање поверења корисника, изградња заједнице корисника, извор информација за извештавање, демонстрација транспарентности и одговорности за извештавање, могућност сарадње са корисницима.

Супротан табор

Иако маркетинг ради у интересу стицања новца, а медији у интересу грађана, алати којима се маркетинг користи по правилу су бескрајно бољи. То је зато што се у то улаже толико више новца него у разумевање односа медија са јавношћу и корисницима да је то једноставно неупоредиво.

Неки од тих алата, међутим, могу да се користе и у племените сврхе кредибилног и професионалног информисања грађана и не постоји ниједан разлог на свету да их медији не користе, посебно ако не захтевају велика или никаква улагања. Зато што је понекад то што можемо да постигнемо на тај начин важније од онога чиме се понекад бавимо у свакодневном послу.

Комуникација са корисницима вероватно је данас кориснија од обраде нечијег саопштења или компилирања извештаја од више агенцијских вести. Те занатске вештине данас сасвим лепо може да обави и вештачка интелигенција, уз минимум етичких дилема. Ако вам је непријатно да их користите и осећате да то унижава вредност вашег посла, сетите се само одијума према компјутерима и оног једног колеге у ћошку редакције који је и даље ударао по машини с гађењем и презиром одбијајући да типка по тастатури.

Тог колеге више нема, као ни писаћих машина. Ако не скочимо у дигиталне воде и не запливамо са искреном намером да у томе постанемо добри, вероватно ни нас више неће бити ускоро. Страх од дигиталног океана је разумљив, али не и оправдан. Њихова употреба је забавнија, врло брзо човек швати и да је много кориснија, ако их се користи уз нешто претходног учења и праћења трендова у свету и околини.

Уосталом, писаће машине су бучне, сатиру шуме и не могу да стану у џеп.

(Овај текст је сачињен уз техничку помоћ вештачке интелигенције)

Савет РЕМ-а позвао је пружаоце медијских услуга да 3. маја у 8 часова и 41 минут, односно 4. маја у 22 часа и 32 минута, затамне екране, односно обуставе радијски програм у трајању од једног минута, са текстом: „3. и 4. мај 2023. Памтимо.“

Чини се да она већ напредује и у нашој земљи. Медијски сектор у Србији ће такође бити све више изложен овом технолошком развоју, а да би се што боље припремио добро је имати јаснију слику о ситуацији у вези са употребом вештачке интелигенције у овој области у иностранству, односно, који су трендови, планови, бриге, али и могућности, пише Калеидоскоп.

Пре него што се упустимо у анализу потребно је да дефинишемо шта је то вештачка интелигенција. На основу ажуриране ОЕЦД дефиниције: “Систем вештачке интелигенције је заснован на машинама који, за експлицитне или имплицитне циљеве, закључује, на основу улазних података које прима, како да генерише излазе као што су предвиђања, садржаји, препоруке или одлуке које могу утицати на физичко или виртуелно окружење. Различити системи вештачке интелигенције разликују се по степену аутономије и прилагодљивости након примене”. Једноставније речено, систем прима и посматра велику количину података (документа, слике, видео, бројеви..) тражећи у њима везу и на основу тога прави одлуке или предвиђања.

Новинарство већ годинама трпи значајне последице технолошких промена јер су приходи медија у константном паду и сами медији се такмиче са друштвеним мрежама за публику и оглашавање. У ситуацији где се медији боре да свој садржај учине довољно привлачним, релевантним и важним у мору информација, али и дезинформација којима је данас човек изложен, присутан је и проблем ниског поверења у саме медијске садржаје.

Коначно брзина којом се технологија развија исто отежава медијској индустрији да се прилагоди како би могла да прати те промене ефикасно и успешно (обуке, иновативна решења и финансирање тих решења). Када на то додамо и све бржи развој и коришћење вештачке интелигенције није изненађујуће да постоји страх да ће она додатно отежати овом сектору опстанак (губљење послова, гашење медија, још брже ширење дезинформација). Међутим, ово такође треба посматрати као прилику и могућност да се ствари унапреде и побољшају. И управо је такав приступ присутан на међународном нивоу.  

Уређење примене вештачке интелигенције у медијском сектору, међународни трендови

Вештачка интелигенција је изузетно комплексна и уређивање те области представља изазов сам по себи, а Закон о Вештачкој интелигенцији усвојен у Европском Парламенту 13. марта ове године (АИ Ацт), иако често критикован и сигурно са недостацима, ипак представља корак у добром правцу. Међутим, шта он заправо и колико доноси медијском сектору?

На панелу АлгоСоц-а и АИ, Медиа & Демоцрацy Лаб-а дискутовало се о томе да, с обзиром да системи ВИ у медијској сфери нису означени као системи високог ризика према овом Закону, оштрије мере неће се примењивати на креаторе медијских система вештачке интелигенције, али ће морати да се поштују обавезе израде техничке документације и транспарентности самих модела (а то укључује и тренинг сетове података, процесе тестирања модела и резултата). Заправо ће на медијима бити да изаберу одговорне ВИ технологије.

Ово даје одређену слободу али и већу одговорност која је на страни медијских организација, јер ће морати да буду додатно обучене како би могле да испуне ове услове. То можда неће представљати толики проблем за веће медијске куће за разлику од мањих медија који већ имају доста изазова пред собом. Треба такође бити додатно опрезан око регулисања употребе ВИ од стране држава. Иако битан корак, брига се односи на доношење националног законодавства које ће имати потенцијал да се заправо користи за контролу јавног дискурса и гушење слободе изражавања.

Зато је изузетно важно да постоји уједињеност  и сарадња у медијској сфери да се ова област заиста уреди тако да помаже медијима, а не да представља препреку њиховом даљем развоју. То такође може да допринесе увођењу новинарских принципа и стандарда у оквиру ширих стандарда одговорне ВИ.

Стога, овде такође треба додати и кораке које је сама медијска индустрија на међународном нивоу решила да постави доносећи Париску повељу о вештачкој интелигенцији и новинарству  где се подвлачи транспарентна, правична и одговорна употреба ВИ у уређивачкој средини која држи до новинарске етике. Репортери без граница су је иницирали а написала је комисија од 32 медијска експерта на челу са добитницом Нобелове награде за мир Маријом Ресом и објављена је у новембру 2023. године.

Фокус овог документа је пре свега на етици и истиче да употреба ВИ мора да испуњава основне вредности новинарске етике, да је улога човека у овим процесима изузетно важна и централна када се говори о стратегији употребе вештачке интелигенције, те да ови системи морају да поштују легислативу која се односи на приватност, интелектуалну својину и заштиту података. Суштина је да заправо медији остају и даље одговорни за садржај који објављују, да морају да јасно назначе који је садржај аутентичан а који је “синтетичан” (измењен употребом ВИ), да персонализација и системи препоруке треба да укључе што већу разноликост информација и њихов интегритет, као и да буду транспарентни како би корисници могли да их искључе уколико не желе да им се информације филтрирају.

Коначно постоје и смернице, на пример у Великој Британији, које указују на  шест принципа за одговорну новинарску употребу Генеративне ВИ, диверзитет информација и инклузивност. Овде је, дакле, акценат на томе како постављате упите на пример ЦхатГПТ-ју и тумачите одговоре. Неки од принципа су да увек имате на уму да постоје већ уграђене потенцијалне предрасуде кад је у питању разноликост информација у самој генеративној ВИ, да кад постављате питања тражите разнолику експертизу и погледе како бисте у ваше упите унели диверзитет, да пријавите грешке и пристрасне резултате које приметите и да увек посматрате добијене резултате са новинарском скепсом.

Трендови дакле указују на то да је тренутно највише на самој медијској индустрији и организацијама да  регулишу и прилагоде примену вештачке интелигенције, што води ка закључку да је неопходно да се новинари адекватно обуче и припреме. У том сегменту, Закон о Вештачкој интелигенцији такође прописује да и медијске организације као пружаоци и професионални корисници морају да предузму мере како би обезбедили ВИ писменост код својих запослених узимајући у обзир контекст сектора у којој се ова технологија користи.

Међународна употреба Вештачке интелигенције у медијској сфери

А шта се заправо дешава у пракси? Врло је важно напоменути да је ВИ већ у употреби и да су у току истраживања која се фокусирају на то како се примењује вештачка интелигенција у раду медија и какав утицај има на њихово функционисање. Истраживање WАН-ИФРА-е, објављено у мају 2023. године, показало је да око половине редакција већ користи генеративну ВИ у свом раду.  Бројне организације уводе разне онлајн обуке које имају за циљ да помогну новинарима да се довољно едукују да  извештавају о вештачкој интелигенцији или како да је користе у свом раду. Подизање ВИ писмености је неопходан корак како би извештавање било квалитетније, а употреба адекватна.

Према последњем истраживању Ројтерсовог института, најважнија примена ВИ технологије односи се на позадинску аутоматизацију производње садржаја попут транскрипције или ревизије писаног материјала, затим коришћење система за препоруке и на крају у комерцијалне сврхе, а да им највећи ризик представља употреба ВИ када је у питању креирање садржаја. Медији употребљавају ВИ када је у питању креирање разних сажетака, наслова, превода, креирање слика, па и читавих чланака, али и употреба ВИ асистента, који помагажу новинарима да праве интересантније, тачније и релевантније приче, као и употреба ВИ за идентификацију дезинформација. Креирање разних аудио производа помоћу ВИ се такође показало плодоносно јер, на пример, Афтенпостен (новине из Норвешке) су експериментисале са клонираним гласовима који читају чланке да би привукли млађу публику. Холандски јавни сервис користи видео креиран уз помоћ ВИ како би деца са оштећеним слухом могла лакше да прате подкаст.

Када говоримо конкретније о употреби ЦхатГПТ-ја, Пол Бредшо, професор дата новинарства из Велике Британије, истиче да он може да се користи за прављење сажетака, објашњавања разних система (здравствени, образовни итд.), за прилагођавање текста различитим публикама и форматима, трагање за изворима, напредне претраге,  инспирацију/идеје за истраживање, програмирање. Постоје и други примери генеративе ВИ које користе новинари попут креирање слика, претварање текста у видео.  У свим овим процесима треба стално имати на уму да ова технологија није савршена и да је треба проверавати.

Када је у питању употреба генеративне вештачке интелигенције, још једно истраживање посматра како су се редакције носиле са употребом генеративне ВИ до краја 2023. године, чији испитаници су већином из Северне Америке а потом Европе, и које је подржао АП. У том истраживању су истакнуте и оне области где  ВИ није ефикасан, а то се односи на тачност и квалитет садржаја када је заправо текст пристрасан и потом је потребно време да се ти недостаци исправе. Такође је истакнуто да би, на пример, распоређивање садржаја (цонтент лаyоут) или анализа аналитике везане за кориснике требало да се препусти негенеративним системима ВИ.

Даље, оно што сматрају да треба забранити је писање комплетног новинарског текста уз помоћ вештачке интелигенције, питања за интервју  и имитирање стилова других уметника. На крају оно што су учесници подвукли јесте да смернице за употребу које су и даље недовољно распрострањене у редакцијама треба да буду конкретније и прецизније (шта је дозвољено, а шта недозвољено користити) и да оне пре треба да буду живи документ него сет правила.

Шта чека медије у будућности?

Из горе поменутих истраживања, бриге медијских радника односе се не само на нагли пораст садржаја који ће се производити уз помоћ вештачке интелигенције, већ и на  њихову дистрибуцију кроз СГЕ (Гоогле-ов ВИ претраживач) који користи генеративну ВИ да сажме велику количину информација и представља их као резултат Гоогле претраге са листом ка линкованим сајтовима. Наиме, овде је бојазан да ово није више традиционална листа са линкованим сајтовима, те да ће жеља корисника да оде на оригинални сајт бити још мања.  

