Овај медијски издавач добио је недавно још 4.028.400 динара такође од Ниша, али по основу појединачних давања.

Укупна подршка за два пројекта, оба од Ниша, износи 15.928.400 динара чиме се ИНИ медиа "попела" на 14. место на листи организација које су добиле највише средстава на основу медијских конкурса у 2025. години. Такође, пројекат од 11,9 милиона налази се на шестом месту листе највећих додељених износа по пројекту у овој години.

Листа организација које су добиле највише новчаних средстава на конкурсима у 2025. години доступна је на ОВОМ ЛИНКУ.

Листа највећих додељених износа по пројекту на конкурсима у 2025. години доступна је на ОВОМ ЛИНКУ. 

Подсетимо, ИНИ медиа Ниш је у власништву Ало медиа система (51 одсто), који издаје новине и портал Ало, док је осталих 49 одсто власништво Бојана Аврамовића, који је био повереник СНС Пантелеј и директор Регионалне развојне агенције „Југ“. На изборе 2020. и 2024. ишао је самостално.

Ова фирма је издавач Ниш ТВ која је ове године кренула с емитовањем програма, иако није званично регистрована као медиј нити има дозволу РЕМ. Први гост Ниш ТВ тог 18. маја био је председник Србије Александар Вучић.

У Регистру медија уписан је само портал ове телевизије nistv.rs, али тек 28. августа ове године.

Преостала расподељена средства на другом конкурсу у Нишу

На нишком допунском медијском конкурсу фирма Висион Црафт из тог града добила је 5,8 милиона динара, Тривера 1,5 милион, Мина Медиа 1.480.000, Бора Медиа 650.000, а Продукција Наиса 1,2 милиона.

Од укупно 11 подржаних пројеката нашли су се и Глас Југа са 1,7 милиона, "Петар Пан 018" са 1.470.000, Објектив Ни Прес 400.000, продукција Лифефраме 300.000 и Еyе Медиа студио 180.000. 

DW се сада придружује бројним другим медијским организацијама, невладиним организацијама и фондацијама које су већ добиле ознаку „непожељне“, укључујући Радио Слободна Европа/Radio Liberty, Bellingcat, CORRECTIV, Репортере без граница и ТВ Дожд.

Шта значи ознака „непожељна организација“?

Према важећем руском закону, означавање као „непожељна организација“ чини сваку сарадњу са таквом организацијом кривичним делом које може бити кажњено високим новчаним казнама или чак затвором.

Кажњиво је чак је и дељење садржаја таквих организација, укључујући на друштвеним мрежама.

Како је реаговао DW?

Генерална директорка DW Барбара Масинг изјавила је да је потез руских власти још један знак да Кремљ жели да угуши сваку слободу мишљења у земљи.

„Русија може да нас означи као непожељну организацију, али то нас неће одвратити“, рекла је у саопштењу.

„Овај најновији покушај да се ућутка слободни медији показује отворено непоштовање руског режима према слободи штампе и открива његов страх од сопствених грађана — оних који траже информације, критички размишљају и желе да уче. ДW ће остати доследна у пружању новинарског садржаја, омогућавајући људима да формирају сопствено мишљење“, додала је Масинг.

Растући притисак на DW у Русији

Током протеклих више од три године, DW је све више осећала последице обрачуна Кремља са свим организацијама и медијима који се финансирају из иностранства.

DW је од марта 2022. у Русији означена као „страни агент“, а пре тога је била суочена са забраном емитовања. Московска редакција DW је била приморана да се пресели, а њен веб-сајт је блокиран на свим језицима широм Русије.

DW на руском језику достигла је 2025. око 10 милиона корисника седмично, углавном путем видео садржаја. То DW на руском чини једним од десет најпопуларнијих DW сервиса. DW такође производи DW Новости, дневни 30-минутни видео информативни програм на руском језику, а у Риги се прозводи сатирична емисија „Заповедник“.

Од марта 2024, DW -ов програм на руском језику укључен је и у пакет ТВ-Свобода („Слобода“) Репортера без граница. Овај пакет садржи око 20 независних ТВ и радио канала на руском језику, који се емитују путем сателита Eutelsat-Hotbird.

Како би заобишла цензуру руских власти, DW се све више ослања на дигиталне платформе и нуди алате за заобилажење блокада, као што су Тор прегледач, ВПН приступ и DW апликација.

„Упркос цензури и блокирању наших сервиса од стране руске владе, DW -ов сервис на руском језику сада допире до више људи него икада“, рекла је Масинг. „Наставићемо да извештавамо независно — о агресивном рату против Украјине и другим темама о којима је у Русији мало информација. Да би људи могли да формирају сопствено мишљење“, додала је.

Шта је DW?

DW је медијска кућа из Немачке. Као независни медиј, пружа непристрасне вести и информације на 32 језика. DW се фокусира на теме као што су слобода и људска права, демократија и владавина права, светска трговина и социјална правда, здравствено образовање и заштита животне средине, технологија и иновације.

DW -ови ТВ, онлајн и радио сервиси досежу 337 милиона корисника сваке недеље.

DW Академија образује новинарке и новинаре широм света, подржава развој слободних медија и подстиче ширење немачког језика кроз бесплатне програме за учење.

Новинари су на паузи скупштинског заседања покушали да сазнају у ком својству је у новосадској скупштини и да ли је он тај, који је напао сниматеља Тодоровића.

„Не могу да се сетим, ја не разумем о чему ви причате“, одговорио је Раонић, након чега су му новинари показали видео снимак на коме се јасно види да је Раонић особа која је грубо физички насрнула на сниматеља Тодоровића, после чега је сниматељ пао на асфалт.

Председница Скупштине Новог Сада Дина Вучинић је на том истом заседању 24. фебруара Раонића је изљубила и изгрлила, а на питање новинара да ли је Раонић изабран у Градско веће и зашто седи у првом реду на седници иако није одборник, она им је казала „Нисте пратили, он је мој добар друг“.

Тада новоизабрани градоначелник Жарко Мићин такође је изјавио да је Раонић његов пријатељ, али да неће бити „на функцији“, ако је против њега поднета било каква кривична пријава.

„Вук Раонић је мој пријатељ, дипломирани правник са озбиљним искуством. Ја сам намеравао да га одредим за свој ужи тим, али ћемо проверити, тражићу лично да тужилаштво достави да ли је против њега покренут било какав поступак. Ако није, то значи да он није крив за то“, рекао је Мићин и додао да му видео-снимак напада Раонића на сниматеља „није довољан доказ“ да га не постави на функцију.

Основно јавно тужилаштво у Новом Саду одбацило је 2. јула кривичну пријаву против члана Спрске напредне странке Вука Раонића.

Решење је према информацијама листа Данас, донето 20. јуна ове године, а за кривичну пријаву коју је испред Независног друштва новинара Војводине поднео адвокат Вељко Милић, тужилаштво каже да „не постоје основи сумње да је учињено кривично дело за које се гони по службеној дужности“, те да сматрају да „не постоје основи сумње да је осумњичени учинио кривично дело насилничко понашање“.

Раонић се теретио за кривично дело насилничко понашање.

„Са друге стране, како је неспорно да се у предузетим радњама од стране осумњиченог Вука Раонића стичу обележја истородног прекршаја, од стране тужилаштва биће поднет захтев за покретање прекршајног поступка због прекршаја вређање, вршење насиља, претња или туча“, појаснили су из тужилаштва у јулу листу Данас.

У анкети “Безбедност локалних новинара у дигиталном свету” учествовали су новинари и новинарке из 29 локалних редакција из читаве Србије.

На питање да ли су због извештавања о студентским протестима доживели ситуације у којима им је дигитална безбедност била угрожена скоро половина учесника у анкети је одговорила потврдно.

