„Телеком“ – земља чуда

Трошење јавних пара: Колико кошта посао у „Телекому“?

„Телеком“ – земља чуда

Ни у важећем Закону о раду, ни у Закону о запошљавању не постоји одредба која обавезује послодавца да при запошљавању расписује конкурс. Дакле, запошљавање без конкурса код нас је за јавна предузећа и предузећа са јавним профитом законом дозвољено.

„Телеком Србија“, више пута проглашаван за најбољу компанију, компанију са највећим профитом, највећом друштвеном одговорношћу, послодавцем године, најпожељније место запослења српске омладине, последње уточиште за многе рођаке и пријатеље руководства компаније... Ако имате јаку везу „у врху“ и неколико хиљада евра, како се прича међу запосленима, и ви можете постати део овог чудесног света...Путеве којима су прошли ови „изабрани“ срећници, на који начин и уз чију помоћ су се ту нашли данас је веома тешко утврдити.

- Нажалост, од 2010. године немамо више увид у то колико и кога запошљавају предузећа, будући да више нису обавезни ни да пријављују нове запослене. Од ступања на снагу сада важећег Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености (23. мај 2009. године) послодавци немају обавезу достављања обрасца за Пријаву о слободном радном месту. Контактирају нас само када им је потребна помоћ у проналажењу кандидата, што се ретко дешава. Од маја 2009. године, „Телеком Србија“ је само једном потражио нашу помоћ при запошљавању. Такође нису обавезни ни да објављују јавне конкурсе када се упразни неко радно место. То практично значи да не можете проверити ни кога ни како запошљавају – објашњава Срђан Андријанић, из Националне службе за запошљавање.

Наводно, намера надлежних била је да послодавцима омогуће што брже упошљавање радника, без дугих конкурсних процедура. А последица тога је да данас немамо увид у то кога и како запошљавају компаније које баратају јавним парама, а да тај број непрестано расте.

Према подацима Националне службе за запошљавање, од почетка 2005. године до маја 2009., када је ступио на снагу нови Закон о запошљавању, "Телеком Србија” је послао 2.250 образаца о пријему нових запослених, који обухвата и оне у радном односу и ван њега. Запошљавање нових људи није престало ни са почетком економске кризе, па је посебно за 2008. годину тај број износио 345 новозапослених, а за 2009.годину, и то само за првих пет месеци, тај број је 309. Будући да је то зависило од жеље послодавца, јавни конкурси за њихово запошљавање углавном нису расписивани.

Флуктуација радника у овој компанији је честа појава, сваке године стотине њих дође у компанију или је напусти. Међутим, подаци о томе нису баш прецизни. Према годишњем извештају компаније за 2009-ту, у току те године је „Телеком“ напустило 219 радника, а примљено је 253 нових (у радном односу). Будући да је на крају 2008. било укупно 9.505 запослених (у радном односу), а на крају 2009. године 9.655, поставља се питање одакле додатних 116 радника, који нису ни међу онима који су напустили компанију ни међу онима који су примљени. Они су могли бити регрутовани из редова радника ван радног односа, али како у извештају стоји „број овако запослених радника је променљив и не улази у укупан број запослених“. Овакве магловите претпоставке могу да створе широк простор за произвољно запошљавање радника, под „посебним“ условима.

У компанији тврде да је процес запошљавања у складу са годишњим пословним планом и да на то ко ће и како бити примљен у „Телеком“ утичу пре свега „тржишне околности.“Овакав процес оставља утисак да се селекција кандидата врши веома озбиљно и промишљено, вођена пре свега интересима саме компаније.

Међутим, према искуствима и сведочењу запослених, ситуација је нешто другачија.

- На радно место које се упразнило, пошто је процедура јавног конкурса дуга и компликована, дошао сам захваљујући позиву пријатељице већ запослене у тој служби – каже А.Б., бивши запослени у „Телеком Србија“.- Што се тиче запослења на неодређено, јако добар пријатељ, који је запослен по уговору на неодређено време, ми је признао да је тај уговор добио након неколико година рада са уговорима о делу и то тако што је имао везу и то у самом врху фирме, али ни то није било довољно. Поред везе морао је и да дода мито од неколико хиљада евра...

И заиста, ко се докопа сталног радног ангажовања у компанији „Телеком Србија“ и преживи на веома опасном бојном пољу, добиће све бенефиције о којима сања. Високу плату у складу са својом стручном спремом, годишње одморе од по месец дана и боловања, „флексибилно радно време“, тринаесту плату, топли оброк...

Испод палубе Телекомовог брода - запослени ван радног односа

Скоро сваки грађанин Србије машта о томе да се запосли у таквом гиганту међу српским предузећима какав је „Телеком“, који значи „оазу“ благостања и мира, са свим бенефицијама које један запослени може пожелети. „Телеком“ је у већини анкета заузимао сам врх најпожељнијег радног места међу незапосленом српском омладином. Међутим, да ли је баш тако?