Очекује се да ће се наставити са ограничавањем приступа медијским садржајима компанијама које развијају генеративну ВИ да би се заштитила интелектуална својина медија. Такође, велики акценат ће бити на етичкој примени ВИ и на томе да би, рецимо, било препоручљиво да се направи уређивачки интерфејс који би олакшао људски надзор тако што би помогао новинарима да лакше проверавају резултате добијене од вештачке интелигенције.

Може се, дакле, закључити да ВИ у новинарству доноси бројне неизвесности, али свакако и мноштво могућности да се сектор даље развија. Најважније је да медијска сцена заједнички ради на адекватној и етичкој примени вештачке интелигенције и да дељењем знања, искуства и примера добре праксе допринесе убрзаном ВИ описмењавању.

Бритког језика, оштроуман, јасан и заувек одан антиратној идеји, Бојан Тончић писао је без задршке и неуморно о ратним злочинима и одговорности Милошевићевог режима и свих других налогодаваца и ратних хушкача, укључујући и део медија.

Добитник је новинарских награда „Душан Богавац“ Независног удружења новинара Србије, за новинарску етику и храброст (2004), награде „Никола Бурзан“, коју додељује дневник Данас (2001) и награде Подгоричког новинарског форума (2014). Аутор књига „Криво срастање“ (збирка коментара и колумни) и „Случај Топчидер – Анатомија државног злочина“ и коаутор телевизијског серијала о Београдском кругу.

Време и место комеморације и сахране накнадно ћемо саопштити.

– Надам се да ће ова награда дуго трајати и да ће се створити услови да се критеријуми за њену доделу стално повећавају. Ипак нама у новинарству је највеће признање и највећа награда када успемо да урадимо нешто добро за нашу заједницу. Мислим да смо ми једним делом успели у томе када је реч о знаменитим Алексинчанима. Некако смо те људе који су неправедно били заборављени успели да рехабилитујемо – казала је ова новинарка. 

У образложењу жирија истакнут је посебан допринос новинарке Јелене Јовановић кроз медијске садржаје високе публицистичке вредности објављиване у листу „Ал новине”. У истом листу Јелена, тада Радовановић, била је главни истраживач и аутор серијала 2019. године под називом „Знаменити Срби из Алексинца”, који је преточен у истоимену књигу.

– Данас се о њима много више зна и говори, стиче се утисак не само у оквирима наше заједнице него много шире. Надам се и да ће наши великани коначно добити нека обележја у свом граду по којима ће Алексинац бити препознатљив у Србији, а зашто да не и ван ње. Рад у једној малој редакцији, не по квалитету, већ по броју запослених данас је веома изазован јер смо сведоци таблоидизације медија, посрнућа новинарске етике и злоупотребе новинарства. Ми се трудимо да сачувамо образ професије и, ма колико то наивно звучало, себе и даље сматрамо борцима за истину – завршила је своје излагање добитница овог признања. 

Захвалнице за остварене резултате у новинарству за 2023. годину додељене су Јовани Станковић за објављивање медијских садржаја на специјализованим порталима о позоришним дешавањима на Фестивалу првоизведених представа ПИП, Новинарској секцији ученика Алексиначке гимназије Hermes press, за извештавање на сајту-блогу и фејсбук страници о догађајима са ПИП фестивала, Михајлу Илићу, фотографу аматеру, за допринос у извештавању са локалних спортских догађаја и Дијани Боројевић за неговање културе говора на радију.

Захвалнице за допринос развоју локалног новинарства додељене су Ољи Денић, некадашњем сараднику листа „Новине сокобањске”, пи-ару Општине Сокобања, за допринос јачању локалних медија, Зорану Стевановићу, историчару из Алексинца, за медијску промоцију историјских локалних догађаја и Милану Јовановићу за медијско промовисање локалног спорта.

Жири који је одлучивао о наградама и признањима радио је у саставу Нинослав Миљковић, дугогодишњи професионални новинар у неколико локалних, републичких и савезних гласила, Милан Влајић, члан Управног одбора УНС-а, дугогодишњи новинар у локалним медијима и добитник „Алексиначког пера 2022”, Власта Н. Ценић, књижевник и новинар добитник „Алексиначког пера 2022”. Награде и признања уручио је Нино Брајовић, секретар Удружења новинара Србије.

− Сајам медија у Алексинцу је први пут показао бригу и пажњу према младим новинарима што је јединствен пример у Србији у овом тренутку. Практично кроз рад секција будућих новинара показали смо како се поступа, односно како се приступа променама у савременом новинарству данас, затим да кроз разговор са младима укажемо на важност слика коју они дају у приказивању стварности и очувању културе сећања на свој крај и на припадање завичају. У том делу посебно скрећемо пажњу на значај сарадње са матичном библиотеком, односно дигитализацијом школских часописа чиме би се културна оставштина Алексинца и читавог тог дела Србије сачувала за нека будућа поколења – казао је овај универзитетски професор и некадашњи успешни новинар.

Он је био пун хвале за организаторе и медије који су помогли у реализацији јучерашњег скупа и указао је на значај образовања будућих генерација новинара који ће медијске послове да раде у времену дигитализације и вештачке интелегенције, што ће бити веома изазовно.

− Мислим да је Радио Алексинац и да су алексиначки новинари показали и другим колегама у Србији како треба бринути о будућности, односно како само треба да воде рачуна о генерацијама које ће их заменити, поготово у времену дигитализације која данас, хтели ми или не, практично обликује наше животе − завршио је Јевтовић своју оцену о овом догађају.

Овогодишњи локални сајам медија је био посвећен школским часописима и на њему је своје представнике имало пет основних школа са подручја општине Алексинац, као и Алексиначка гимназија. Били су представници, наставници и ученици, из Основних школа „Десанка Максимовић” – Катун, „Свети Сава” – Суботинац, „Стојан Живковић Столе” – Трњане, и две градске „Вожд Карађорђе” и „Љупче Николић”.

Они су представили своје часописе и уопште рад када су у питању садржаји које они објављују у писаном, дигиталном, аудио и видео формату. Наравно, за такав рад школе су добијале различита признања, а наставница из ОШ „Љупче Николић” је упознала скуп да су они добили и значајне републичке награде. Из школе у Суботинцу су најавили излазак једне занимљиве брошуре која ће бити интересанта и за ширу јавност, јер ће се у њој наћи и напис о надимцима у селу, као и интервју са потомцима значајних личности из тог места. Богата и садржајна продукцију стићи ће нам из школе „Вожд Карађорђе”, а са пуно посвећености и јасним намерама говорили су просветари из школа у Трњану и Катуну.

Презентацију своје странице је имала Новинарска секција ученика Алексиначке гимназије „Hermes press”. Из ове школе је најављен и поновни излазак штампаног издања „Гимназијалац”.

Модератор скупа Нинослав Миљковић испред Клуба новинара и Удружења „ДАРС” је изнео мишљење да су школски часописи понос средине и предложио закључак да у наредном периоду ова издања буду видљивија и за грађане, да Клуб помогне у њиховој промоцији, да се по могућности укориче досадашња издања и предају на чување Завичајном одељењу Библиотека. Да се они од стране ове установе дигитализују, а да се изнађу и друге могућности да се унапреде и одрже ови школски часописи, имајући у виду њихов значај. Миљковић је предложио да се овакви скупови интезивирају и да један од резултата буде и издавање у будћности и једног школског часописа на нивоу општине.

Шта ће све од овог бити остварено видеће се, да ли су позитивне оцене биле само тренутна искра у овој области, или ће преданим радом бити остварени неки од закључака јучерашњег скупа који је од присутних и стручне јавности оцењен као веома позитиван пример.

Сада се Привредни суд de facto поново огласио ненадлежним, али у погрешној форми одлуке о одбијању захтева. Привредни суд није извео ниједан предложени доказ и у образложењу је навео исто као у својој ранијој одлуци да није надлежан и да треба применити Закон о јавном информисању и медијима, по коме су надлежни да поступају судови опште надлежности.

Што се тиче Mondo Inc, ово није први спор који водимо због непоштене тржишне утакмице. Све спорове ове врсте смо до сада добили пред привредним судовима, а добићемо и овај против КРИК-а!

Проблем је што се поступајућа судија Љиљана Стојковић „заинатила“ и одбија да поступа по тужби Mondo Inc која је поднета по основу Закона о трговини. Срамотно је за њу и за суд што је донела одбијајућу пресуду која de facto представља оглашавање ненадлежним привредног суда.

Иначе, судија Љиљана Стојковић је позната јавности по томе што се против ње водио кривични поступак, који је касније обустављен, због сумње да је узимала мито од Богољуба Карића, тако што је он стипендирао њеног сина, а она доносила пресуде у корист Карића.

Мондо је против пресуде коју је сада донела судија Љиљана Стојковић изјавио жалбу и сигурни смо да ће таква жалба бити усвојена јер је судија грубо изиграла закон и ранију одлуку Привредног апелационог суда којом јој је наложено да поступа и донесе мериторну пресуду у овом предмету.

Тим корпоративних комуникација 

WMG

Делегација РЕМ-а у фебруару је посетила турског регулатора, са којим је договорена размена стручног особља. Већ у марту одлазе у Азербејџан, где су са регулатором разговарали о медијској писмености, економској независности медија и професионализацији новинара.

„Наш регулатор усред изборне кризе, у тренутку кад су све очи упрте у то како ће се расплести ситуација са медијима, иде у две земље које су у доњих 10 одсто земаља по неслободи медија, да са њима размењују искуства у регулативној области“, каже професрока ФПН у пензији Сњежана Миливојевић.

Председник Азербејџана Илхам Алијев збрисао је сваки привид плурализма, а од 2014. године немилосрдно настојао да ућутка преостале критичаре, стоји у извештају о слободи медија који ту земљу ставља на 151. место од 180 земаља. У образложењу за још лошије 165. место Турске, наводи се да растући ауторитаризам гуши медијски плурализам, те да се сва могућа средства користе за подривање критике.

„Турска нажалост има нешто што овде није пракса – стотине новинара у затворима. То је нешто над чим се треба не само забринути, него чинити нешто против тога, протествовати“, каже новинар Раде Радовановић.

Нисмо успели да сазнамо из РЕМ-а како су за партнере изабрали баш Турску и Азербејџан и шта се од њих може научити. Можда је долазак делегације из Србије за њих био кориснији.

„Оливера Зекић можда може саветовати и предложити корисна искуства својим колегама и неколегама у Турској, како се, на пример, одлажу или ћушкају примедбе, жалбе, све што су објективне представке против нечега што је недемократско или незаконито у тамошњим медијима. У томе има дебело искуство, има праксу која је проверена, на крају, због таквог понашања и лидерства јесте на том месту“, додао је Радовановић.

А своју праксу и знања преносе и студентима. На Правном факултету на курсу Право и технологија и кроз праксу, а са групама са новосадског Филозофског факултета о медијским политикама. Па чак и радионице медијске писмености у предшколској установи.

Истраживањем је обухваћено 125 испитаника у периоду од 20. јануара до 25. марта 2024. године. Циљна група били су медијски посленици. Подаци су прикупљани слањем упитника мејлом, телефонским разговором, непосредним разговором са испитаницима, дубинским интервјуима.

Међу испитаницима је 52 посто  жена и 48 посто мушкараца. Између  30 и 50 година има 36 пото испитаника, 28 посто испитаника има између 50 и 60 година, 20 посто има више од 60 а 16 посто мање од 30 година. Средњошколско образовање има 20 посто анкетираних, са факултетском дипломом је 70 посто испитаника, од тога је 28 посто њих дипломирало је новинарство, док остали имају још виши ниво образовања.

Половина испитаника ради у телевизији, 20 посто у штампаним медијима, 16 посто у порталима, осам посто на радију док су остали ангажовани у више медија. На позицији уредника налази се 41 посто испитаника, новинара је 37 посто док су остали категоризовани као медијски радници.

Информције о развоју вештачке интелигенције прати 29 посто испотаника, 60 посто је делимично информисано док остали кажу да нису. Да са вештачком интелигенцијом стиже просперитет верује 20 посто испитаника, 36 посто испитаника је одговорило одречно, док остали не знају одговор.

