Razvijajući novinarsku solidarnost u skladu sa naglim društvenim promenama, Uprava Udruženja novinara Srbije odlučila je 2. juna 2004. godine da formira potporni fond, dajući mu ime Dobrice Kuzmića, predsednika Udruženja u periodu od 1933. do 1938.godine, u čijem je mandatu najviše učinjeno na jačanju solidarnosti i unapređenju rada Udruženja.

•  beskamatnu pozajmicu do 18.000 dinara
•  bespovratnu pomoć do 20.000 dinara (iznos se utvrđuje u zavisnosti od ugroženosti podnosioca zahteva)
•  na ime rođenja deteta 16.000 dinara (zahtev se podnosi u roku od godinu dana od rođenja deteta)
  
•  različite vidove pomoći starim i bolesnim članovima (novčana pomoć, pomoć trećeg lica...
•  isplaćivanje posmrtnine naslednicima umrlog člana u iznosu od 13.000 dinara

Fond deluje na osnovu Pravila koje donosi Uprava UNS-a, a usvaja ih Skupština UNS-a. Stručna služba Udruženja obavlja administrativne i računovodstvene poslove Fonda. Kontrolu rada i finansijskog poslovanja obavlja Nadzorni odbor Udruženja.

Ko je bio Dobrica Kuzmić?

Novinar saradnik Politike je bio od 1919. do 1926. a urednik Dopisnog odeljenja od 1927. Utemeljio je prvu savremenu mrežu dopisnika Politike iz svih krajeva Jugoslavije. Na tekstove dopisnika, biranih među učiteljima, profesorima, sudijama, činovnicima i studentima, odgovarao im je pismima sa poukama o novinarskom zanatu, poštovanju prestižnih zahteva redakcije o brzom i objektivnom izveštavanju, sažeto i jasno, a posebno o čuvanju ugleda novinara.

Prisna i ohrabrujuća pisma mladim novinarima i u manjim gradovima, postale su svojevrsna dopisna novinarska škola. Zaslužan je što su prilozi dopisnika izjednačavani sa rukopisima novinara u redakciji. I to je doprinosilo da daroviti dopisnici budu pozivani za stalne saradnike u redakciji. Zvali su ga majkom i učiteljem dopisnika.

Višegodišnjim trudom u korist novinara i svojom jarkom ličnošću, obeležio je najuspešnije razdoblje Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog društvaizmeđu dva svetska rata. Na godišnjim skupštinama sekcije biran je za njenog potpredsednika (1929, 1931) i predsednika (1933, 1937, 1938), za člana Upravnog odbora (1934) i predsednika (1936). Izabran je i za doživotnog počasnog predsednika Beogradske sekcije (1939).

U njenom okrilju, tokom tridesetih godina je stvoreno više novinarskih ustanova od kojih neke postoje i sada. Najviše njegovom zaslugom, osnovani su Potporni fond i Fond za nezaposlene novinare (1932) i doneta Uredba o penzionom osiguranju novinara.

Pripremljena je izložba "Sto godina srpske štampe" i pokrenut Novinarski glasnik (1934). Počeo je da izlazi humorističko-satirični list Ošišani jež (5. 1. 1935.) čiji su saradnici bili najbolji karikaturisti a početni tiraž od 22 000 primeraka ubrzo povećan na 90 000! Osnovano je "Ježevo pozorište" i priređena prva izložba političkih karikatura u Beogradu.

Izgrađen je Novinarski dom (1933 - 1935), uz prilog i Mihajla Pupina.

U javnom životu Beograda su postale popularne Usmene novine (1936) nedeljom uveče u Kolarčevoj zadužbini. Intelektualci raznih profesija i novinari su komentarisali politička i društvena zbivanja u zemlji i svetu, a karikaturisti Ošišanog ježa zasmejavali posetioce svojim crtežima na sceni. U prvom izdanju je govorio Branislav Nušić.

Osnovano je i izdavačko preduzeće Sedma sila (1937). Potpornom fondu su ustupani prihodi Ošišanog ježa, Usmenih novina i Sedme sile. Kao poznavalac narodnih rukotvorina i tradicije u zavičaju ispod Kosmaja, priredio je prvu izložbu i festival narodnih pesama i igara.

Nije želeo da sarađuje u listovima u Beogradu za vreme nemačke okupacije i povukao se u Koraćicu. Osumnjičen da pomaže partizane, hapšen je i zatvaran u Mladenovcu i više meseci u logoru na Banjici (17. 2. - 29. 6. 1944).

Pridružio se prvim obnoviteljima Politike u oslobođenom Beogradu. Kao sekretar redakcije, bio je jedan od organizatora priprema i štampanja prvog posleratnog broja Politike (28. 10. 1944.). Nastavio je urednički posao u Dopisnoj službi.

Okupio je stare i nove dopisnike i pismima ih podsticao da izveštavaju o posleratnoj obnovi zemlje. Cenjen i poštovan urednik više generacija dopisnika bio je trideset godina, do odlaska u penziju (1960). Svoje pesme, sećanja na stradanja u ratu objavljivao je u novinama i časopisima.

Udruženje novinara Srbije, na proslavi 70 godina od osnivanja (1951), dodelilo mu je prestižno zvanje "zaslužan novinar".

U istoriji srpskog novinarstva, trajne su njegove zasluge kao jednog od utemeljivača moderne štampe, obnovitelja Politike posle dva svetska rata i pregaoca za afirmaciju ugleda i dostojanstva novinarske profesije.

Umro je od srčanog udara u klubu Politike u koju je dolazio i posle odlaska u penziju. Ime mu nosi potporni fond Udruženja novinara Srbije (2004) i ulica u rodnoj Koraćici na Kosmaju.