Тако је 37,9% учесника рекло да им је дигитална безбедност више пута била угрожена, 34,5% да им безбедност никада није била угрожена због овога, 17,2% каже да уопште није извештавало о студентским протестима, 6,9% да им је дигитална безбедност због овога једном била угрожена, док 3,4% каже да им је била угрожена дигитална безбедност због непристрасног извештавања које није имало везе са студентима.

Оне којима је дигитална безбедност била угрожена због извештавања о студентским протестима питали смо да нам кажу шта се тачно десило.

Више учесника наводи претње смрћу, увреде и опаске током извештавања са протеста, као и конкретан физички напад. Овакве ситуације доводе до реалног осећаја страха, несигурности и угрожености, посебно када онлине претње прелазе у оффлине контекст, пренели су нам.

Новинари су често називани „страним плаћеницима“, „издајницима“, „памфлетистима“ или политичким активистима. Овакво таргетирање има за циљ дискредитацију професионалног рада, додатно појачава притисак и ствара атмосферу непријатељства. Посебно је значајно што су неке етикете долазиле од учесника протеста или политичких структура, чиме поприма институционалну тежину.

Неки од одговора указују на последице таргетирања: локалне власти су престале да позивају новинаре на званичне догађаје, чиме се ствара осећај институционалне изолације и нарушава професионално функционисање редакције. Ово указује на шири притисак који превазилази само онлине увреде.

Поред вербалних напада, забележени су и технички инциденти — хаковање сајта, организовани негативни коментари и претње кроз директне поруке или мејлове. Неке редакције су изразиле и забринутост због могуће недовољно стабилне или заштићене инфраструктуре, посебно у контексту потенцијалних тенденциозних напада.

На питање „Да ли сматрате да сте добро информисани о томе шта је све угрожавање безбедности новинара у дигиталном свету?“, 48,3% сматра да јесу, 37,9% да нису, а 13,8% није сигурно да ли је добро информисано о овоме.

На питање: „Да ли сматрате да вам је безбедност у дигиталном свету некада била угрожена због Вашег бављења медијским радом?“, 48,3% је одговорило да можда јесте, али да нису сигурни; 44,5% је одговорило да им је безбедност у дигиталном свету била угрожена више пута, 3,4% да им је била угрожена једном, док је само 3,4% одговорило да им дигитална безбедност никада није била угрожена.

Када је требало навести шта им се дешавало што сматрају угрожавањем дигиталне безбедности због њиховог новинарског рада, новинари су давали различите одговоре.

Велики број испитаника наводи да су добијали претње смрћу, позиве на линч, најаве физичког напада, као и коментаре који сугеришу могућност „посете“ редакцији. Неки су примали претње преко порука, а други и преко позива са скривених бројева. Ово представља најтежи вид нарушавања дигиталне безбедности.

Учестале су увреде у коментарима, погрдни надимци, мизогини садржаји и оптужбе да су новинари политички пристрасни или нестручни. Код неких су забележене координисане кампање остављања лоших рецензија или негативних коментара, што указује на организоване нападе.

Један испитаник је навео озбиљан инцидент – отварање лажног Фацебоок профила са логоом медиј и лажним представљањем као новинар, чиме су грађани довођени у заблуду и делили информације погрешној особи.

Више пута су профили пријављивани масовно како би били уклоњени или блокирани. Један медиј је остао без Фацебоок странице на неколико дана.

На питање: “Да ли сте некада на сајту или профилу медија у коме радите видели негативне коментаре који вређају медиј или новинара/ку због етичког новинарског рада?”, “да, више пута” је одговорило 79,3% учесника, “да, једном” 10,3%, “не, никада” 6,9%, И 3,4% је одговорило са “не знам, не обраћам пажњу”.

На питање: “Да ли су некада у коментарима вас лично вређали због вашег етичког обављања новинарског посла? “, 51,7% је рекло “да, више пута”, “не, никада” је одговорило 24,1%, “да, једном” је одговорило 17,2%, док 6,9% каже да не жели да одговори на ово питање.

На питање: “Да ли сте некада добили претњу директном поруком зато што сте свој новинарски рад обављали етички?”, 48,3% је одговорило са “не, никада”, 24,1% са “да, више пута”, 17,2% са “да, једном”, док 10,3% није хтело да да одговор.

Оне који су имали оваква искуства подстакнути су до стране истраживача да напишу како су се осећали.

Бројни учесници у анкети наводе да су се осећали непријатно, узнемирено или „ужасно“, посебно када су поруке садржале претње смрћу, батинама, хапшењем, силовањем или другим облицима физичког насиља. Овакви коментари и поруке стварали су осећај страха и несигурности, јер су прелазили границу “обичног” интернет насиља и улазили у сферу директних претњи.

УВРЕДЕ, ОСПОРАВАЊЕ ПРОФЕСИОНАЛНОГ ИНТЕГРИТЕТА, ОПТУЖБЕ ЗА ПРИСТРАСНОСТ ИЛИ ЕТИКЕТЕ ПОПУТ „ПЛАЋЕНИК“ ИЛИ „НЕПИСМЕН“

Честа је појава да увреде, оспоравање професионалног интегритета, оптужбе за пристрасност или етикете попут „плаћеник“ или „неписмен“ изазивају осећај фрустрације, непријатности и демотивације. Посебно је тешко када напади долазе од политичких актера, локалних функционера или организованих група, што додатно појачава осећај неправде и притиска, пренели су нам учесници у анкети.

Код дела испитаника примећује се покушај емоционалног дистанцирања — неки наводе да „не обраћају пажњу“ на увреде или да су се навикли на такве коментаре. Ипак, и поред те дистанце, у одговорима се види да увреде и претње остављају траг, јер се помиње да „никоме не прија“ такав вид комуникације, чак и када се на њега свесно не реагује.

На позив да напиши како се осећају у одговору на питање : “У дигиталном свету (на свом сајту, друштвеним мрежама свог медија, свом личном профилу) осећате се:”, 55,2% учесника у анкети је одговоруило да се не осећа ни безбедно ни угрожено; 13,8% се осећа угрожено, 13,8% не размишља о безбедности у дигиталном свету, 13,8% се осећа безбедно, док 3,4% не зна који одговор да да на ово питање.

На питање: “Да ли када видите нови коментар на сајту или друштвеним мрежама медија за који радите одмах помислите да се десило нешто: “, 44,8% каже да не помисли ништа, 41,4% каже да помисли да се десило нешто негативно, 10,3% помисли да се десило нешто позитивно, а 3,4% каже да се осећа ништа јер је навикнуто на то.

На питање: “Да ли објављивање на сајту/друштвеним мрежама у вама буди осећај: “, 48,8% каже да буди осећај негативне неизвесности, 31% каже да не буди никакав осећај, 6,9% каже да буди осећај позитивне неизвесности, док остатак каже да зависи од тога шта се објављује, а 3,4% каже да буди осећај да раде оно што воле.

На питање: “Да ли сматрате да новинаре/ке у дигиталном окружењу највише угрожавају: “, 62,1% је одговорило да то чине чланови политичких странака који нису на високим функцијама, 13,8% каже да то раде функционери, 3,4% каже да то раде грађани који нису чланови ниједне политичке странке, док је остатак дао неодређене одговоре И не дефинише јасно друштвену групу која ово највише ради.

ВЕЋИНА ДИГИТАЛНЕ ПРЕТЊЕ НЕ ПРИЈАВЉУЈЕ

На питање: “Уколико Вам је дигитална безбедност икада у каријери била угрожена, да ли сте то пријавили надлежним органима?”, 48,3% није пријавило, 24,1 каже да им дигитална безбедност никада није била угрожена па нису имали шта да пријаве, док је 17,2% пријавило свом новинарском удружењу, а 10,3% је пријавило полицији.