Примена вештачке интелигенције ће медијским упосленицима олакшати посао мисли 28  посто испитаника. Исто толико сматра да неће, док остали немају одговор. Више од половине (52 посто) испитаника не страхује да би АИ могла да их замени на пословима које обављају, 16 посто не верује у такву могућност, док остали не размишљају о томе.

Велика већина (80 посто)  нема сазнања ко обучава АИ. Да АИ не може да има свест сматра 72 одсто испитаника, остали немају одговор. Да вештачка интелигенција не може реално да процени квалитет рада медијског упосленика тврди 68 посто, осам посто мисли да може, остали не знају одговор.

Медијска индустрија коистиће вештачку интелигенцију за генеричко писање вести, верује 40 посто испитаника, четвртина мисли да ће се користитити у комерцијалне сврхе, исто толико не зна одговор док  остали сматрају да може бити коришћена у различите сврхе па и злоупотребљена.

Кодексом новинара Србије треба дефинисати АИ указује 80 посто испитаника, исто толико сматра да АИ не може да учествује у социјалном дијалогу. Да је Европска унија усвојила Закон о примени вештачке интелигенције не зна 60 посто испитаника.

Половина исптаника нема одговор на питање да ли ће применом овог Закона садржаји генерисани вештачком интелигенцијом у стварности бити означени онако како је то овим Законом дефинисано. Исто толико верује да се Законом може зауставити експанизија лажних вести емитованих применом АИ.

Да је могуће усвајање  јединствеених стандарда како би се медијска индустрија заштитила од лажних вести и дезинформација, што предлажу поједини медијски стручњаци верује 66 посто испитаника. Ипак, чак 84 посто испитаника сматра да медијска и академска заједница нису припремљене за овако брзе технолошке промене.

АИ само средство за помоћ новинарима

Вештачка интелигенција је већ у новинарству али како поставити границе била је једна од тема на састанку експертских група Европске федерације новинара (ЕФЈ) у Бечу, септембра прошле године на којима је учествовало 39 колега из 25 удружења и синдиката европских новинара. АИ је већ ту али не би требало да одлучује већ да буде алатка, средство које ће помоћи новинарима у обављању њиховог посла, закључено је на скупу.

- Међутим, шта је поштено коришћење тог алата, питање је од милион долара - рекао је Могенс Бјерегорд из Данског синдиката новинара, некадашњи председник ЕФЈ.

Мора се наћи начин да се лиценцира коришћење АИ у медијима, сматра Могенс: 

- Веома је важно да разумемо да АИ сам по себи није интелигенција, већ су људи, новинари су ти који праве приче и вести. АИ је само средство. Неопходно је да се увек обалежи када се користи АИ у раду, то мора бити транспарентно. Када је реч о ауторским правима, све што новинар направи АИ користи као материјал и ИТ компаније на томе остварују зараду. Зато новинари морају да добију адекватну надокнаду када АИ користи њихов материјал - изјавио је Бјерегорд у разговору за УНС.

Развој вештачке интелигенције, јачање пропаганде у временима политичких и економских превирања и нови стилови извештавања усред финансијске кризе имаће снажан утицај на 2024. годину, навео је Ројтерсов институт у извештају у којем анализира актуелне тенденције у новинарству и како би оне могле да се одразе на будућност професије. Ројтерсов институт предвиђа и да ће већ 2026. године велики део садржаја на интернету бити произведен синтетички, односно коришћењем вештачке интелигенције и различитих рачунарских техника, и упозорава новинаре и новинске организације да под хитно преиспитају своју улогу и сврху у медијским кућама у којима раде.

Према предвиђањима Ројтерсовог института, мењаће се и начин на који се садржај дистрибуира: „Многи четботови вођени вештачком интелигенцијом понудиће бржи и интуитивнији начин за приступ информацијама. Нагли пад преусмеравања са Фејсбука и Икса (раније Твитера) на њуз сајтове могао би додатно смањити свеукупну посету овим сајтовима...“, наводи се у извештају Ројтерсовог института.

Оптимистични издавачи се, пише Ројтерсов институт, радују ери у којој би прекинули своју зависност од неколико огромних технолошких платформи и изградили ближе директне односе са читаоцима, који би били спремни и да плате да би приступили садржају.

„Може се очекивати да власници медија ове године у већој мери штите свој оригинални садржај садржај, као и да ангажују скупе адвокате да заштите своју интелектуалну својину (ИП)“, наводи се у извештају Ројтерса.

Ипак, задатак, како наводе, неће бити лак, судећи по томе да су млади људи већ задовољни персонализованим садржајем, односно, алгоритамски генерисаним вестима, и уз то у мањој мери прате традиционалне медије.

У упитнику Ројтерсовог института који је попунило више од 300 најчитанијих дигиталних медија, мање од половине, односно 47 одсто уредника, извршних директора и дигиталних руководилаца навело је да верује да новинарство у наредној години очекује просперитет, а око једне десетине, односно 12 одсто уредника, навело је да то не очекује.

Њујорк тајмс најавио је почетком фебруара да гради тим за истраживање вештачке интелигенције у редакцији:

- У пионирском потезу, Њујорк Тајмс креће у пројекат интеграције генеративне АИ у рад своје редакције. На челу са Заком Сјуардом, недавно именованим лидером АИ иницијатива ће се фокусирати на развој и тестирање генеративних апликација за вештачку интелигенцију и машинско учење.

Ове технологије имају за циљ да унапреде и процес извештавања и начин на који се вести достављају читаоцима, означавајући значајан корак у еволуцији модерног новинарства. Тим, који означава ново поглавље у технолошкој еволуцији Тајмса, требало би да укључи мешавину талената, који ће се састојати од инжењера машинског учења, софтверског инжењера, дизајнера и неколико уредника.

Циљ је да се искористе могућности генеративне вештачке интелигенције и машинског учења као алата за побољшање извештавања и иновације на који начин Тајмс представља свој садржај читаоцима. Потенцијал генеративне вештачке интелигенције у новинарству превазилази пуку аутоматизацију. Нуди прилику за побољшану анализу података, нијансирано приповедање и можда нови облик интерактивног новинарства.

Међутим, Тајмс је очигледан у свом ставу: упркос интеграцији вештачке интелигенције, суштина његовог новинарства – извештавање, писање и уређивање – остаће у рукама људских новинара. Формирање овог тима је стратешки потез, имајући у виду претходну борбу Тајмса са генеративном вештачком интелигенцијом, посебно његове правне конфронтације са ОпенАИ и Microsoftom. Овај нови правац могао би да укаже на помак од опозиције ка прилагођавању, што би могло довести до развоја власничких АИ алата или сарадње са добављачима АИ модела под новим условима.

Иницијатива Њујорк тајмса могла би, процене су, да буде кључна за индустрију вести, постављајући преседан у томе како вештачка интелигенција може да се етички и ефикасно интегрише у новинарство. Поставља кључна питања о равнотежи између људског новинарског интегритета и ефикасности вештачке интелигенције и како редакције могу да се крећу кроз развој дигиталног пејзажа без угрожавања својих основних вредности.

Вештачку интелигенцију регулисати као део радног односа

Да ли смо спремни за ове промене, шта нас чека у будућности, има ли разлога за страх или оптимизам, хоће ли вештачка интелигенција унапредити новинарску професију или је преузети, како се заштити од дезинформација и лажних вести, могу ли вештачка интелигенција и синдикати заједно питали смо представнике медијске и академске заједнице.

Тим Давсон заменик генералног секретара медјународне федерације новинара (ИФЈ) изјавио је за СИНОС да су новинске платформе узбуђене што ће им АИ| омогућити да произведу више материјала за мање радних сати и покушали су све врсте експеримената да то ураде, од хороскопа написаних вештачком интелигенцијом, до аутоматизованих кампања писања писама. Платформе за вести су такође покушале да извуку новац од компанија са вештачком интелигенцијом у замену за омогућавање њиховим „великим језичким моделима“ да уче из њиховог садржаја. Спрингер је постигао договор за који верује да је користан. Њујорк тајмс је и даље на суду. Амерички телевизијски писци су заправо постигли договор синдиката о регулисању употребе вештачке интелигенције у својој индустрији.

Има разлога и за страх и за оптимизам, сматра Давсон. Неки задаци ће бити поједностављени или аутоматизовани. Анализирање података или чак вођење интервјуа може постати лакше. С друге стране, новинари могу бити измештени 'аутоматизацијом', биће могуће производити лажне вести далеко већом брзином, вести могу постати мање поуздане због АИ 'халуцинација'.

Синдикално организовање и преговарање је, каже Давсон, најбржи и најефикаснији одговор на питање како се заштитити од дезинформација и лажних вести:

- Погледајте Удружење писаца САД и САГ-АФТРА. Наднационална регулатива може направити разлику, као и правни поступак. За оба су потребни месеци и године, међутим, технологија напредује. Постоји много начина на које синдикати могу сами да користе вештачку интелигенцију – ботови за ћаскање да предузму почетно прикупљање информација од кандидата, састављање рутинских писама савета итд. Сви долазе са истим ризицима било које употребе АИ за „крајње производе“. Синдикат може и имао је преговоре са послодавцима о њиховој употреби АИ. Ово би могло да регулише вештачку интелигенцију као део радног односа – на пример у тестовима за евалуацију или почетним интервјуима. Такође би могао да регулише његову употребу као алата на радном месту.

Законодавство, сматра наш саговорник, за сада не прати ове промене.

- Развој вештачке интелигенције покрећу технолошке компаније које очајнички желе да схвате како да остваре доминацију на тржишту. Развој је скоро потпуно нерегулисан. С обзиром на потенцијалну моћ вештачке интелигенције, ово је дубоко, дубоко опасно. Због тога су многи технолошки лидери позвали на мораторијум на развој. То се, међутим, није догодило.

ИФЈ ради на томе да помогне филијалама да се изборе са изазовом најбоље што може, углавном подстицањем индустријског активизма. Има радну групу за вештачку интелигенцију у којој поздравља учешће свих филијала. Савет новинарима и медијским радницима је:

-  Експериментишите са алаткама као што је ChatGPT да бисте разумели њихов потенцијал. Подржите и постаните активни у свом синдикату како бисте могли да делите идеје са колегама радницима и осмислите колективни одговор који одговара вашим потребама.

И Тања Максић, програмски координатор невладине организације БИРН  подсећа да нас историја учи да увођење нових технологија у медијску сферу увек, с једне стране, доноси иновације и напредак, али са друге, доноси низ изазова и реметилачки ефекат на одређене процесе производње и дистрибуције садржаја:

- Што се тиче утицаја саме вештачке интелигенције на медије, мислим да целој теми треба приступити са умереним оптимизмом, ова технологија има много предности у смислу да може бити веома ефикасан и користан помоћни алат у креирању садржаја, али с друге стране, потпуно смо свесни могућности које она злоупотребљава. Уз његову употребу или увођење, треба размишљати о механизмима заштите и етичкој употреби.

Наша саговорница каже да тренутно не види начин да АИ технологија у потпуности преузме новинарску професију:

- Има велике шансе да га побољша, уз напомену да то подразумева његову етичку употребу. На пример, АИ може да транскрибује аудио интервјуе (говор у тексту и обрнуто), да обрађује велике количине података за визуелизацију, сумира одређене делове итд., што га чини прилично корисним.

Кад је реч о заштитити од дезинформација и лажних вести то је, указује, сложен проблем који је шири од самог медијског сектора. То подразумева не само тачно и проверено медијско извештавање и проверу чињеница као обавезан део посла, већ захтева и ангажовање ширег друштва, на пример, у области медијске писмености, рада са институцијама, транспарентности података итд. Ипак, употреба вештачке интелигенције у ширењу дезинформација  је један од највећих проблема који долази:

- Ту пре свега мислим на генерисање фотографија које делују реално, а заправо су измишљене или стварање тзв. дубоких лажних видео снимка или други начини стицања идентитета, који нису видљиви голим оком и који се тешко доказују.