Истраживање о најпожељнијем послодавцу за 2008. годину, које је обављено током Сајма запошљавања, који је у априлу одржан у Београду, Новом Саду и Нишу и у којем је учествовало 2.444 испитаника, посетиоца сајма, показало је да је „Телеком Србија“ најпожељини послодавац. Међутим, да ли ови млади знају како изгледа рад у Телекому за добар део његових запослених?

- За годину и по дана ангажовања потписао сам око 6 уговора. Сваки је подразумевао и ново звање, па сам тако био и референт за штампана издања, и задужен за пријем и контролу графичког материјала, задужен за квалитет огласа, дизајнер огласа и слично, а да сам притом све време радио један исти посао и седео на истом радном месту...- сведочи А. Б.

Данас запослени у Телекому чине „два супротстављена табора“, они који су примљени у радни однос и они који нису. Многи млади, испод 30 година, у „Телекому“ раде под чувеним ПП уговорима, уговорима о привременим и повременим пословима. У Закону о раду, под чланом 197. стоји да „Послодавац може за обављање послова који су по својој природи такви да не трају дуже од 120 радних дана у календарској години да закључи уговор о обављању привремених и повремених послова“. Ово је разлог што уговор који запослени потпише не може да траје дуже од 6 месеци (120 радних дана), па због тога запослени потписује стално нове уговоре, са новим, измишљеним радним местима, иако све време ради један исти посао.

И док се на палуби Телекомовог брода, возе шефови и директори разноразних сектора, дирекција, одељења, функција, и слично, дотле испод палубе брод покрећу многобројни мало плаћени и обесправљени радници. Ови запослени, такозвани ПП-овци, плаћени су на сат, и то негде између 100 и 150 динара по сату, немају право на боловање или годишњи одмор, сваки одсутан сат је неплаћен...Дакле, нешто што неодољиво подсећа на надничарски посао...

Где паре иду?

Према члану 198. Закона о раду, „Послодавац може за обављање привремених и повремених послова да закључи уговор са лицем које је члан омладинске или студентске задруге и које није старије од 30 година“.

Међутим, уместо да помажу запошљавању младих, како им само име каже, омладинске задруге се волшебно појављују тек након што је кандидат пронађен и запослен, да узму свој ”харач”. Запослени се упућују у тачно одређену омладинску задругу, у коју је обавезан да се учлани и преко које прима плату. Такође, ако новозапослени нема још отворен рачун у банци (што је случај са многим младим људима који долазе), онда је приморан и да рачун отвори у тачно одређеној банци. Тако јавне паре одлазе у џепове омладинских задруга, ”пријатељских” банака, рођака и пријатеља запослених на високим функцијама, који „топло“ препоручују ове омладинске задруге и банке...

- Никада нисам био члан никакве омладинске задруге, а понајмање сам преко ње пронашао овај посао. Ипак, морао сам редовно од своје плате да одвајам проценат за њене ”услуге”, а сваки пут кад се мењала поставка руководства, мењала се и омладинска задруга којој дајемо проценат – прича А. Б.

Овај систем суптилног и ”легалног” рекетирања делује веома ефикасно; наизглед послодавац чини услугу незапосленом што га учлањује у омладинску задругу и запошљава, а са друге му узима проценат за то, који првих пар месеци запослења износи чак 20 одсто. Када тај проценат помножимо са пар хиљада запослених на овај начин, па онда још пута 12 месеци, добије се знатна сума годишњег прилива које омладинске задруге остварују „помажући“ у запошљавању омладинаца.


Ван радног односа нису само омладинци

За запослене преко 30 година улогу посредника преузима сам ”Телеком” и ангажује ове раднике као ”незапослена лица извршиоце посла”. Они непосредно са фирмом склапају уговор. Неки годинама раде на овај начин, иако исто законско ограничење од 6 месеци важи и за њих.

- Радим више од пет година на оваквим уговорима, али сам чула, за неку жену у Нишу која ради више од десет година на овај начин. Мислим да је ова форма уговора новијег датума, некада су исто ово радили под другим именом, али на исти начин. Са сваким уговором добијемо и ново звање, а цена радног сата такође може да варира. То највише личи на хонорарне послове, брање вишања или јабука...- закључује извор који је желео да остане анониман.

Будући да њихов посао “виси о концу” сваких неколико месеци, за овакве запослене ван радног односа једини начин да остану у “Телекому” и осигурају себи радно место јесте да потраже неку “јаку везу” на високој функцији у компанији, а затим да то радно место и купе...

За неке сан, а за неке ноћна мора, ”Телеком Србија” данас постоји са хиљадама запослених у својим редовима. Због тако великог броја, сталне флуктуације и непрецизних података, данас је веома тешко ући у траг свакоме од њих, начину на који су добили посао, шта су све морали да ураде због њега и колико да плате, разлозима због којег су га напустили...