На питање због чега нису пријавили угрожавање безбедности у дигиталном свету, новинари су давали различите одговоре. Многи испитаници наводе да претње доживљавају као „празне приче“, увреде или нешто што не прелази праг озбиљног ризика. Због таквог доживљаја инциденти се сматрају нечим што „не вреди пријављивати“, па самим тим остају без реакције. Јасно је присутан осећај институционалне немоћи или неповерења – део испитаника експллицитно наводи да нема поверења у институције или да „нема коме да се пожали“.

Овај став указује на дубоко укорењено уверење да формална пријава неће довести до конкретне заштите. Код неких је разлог практичне природе – пријављивање захтева време, енергију и процедуру за коју испитаници сматрају да је превише захтевна у односу на могуће користи. Ово указује на доживљену неефикасност процеса пријаве.

Питали смо новинаре који су пријавили угрожавање безбедности како су институције реаговале и да ли су задовољни реакцијом институција.

Најчешћи образац је потпуна неефикасност система: пријаве се подносе, али повратних информација нема („ни на једну до сада поднету пријаву нисмо добили одговор“, „никакав“). Ово ствара осећај институционалне пасивности и обесхрабрује даље пријављивање.

У неким случајевима одређени поступци јесу покренути (нпр. допис новинарског удружења, позив из тужилаштва ради потврде пријаве), али испитаници наглашавају да се тиме ништа суштински није решило. Увреде остају некажњене, а институционалне интервенције се доживљавају као формалне, без стварног исхода.

Неколико одговора изражава непосредно незадовољство („нисам била задовољна“, „мислио сам да је обављен посао“), што указује на губитак поверења у механизме заштите и осећај да институције не испуњавају своју функцију.

На питање: “Да ли знате које су процедуре за пријављивање угрожавања безбедности у дигиталном свету?”, 41,4% је одговорило “да, у потпуности сам упознат/а са процедурама”, 34,5% је делимично упућено у процедуре, 13,8% зна основно о процедурама, док 10,3% уопште није упућено у процедуре.

“Ствар са медијима је неизвесна колико и са променом режима, колико и са овим што они свакодневно спроводе”, каже Обућина.

Подсетимо, управа Н1 Групе и партнерских редакција Нова С, Нова.рс, Данас и Радар упутили су званичну понуду власницима тих медија, БЦ Партнерс и United Group, за преузимање сто одсто власништва над информативним медијима у Србији и региону, што су они одбили јер „не желе да продају медије трећој страни“.

Такође, упрограмски директори и главни уредници медија који послују у оквиру компаније United Media послали су писмо Европској комисији, Европском парламенту, Савету Европе и међународним новинарским удружењима, како би их упозорили на дешавања која, како кажу, представљају „директан ризик за уредничку независност и интегритет редакција“.

Са позиције уреднице Дневника на телевизији Нова каже да, иако су и њој многе ствари у случају продаје СББ-а биле нејасне, једна ствар била је јасна – да медији нису продати.

“Сада се испоставља, неколико месеци касније, да су медији у тој великој бизнис трансакцији били врло важни, иначе ми сада не бисмо разговарали о судбини медија. Медији су ту били у игри, на који начин, ја то не знам, али јесу били, то је једна ствар која ми је јасна. Друга ствар која ми је јасна јесте да постоји сукоб на релацији већински власник БЦ Партнерс и мањински власник Шолак”, објашњава саговорница Н1.

Тај сукоб је почео сменом Драгана Шолака, сматра Обућина и додаје да се он наставио на суду, кулминирајући објавом аудио снимка у коме се тражи смена и Александре Суботић што представља, како каже, смањење Шолаковог утицаја.

“Ми смо чули шта је већински власник обећао Вучићу, али већински власник је нека обећања дао и нама. У првој тури је рекао да неће бити притиска на уређивачку политику. У другој тури је одговорио на ову понуду о преузимању, па је рекао да неће продати ни нама, а ни неком трећем лицу. И у трећој је рекао да иде реорганизација, да нећемо моћи да будемо у шест фирми, већ у једној”, објашњава уредница Дневника на телевизији Нова.

Подсетимо, ОЦЦРП и КРИК објавили су крајем августа аудио-снимак разговора између Стена Милера, генералног директора United Group и Владимира Лучића, директора Телекома Србија, у коме се чује да Лучић каже да је председник Александар Вучић тражио смену директорке фирме United Media под чијом управом раде медији Н1, Нова С, Данас и Радар. Снимак разговора Лучића и Милера КРИК је објавио на свом Youtube каналу крајем августа.

Она ипак додаје да оно што јој није јасно јесте шта је намера иза оваквих одлука.

“Наша невоља и оно што ми није јасно, а то је оно што нас све узнемирава, јесте шта је намера. Дакле, мени није много логично да од нас направе Информер. Јер зашто би неко уништавао вредност свог капитала? Осим ако то сад опет није договорено”, каже Обућина.

Поставља питање и зашто би БЦ Партнерс “уништавао нешто што је вредно и покушао да сведе један другачији медиј на оне којих има 300”.

“Друга ствар, све и да је то намера, ја хоћу људима да кажем да се слободна реч неће угушити, наћи ће се неки модел. Није ово ни први ни последњи пут да се медији налазе у оваквој ситуацији”, каже саговорница Н1.

Обућина додаје како је највећа заштита новинара да ради “професионално и јавном интересу”.

“Ја бих на пример јако волела да ми дође неки уредник и каже да у мом Дневнику нема друге стране. Па да га ја питам због чега је нема? Је л’ је нема због мене или због власти?”, каже Обућина.

Подсећа и на речи председника Србије Александра Вучића, који је почетком године рекао да ће у новембру “бити отпуштања”, што се, како каже, ипак није десило.

“Отпор је у томе да радимо професионално. Отпор према свакој врсти притиска, одакле год она долазила”, закључује саговорница Н1.

Врховни суд је оценио да су „Таковске новине“ спорни текст објавиле у складу са Законом о јавном информисању и медијима, те да је реч о теми од јавног интереса. У пресуди се наводи да је Ковачевић, као носилац јавне функције, дужан да трпи шире границе критике у вези са обављањем своје дужности.

Како је образложено, текст који је био предмет спора представља верно и потпуно пренето саопштење политичке организације, без изношења непримерених вредносних судова или закључака о кривичној или правној одговорности тужиоца.

Одбијањем ревизије, пресуда Апелационог суда постала је правноснажна, чиме је окончан судски поступак покренут због објављивања саопштења Групе грађана „Победи и спаси општину Горњи Милановац“ из децембра 2020. године.

Правоснажним окончањем поступка, Дејан Ковачевић је дужан да исплати више од 300.000 динара на име трошкова парничног поступка.

Хронологија случаја

• 3. децембар 2020.
  „Таковске новине“ објављују саопштење Групе грађана „Победи и спаси општину Горњи Милановац“ под насловом „Обелодањена махинација Ковачевића“, на странама предвиђеним за саопштења политичких организација.
• 18. новембар 2021.
  Пред Вишим судом у Београду почиње судски поступак по тужби председника општине Горњи Милановац Дејана Ковачевића, који је затражио накнаду нематеријалне штете због повреде части и угледа.
• 4. септембар 2023.
  Виши суд у Београду доноси првостепену пресуду којом се „Таковске новине“ и њихов уредник обавезују да тужиоцу исплате 100.000 динара на име нематеријалне штете.
• 5. фебруар 2025.
  Апелациони суд у Београду преиначује првостепену пресуду и одбија тужбени захтев, оцењујући да је објављени текст тема од јавног интереса и да није дошло до повреде части и угледа.
• 11. септембар 2025.
  Врховни суд Србије одбија ревизију тужиоца као неосновану, чиме пресуда Апелационог суда постаје правноснажна и поступак је коначно окончан.