Србија има  стратегију о вештачкој интелигенцији, али се она, указује Тања Максић, више посматра као техничка, инжењерска конструкција, без идеје о друштвеним последицама:

- Медијски закони још не признају АИ, а Етички кодекс је тренутно у ревизији, а колико видим, смернице за АИ ће бити део новог кодекса. Мислим да ће пропис много зависити од примене Закона о вештачкој интелигенцији, који је ЕУ недавно увела, а наша земља ће морати да се придржава овог прописа у процесу интеграције.

АИ незаустављиво улази у различите професионалне секторе, а постаће реалност и за синдикате, сматра саговорница СИНОС. То ће, каже она, захтевати од синдиката да се добро припреми и размисли како да на најбољи начин искористи ове могућности, а да не угрози основне вредности и постулате рада. Централно питање ће свакако бити очување радних места и њихово прилагођавање новим захтевима тржишта.

Предраг Рава, председник Друштва новинара Војводине -Удружења новинара Србије (ДНВ-УНС) подсећа да је пропагандних активности и манипулације било одувек, али и да данас дефинитивно живимо у времену у коме је много више могућности и простора за дезинформације:

- Медији су најдоминантинији агенс социјализације младих, јачи од породице и школе и тај ризик је реалан. Људи се све више информишу преко интернета, а према званичним подацима, од пре пар година, број корисника интернета у Србији је око 5,5 милиона становника. Чињеница је и да су многи дневни листови праћенији у оналајн издању. Додајмо још и сезационалистичко и таблоидно извештавање, односно, кршење професионалних стандарда у трци за већим бројем слушалаца, гледалаца и пратилаца и заиста добијамо суморну медијску ситуацију. Сада је присутна вештачка интелигенција која све те ризике може да мултиплицира. Тешко је направити неку предикцију, али не треба све гледати из нашег угла него преиспитати како млади гледају на све ово, а чини ми се да они то доживљавају другачије и мишљења сам да можемо научити нешто од њих.

АИ доноси ризик, опрезан оптимизам као решење

Човек се, подсећа Рава, и раније прилагођавао променама:

- Од пољопривредне револуције преко индустријске, па до информатичке, чини ми се ипак да смо имали више користи него штете. Нисам никада био технофоб, па ћу и сада бити оптимиста. На жалост, страха ће бити, јер се он и намерно производи. На страху, скандалима, порногафији, укратко на сензационализму се лако и добро зарађује, па је у медијима присутан и кад реалне опасности нема. АИ свакако доноси ризик, али као иновација није аутономна у потпуности и од човека зависи у ком ће то правцу кренути. Неки опрезан оптимизам би био решење.

До промена, указује саговорник СИНОС, већ долази.

- На пример, немачки лист Билд, један од најпродаванијих у Еvропи, увео је програм смањења трошкова, односно, отпуштање неколико стотина радника. Кад сагледамо са којом лакоћом се може користити вештачка интелигенција, пре свега апликација ChatGPT, апликације за креирање литерарног садржаја, генерисање фото, аудио и видео садржаја, јасно је зашто се трошкови смањују, али још постоје ограничења те иновације. Сад се користи за једноставније радње и ако желите да, на пример, добијете текст о 100 најслушанијих песама АИ ће то уради много брже него човек. Слично је са неким квизовима у медијима, временском прогнозом и сл. Е сад, сматра се да још не може да квалитетног истраживачког новинара. Тако да, укратко, замениће многа радна места и на то морамо бити спремни, али ће сигурно креирати неке нове професионалне позиције.

Вештачка интелигенција анализира системе који показују разумно понашање и на основу тога доноси одлуке са одређеним степеном аутономије. Ипак, човек је још тај који контролише ситуацију. Добро је, каже Рава, док још све зависи од нас. Етика мора управљати технолошким иновацијама унутар медија, а улогу уредника мора обављати човек који неће кршити етички кодекс. Имамо Париску повељу о вештачкој интелигенцији и новинарству која дефинише начела за очување интегритета информација и очување друштвене улоге новинарства и треба само да је се придржавамо.

Рава претпоставља да вештачка интелигенција и синдикати могу заједно али, признаје, није довољно упућен у ову тему…Синдикати ће вероватно имати пуне руке посла у вези са заштитом радних права или на пример ауторских права. Синдикати могу, на пример да утичу да се приликом коришћења АИ морају навести извори, и поштовати права интелектуалног власништва и осигурати праведну накнаду носитељима права, укључујући медијске раднике.

Кад је реч о томе да ли смо спремни за промене Рава каже да је наше друштво већ деценијама у стању аномије:

- Један систем вредности смо срушили, а други никако да до краја установима. Много је унутрашњих  спољних фактора за то. Оно што забрињава је стање образовног система. Сматрам да је образовање кључ свега, а на жалост у тај сектор се не улаже довољно. У школи имамо предузетништво, али не и медијску писменост. Закони и кодекси нам нису лоши, али свест о важности њихових примена није на високом нивоу. Потенцијал вештачке интелигенције је такав да је Мицрософт уложио у Опен АИ преко 10 милијарди долара. Држава зато мора више да улаже у знање како би знали да искористимо технолошке иновације, али и да се заштитимо од потенционалних опасности.

Значајна улогу, потврђује Рава, припада  медијској заједници.

- Можемо да постулирамо ефикасне и одрживе стратегије регулисања вештачке интелигенције кроз интерактивно учење и практичне примере и да учимо од других, да видимо које су најбоље праксе у свету или бар у Европи. Поменута Париска повеља садржи десет тачка и односи се на основне вредности новинарске етике: истинитост, правичност, независност, одговорност, поштовање приватности и поверљивости извора, а свака употреба АИ која је утицала на производњу или дистрибуцију садржаја јасно мора бити назначена. Ова Повеља ће морати да се примењују у Србији, наравно уз неке допуне и прилагођавања Кодексу новинара Србије.

Рава још каже да се већ неко време организују едукативне радионице на ову тему:  

- Медији, а посебно друштвене мреже представљају моћно средство преноса и размене информација, али пружају и могућност дезинформација и манипулација, па се новинари морају упознати са изазовима и заблудама у њиховом коришћењу. На тај начин повећаће се њихове компетенције у остваривању јавног интереса, односно правовременог, тачног и објективног информисања јавности. Ту улогу обуке новинара требају да имају професинална струковна удруужења, уз коректно партнерство са државом - закључује Рава.

Новим алатом унапредити ефикасност рада

Саша Мирковић, експерт за медијско законодавство сматра да највише има разлога за опрез  јер је потребно пронаћи баланс између страха и оптимизма:

- Страх је оправдан јер употреба вештачке интилиегенције може темељно угрозити важеће принципе и начин обављања новинарског посла. Са друге стране, оптимизам се заснива на технолошким могућностима које пружа вештачка интеигенција која ће нас лишити заморних послова и радњи у медијском технолошком процесу. Потребно је пронаћи златну средину у којој ће преовладати оно најбоље што новианрском послу може да понуди вештачка интелигенција. О томе опет одлучује човек односно власник медија, уредник, новинар од којих на крају иапк све зависи када је у питању улога вештачке интелигенције у новинарству.             

Да ли ће вештачка интелигенција унапредити нашу професију или је преузети зависи, каже Мирковић, од нас самих:

- Ако судимо по томе како нам једнобразно звуче форматиране радио станице, већина телевизија и дневних новина, плашим се да имамо разлога за бригу. Другим речима, довољна вам је само интелигенција да у овдашњим медијима приметите назадне непрофесионалне трендове којима вештачка интелигенција нимало није допринела. Допринео је искључиво човек својим непрофесинализмом, похлепошћу, непоштовањем новинарског Кодекса, таблоидизацијом медија...   

Мирковић сматра да ћемо се веома тешко заштити од дезинформација и лажних вести ако се оне похрањују из саме власти које би требале да се боре против тога: 

- Имамо више него добар медијски законодавни оквир чија би доследна примена ове проблеме могла у значајној мери да искорени. Проблем је недостатак политичке воље за примену закона што за крајњи резултат има охрабривање ових негативних трендова. Потребно је радити не едукацији младих како би били медијски писмени. Нажалост, нема тог образовног система који се може супротставити системској производњи дезинформација и лажних вести којима погодује постојање дигиталних платформи и друштвених мрежа.

Мирковић каже да нисмо и нећемо бити у довољној мери спремни за помене све док владајуће политичке елите то не буду искрено желеле:

- Европска унија већ озбиљно ради на Закону о вештачкој интелигенцији који ће до тренутка усвајња бити премошћен Пактом о вештачкој интелигенцији. Требали бисмо да користимо њихова искуства и да постепено прилагођавамо овдашњу регулативу изазвоима који нам предстоје. Нажалост, ми то обично радимо када нас приморају и услове што сужава простор за истинску корист од такве врсте регулативе која би органским растом требала да се прелије у свакодневни живот и посао. Вештачка интелигенција и синдикати могу и морају заједно јер другог пута нема.  Мора се пронаћи баланс јер ништа није окамењено ни недодириво. Па ни синдикати који морају да се мењају и прилагођавају- закључује Мирковић

Проф др Татјана Вулић, са Филозофског факултета Департаман за комуникологију и новинарство у Нишу сматра да што пре прихватимо брзину промена које доносе нови проналасци лакше ће мо се прилагодити и на прави начин прихватити „новине“:

- Вештачку интелигенцију морамо да посматрамо, разумемо  као нови алат у раду новинара. До сада послови који су новинарима одузимали доста времена као на пример транскрипт снимљених интервјуа, селекција најважнијих извода из интервјуа, претрага обимних архива и уопште података у вези теме коју новинар истражује могу се посматрати као предност коришћењем овог сада још нповог алата „вештачке интелигенције“. И то ће допринети бржем креирању медијских садржаја. Као помоћ можемо видети и на пример код креирања наслова, односно иницијалне идеје коју ће на крају новинар односно уредник на основу креативности, али и уређивачке политике медија определити се за коначну верзију. Дакле, ово на пример можемо посматрати као унапређење професије.

Када је у питању преузимање професије новинара сматрам, каже професорка Вилић, да вештачка интелигенција никада неће моћи да преузме с обзиром на то да текстови које она креира имају „исти образац писања“ уз одсуство емпатије коју у писању приче носи сваки новинар појединачно, као лични печат односно ауторски запис по коме се препознаје сам аутор. Репортера на терену и његов лични доживљај догађаја не може да замени нико.

Нов алат „вештачку интелеигенцију“ не треба да доживљавамо са отпором већ, указује професорка Вулић, да је користимо у оној мери колико може да унапреди саму ефикасност новинарског посла приликом креирања садржаја. Нарочито приликом сложених и дуготрајних истраживачких тема. Можда је репортер извештач – новинар један од ретких послова који овај алат не може да угрози:

- Промене увек доносе неминовност брзине прилагођавања и уколико сагледамо промене и нове алате које су постали као део стварности претходних деценија никада нисмо били довољно спремни али смо се ипак прилагодили и прихватили их. У редакцијама и данас раде и новинари који су прве текстове писали на писаћим машинама па данас врло вешто користе компјутере и базе података на Интернету. Што се тиче закона и кодекса како глобално тако и у Србији неопходне су много брже промене. Законски и кодексима још нису уређене до краја друштвене мреже и Yоutube на пример нити заштићен појединац. Само поставља се питање којом брзином је могуће мењање закона и кодекса с обзиром на то да се далеко брже развијају дигиталне технологије и алати.

 Наша саговорница указује да медијска заједница мора да упозна овај нови алат са свим предностима као и опасностима које носи. У оквиру синдиката неопходно је организовати семинаре, радионице на којима би се новинари боље упознали на који начин и где подвући црту коришћења овог алата. Али поред тога можда би управо одатле могла да потекне акција како би досадашње активности у оквиру упознавања шире заједнице о медијској писмености организовали и као спецификум предавања о вештачкој интелигенцији.

