Поводом Светског дана слободе штампе, Удружење новинара Србије 3. маја 2002. године први пут је на ове просторе проширило акцију Синдиката новинара Хрватске Пет минута громогласне тишине.
У сарадњи са Синдикатом новинара Србије и колегама сваке године око 50 електронских медија широм Србије, укључујући и РТС, учествује у овој акцији, прекидајући емитовање редовног програма како би се прочитао проглас о положајуновинара и медијских радника.
Ове године јавности је скренута пажња на чињеницу да све тежи социјални и професионални положај запослених у медијима доводи до пада квалитета информисања. У посебно тешком положају налази се велики број хонорарних сарадника, који имају вишегодишње искуство, а чија су примања најчешће испод границе достојанства.
"Право новинара и медијских радника подједнако крше домаћи као и страни власници медија који у матичним земљама више поштују права запослених, укључујући и колективне уговоре које у Србији не желе да примене", наводи се у прогласу УНС-а и СНС-а, уз напомену да: "послодавци одбијају да преговарају о закључењу Националног колективног уговора за новинаре и медијске раднике а надлежна републичка министарства – Министарство културе и медија, као и Министарство рада, запошљавања и социјалне политике – нису показала спремност да створе бољу климу за коначан почетак преговора."
Сваке године УНС и СНС подсећају надлежне државне органе да, упркос честим обећањима која претходе годишњицама убистава колега Славка Ћурувије (власник листа Дневни телеграф и Европљанин) и Милана Пантића (дописник Вечерњих новости из Јагодине), нису открили њихове налогодавце и убице, као ни убице Душка Јовановића (власника дневног листа Дан).
Нино Брајовић, председник УНС-а
Недовољно храбри, солидарни и професионални
Поштоване колеге, четврту годину за редом, на овом истом месту понављамо: Пронађите налогодавце и убице Славка Ћурувије и Милана Пантића. Али, уместо откривања и кажњавања злочинаца између два 3. маја своју професионалну храброст животом је платио Душко Јовановић, главни уредник подгоричког Дана.
Годинама тражимо да локалне медије у Србији уређују новинари, а не политичари. На жалост, пракса је и даље супротна: један млади политичар из Бачке Паланке успео је чак да истовремено буде и секретар своје станке, и војник у цивилу, и директор локалног радија.
Између два 3. маја, постигнут је рекорд, не само у броју тужби против новинара, него и у износу казни.
Јагодинском новинару Рељи Милановићу изречена је казна од 250.000 динара, а са судским трошковимг сума је достигла 350.000 динара, што одговара његовим трогодишњим примањима. Толико кошта "душевни бол" за Рељино писање, које је засновано на информацијама државних органа о хапшењу за време полицијске акције "Сабља".
И овог 3. маја себи морамо признати: За слободу медија још се нисмо изборили. И то не само зато што нам неко брани, него и због тога што нисмо довољно храбри и солидарни, па и зато што често нисмо довољно професионални. Слобода и професионализам једно без другог не могу. За нама је још једна изгубљена година за преговоре о националном колективном уговору за новинаре и медијске раднике.
Разумемо да се послодавцима не жури. Не разумемо, међутим, зашто надлежна министарства нису заинтересована да се уреде односи између запослених и послодаваца у медијима и зашто власт жмури пред бројним случајевима злоупотребе и незаконитог поступања власника медија.
Због свега, с правом:
* тражимо већу бригу државе, посебно министарстава културе и рада, за отпочињање преговора о закључивању национлног колективног уговора за запослене и хонорарне сараднике у медијима;
* очекујемо укидање казне затвора за увреду и клевету путем медија, али и мање новчане казне од предложених;
* тражимо од Владе оснивање гаранцијског фонда за кредите, којимаби запослени у медијима могли куповати властита предузећа.
На крају, желим нама да се догодине овде у здрављу сретнемо и да се похвалимо да смо бар нешто успели да променимо.
Београд, 3. маја 2005