Панић планира и наставак, као и нову књигу о политичким дешавањима у Пироту у последњих 40 година.

"Оваква одлука Одбора представља завршни чин процеса који је од самог почетка обележен нетранспарентношћу, произвољним тумачењем закона и вишеструким кршењем јасно прописаних процедура против којих су се предлагачи борили у сваком кораку. Уместо да Одбор искористи могућност да и сада исправи очигледне неправилности и обезбеди минимум законитости, на крају је одлучено да се политичком одлуком затвори простор за избор легитимно номинованих кандидата", навело је четворо изабраних чланова Савета РЕМ.

Током овог процеса, како су додали, од јавности се није тражило да учествује у законитој процедури, већ да пристаје на политичке договоре мимо закона, на неформалне притиске и на решења која нису утемељена ни у Закону о електронским медијима, ни у основним принципима владавине права.

"Такав приступ је увек био, а и сада остаје неприхватљив", поручили су у јавном писму, достављеном ФоНету.

Kако су додали, Савет РЕМ који би био конституисан на основу овакве одлуке Одбора, без отклањања утврђених неправилности и без поновљеног гласања, не би могао да се сматра независним телом.

"Већина у таквом Савету не би била независна, нити би уживала поверење јавности", навели су изабрани чланови Савета РЕМ, сматрајући да ни Европска унија и друге међународне институције не би могле да признају такав исход као испуњење реформских обавеза Републике Србије.

Имајући то све у виду, најавили су да ће у петак, 19. децембра, у 12 сати, званично поднети оставке на чланство у Савету РЕМ уколико Народна скупштина до тог тренутка не понови гласање и изврши избор између два легално утврђена кандидата.

Јавно писмо скупштинском Одбору за културу и информисање упутили су у циљу транспарентности њихових конкретних корака, али "и као јасан запис: одговорност за неуспех да се конституише независан Савет РЕМ-а лежи искључиво на политичкој већини која је свесно одлучила да закон подреди политичком интересу".

Одбор Скупштине Србије за културу и информисање утврдио је данас листу од два кандидата за члана Савета РЕМ које су предложили национални савети националних мањина, а то су Сретен Јовановић и Иштван Боџони.

Одбор није усвојио приговор Грађанских иницијатива поднет поводом, како је наведено, незаконитости у поступку за избор кандидата на предлог националних савета националних мањина.

Одбор је одбио да се у дневни ред данашње седнице, на предлог посланице Народног покрета Србије Иване Роквић, уврсти и Извештај о актуелним проблемима у Народном позоришту у Београду, као и Извештај о неспровођењу и кашњењу јавних конкурса у култури, који је предложио посланик Зелено-левог фронта Радомир Лазовић.

Упркос јасним алузијама на нацистичке творевине из периода Другог светског рата, стручна служба РЕМ-а сматра да су се ове квалификације појавиле „у контексту актуелне политичке ситуације“ и да представљају тек „својеврсну критику и суд о уређивачком деловању“.

Према служби, критика је изнета „од стране актера који се налазе на супротстављеној страни политичког спектра“.

„Реч је о телевизијама које у односу на актуелни политички тренутак имају суштински опречне приступе и Регулатор нема могућност да се упушта у питање исправности једног или другог приступа, и не може да утиче на уређивачко право медија да износе критичке ставове о другом медију“, оцењује се извештају.

Божић: Демонизација запослених на Н1 и Новој С

Директор Н1 Игор Божић за Цензоловку каже да се пита „да ли то треба неки наш новинар да страда да би то био доказ за РЕМ да оно што се изговори у јавном простору може да подстакне насиље“.

„Овде је очигледно да се ради о демонизацији људи који раде на Н1 и Новој С и сматрам да оваквом одлуком људи у стручној служби релативизују претње. Питао бих како би им било када би и њих константно таргетирали провладини медији, када би их називали ‘усташама’. Да ли би то била критика или би је сматрали претњом?“, каже Божић.

У пријави РЕМ-у коју су поднели пуномоћници Н1 и Нове С скреће се пажња на део програма ТВ Студио Б који „толерише и подстиче непримерен и неприхватљив говор мржње“. Подвлаче емисију „Београде, добро јутро“ од 1. августа када је речи „НДХ1“ и „Нова СС“ изговарао Синиша Вучинић, члан главног одбора Српске напредне странке (СНС).

„Водитељ емисије ни на који начин није упозорио саговорника да је реч о недозвољеном говору, нити се од истог на било који начин оградио“, стоји у пријави.

Које су последице? Да ли овакви изрази могу угрозити безбедност новинара Н1 и Нова С?

Они годинама редовно бивају нападани и вређани на улици док обављају свој посао. Још увек траје потрага за особом која је 20. новембра – у само једном у низу инцидената – напала репортерску екипу Н1 испред шаторског насеља познатог као „Ћациленд“ и разбила им камеру и статив.

Увредљиво ословљавање телевизија Н1 и Нова С (као „НДХ1“ и „Нова СС“) нарочито је опасно, сматрају подносиоци пријаве, управо зато што распирује нетрпељивост, а запослени се антагонизују и излажу опасности.

Стручна служба РЕМ-а сматра супротно. Закључак овог тела је да квалификације „нису имале за циљ да изазову нити су изазвале насиље против подносиоца пријаве“.

„Такође се не може прихватити аргумент у којем се грубе квалификације на рачун медија као таквог аутоматски рефлектују на запослене у том медију и представљају опасност у целини или делимично.“

Како то Н1 може бити „нацистичка“, а да то не важи за њихове новинаре?

„Одакле су извукли закључак да нема насиља, када видимо колико пута су наше екипе нападане само у последњих годину дана. Брутално су разбили нашу опрему пред очима полицајаца. Како не виде које смо све претње добијали директно на нашем сајту од људи који сматрају да оно што се говори у јавном дискурсу заправо треба да им буде оправдање за те претње“, каже Божић.

То што су урадили, сматра он, врло је неодговорно. „Такву врсту јавног речника они легитимишу, што значи да ће и други наставити да поступају исто, јер ће видети да никаквих последица неће бити.“

РЕМ не штити „правна лица“, као да иза њих не стоје људи

У пријави РЕМ-у додаје се да изрази „НДХ“ и „СС“ носе „изразито негативну и трауматичну симболику“ и да „евоцирају дубоко укорењене историјске трауме“.

„Због своје историјске тежине, ови појмови не представљају само политичке или идеолошке етикете, већ су у јавној свести синоним за бруталност, нељудскост и систематско уништавање читавих заједница“, пише у пријави.

На овај начин би њихова употреба – посебно када се упућују према новинским кућама – имала јасну последицу да се медији представе као непријатељске организације.

Стручна служба се још једном није сложила. Прихватају да су телевизије означене „називима који имају јасно нацистичко обележје“, међутим, истичу да узимају у обзир „да је реч о правним субјектима“.

„Одредба која се односи на заштиту од говора мржње обухвата широк спектар потенцијално осетљивих група на које се заштита од говора мржње може односити и не предвиђа да се регулаторна заштита може применити на правна лица“, оцењује се у закључку.

Да ли РЕМ има две стручне службе: Поступци против Пинка и Б92

За разлику од случаја ТВ Студио Б, раније ове године Служба за анализу и надзор РЕМ-а предложила је покретање поступка против Пинка и Б92 и то због приказивања филма у којем се таргетирају управо телевизије Н1 и Нова С.

Анализирали су „Зло доба“, видео-урадак иза ког стоји Центар за друштвену стабилност, организација блиска режиму. Описали га речима: криминализација, дехуманизација, недостатак веродостојних информација, врста несвојствена телевизијском медију, памфлет…

У „Злом добу“ новинари Н1 и Нове С циљају се „противно основним начелима професионалног новинарства, уз дискредитовање, омаловажавање без веродостојних информација“, што је, како наводе, „на граници политичке пропаганде“.