 Академска заједница покушава, каже професорка  Вулић, да иде у корак са променама које доноси сваки нови проналазак:

- До сада смо успевали да студенте припремимо за сваку новину са којом смо се сусрели па је тако и са вештачком интелигенцијом. Са студентима разговарамо о овој теми и млади људи врло критички посматрају и добро разумеју и предности, опасности и изазове овог новог алата. Савет новинарима и медијским радницима је да сваки нови алат па и вештачку интелигенцију користите у оној мери колико може да унапреди ваш посао у смеру брзине и ефикасности. Од дезинформација и лажних вести и заштитићемо се провером информација из више извора притом посебно обратити пажњу и на самог креатора вести као и на којој платформи су пласиране.

Прецизним нормама санкционисати злоупотребе

Дигитализација рада и нови облици рада доводе до значајних промена у свету рада. Уколико овде додамо развој вештачке интелигенције, можемо бити сигурни да ће промене до којих  долази бити још значајније, сматра Александар Ковачевић,  научни сарадник Факултета политићких наука:

- Ипак, да ли то значи крај одређених занимања? Истраживања Карла Бенедикта Фреја и Мајкла Озборна из 2013. године одређују потенцијалне ефекте технолошких иновација рангирајући чак 702 различита занимања према могућностима њихове компјутеризације. Они закључују да је чак 47 одсто укупне запослености у САД у великом ризику што значи да ће одређене групе занимања која пре свега припадају сектору транспорта, администрације и услуга бити потенцијално аутоматизована у наредне две деценије. Ово истраживање је показало да области попут образовања, права, уметности и медија имају низак ризик од компјутеризације. Међутим, треба имати у виду да је ово истраживање рађено ипак пре настанка популарних четботова попут ChatGPT који користе вештачку интелигенцију и обичан језик како би креирали садржаје солидних квалитета. Међутим ови садржаји нису у потпуности поуздани те се као крајнји корисници не можемо у потпуности њима препустити. Свакако могу се сложити да олакшавају одређене послове, али да за сада не доводе до њихове замене. Ово се посебно односи на оне послове где се захтева поседовање низа софистицираних вештина. Стога, вештачка интелигенција свакако доводи до пораста продуктивности рада кроз аутоматизацију појединих задатака чиме се поспешују вештине запослених. Њен резултат је свакако нестанак ниже квалификованих послова, али ће довести и до стварања нових облика запослења (Полак 2021). Као таква може да нађе примену и у новинарству, али сматрам да у скоријој будућности не може заменити новинара ни ти нарушити новинарску професију.

Претерану бојазан од нових технологија, наводи Ковачевић, често поредим са покретом лудиста са почетка 19. века када су радници за свој тежак положај у капитализму кривили машине:

- Да ли ми данас треба да разбијамо компјутере као што су лудисти разбијали машине у Енглеској који су требале да их замене у ткању вуне? Сматрам да не. Ипак, постоји оправдани страх за поједина занимања која не захтевају употребу софистицираних знања. Што се других занимања тиче, усудио бих се да кажем да постоји и умерени оптимизам јер ће вештачка интелигенција и уопште дигитализација рада унапредити и тиме олакшати одређене послове слично као што су то урадиле и машине у индустријској производњи

Ковачевић сматра да ће вештачка интелигенција унапредити новинарску професију тиме што ће обављање одређених задатака попут корекција текста, скраћивање текста и објављивање у тачно задатом тренутку у многоме олакшати, да ће  унапредити испуњавање форме, док ће суштина и даље остати у перу новинара.

Да је све теже заштити се од дезинформација и лажних вести сагласан је и Ковачевић.

- Данас живимо у мору дезинформација и лажних вести. Сведоци смо да садржаји креирани уз употребу вештачке интелигенције често обмањују јавност. Један од таквих видеа који кружи интернетом је онај где Илон Маск иначе велики подржавалац вештачке интелигенције изјављује да има српско порекло. Овај снимак је убрзо постао популаран, те су људи који су веровали у такве „теорије“ добили своју потврду. Иако је јасно да је видео генерисан уз употребу вештачке интелигенције, то није спречило да се о њему дискутује у медијима. У јавном дискурсу се вештачка интелигенција често злоупотребљава тако што се и симулирају говори јавних личности чиме се јавност доводи у заблуду. Једини могући начин за заштиту од злоупотреба су јасне и прецизне норме којим ће се санкционисати заблуда јавности, а одговорна лица казнити.

Промене су свакако дошле, питање је да ли смо ми спреми да као друштво донесемо правила понашања. Иако се можда нашим грађанима чини да каснимо за остатком света, могу слободно рећи, каже Ковачевић, да то није случај.

- Нове технологије захтевају добро проматрање те није ни чудо зашто се закони и правила понашања споро доносе. Европски парламент је пре неколико дана усвојио Закон о вештачкој интелигенцији, док усвајање Директиве о платформском раду виси о концу због противљења појединих земаља. Ипак, 8. фебруара 2024. године Европски парламент и Европски савет су постигли привремени договор о директиви о платформском раду који је потврђен од стране надлежних министара за рад, запошљавање и социјалну политику у почетком марта. Уколико говоримо о новим облицима рада који су последица дигитализације рада и вештачке интелигенција сматрам да је неопходно променити Закон о раду где ће се инсистирати на широј дефиницији појма запосленог који ће обухватити и ове нове облике. Такође потребно је законски омогућити радницима из нових облика рада да се синдикално организују.

Потребно је, указује Ковачевић, променити медијске законе и кодексе понашања и у њих унети забрану злоупотребе вештачке интелигенције и прописати строге казне за обмањивање јавности.

- Сматрам да синдикати треба да пруже адекватан одговор на изазове до којих долази са дигитализацијом рада и развојем вештачке интелигенције. Они пре свега треба да организују едукације, стручне семинаре, конференције где ће се расправљати о овим изазовима. Синдикати и поред својих ограничених капацитета то и чине. Такође, синдикати треба да користе и бенефите које пружа вештачка интелигенција како би олакшали своје пословање. Чини ми се да у ситуацијама када постоји и минимални ризик од урушавања права радника права адреса су и даље синдикати.

Најсигурнији послови они који захтевају емпатију и оригиналност

Зоран Стојиљковић, професор Факултета политичких наука  и председник УГС  “Независност” у претходном указује да је моћ синдиката и (медијских) радника одређена њиховом структурном моћи, односно везом промена у процесу и начинима рада са стањем понуде и тражње на тржишту рада. Њима  онда следи   организациона моћ и вештине преговарања око професионалног статуса, услова рада и зарада, радних и социјалних права.

- Силвер Беверли,  полазећи од диференцијације моћи на структуралну и асоцијацијску,   именује и  њихове подтипове . Први подтип, моћ преговарања на тржишту је моћ која произилази  из односа понуде и тражње  на тржишту радне снаге, а други подтип, моћ преговарања на радном месту произилази из стратешке локације одређене групе радника унутар, рецимо, медијске индустрије.  Моћ преговарања на тржишту укључује 1) поседовање ретких вештина за којима влада потражња, 2) ниску општу незапосленост и 3) способност радника да се повуку с тржишта рада потпуно и да преживе од прихода које нису плата.

Посебно је то проблем, каже Стојиљковћ, у земљама попут Србије са плитким медијским,  финансијским и рекламним простором а великим бројем класичних и нових медија. За преговарачку моћ на радном месту је  кључно и како је организован производни процес:

- У том оквиру, 2022. је  година када је вештачка интелигенција (АИ) стекла улични кредибилитет. Објављивање ChatGPT-а  покренуло је бројна  питања. Ако је АИ способна  да, рецимо,  положи правосудни испит, да ли постоји разлог зашто не може да напише новински извештај или аналитички текст?  Очигледна импликација је још брже померање са радних места, у поређењу са прошлим таласима аутоматизације и брже реструктурирање преживелих послова. А послови који ће бити аутоматизовани неће бити ограничени на нискоквалификоване и ниско плаћене.  Најсигурнији послови ће бити они који захтевају емпатију и оригиналност. Идеја да ће послови који захтевају афективну емпатију остати безбедни од аутоматизације (наивно) претпоставља да људи могу разликовати праву емпатију од симулације.Један од твораца вештачке интелигенције, бивши сарадник Гугла Џефри Хинтон, недавно је   упозорио на опасности од производа који може да постане интелигентнији од људи који су га створили.

Промена је, каже Стојиљковић, једина извесност:

- Ритам произвођења промена је нешто што вишестуко трансформише наше професионалне каријере и тера нас да перманентно учимо.  Сећа ли се још ко времена пре  мобилних телефона и лап топова и резултирајућег инстант времена у коме изгуглате неку информацију у односу на спори ритам класичног учења. Само нас деценија дели од  великих, претераних и некритичких очекивања од интернет револуције и демократизирајућих учинака друштвених медија и социјалних мрежа. Да ли то онда значи да ће  традиционални медији, пре свега штампани,  и редакције нестати. Не, они ће се трансформисати и мењати публику. Информативна њихова функција опстаје, у том контексту и њихови демократизирајући ефекти, само у условима медијског плурализма, аутономне позиције, професионалних стандарда. У време технолошке демократизације и “грађанског новинарства“ у коме  сваки грађанин може емитовати поруке, новинарство као професија може опстати само кроз високе професионалне , пре свега аналитичке и истраживачке стандарде.

Бројни стратешки документи  утврђују, наводи Стојиљковић,  да су урушен економски положај медија, финансијска зависност и неуспешан процес приватизације у овој области довели до великог броја телевизијских и радио станица с неквалитетном продукцијом, таблоизације и аутоцензуре:

- У истраживању Центра за медије и медијска истраживања ФПНа, сами новинари су као највеће проблеме медија у Србији у овом тренутку истакли неквалитетно новинарство, доминацију сензационализма и таблоидног новинарства, јак политички притисак и одсуство медијске  аутономије, док само мали број њих сматра да је то технолошка заосталост. Као највеће проблеме саме новинарске професије  новинари наводе слабе плате, низак степен професионализма, а пре свега недовољно поштовање новинарске етике и низак друштвени углед и статус професије. Ове проблеме власници медија и менаџери сматрају мање важним од неповољног економског положаја, законског оквира за рад медија, лоше медијске политике и незаинтересованости државе за судбину медија.

Листа отворених проблема од прекарног положаја медијских радника, преко суженог и монополизованог тржишта  до  диктата и условљавања, довољан су разлог за координирани наступ медијских удружења и синдиката који чине две стране истог преговарачког улога, наводи Стојиљковић.

- Истраживања Факултета политичких наука показују, међутим, и да су грађани забринути за тачност информација. Посебно их брину нетачне или обмањујуће информације које потичу од домаћих политичких актера. Исто истраживање показује да више од половине корисника интернета није медијски писмено Миливојевић, Нинковић Славнић и Бајчета, 2020: 29 - 32).  Очито да кад је и о Србији реч не може се рећи да је експанзија дигиталног комуницирања имала искључиво позитивне ефекте по медијске слободе и плурализам мишљења у виртуелној јавној сфери. Иако из године у годину расте број корисника интернета, и даље постоји дигитални јаз. Бар петина грађана спада у “дигиталне парије „ јер никада није користила интернет- каће професор Стојиљковић.

Умножили су се, указује наводи саговорник СИНОС; и онлајн-медији који служе као партијска гласила: - Додатно, ангажовањем ботова, рецимо, отвориле су се и могућности прикривеног утицаја на јавно мњење, а канал интернета често се злоупотребљава за застрашивање и ширење говора мржње (Клеут, 2021). На другој страни, контрола над медијима са националном фреквенцијом, начин конкурсне расподеле пројектних средстава намењених информисању јавности су, уз покушај да се држава преко јавне телекомуникационе компаније и њених пласмана у медије, посредно врати у власништво у њима,  неке су од кључних карактеристика медијске сцене у Србији.  Крајње неједнако присуство, “бонус јавности” у корист свеприсутног вође са набилдованом харизмом, избегавање наступа и дуела на “непријатељским медијима “ или тренирано њихово превођење у свеопшту ларму и пад испод нивоа елементарне пристојности, ствар су вештина које се стичу на партијским политичким академијама.

