Наш Јавни сервис наступа са врло узбудљивим слоганом „Ваше право да знате све”.
Унутар тог слогана међутим крије се перфидна природа савремених медија. Они ће грађанину омогућити да чује све, и услед те несавладиве бујице информација, он неће знати ништа али ће бити изложен свачему.
Ако се држимо старе претпоставке да државни медији, чак и после преласка у форму јавних, када дакле више не раде у корист државе већ у служби грађана, ипак имају улогу државног идеолошког апарата, алтисеровски речено, и имају задатак да артикулишу улогу грађана у друштву, онда је теза о „праву грађана да знају све” заправо потпуно апсурдна.
У периоду када је део медија био под снажном контролом власти, с једне, и под скутима противника власти, са друге стране, грађани су могли да се много лакше снађу у порукама које су им послате.
Наиме, на државним медијима су емитоване лажи и својеврсне сервисне информације о томе шта нас чека на терену, а у опозиционим су емитоване анализе због чега то што нас чека није добро, све до тренутка када сами противници режима нису постали активни па су онда и они нудили путоказе за акцију.
Укратко, ако у „Политици” пише да је објављена мобилизација, то што у „Данасу” пише како је мобилизација погрешна не мења на ствари.Стога протеклих месеци у медијима од којих се очекује озбиљност добијамо потпуно конфузне сигнале. Свако ко се бавио новинарством наравно зна да постоје периоди када је скупштина на распусту, када наступе затишја и пласирају се лакше теме, међутим код нас бизарне вести врло лако преплаве чак и најпоузданије медије, и то усред врло динамичних периода са озбиљним дешавањима.
Узмимо пример изузетно успелог и симпатичног видеа Жиге Вирца у коме овај словеначки редитељ „најављује свој филм” о југословенском свемирском програму.
Овај видео је направљен пре свега да насмеје људе који се разумеју у ту тему и да мало поколеба оне које то не занима. Наши медији су међутим запослили ову другу групу људи и сведоци смо да се наше најозбиљније телевизије и најугледније новине баве тиме да ли је Вирц заправо можда заиста открио велику Титову тајну.Ако се новинари наших најугледнијих медија евентуално и шале када озбиљно анализирају ову Вирцову шалу, онда би морали да имају на уму да народ уопште не гаји сличан смисао за хумор.
Отуд само у Београду велики број старијих или мање обавештених људи ових дана заиста мисли да је Тито имао свемирски програм.
Ако је некако могуће оправдати таблоиде за експлоатисање таквих инфантилних сензација, онда заиста нема оправдања за медије од којих грађани очекују усмерење и поуздане информације.
Ако Вирца оставимо по страни, имамо и низ крајње озбиљних тема које су захваљујући медијима остале необјашњене грађанима – сетимо се рецимо убиства Зорана Ђинђића и огромне количине најбизарнијих информација, пласираних са свих страна, које су довеле до тога да данас свако има своју издвојену слику тог догађаја, што би било у реду када би постојала барем нека општеприхваћена „званична” позиција.
Отуд спин доктори више не морају да се баве контролисањем информација које стижу у јавност већ само морају да упумпавају што више нових полуистина, све док се потпуно не изгуби било какво утемељење у чињеницама.
Уместо забрањених тема, ставови грађана се данас контролишу кроз потпуну распуштеност медијских токова.Када је један мој пријатељ ухапшен током служења војног рока зато што је у интерним новинама писао истраживачки чланак о тада актуелном таласу штрајкова у СФРЈ, високи официр му је пред одлазак на суд рекао да „не треба свако баш све да зна”.
Међутим, гледано из данашње позиције, то је био период у коме су се медији бавили тиме да грађани ипак нешто „знају” па макар то била и лаж. Данас, рекао бих, медији више немају потребу да пруже грађанима чак ни најелементарније информације.
Димитрије Војнов