Поступак, ипак, није имао ко да покрене. Јер Савет РЕМ-а практично не постоји дуже од годину дана. Старом је мандат истекао 4. новембра 2024, а избор новог тече споро, уз много неправилности, нелогичности и контроверзи.

Четворо тек изабраних чланова Савета РЕМ-а у новембру је поднело оставке. Родољуб Шабић, Ира Проданов Крајишник, Милева Малешић и Дубравка Валић Недељковић саопштили су да је то „једини частан и одговоран корак“ јер не пристају да буду „бирани у процесу који политику ставља изнад закона“.

Промоција је окупила бројне поштоваоце Хуга Рушевљанина,спортске раднике и пријатеље аутора,потврђује да се сећање на овог великана и даље чува с посебном пажњом и емоцијом.

Такође, како се додаје из РСФ, и сама накнада за лиценцу – камен темељац швицарског модела – доводи се у питање.

Ова мјера, како је објашњено из РСФ, дио је владиног програма штедње који је тренутно у Парламенту, и која би угрозила допринос Швицарске јавним емитерима на француском језику – TV5Monde и њемачком – 3Sat.

Такође, како се додаје, уз ове мјере, ССР је најавио да ће до 2029. године укинути 900 радних мјеста, што је резултат постепеног смањења накнаде за лиценцу за емитовање програма, о чему је одлучено 2024. године.

Накнада ће пасти са 335 швицарских франака на 300 франака у 2029. години. Такође, 8. марта, швицарски грађани ће гласати о радикалној иницијативи чији је циљ смањење индивидуалне накнаде за лиценцу на 200 франака и укидање накнаде за предузећа, што би ефективно преполовило укупно финансирање јавних емитера.

„Слабљење вишејезичних, независних јавних сервиса доступних глобалној публици представља слабљење кључног штита против дезинформација и транснационалних манипулација. Ситуација је још више забрињавајућа с обзиром на то да је швицарски медијски пејзаж већ под интензивним економским притиском, обиљеженим све већом концентрацијом медија и слабљењем многих редакција“, рекао је Денис Масмејан, генерални секретар РСФ-а у Швицарској.

Упутио је и позив Парламенту да одустане од ових резова и да дугорочно гарантује будућност Swissinfo, TV5Monde и 3Sat.

„Поред буџетског питања, овдје је у питању очување плуралистичког, независног медијског екосистема који је отворен према свијету“, додао је.

Европа преиспитује модел финансирања јавних сервиса

Из РСФ-а је истакнуто да је изазов финансирања јавних медија у Швицарској дио ширег регионалног тренда те се подсјећа да се такође расправља и о финансирању јавних сервиса у Чешкој, Литванији, Пољској, Уједињеном Краљевству, Француској и другим мјестима. У свом недавном извјештају „Притисак на јавне медије: одлучујући тест за европске демократије“, РСФ подсјећа да је упозорио на изазове с којима се сектор суочава у Европи.

„Широм Европе јавни сервиси суочавају се с вишеструким изазовима, а већина њих се врти око пропитивања њиховог финансирања. Економске, технолошке, геополитичке и кризе повјерења се преклапају, те нас подсјећају да – будући да припадају јавности – ове институције морају бити заштићене и ојачане, а не ослабљене. Очекујемо да ће Швицарска, која је рангирана на 9. мјесту од 180 земаља и територија на Свјетском индексу слободе медија РСФ-а, поставити примјер када је у питању заштита јавног емитовања“, изјавила је Anne Bocandé, уредничка директорица у РСФ.

Покренута петиција за очување јавних сервиса

Према саопштењу РСФ-а, ССР, који производи садржај на сва четири швицарска национална језика, посебно путем Radio Télévision Suisse (RTS), суочава се с дубоким превирањима на медијском тржишту и постепеним падом прихода од претплате. Истакнуто је да је ССР назначио да мора уштедјети 270 милиона швицарских франака до 2029. године, што ће укључивати ​​укидање 900 радних мјеста с пуним радним временом.

Финансирање Swissinfo.ch, TV5Monde и 3Sat тренутно се ослања на јавна средства, од којих половину осигурава ССР а самим тим и претплата, а половину намјенски савезни буџет. РСФ наводи да влада намјерава укинути управо тај допринос државе. ССР-у би такође било забрањено компензирати те губитке тиме што би се прекомјерно ослањао на накнаду за лиценцу, односно повлачио више средстава из ње. Посљедице ових промјена биле би те да би Swissinfo.ch изгубио половину свог буџета, док би се TV5Monde и 3Sat суочили с еквивалентним смањењима, чиме би се ослабило присуство Швицарске у међународном медијском пејзажу.

Сwиссинфо – чији језици емитовања укључују руски и арапски – привлачи око 45 милиона посјета wеб страници годишње. РСФ наглашава да је овај сервис, поред тога што је намијењен више од 800.000 швицарских грађана који живе у иноземству, већ је његова мисија и пружање поузданог новинарства широм свијета, укључујући и ауторитарна окружења.

Наведено је и да Сwиссинфо редовно добија признања за квалитет медија који објављује Fög Institutе остаје једини швицарски медиј цертифициран према Journalism Trust Initiative (JTI), професионалном стандарду који додјељује независна ревизорска кућа.

ТV5Monde, канал основан 1984. године, којем Швицарска доприноси са око шест посто буџета, досеже више од 350 милиона домаћинстава у преко 200 земаља.

Као одговор на наведене пријетње, РСФ пише да се њихов огранак у Швицарској придружио коалицији организација у покретању петиције којом позива Парламент да одустане од ових смањења и гарантује дугорочну будућност Swissinfo, TV5Monde и 3Sat.

Прошло је седам година од када је 12. децембра 2018. новинару портала Жиг инфо из Гроцке Милану Јовановићу запаљена кућа у Врчину. Злочин је организовао тадашњи председник општине Гроцка и функционер Српске напредне странке Драгољуб Симоновић. Кућа је запаљена усред ноћи, док је спавао. Он и супруга Јела Дељанин су преживели само захваљујући њеној присебности и храбрости, успели да изађу из куће у којој се ширио пламен. Јовановић је због дима био омамљен, био је под утицајем лекова, али је супруга успела да га извуче на отворено.

У пожару је тешко оштећена кућа, док су гаража и аутомобил уништени.

У априлу 2024. године Драгољуб Симоновић правоснажно је осуђен на четири године затвора. Као непосредни извршиоци осуђени су Александар Маринковић на четири године затвора, Владимир Михајловић на три године и Игор Новаковић на две и по године затвора.

Ипак, за Јовановића овај поступак још увек није завршен, јер још увек не може да наплати материјалну и нематеријалну штету коју је претрпео.

Трајно нарушеног здравља, великим делом због последица удисања дима и трауме коју су преживели супружници Јовановић, новинар још увек обија врата судница.

Јовановић за Цензоловку каже да је проблем у нашем правосудном систему што поступци трају по неколико година, а могу да се заврше у два, три рочишта.

„Починиоци су осуђени. Пресуда је могла бити донета за надокнаду штете уједно са пресудом њима. Све је то могло бити завршено, а не да траје седам година. Седам година ја се вучем од суднице до суднице, од лекара до лекара, захваљујући њима“, каже Јовановић.

Отезање поступка како не би платили реновирање куће коју су спалили

Он се прибојава да никада неће доћи до краја, да то неће доживети.

„Моја адвокатица Ана Матић је поднела тужбу за надокнаду материјалне штете. И замислите ви њихову дрскост и безобразлук – они улажу жалбу на ту тужбу, тврде да је неоснована јер сам реновирао кућу па ми као сада није потребна никаква материјална надокнада за то што су они урадили. Ево колико времена је прошло, а Апелациони суд никако да ту њихову жалбу одбаци као неосновану, јер неоснована јесте“, наводи Јовановић.