За популистичке режиме, сматра Стојиљковић, идеја плуралистичке дебате између супротстављених гледишта супротна је њиховом схватању хомогене, униформне народне воље:

- Популисти стога теже да елиминишу посреднике и врло често да се „отарасе новинара“ (Милер, 2017). Спин диктаторима су стога медији потребни само као трансмисиони механизам њихових политичких порука, а не и као слободни ентитети који те поруке критички преиспитују. Кључну негативну последицу успешног »минулог рада« настојања политике да колонизује медије представља чињеница да међу грађанима преовлађује  мишљење да се медијима не може веровати. У том оквиру Србија је одлична илустрација стања у којима у популистићким режимима имамо поред спин доктора и спин диктаторе.

Једини трајни лек је, каже Стојиљковић, у медијском образовању и ширењу медијске писмености.

- Медијска  писменост  укључује могућност  анализе медијских порука и наступа, умеће „ читања између редова„ али и вештине креирања и предузимања акција, користећи моћ информација и комуникације. Медијска писменост и едукација су заправо скуп компетенција које су неопходне за статус усправног грађанина.Професионално новинарство и усправни, медијски писмени грађани су очито две стране исте медаље - закључује Стојиљковић.

Нада Калкан, новинарка, некадшња главна и одговорна уредница Радио-телевизије Војводине и актуелна чланица Извршног одбора СИНОС  сматра да о променама које доноси вештачка интелогенција треба раговарати са младјим генерацијама које се свакодневно сусрећу са новом технологијом. Лично се, каже плаши вештачке интелигенције јер верује да ће она преузети све интелектуалне послове, а да ће нове генерације све мање размишљати. Није сигурна да медјународне новинарске организације могу бити од помоћи, нити да ће вештачка интелигенција и синдикати моћи да раде заједно.

Александра Илић, студенткиња Факултета за медије и комуникације Универзитета Сингидунум на промене које стижу гледа са више оптимизма:

- Све зависи од тога колико особа може да се прилагоди променама и од њених ставова према вештачкој интелигенцији, али сматрам да има разлога за оптимизам. Засад вештачка интелигенција не може да замени људи, а и када буде дошло до тренутка да може, постојаће нови послови и нове професије којима ће се људи бавити.  

Сматра да као друштво још нисмо смо спремни за промене, бар кад је реч о законима којих још нема. О евентуалној сарадњи вештачке интелигенције и синдиката каже:

- Немам одговор на постављено питање. 

Закључак:

- АИ доноси ризик, али као иновација није аутономна у потпуности и од човека зависи у ком ће се правцу кренути

- АИ сам по себи није интелигенција, већ су људи, новинари ти који праве приче и вести. АИ је само средство.

- Вештачка интелигенција доводи до пораста продуктивности рада кроз аутоматизацију појединих задатака чиме се поспешују вештине запослених

- Увек транспарентно обалежити медијски садржај који је користио АИ у раду

- Новинари и медијски профсионалци  морају да добију адекватну надокнаду када АИ користи њихов материјал

- Очекује се још брже померање са радних места, у поређењу са прошлим таласима аутоматизације и брже реструктурирање преживелих послова.

- Вештачку интелигенцију треба посматрати као нови алат у раду новинара који ће унапредити новинарску професију

- Централно питање синдиката биће очување радних места и њихово прилагођавање новим

- Синдикат може и имао је преговоре са послодавцима о њиховој употреби АИ.

Препоруке

- У Србији неопходне брже законске пормене које ће регулисати ову област

- Неопходно променити закон о раду где ће се инсистирати на широј дефиницији појма запосленог који ће обухватити и ове нове облике

- Потребно је законски омогућити радницима из нових облика рада да се синдикално организују

- Потребно је променити медијске законе и кодексе понашања и у њих унети забрану злоупотребе вештачке интелигенције и прописати строге казне за обмањивање јавности

- Синдикати треба да пруже адекватан одговор на изазове до којих долази са дигитализацијом рада и развојем вештачке интелигенције: да организују едукације, стручне семинаре, конференције где ће се расправљати о овим изазовима.  Синдикати треба да користе и бенефите које пружа вештачка интелигенција како би олакшали својепословање

- У  ситуацијама када постоји и минимални ризик од урушавања права радника права адреса су и даље синдикати

Више чланова Комисије оценило је да је текст објављен после "бруталне полицијске акције" у којој су двоје младих људи малтретирано, демолиран је стан и у тренутку када је младић који је био жртва напада штрајковао глађу.

Чланица Комисије за жалбу Милена Васић поднела је жалбу против Курира, који је у три текста преносио детаље који се односе на "сурово убиство у затвору Падинска скела".

У жалби се наводи да је Курир преносио низ узнемирјућих детаља тортуре које је жртва трпела, при чему је жртва означена пуним именом и презименом и објављена је фотографије са Фејсбука, речено је на седници, на којој је прочитан и одговор Курира.

Чланица Комисије Тамара Скрозза истакла је да су управо такви текстови разлози зашто постоји Кодекс новинара.

Комисија је одлучила да је прекршено право на приватност, објављивање узнемирујућих садржаја и обавеза поштовања права жртве.

Удружење Пријатељи деце Србије поднело је жалбу против неколико медија и портала - Информер/Informer.rs, Курир/Kurir.rs, Ало/Alo.rs, Блиц/Blic.rs, Republika.rs, Telegraf.rs, К1 инфо, због извештавања у случају смрти двогодишње девојчице Данке Илић.

Генерална секретарка Савета за штампу Гордана Новаковић рекла је да су стигли одговоре три редакције - Ало, Telegraf.rs и Курир, сматрајући да су жалбе неосноване и одбацујући секундарну виктимизацију жртве.

Чланица Комисије Јелка Јовановић рекла је да су у овом случају медији углавном, чак и они озбиљни, прекршили Кодекс и све обичаје доброг извештавања, чему је донекле кумовало и то што су били недоступни званични извори.

Комисија за жалбе утврдила је да су сви медији прекршили Кодекс новинара у тачки која се односи на обавезу пажње.

„Тужени нису трговци и не могу бити у конкурентном односу како то наведени закон прописује“, закључила је судија, како преноси КРИК.

Она је навела и да је КРИК „непрофитна организација основана ради доброчиног остваривања опште корисних циљева из области новинарства“.

Пресуда није коначна и издавач Курира предузеће Мондо Инц на њу може да се жали.

Осим КРИК-а, тужбом Курира из 2021. године били су обухваћени и портал Цензоловка, лист Данас, Удружење Центар за интеркултурну комуникацију и портал Јавни сервис, против којег је касније повучена тужба. Тужбом је тражио и да им исплатимо укупно 11 милиона динара.

Портал Раскрикавање годинама уназад објављује анализу насловних страна дневних новина у Србији, према методологији оцењивања која је доступна на сајту.

Курир је често ударна песница власти за обрачун са политичким неистомишљеницима или независним новинарима, па тако неретко објављује лажне и непроверене вести и тиме крши новинарски кодекс.

Због анализе Раскрикавања Курир је против КРИК-а крајем прошле године поднео још једну тужбу Привредном суду – такође због наводне нелојалне конкуренције и нарушавања угледа. И овом тужбом обухваћени су медији који су пренели податке из анализе КРИК-а  – да је на насловним странама Курира 2022. године било најмање 122 неутемељене, пристрасне или манипулативне вести. И овом тужбом Курир тражи да му се исплати 11 милиона динара.

Последњих година број такозваних СЛАП тужби против КРИК-а расте – у питању су тужбе које подносе људи из власти или блиски њима, а које се покрећу само како би се новинари застрашили, а медији спречили да објављују нова открића.

Међу онима који су покренули поступке против КРИК-а су кум председника државе Александра Вучића Никола Петровић, бивша државна секретарка МУП-а Дијана Хркаловић, Предраг Колувија, власник „Јовањице“ коме се суди за узгајање више од тоне и по марихуане, контроверзни бизнисмени Богољуб Карић и Станко Суботић, као и компанија „Минецо“.

„Имајући у виду да су ови правилници од суштинске важности за функционисање електронских медија и да су бројне организације заинтересоване за учествовање у јавној расправи, а да је рок за достављање предлога измена нацрта минималан, тражимо да се он продужи до 25. маја“, пише у саопштењу.

Наглашено је и да су организације које чине Коалицију за слободу медија значајни актери на медијској сцени, који су, како се подсећа, активно учествовали у свим досадашњим иницијативама у вези са регулаторним оквиром из области медијских услуга.

Поред тога, организације које се баве људским правима, подстицањем развоја демократије и грађанског друштва такође су заинтересоване за питања обухваћена предложеним нацртима, додаје се.

Сматрају да је веома битно да активно учествују у овој јавној расправи и зато, како је саопштено, траже да РЕМ продужи рок за достављање примедби, предлога и сугестија на нацрте правилника, како би могли да изврше одговарајуће анализе и истраживања добре праксе.

„Такође, мислимо да је битно да се одржи најмање још једна расправа у просторијама РЕМ“, додаје се.

Закон о електронским медијима прописује да Регулатор спроводи поступак јавне расправе у припреми општег акта, те да јавна расправа почиње даном објављивања нацрта акта на интернет презентацији Регулатора и траје најмање 20 дана.

Како је указано, закон оставља могућност да јавна расправа траје и дуже, као што предвиђа и важност прибављања мишљења стручне и шире јавности.

„Сматрамо да је наш захтев за продужетак јавне расправе основан и изводљив и да Регулатор треба да покаже да жели конструктивну расправу са циљем усвајања најбољих аката“, додаје се.

Саопштење су потписали Асоцијација медија, Асоцијација онлајн медија, Независно друштво новинара Војводине, НУНС, Пословно удружење Асоцијација локалних и независних медија „Локал Прес“, Славко Ћурувија Фондација, ресорни синдикат Независност и Асоцијација независних електронских медија, Грађанске иницијативе, мисија ЦРТА, покрет Нови Оптимизам, БИРОДИ, Траг фондација, Дијалог.нет и Партнери Србија.

Измена правилника би значила да би у пракси телевизије попут Пинка и Хепија могле да готово целог дана емитују ријалити, уз оно што сматрају да је забавни и информативни програм, пише Данас.

Професор у пензији Факултета политичких наука Раде Вељановски објашњава да ниједан комерцијални пружалац медијске услуге није начелно у обавези да има петину садржаја поменутог програма, али колико тог програма треба да буде, то РЕМ треба да утврди истраживањима комуникационих потреба и кроз јавну расправу.

– То РЕМ до сада није радио па је на конкурсима за дозволе за национално покривање препуштао телевизијама да оне одреде шта ће имати на програму чак и када су конкурисала за дозволе општег типа. РЕМ треба да одвоји бар једну дозволу за програм који ће у целини бити образовни, културни, научни, дечји, каже Вељановски.

Потпредседник Удружења новинара Србије, Слободан Ћирић, иако претходно није имао увида у измењени правилник, констатује да неке телевизије ни до сада нису поштовале одредбе правилника којима је било предвиђено да петина садржаја програма буде културни, дечији и научно-образовни.

– Ово ми сада личи на легализацију постојећег стања, а то свакако не може бити добро за медијску сцену Србије, наводи Ћирић.

Новинар Недим Сејдиновић каже да ово није ништа изненађујуће или необично.

– РЕМ на овај начин правно формализује оно што је радио све ове године: режимске телевизије охрабрује да раде искључиво у интересу власти и свог новчаника, а супротно јавном интересу, то јест интересу грађана да буду квалитетно и истинито информисани, те да не буду пуки артикл којег националне телевизије продају похлепним и друштвено неодговорним компанијама, објашњава Сејдиновић.

