Још мало па ће се навршити 13 година од убиства Славка Ћурувије, а да његови саборци из тадашње опозиције, а данашње власти, нису расветлили тај злочин.
Тако смо дошли до апсурда да ће представнике наше власти Американци на Молитвеном доручку испитивати ко је убио Славка и зашто о томе још влада завера ћутања. Некима од њих би, плашим се, могао застати залогај у грлу, а то се понајпре односи на Ивицу Дачића, Слобиног вундеркинда, а данас великог поборника евроатлантских интеграција.
Можда је министру полиције данас од „црвених беретки“ ближа Национална гарда Охаја, али нас, који смо деведесетих имали очи и уши, не могу преварити. Не могу нам замазати очи причама о неефикасном тужилаштву кад су и из Министарства правде и из МУП-а већ више пута и пре више година понављали да је у том случају све познато и све неспорно.
Сви се слажу да је Ћурувију убила држава, али нема никога ко је у стању да налогодавце и извршиоце изведе пред лице правде.
Од тога ко је повукао обарач много је важније у чијем кабинету је злочин смишљен. Немогуће је да то они који су се тих година заједно са Славком борили за бољу Србију, а данас у рукама имају све инструменте власти, не знају. Пре ће бити да им није у интересу да се открије истина.
Управо због тога, до данас није расветљено ни убиство јагодинског новинара Милана Пантића и мистерија у вези са смрћу новинарке „Дуге“ Даде Вујасиновић.
У каквој ми то држави живимо? Изгледа, још увек у истој оној која је убијала деведесетих. Да није тако и код нас би се масовно судило бившим агентима Државне безбедности, као што је то рађено у Источној Немачкој или у Бугарској, где су под удар закона дошле чак и владике.
Док се то не догоди, док кула зла не буде срушена до темеља, све ће остати исто. И даље ћемо живети у „Балканском шпијуну“.
Василије Паповић, новинар