Због чега Апелациони суд толико дуго не доноси никакву одлуку? Да ли због неефикасности правосуђа или неко врши притисак на суд? Јовановић каже да има сазнања о могућем утицају на суд преко рођака једног од оптужених.

Апсурдни разлози одлагања: Забела није довела Симоновића на саслушање

Јовановићева адвокатица Ана Матић за Цензоловку каже да су у току две парнице: једна за надокнаду материјалне, а друга за надокнаду нематеријалне штете.

„За накнаду материјалне штете поступак је био у прекиду до окончања кривичног поступка. После окончања кривичног поступка поднели смо захтев за наставак и Виши суд у Београду је донео решење о наставку. Против овог решења су се тужени жалили. Предмет стоји од маја у Апелационом суду у Београду ради одлучивања о тој бесмисленој жалби. Ми смо поднели ургенцију, а из суда су нам рекли да нисмо баш хитни, али да ће имати у виду“, каже Матић.

Тужба за накнаду нематеријалне штете је активна пред Другим основним судом. Једино Новаковић има имовину регистровану на њега и донета је привремена мера којом му се забрањује располагање. Он се жалио на ову одлуку. Предмет ће ићи на Виши суд ради одлучивања о жалби. После тога следи вештачење, па пресуда“, објашњава адвокатица.

Она каже да ове парнице трају дуго из апсурдних разлога.

„Нема неког препаметног одговора због чега све толико траје. Рецимо, пре неки дан је одложено јер Забела није довела Симоновића на саслушање“, каже Матић.

„Имам сазнање да они утичу на тај поступак да што дуже траје. Свесни су мојих година и година моје супруге, и тога да смо болесни захваљујући њима. Моја супруга седам година не спава ноћу нити сме да заспи од страха. Ја се лечим нон-стоп зато што су ми знатно оштетили плућа и дишем помоћу кисеоника. Они су свесни да ми нећемо још дуго живети и циљ им је да овај судски поступак траје што дуже, тако да избегну надокнаду материјалне штете“, каже Јовановић.

Он указује на то да је данас безбедност новинара много угроженија него пре седам година када му је запаљена кућа.

„Могу да вам кажем да је знатно, знатно теже сада него што је било пре седам година, јер сад су ти напади све отворенији. Пре седам година су се барем мало устручавали и није било толико јавног таргетирања новинара. Ово је сада отворени лов на новинаре, тако да нека је вама, млађима, Бог у помоћи. Ја сам избегао смрт, а ви се млади чувајте. Јер ово више нема везе са политиком, ово није политика, ово је организовани криминал. Ја сам, додуше, то причао и пре седам година, ако се сећате моје приче, да ово није власт, ово није странка, ово је мафија. Криминал је ушао у све поре друштва и грађани ће имати велики проблем да се ослободе ове мафије“, каже Јовановић.

Једина тужба коју је Јовановић добио у своју корист је она коју је поднео против Симоновићевог адвоката Ивице Вуковића због клевете. Адвокат је у изјави за медије лагао, оптуживши Јовановића да је, када су му палили кућу, пуцао из пиштоља на извршиоце.

Изјава због које је адвокат осуђен дата је 2020. године испред зграде суда за Телевизију Н1. Вуковић је тада изјавио:

„Конкретно, упорно се понавља прича оштећеног Јовановића да је на њега пуцано, иако је готово 100% утврђено да је он тај који је пуцао на лице које је извршило паљевину, што је вештак по месту налажења чаура утврдио…“

Суд је обавезао Вуковића да Милану Јовановићу исплати 100.000 динара на име накнаде нематеријалне штете, као и да плати 298.600 динара за трошкове парничног поступка.

Јовановић каже да је Вуковића тужио јер адвокат није желео јавно да му се извини за ту неистину.

„Могу да схватим да адвокат лаже у судници јер му је то посао. Ја сам лажи господина Вуковића врло пажљиво слушао у судници, рачунао сам да је он плаћени лажов. Али сам се згрозио кад је изашао испред суднице и у изјави за медије наставио да понавља лажи. На следећем рочишту сам га питао зашто то ради, а он је одговорио да га је обмануо колега, адвокат који брани Маринковића. Ја сам му рекао да од њега очекујем јавно извињење јер је свестан да је лагао. Знате ли шта ми је тада господин Вуковић рекао? ‘Извини, Милане, јер ако се ја теби јавно извиним, Симоновић ће ми повући пуномоћје и изгубићу огроман новац. Мени не пада на памет да то урадим.’ Е, то су његове речи. Замислите тај безобразлук“, каже Јовановић.

Бивши уредник ноћних вести РТС-а, који је смењен са те функције након неумесно изговорених увреда упућених становницима Ћациленда, за штрајк се одлучио након што је Управни одбор (УО) РТС-а донео препоруку којом позива генералног директора РТС-а Драгана Бујошевића да размотри могућност и преиспита меру отказа уреднику ноћних вести, а на коју Бујошевић већ неко време не одговара.

Управни одбор РТС-а упутио је позив генералном директору након обраћања Ивана Плавшића том органу и директору „с обзиром на специфичне околности које се односе на радни, животни, здравствени и социјални статус и положај запосленог у односу на утврђене елементе повреде, као и досадашњи рад запосленог, који се може ценити као олакшавајућа околност“.

Подсетимо, Плавшић је у младости остао у инвалидским колицима, а као млад новинар, студент у колицима, дошао је на телевизију да буде глас милион и нешто људи са инвалидитетом.

– Управни одбор РТС-а усагласио се да директор телевизије ревидира свој став по питању мог отказа. Бујошевићу мандат истиче 3. фебруара. Ако хоће на крају мандата да има мртвог човека, да ме носи на души, ја немам никакве проблеме. Ступићу у штрајк глађу, па да вам кажем – боље часно мрети него као бедник живети. Јер ја ћу свакако на улици да завршим ако директор као колега, као професионалац, као човек не седне и каже: “Дајте то да решимо.”

Ако сам погрешио, казна треба да буде примерена, не одсецање главе. Мој живот у овом тренутку зависи од Драгана Бујошевића. Мој живот и мој опстанак. Ако жели да ме осуди на смрт, нека дође као частан човек, јер “није српски ћутати”, нека узме пиштољ од обезбеђења из РТС-а и нека испали метак у мене. Слободно. Нећу да бежим, стојим код споменика легенде Миће Орловића. Бар ће његов дух да ме чува. А Бујошевић нека пуца у мене ако сматра да сам кривац, а нема срца да као човек помогне – каже Плавшић.

Невезано да ли се слаже или не са неким стварима које се дешавају у држави, он као нормалан грађанин има право на мишљење, али то мишљење нема везе са телевизијом, јер личне ставове никада није кроз програм РТС-а показао, већ се трудио да равномерно прикаже једну и другу страну.

– Ево, ја сам послушао Бујошевићеву реченицу, да није српски ћутати. Није ни грађански ни хришћански ћутати на седамнаест жртава, јер је једна жена била трудна. И то нико не помиње, нико не говори, а сви знају. Политички нисам ни на једној страни. Колико год да мени говоре да човек не може да буде аполитичан – ја могу, посебно у мојој професији, да будем професионалац, као што је и доктор професионалац, или нека друга слична професија у којој ти не можеш да бираш стране, него мораш да помогнеш – указује Плавшић.

Он додаје да као особа са инвалидитетом има тешке здравствене проблеме које захтевају интензивне лекарске прегледе и медицинску опрему, али да му због отказа здравствена књижица није оверена. Лекара плаћа из свог џепа, од новца који је узео од продаје другог пара инвалидских колица јер другачије није могао да обезбеди средства, услед тога што држава не издваја ни 10.000 динара за помоћ особама са инвалидитетом. Његово здравље је тренутно угрожено.