Сматра да су ове компаније друштвено одговорне не би се рекламирале у оваквим медијима.

– И до сада су ове телевизије имале практично нула одсто квалитетног програма. Све се свело на примитивну пропаганду, шљаштећи кич, оријентално урликање, промоцију насиља, продају цигле, односно сваковрсну превару грађана, наводи Сејдиновић.

Извештај OEBS-a из 2004. оштро је критиковао косовске медије, нарочито РТК, због њиховог сензационалистичког и пристрасног извештавања о нередима у марту 2004. године. Проблем који је наглашен је била тенденција медија да умање или игноришу случајеве у којима су Срби били жртве насиља и штете на имовини.

Анализа медијских чланака косовских медија поводом обележавања 20. годишњице показује да је вец́ина поновила грешку из 2004. године и да медији, намерно или случајно, нису приказали размере патње и губитака које је српска заједница претрпела током немира, нити дали релевантан контекст.

Од седам анализираних медијских чланака утицајних косовских медија, ниједан није споменуо чињеницу да је насиље према Србима почело након објављивања лажне вести националног сервиса РТК.

Неколико медија је успутно споменуло да је „спаљено неколико српских куц́а и цркава“ без спомињања ко је то урадио. Ниједан чланак не даје информације о српским жртвама, броју уништених домова или оштец́ењу православних цркава и других српских културних објеката оштећених током два дана немира.

У неким текстовима су информације о насиљу, убиствима и културном разарању са којима су се суочили Срби потпуно изостављене, као да се нису десиле.

Недостатак контекста о српским страдањима је прилично очигледан када се упореди са чињеницом да вец́ина чланака садржи детаље о смрти троје албанске деце која су била катализатор нереда, као и о смрти и повредама Албанаца током нереда.

Овакав начин извештавања изгледа као покушај да медији појачавају наратив који даје предност само перспективи и патњи једне заједнице. Уз то се дехуманизује “друга страна” што је у супротности са основним новинарским принципима непристрасног и уравнотеженог извештавања о свим чињеницама.

Овакво једнострано извештавање које минимизира или изоставља детаље о насиљу над једном мањинском заједницом може послужити за релативизацију тих злочина у јавности и стварити нову генерацију младих који немају јасну слику о томе шта се заправо догодило 2004. или имају потпуно искривљену слику тог догађаја.

Шта су медији прећутали?

RTK: Чланак посредно спомиње да је током нереда дошло до паљења “православних верских објеката и кућа” без икаквог објашњења ко је то урадио, па се чини да су се они сами од себе запалили.

РТК је изоставио чињеницу да је вест о убиству дечака била лажна вест, да је мисија ОЕБС сачинила извештај у којем се каже да су албански медији погрешно представили или преувеличали изјаве једног од преживеле деце и игнорисали позиве на опрез од УНМИК-а и полиције УН-а.

РТК је иницијално поновио сопствену лажну вест. Након критике новинарских удружења и преко 50 новинара српског дела редакције РТК је изменио вест, која и даље не садржи информације из којих би особа која не зна ништа о марту 2004. – могла јасно и недвосмислено да закључи ко је започео нереде и ко је био мета напада.

ZERI: Чланак не даје никакве конкретне детаље или контекст о насиљу над Србима током нереда. Као и у вести РТК, споредно се спомиње да је дошло до паљења неких куц́а и верских објеката, не пише чије су то куће, не пише да су верски објекти заправо цркве и не пише ко их је запалио.

KALLXO: Ни помена о насиљу над Србима, о чињеници да су косовски медији објавили лажну вест, о томе да су неки Албанци широм косова нападали и таргетирали грађане српске националности.

KOHA: Чланак понавља лажну вест да је до насиља дошло “након што се троје албанске деце удавило у реци Ибар док су покушавали да избегну напад групе српских младиц́а” – не каже да је била у питању лажна вест. Није дат контекст о српским жртвама или оштец́ењу српске имовине и културних објеката. Не даје контекст да је део албанске заједнице изазвао нереде и палио имовину.

KLANKOSOVA: Нема информације о лажној вести, нити контекста да су албански протестанти таргетирали Србе. Наслов сугерише супротно, да протести немају везе са Србима већ да су били против УНМИК. Текст каже да је погинуло 19 особа, од тога 12 Албанаца, без информација да су погинули и Срби и да је њихова имовина спаљена, као и српске цркве.

GazetaExpress: Нема конкретног контекста у вези са српским жртвама или материјалном штетом над њиховом имовином и црквама. Нема објашњења да се радило о лажној вести, која је поново поновљена кроз цитирање премијера Куртија.

ATVLIVE: Ово је један од чланака који на крају вести каже: „Током ових нереда спаљено је неколико српских кућа и цркава.” Чланак наставља са: “Нешто слично се десило и са албанским куц́ама у већински српским крајевима.” Нема инфромације о лажној вести РТК, нити је дат контекст ко стоји иза паљења цркава и кућа Срба, нити о размерама насиља према мањинској заједници. Ставља се у исти конктест насиље на Косову са немирима који су се десили у Србији.

На основу анализираних медијских чланака, главни наратив који се чини да се форсира у већини медија о 20. годишњици мартовских нереда 2004. је онај који се првенствено фокусира на албанску перспективу и жртве.

Неколико кључних аспеката наратива у косовским медијима:

Приказивање нереда као оправдане „народне побуне“ против УНМИК-а

Неколико чланака, укључујући и оне из KOHA, KLANKOSOVA i ATVLIVE, карактеришу мартовске немире као „народни револт“ или „устанак“ усмерен против мисије УН на Косову (УНМИК) и њене политике. Овај наратив приказује насиље као разумљив излив јавног гнева, а не као кршење реда и закона и таргетирање мањинске заједнице.

Истицање албанских жртава

Вец́ина чланака садржи детаљне извештаје о троје албанске деце која су се удавила у реци Ибар, што је изазвало нереде. Имена и узраст деце су истакнути. Неки чланци се такође фокусирају на жртве и повреде међу Албанцима током сукоба са снагама безбедности. Међутим, готово ни један не наводи сличне детаље о српским жртвама или штети српској имовини и верским објектима.

Умањивање насиља над Србима

Ниједан од чланака не пружа адекватан контекст или статистичке податке о размерама насиља, убистава и разарања са којима се српска заједница суочила током немира. У неколико чланака у којима је споменуто да су цркве и имовина спаљени, нема никаквог објашњења да су то учинили Албанци који су изашли на протесте.

Прећуткивање информација о лажној вести

Ниједан од чланака не даје информацију да је РТК објавила лажну вест 2004, да је мисија ОЕБС у свом извештају потврдила да се радило о лажној вести.

Пребацивање кривице на Србе

Иако нису отворено оптужилии, неки чланци поткрепљују перцепцију да су немири изазвани извештајима о српском насиљу над албанском децом, што имплицира да су Срби били почетни провокатори, а тиме да је насиље и заслужено.

Доминантни наратив који пројектује вец́ина ових медијских чланака је онај који се усредсређује на албанске жртве, умањује или игнорише српску патњу, критикује УНМИК, а немире представља као разумљив испад против неправде – у суштини пружа оправдање или релативизује насиље дела албанског становништва против Срба на Косову.

Двадесет година касније, ови чланци потврђују критике ОЕБС-а о пристрасном, једностраном извештавању косовских медија које је подстакло тензије током марта 2004. године.

Мост је покренут у јеку рата, када су биле покидане све везе међу људима на простору бивше Југославије. Редакција је дошла на идеју да преко свог студија у Минхену, где се тада налазила, а потом и преко студија у Прагу, успоставља телефонски контакт између значајних личности политичког, културног и јавног живота из Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије, Црне Горе и Косова, а повремено и из Македоније и Словеније. Циљ је био да се провери да ли се и поред рата и поред убитачне пропаганде која је ширила мржњу, и поред сатанизације свега што није наша нација, наша вера, наше племе, може водити дијалог. Чинило се да је то немогућ подухват. Јер, тешко је било поверовати да је после Вуковара, после концентрационих логора у Босни и Херцеговини и опсаде Сарајева дијалог уопште могућан. Показало се, међутим, да на простору бивше Југославије има много људи који су спремни на дијалог и да се може разговарати чак и о најосетљивијим темама о којима није постојао ни минимум сагласности.

„Мост“ на известан начин представља сведочанство о томе да су дијалог и толеранција били могућни и у најтежим ратним временима, као и да мржња и ксенофобија нису природно стање на простору Западног Балкана као што су тврдили идеолози рата.

У Мосту се водио дијалог о распаду Југославије, судбини Босне и Херцеговине, сличностима и разликама између политичке сцене у Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори, полемисало се о ратним злочинима, улози Хашког трибунала, испитивале су се могућности успостављања покиданих културних веза између држава насталих на подручју бивше Југославије, разговарало се о односима између религијских заједница.

Ратне „Мостове“ најтеже је било радити са Сарајевом, јер су телефонске везе биле у прекиду. Једина могућност за разговор била је да учесник из Сарајева излажући се снајперима дође у сарајевски биро Радија Слободна Европа у коме је био сателитски телефон.

Мост је септембра 1994. године успоставио први јавни дијалог између Милошевићеве Социјалистичке партије Србије и Руговиног Демократског савеза Косова. Био је то „Мост“ у коме су учествовали Михајло Марковић, идеолог владајуће партије Србије, и Фехми Агани, потпредседник Демократског савеза Косова, уз Ибрахима Ругову, главни поборник политике ненасилног отпора српском режиму. Аганија су касније за време НАТО бомбардовања убили припадници српске полиције. Од тада је „Мост“ направио више од 150 српско-албанских дијалога. Радио Слободна Европа је у то време био једини медиј на коме се водио српско-албански дијалог. Он се у „Мосту“ никада није прекидао – ни у најгорим ратним временима за време Милошевићевог терора и НАТО интервенције када су многи саговорници Албанци били ван Косова, ни након завршетка рата када су Срби на Косову били изложени репресалијама, ни након проглашења независности Косова када је Београд прекинуо све везе са Приштином.

До сада је емитовано преко 1300 „Мостова“, а у њима је учествовало преко 2000 личности са подручја бивше Југославије. То су били представници власти, опозициони лидери, публицисти, писци, глумци, свештеници, научни радници. Иако је већина разговора имала карактер оштрих полемика, они су се одликовали културом дијалога, толеранцијом и спремношћу да се саслуша туђе мишљење.

„Мост“ је од првог дана био замишљен не само као радијска, него и као новинска рубрика. Преносили су га многи дневници и недељници у региону: у Србији је „Мост“ редовно преносио дневник Наша Борба, а потом њен наследник Данас, повремено и недељник Време, у Босни и Херцеговини дневник Ослобођење и недељници Дани и Свијет, у Хрватској двотједник Зарез, а повремено и дневници Вечерњи лист и Нови лист, у Црној Гори дневник Вијести и недељник Монитор, на Косову дневник Коха Диторе и у Македонији дневник Нова Македонија и недељник Пулс.

Дијалози вођени у „Мосту“ публиковани су у две књиге. Првих сто дијалога, насталих у току рата, објављени су 1998. године под насловом “Мост дијалога, разговори рату успркос”. Друга књига Мостова носила је наслов “Дијалог на бурету барута” и садржавала је српско-албанске дијалоге. Књига је објављена на српском и албанском језику. Поводом промоције албанског издања у Приштини је августа 2002. године одржан округли сто о српско-албанским односима који је окупио најпроминентије српске и албанске учеснике дијалога вођених у „Мосту“. То је био први скуп те врсте након рата.

Омер Карабег добио је за „Мост“ награду ”Југ Гризељ” која се додељује за достигнућа у истраживачком новинарству у служби развијања пријатељства међу људима. Добитник је и награде „Др Ерхард Бусек“ за допринос бољем разумевању у Југоисточној Европи коју додељује СЕЕМО – Медијска организација Југоисточне Европе

„Када сам кренуо да правим ‘Мост’“, каже Омер Карабег, аутор Моста, „руководио сам се оном мудром изреком – боље је хиљаду дана разговарати, него један дан ратовати. Показало да се може разговарати рату упркос, али на овим нашим просторима дијалог, нажалост, не спречава рат“, истиче Карабег.