– Сам сам, нико ме не издржава. Живим од те цркаве стимулације коју већина особа са инвалидитетом прима. У овом тренутку сам буквално бескућник на улици, бескућник у смислу што сам подстанар. Морао сам да продам једна инвалидска колица да бих могао да егзистирам. Да сам убио, па човек убије па одлежи у затвору, нађе му се казна… У међународној конвенцији стоји да не можеш отпустити самохрану мајку, тешко болесну или особу са тешким инвалидитетом. Ја имам први степен инвалидитета – каже Плавшић, али додаје да не тражи самилост.

Оно што жели јесте да Бујошевић не игнорише препоруку Управног одбора РТС-а.

– Генерални директор се прави луд, неће да одговори Управном одбору. Понављам, не тражим самилост, али не могу више да трпим јер сам у потпуном колапсу, финансијском. За десет-петнаест дана нећу имати од чега ни струју да плаћам, нити било шта, за здравствено да не причам. Мени је блокирана књижица, не могу на Завод за запошљавање, јер тамо пише како сам својом кривицом изгубио посао. А то вам онда држава не признаје, и каже мораш сам да плаћаш своје здравствене проблеме – каже Плавшић.

Он још једном истиче да је свестан да је његова критика упућена становницима Ћациленда била пренагла, али додаје да му је већина људи у лице признало да такође не мисли ништа добро о њима, да сумња да су у питању махом криминалци, као и да са друге стране свакодневно прште увреде. Њега је, каже, понела емоција.

– Моја реторика је била преоштра, али је била пуна емоција, онаква каква јесте. И ја од тога не бежим. И ја то нисам рекао ни једном часном, ни поштеном, ни добром човеку, рекао сам онима који су се смејали мајци, болу који носи родитељ због губитка детета, губитку 16 живота, 17 јер је погинула трудница. Ако је моја реторика ствар етичког кодекса, шта онда треба да кажемо о етици председника који је поводом 1. новембра пита: “Је л’ то нека утакмица?” – упиткује Плавшић и додаје:

– Не могу више да трпим ту маску на којој сви глуме доброту и племенитост, док смо у суштини потпуно ампутирани од емпатије, од разумевања, од људскости… РТС су у време блокада и протеста сви пљували и говорили: “Да бог да од претплате куповали деци лекове.” Ко је ту одговоран? Ја не могу да мрзим сопствени народ, ја сам део овог народа. Без обзира да ли је она друга страна или ова,  ја сам део овог народа, ја сам грађанин ове земље. А мој вапај, мој крик ка небу, ка свему што може да ме спасе, јесте да изађем и да штрајкујем глађу док директор телевизије не седне и не ревидира мој случај – каже Плавшић.

Генералног директора РТС-а Драгана Бујошевића смо упитали да ли планира да размотри могућност и преиспита меру отказа уреднику ноћних вести Ивану Плавшићу, али до завршетка текста одговор није стигао.

Подсетимо, отказ је уследио након што се у медијима појавио снимак на којем Плавшић жустро вређа становнике Ћациленда.

Како је у изјави за Данас раније објаснио, у тренутку инцидента није био на радном месту, већ је слободно време проводио са колегом у близини РТС-а, те их је „пут навео“ ка том правцу.

Песма која се у том моменту чула из Ћациленда била је „Рано је за тугу, за срећу касно је“, да би потом уследила „Пошла мајка да потражи сина“. Све се то дешавало док је одмах поред, на истом простору, Дијана Хрка штрајковала глађу.

Плавшић је рекао да му је тада „пала клапна“ јер се ради о људским жртвама – о 16 мртвих, на чији рачун су се, тврди, људи из Ћациленда ругали.

Судија Другог основног суда у Београду Зоран Сарић навео током објављивања пресуде да у тексту нема навода који су дати у намери омаловажавања. Такође, судија Сарић је рекао да новинарка није крива за објављивање фотографије, јер је фотографију објавио главни и одговорни уредник Пиштаљке Владимир Радомировић, како је рекао на суду током свог сведочења. 

Суд је наложио и да Владимир Антић новинарки Пиштаљке исплати судске трошкове поступка, а износ ће бити накнадно одређен посебним решењем.

Увид у пресуду, на коју Антић има право жалбе, Пиштаљка ће имати када пресуда буде била достављена.

Подсетимо, Владимир Антић претходно је тужио и Пиштаљку јер је објавила да је на пропусте у раду Веслачког савеза, осим узбуњивача, указала и Светска веслачка федерација и то два пута, пре него што ће суспендовати савез. Суђење по тужби коју је поднео против Пиштаљке још увек је у току пред Вишим судом у Београду.

Током суђења било је јасно да је циљ тужби против Пиштаљке и њене новинарке да застраши новинаре, али и узбуњиваче који су указивали на незаконито руковођење Веслачким савезом Србије. На рочиштима, Антић је користио прилику да говори о узбуњивачу ког заступа адвокатски тим Пиштаљке, да поставља питања о узбуњивачу и узбуњивачком поступку, као и да узбуњивача дискредитује.

Пиштаљка се захваљује свима на подршци, посебно колегама и узбуњивачима.

Реч је о особи која је 20. новембра напала екипу телевизије Н1 испред шаторског насеља, познатијег као “Ћациленд”, и разбила камеру и статив. Особа која је извршила напад је снимљена и снимци су одмах јавно објављени, а медији су након тога писали да је реч о о Владану Сретеновићу, осуђиваном због убиства на 15 година.

Он је напао екипу Н1 која је снимала простор недалеко од Скупштине Србије и тзв. Ћациленда.

Пришао је нашој екипи, тражио да не снимају, а убрзо након тога и узео камеру, више пута је бацивши на пут. Полиција, која је била у близини, није реаговала на инцидент, већ је пришла тек на позив новинарке Н1.

Основно Јавно Тужилаштво у Београду, полицији је након напада наложило да хитно утврди идентитет нападача и прикупи све релевантне снимке и доказе, али до данас није било било какве реакције.

Новинарка Маја Николић и сниматељ Иван Павловић, који су тог дана били на радном задатку, дали су изјаве у тужилаштву дан после инцидента. Они су навели да је нападач насилно запретио да не снимају, а затим, пред очима полиције, истргао камеру и статив и разбио их. На лицу места била је полиција, али није реаговала.

Новинарска удружења оштро су осудила овај инцидент и позвала надлежне да што пре ухапси починиоца и да одговарају и полицајци који су присуствовали, а нису интервенисали.

Цитат је с почетка књиге Уда Улфкотеа "Купљени новинари" (Информатика, 2023), а на њега ме је подсетила колумна Немање Рујевића у листу "Данас".

Рујевић у тексту "Занатлије из Жуте куће" пише како је саопштење Независног удружења новинара Србије - у којем се "упозорава да одлука Првог основног суда у Београду, којом је уредници 'Новости' Андријани Нешић изречена мера забране вршења делатности уредника у трајању од годину дана, представља опасан преседан по слободу изражавања и слободу медија" - "дочекао уз чуђење".

"Мислио сам да се то удружење бави експлицитно новинарима, њиховим правима и заштитом самог новинарства", објашњава Рујевић, који, изгледа, саопштења НУНС-а дочекује као Нову годину.

"Новинарски посао има само пар битних одредница. Једна је да се извештава о стварима од јавног интереса, а не пишу ПР саопштења, лобира и врши пропаганда. Друго је да се то ради занатски иоле потковано. Треће и најбитније је да се то чини етично, онако како пише у кодексу", додаје Рујевић.