Само 7% садржаја имало је укључену напомену о контактима за помоћ

100% централних актера највиралнијих текстова о анорексији и булимији су жене

Цинично „хаха“ било је на Фејсбуку најчешћа емоџи-реакција на виралне садржаје о нападу панике

Овај мониторинг указује на велике проблеме приликом медијског извештавања о темама из области менталног здравља и на потребу за променом медијског наратива када је ова тема у питању.

Препоруке:

Новинари који извештавају о менталном здрављу морају макар на основном нивоу бити едуковани о тој теми. Уз тренинге које реализују различите образовне институције и невладине организације, од велике важности су и лични напори да се прате резултати истраживања, трендови и иновације.

Теме које се тичу менталног здравља имају велики вирални потенцијал, што је показало и ово истраживање. Међутим, настојање да се повећа видљивости објава не би требало да буде праћено „ловом на бизарности“, када медији тенденциозно бирају специфичне случајеве, а потом актере (најчешће имплицитно) извргавају руглу.

Вишеструко се показало колика је важност тачне, професионалне, емпатичне и промишљене формулације наслова. Наслове најчешће карактеришу веома груб језик, хипербола, наслађивање муком актера, извлачење информација из контекста, па и дезинформације. У том смислу, веома је важно бирати наслове који адекватно одражавају суштину текста, не симплификују проблем, не генерализују и не стварају погрешна очекивања.

Сведочења особа које се суочавају с менталним тегобама требало би преносити с дужном пажњом, без тривијализације и провоцирања подсмеха. Јавне личности које иступају и говоре о својим проблемима у домену менталног здравља чине веома важну ствар, јер доприносе смањењу стигме и бољем разумевању конкретне тегобе.

Када се извештава о научним открићима у области менталног здравља, неопходно је избегавати спекулације, наводити тачне информације и контекст, а у онлајн садржајима пожељно је и линковање истраживања на које текст реферише.

Одговоран одабир новинских формулација о менталном здрављу подразумева и претходно промишљање о реакцијама публике.

Цело истраживање можете погледати у следећем документу: Цртице и сенке

Фондација је поделила данашњи текст ЦИНС-а у којем се наводи да су телевизије Пинк и Хепи отписале су Српској радикалној странци дуг од укупно око 100 милиона динара.

Новинар Александар Митић објашњава да се напад догодио у време када су Тони Блер и његов саветник Алистер Кембел почели кампању сламања отпора медија у земљама НАТО-а. РТС је био велики симболички циљ, наравно да су знали да нема никаквог војног ефекта, сматра историчар Предраг Марковић.

Четврт века је прошло, а за страдање шеснаест радника РТС-а није одговарао нико од оних који су извели напад, нити је у свету било суда који је био спреман да се тим случајем бави. Зашто је то лоше не само за Србију, већ и за свет у којем се тренутно воде два озбиљна рата која прете да прерасту у сукобе ширих размера у емисији Таковска 10 говорили су историчар Предраг Марковић, новинар Александар Митић, Драган Шуковић из техничког вођства у режији програма РТС-а и представник породица погинулих и радник РТС-а Мирослав Медић.

Драган Шуковић је био на смени у тренутку напада НАТО-а.

"Ја сам био на смени као и већину ноћи. Био сам један од млађих људи, 33 године тада. Радио сам у телекину тада. То је било једно огромно одељење које је емитовало већину програма", наводи Шуковић.

У тренутку напада, био је ту са својим венчаним кумом, који је погинуо, док је Драган тешко повређен.

"Имао сам 20 и кусур шавова, копчи на глави. Мене је гелер од бомбе погодио у најјачу кост, јагодичну. Тренутно, то се генерално и не види толико. Ми смо били закопани, нас двојица, до грла, од тог шута, од зида, од свега тога што је падало", сећа се он.

Ваздушни удар је, каже, био толико јак, да је одбацио трик сто, који је тежак тону и по, иза Цркве Светог Марка.

"Морам да напоменем, можда сам једини радник РТС-а који је био усмено суспендован у време бомбардовања, зато што сам тражио пре тога и причао људима шта ће се овде десити, на основу осећаја, виђења, претходних вечери и свега тога што се десило. Можда су ме прогласили лудим тада, али ипак нисам био луд", каже Драган.

Медић: Било је најављивано да је РТС могућа мета

Мирослав Медић радио је вече пре тога, док је његов брат Синиша радио кобне вечери.

"Судбина је тако хтела да смо се чули, односно били смо заједно 22. априла у родитељској кући и тако разговарали смо о ситуацији која је већ неко време била најављивана да је Радио-телевизија Србије могућа мета. Ја сам игром случаја и радио, односно снимао, ево овде из ове просторије, горе из режије, онај коментар Татјане Ленард, када је позивала НАТО да гађа ову зграду и да их ми чекамо овде. Она је то прочитала негде између пола седам и седам, када се снимају коментари за Дневник, и напустила зграду. Ја сам са мојим колегом Ацом Николићем, расветљивачем. Питали смо се погледом – па чекај, она ово прочита и оде кући. Шта ми да радимо?", сећа се Медић.

"Зашто ништа није предузето да се заштите запослени, били смо као глинени голубови"

Те вечери, додаје Медић, није било бомбардовања, али из ноћи у ноћ, сваким даном, све се више дизала тензија и почеле су да колају приче да је телевизија могућа мета.

"О томе сам причао са мојим братом и он ми је тада, 22. априла, кад смо разговарали, дошао из ноћне смене са Студија Б и каже – ми смо се изместили ноћас са врха Београђанке у хотел Парк и одатле ћемо да радимо ноћу. Изненадио сам се и рекао, свака част, како сте се ви изместили, а ови наши ништа не предузимају у том смислу. То је оно што нас и дан данас мучи као породице, што сам рекао и данас на помену, зашто нико ништа није предузео да се на неки начин заштите запослени, јер, као што сви знамо, бомбардовање ове зграде уследило је месец дана од почетка бомбардовања. Значи, постојали су сви услови да се преместимо на резервно место рада или да се, бар у време ваздушне опасности, склонимо из ове зграде, где смо били као глинени голубови", истиче Медић.

Митић: Нисам био изненађен, видео сам на КиМ да је НАТО кренуо у фазу терора

Др Александар Митић, научни сарадник Института за међународну политику и привреду, тада је био дописник АФП са Косова и Метохије, а касније дописник Танјуга из седишта НАТО-а у Бриселу.

Напомиње да је на КиМ бомбардовање НАТО-а заиста било бесомучно, без икаквих ограничења, тако да, када је чуо вест о нападу на РТС, није био изненађен.

"Једноставно, нисам био изненађен, с обзиром да сам видео да је НАТО кренуо у нову фазу, односно у фазу терора", истиче Митић.

Марковић: РТС био велики симболички циљ, наравно да су знали да нема никаквог војног ефекта

Историчар Предраг Марковић објашњава да је идеја бомбардовања цивилних циљева од почетка заправо једна злочиначка операција, а поготово идеја бомбардовања медијске куће.

"Ту ја мислим да су они насели сопственој пропаганди, да је РТС симбол српског режима. Зато нису бомбардовали и друге медијске куће које су биле много бучније у тој ратној пропаганди од РТС-а", наводи Марковић и додаје да су они ударцем на РТС заправо ударили не само на медиј, већ на један од великих симбола државе.

Подсећа да су погођени и зграда Централног комитета и зграда Генералштаба, у којој није било никога, али да су то симболичке казне за наш народ и државу.

"Наравно да су знали да нема никаквог војног ефекта. Ту су симболички циљеви и РТС је био велики симболички циљ", објашњава историчар.

Тони Блер и Алистер Кембел преузимају контролу – сламање отпора медија у земљама НАТО-а

Митић истиче да је јако важно разумети контекст у којем се догодио напад и да се радило о времену када је Алистер Кембел, спинмајстор и саветник за медије бившег британског премијера Тонија Блера, преузео контролу над целом медијском операцијом НАТО-а.

"Дакле, избацује досадашње, неуспешне НАТО пропагандисте, окупља најбоље пропагандисте из читаве Европе и креће у једну заиста потпуно другачију кампању уништавања сваког могућег отпора у земљама чланицама НАТО-а. Дакле, отпора против бомбардовања. У таквом једном контексту треба посматрати оно што се догодило неколико дана након тога, дакле почетак те једне кампање НАТО-а да се ућутка практично оно што се догодило, тај отпор који је већ почео после агресије, а који се поготово јавио у медијима након тог 14. априла и након напада код Ђаковице, који је био у неку руку прекретница", објашњава Митић.

Међународна размена РТС-а као "нож у срце НАТО-у"

Шуковић напомиње да ту постоји један јако важан детаљ, а то је међународна размена коју РТС као званични потписник има, а имао је и за време рата.

"Одавде су ишле многе слике, и Би-Би-Сија, и Си-Ен-Ена, и наше телевизије. И свих америчких телевизија. То је један од кључних елемената који НАТО-у не да није одговарао, него му је био нож буквално у срце. Значи, ми дајамо слободну слику коју неко хоће да узме или неће. Све слике су, колико ја знам, биле преузете", истиче Шуковић.

Они су сматрали, додаје Предраг Марковић, да ће ударцем у техничко срце РТС-а угасити ту нашу слику.

Да ли је Мокрањчеве руковети требало да буду знак да се напусти зграда

Мирослав Медић се сећа и да је његов брат Синиша, који је радио у режији програма, говорио да су спремљене касете са Мокрањчевим руковетима и да је речено да кад се пусте те касете, да је то знак да се напусти зграда.

"Али, нажалост, до тога није дошло, никад та касета није пуштена и ето, нико није јавио да изађемо и имали смо ове жртве", додаје Медић.

Шуковић, међутим, каже да никада није чуо за те касете. "То су можда знали неки људи, 90 одсто људи није имало појма о чему се ту ради, апсолутно. Систем организације у том тренутку за овакву кућу и овакве важности, а да не причамо о томе за број људи који ради ноћу у оваквој згради, и тако даље, тако даље. За мене је, лично, недопустив, апсолутно, недопустив", сматра Шуковић..

"Апсолутно нисмо имали никакав план, осим ми, индивидуално, смо правили неке планове. То је за мене апсолутно недопустиво", каже Шуковић.

"Зид ћутања" у Бриселу и скандалозан извештај комисије Хашког трибунала

Митић, који је касније био и дописник Танјуга из седишта НАТО-а у Бриселу, каже да је покушавао много пута да разговара са руководиоцима Алијансе на тему бомбардовања РТС-а, али да би сваки пут наилазио на "зид ћутања".

"Неприхватљиво је било да се уопште отвара та тема. Они су сматрали да је то завршено извештајем који је та комисија Хашког трибунала почетком 2000. године објавила, а по којем је напад на РТС био легитиман. То је један извештај који ја сматрам заиста скандалозним", истиче Митић.

Митић о разговору са портпаролком Карле дел Понте: Нисмо луди да сечемо грану на којој седимо

Сматрали су, објашњава Митић, да је РТС легитимна мета ако је коришћен и за војне сврхе, али никада нису дали доказ за тако нешто.

“Када сам разговарао са тадашњом портпаролком Карле Дел Понте, након њене прве посете Београду после 5. октобра и састанка са Коштуницом, тог једног непријатног састанка, ја сам у приватном разговору њу питао, па добро, чекајте, ја сам био на Косову и Метохији, видео сам 192 цивилне жртве које су убијене од стране НАТО-а. Хоћу да сведочим, погледајте РТС, имате сведоке, а имате онакве извештаје, скандалозне извештаје, шта је она мени одговорила? Насмејала се онако, каже, па нисмо овде луди да сечемо грану на којој седимо“, прича Митић.