Преварили сте се ако мислите да је "овај колумниста" (ваљда је тако новинарски писати, у трећем лицу, јер видим да то чине и он и колега му Кишјухас, па ћу сад и ја усвојити тај стил) уз чуђење дочекао идеју да "пар" могу бити и троје (колико је само мушкараца надрљало покушавајући да то објасни својим девојкама/женама).

Не, мене је, пардон, овог колумнисту је зачудило да ово пише неко ко ради у немачкој државној медијској кући "Дојче веле", која је по пресуди немачког Федералног уставног суда из 1960. окарактерисана као део немачке спољне службе. Ниједна спољна служба на овоме свету се, да се не лажемо, не бави "објективним информисањем".

До овакве пресуде је дошло како би се окончала вишегодишња препирка између канцелара Конрада Аденауера и немачких федералних држава које су сматрале да је питање радиодифузије њихова, а не ингеренција федералних власти.

Суд је пресекао у корист Аденауера, оценивши да је оно што се емитује у Немачкој ствар држава, а оно што се емитује изван Немачке ствар федералних спољнополитичких овлашћења. Слично је и у Америци где је "Гласу Америке" било забрањено да свој програм емитује на територији САД. Само за спољну употребу, што би оно рекли.

Дакле, заиста се може дочекати уз чуђење да неко ко ради за немачки пропагандни сервис било коме другоме замера пропаганду, и морам се запитати шта овај новинар ставља себи у зобену кашу када ујутро доручкује. Посебно када, седећи за радним столом у Бону, пише како се из новинарског занимања сам исписује "свако ко се бави пропагандом". Тада се питам и да ли је, пре писања, узео и нешто за ужину. Тиме би се објаснило и што му се тројка привиђа као пар.

Гора халуцинација од овога је, међутим, што он рад Андријане Нешић пореди са радом терориста који су у злогласној "Жутој кући" вадили органе "отетих људи". Не може објективни новинар да напише које су националности били ти отети људи и које су националности били ти терористи. Још мање да је те терористе створила и подржавала влада за коју ради.

И тада су са немачког таласа стизали пропагандни извештаји које је форсирао тадашњи министар одбране Рудолф Шарпинг. На пример, измишљотина о формирању концентрационог логора на стадиону у Приштини, или о операцији "Потковица". То су лепо објаснили немачки новинари Јо Ангерер и Матијас Верт у документарном филму "Почело је са једном лажи".

Оваквим поређењем постиже се двоструки циљ - релативизује се један од најстрашнијих злочина у новијој историји ионако крвавог Балкана и потпуно демонизује "друга страна". Андријани Нешић и другима (алузија на називе оптужница Хашког трибунала је намерна) "руке су крваве" колико и зликовцима који су живим људима вадили срца и бубреге.

Али ту се ствар не завршава. Паралелно с овим, на јавној сцени се појављује помало запостављени, али пажње жељан, редитељ Срђан Драгојевић са крајње неукусном причом о филму који намерава да сними.

"Диван филм, који ја желим да радим и који ћу урадити, надам се, има једну сцену где један од јунака, ДБ-овац, оне хладњаче са Косова, они носе то у индустрију меса 'Србос', и од тих јадних, покојних Албанаца праве виршле које једе цео Београд, цела Србија", рекао је он у интервјуу за "Недељник".

И он као да је доручковао зобену кашу (а не виршле) па, према њему, нису албански терористи Србима вадили органе, него су се српски демонски људождери сладили виршлама од људског меса док су по њима падале распеване америчке ракете.

Даље од Рујевића, који демонизује српске "пропагандисте" поредећи их са кољачима из "Жуте куће", иде Драгојевић - од Срба прави људождере који имају колективну одговорност (да, Драгојевић иде даље од свих досадашњих бораца за "истину" о "српским геноцидима" који се ипак заустављају на линији колективне одговорности тврдећи да је она само појединачна). Изданак тих људождера су ћацији чије су се "пелене прале у веш машинама заплењених из запаљених муслиманских кућа". Заиста за истребљење.

И онда се са решењем појављује историчар Ненад Лајбеншпергер из Републичког завода за заштиту споменика културе, који зобену кашу изгледа и руча и вечера.

"Као историчар, а и ми као грађани стално слушамо о том постреволуционарном терору након Другог светског рата и незапошљавању људи који су били у четницима и како су они били на маргини... И ја сад то у овој години разумем много боље него раније, зато што и ја сад тако размишљам", рекао је он у "Утиску недеље".

Шта га је то навело у овој години да разуме овакав терор? Да није добио отказ у Републичком заводу? Неко се тамо над њим "свакодневно бестијално иживљава" као над Миланом Ст. Протићем?

Зашто је баш нашао да прави аналогију са четницима и партизанима? Могао је да прави и неке друге паралеле које би му биле ближе и примереније. На пример немачки терор за време Другог светског рата и онај над Немцима по његовом завршетку? То је све било за узор?

Колико је зобене каше потребно да би човек рекао да разуме "револуционарни" или било какав други терор? Каша у глави или кожна задебљања у пределу образа?

Европски званичници су Вучићу казали да Србија, како би напредовала на европском путу, мора да ради на унапређењу владавине права и медијских слобода. Истакли су и да је важно да се смањи „зависност од Русије“.

„Разговарали смо о важности убрзања реформи, посебно у областима владавине права и слободе медија.Истакли смо да је проширење геостратешки императив и да је неопходно да се Србија додатно усклади са спољном и безбедносном политиком ЕУ. Такође смо поздравили кораке Србије ка диверсификацији извора и праваца снабдевања енергијом и смањењу зависности од Русије, чија је непоузданост више пута доказана“, саопштили су европски званичници.

Европа је, како су саопштили, доследно показивала солидарност са Србијом кроз велика улагања у енергетску инфраструктуру и подршку рањивим домаћинствима.

„Остајемо потпуно посвећени томе да видимо демократску Србију у ЕУ. Можете рачунати на нашу подршку“, поручили су они.

Вучић јесиноћ казао да је са Урсулом фон дер Лајен разговарао о енергетским бригама са којима се Србија суочава, те да је само питање кад ће стићи упозорење за секундарне санкције од САД.

Новинарка Маја Николић и сниматељ Иван Павловић, који су тог дана били на радном задатку, дали су изјаве у тужилаштву дан после инцидента. Они су навели да је нападач насилно запретио да не снимају, а затим, пред очима полиције, истргао камеру и статив и разбио их. На лицу места била је полиција, али није реаговала.

Новинарска удружења оштро су осудила овај инцидент и позвала надлежне да што пре ухапси починиоца и да одговарају и полицајци који су присуствовали, а нису интервенисали.

„Потпуно ми је нејасно шта заиста значе флоскуле о отуђењу, одвајању и угрожавању државе од јавних тужилаца. Симптоматично ми је да су се оне појавиле када су надлежна јавна тужилаштва, поступајући по законима, отпочела поступање по службеној дужности у вези са кривичним поступцима у које су укључени високи представници извршне власти. Подсетићу да је влада више пута прокламовала борбу против корупције као један од најбитнијих циљева свог рада“, казао је Стаменковић.

Упитан да прокоментарише понашање актуелног министра културе Николе Селеаковића, оценио је те поступке као „невиђен покушај притиска и застрашивања“.

Селаковић се 28. новембра није појавио на саслушању у Тужилаштву за организовани криминал (ТОК), па је тужилаштво издало налог полицији да министра доведе на саслушање.

Селаковић се и тада појавио испред тог тужилаштва након радног времена у пратњи провладиних медија и том приликом је вређао поједине тужиоце.

Министар је на крају саслушан 4. децембра, а после давања изјаве је казао новинарима да су ТОК крваве руке и да тужиоци раде против државе, против закона и против народа.

Селаковић је осумњичен за злоупотребу службеног положаја и фалсификовање службене исправе у случају који се односи на укидање статуса споменика културе згради Генералштаба у центру Београда.