Није једноставно одговорити на питање колико смо, и јесмо ли уопште, после 125 година, ближи циљу због којег су наше колеге у кафани „Грађанска касина“ једногласно одлучиле да, по узору на друге европске државе, оснују новинарску клуб. Један од предлога који је Милан Марковић, уредник ’’Пороте’’ и иницијатор тог историјског састанка дао, био је, да се због малобројне читалачке публике, а многобројних кафана, (у тадашњој Србији их је било око 2500), донесе закон ’’којим ће свака кафана и механа, обавезна бити да држи известан број новина. И картање би се тиме извесно умањило“, известила је ондашња штампа. Предлог није прошао, али је убрзо министар унутрашњих дела позвао београдске уреднике и начелника поште да се договоре „како треба удесити да се новине могу претплаћивати код свију пошта“ и издао наредбу о експедицији новина претплатницима. Занимљиво би било утврдити повећава ли се и данас у Србији број кафана брже од броја продатих новина.
На данашњи дан пре 125 година донета је одлука да се оснује Српско новинарско друштво и усвојена су правила звана „штатут“. У првом члану, осим што пише да се новинари удружују у намери да обезбриже и унапреде српску публицистику и да се узајамно помажу, стоји да се због „заштите угледа и интереса публицистике састави поротни суд ради части над сваким својим чланом, који би, на зло употребљавајући јавну реч, компромитовао слободу штампе у Србији“. Тај циљ смо достигли: не само да имамо Суд части него смо сачинили Кодекс новинара Србије, који важи за оба конкурентска удружења.
Српско новинарско друштво, док му је на челу стајао наш први председник др Лаза Костић, новинар, песник, драматург... полиглота, имало је свега двадесетак чланова. Данас нас је око 5.000 (2600 сталних и још толико повремених чланова – оних који по неку чланарину и прескоче).
Много је сличности у догађајима у јавном животу и у новинарском еснафу Србије на почетку и на крају двадесетог века. Године 1906. страначка трвења и свађе, али и погубно политичко сврставање новинара, довели су до расцепа у новинарској организацији. Поред Српског новинарског удружења основано је и Друштво српских новинара и публициста на челу са др Јованом Скерлићем. После пет година, 1911. године, оба удружења спајају се у Српско новинарско удружење на челу са Браниславом Нушићем, које је бројало око 80 чланова. Тако је било почетком прошлог века. А на његовом крају, опет настају два нова новинарска удружења: Независно друштво новинара Војводине, 1992. и Независно удружење новинара Србије, 1994. године. За разлику од приче с почетка века, када је новинарски раскол трајао пет година, УНС и НУНС раздваја већ 12 година одвојеног постојања.
Ако би у 125 година постојања Удружења новинара Србије тражили најуспешнији период онда су то, свакако, године после уједињења новинарских организација, а посебно од 1929. до 1938. године када је у Управу изабран и пет пута узастопно за председника биран Добросав-Добрица Кузмић, новинар и уредник дописничке мреже „Политике“. У мандату нашег сјајног претка Добрице Кузмића, за само девет месеци, подигнут је Дом новинара око којег се ми данас, нажалост, споримо. Тих година основан је Потпорни фонд, Фонд за помоћ незапосленим новинарима, покренут је ’’Ошишани јеж’’, издавачко предузеће „Седма сила“ које је издало први телефонски именик у Србији.
За време Добрице Кузмића Удружење је помагало новинаре који су били на робији. Данас, на сву срећу, новинари не могу бити осуђени на затворску казну због јавне речи. Ипак, не можемо се похвалити да смо толико добро организовани и моћни да новчано помажемо колеге које су неумерено, често драконски, новчано кажњене за клевету и увреду.
Још коју реч о полицији, прошлости и садашњости наших Удружења.
Иако је у марту 1938. године Управа на челу са Добрицом Кузмићем добила поверење новинара, после само три месеца, у напетој атмосфери, због сукоба режимских и опозиционих новинара, одржана је ванредна скупштина, а зграда Дома новинара била је опкољена жандармеријом. Добрица Кузмић је био принуђен да се заувек повуче из Управе Удружења.
После 63 године, у 2001. вољом новинара, полиција је поново у Дому новинара, како би обезбедила усељење Независног удружења новинара Србије по судској привременој мери коју је судија Трећег општинског суда Предраг Васић донео, а да туженој страни – УНС-у, није омогућио да се изјасни о тужби наших колега. Упркос свему, мислим да је данас добра прилика да поновим: ако исход судских спорова два удружења буде у нашу корист, нама полиција неће бити потребна, јер не желимо да из своје зграде исељавамо наше колеге и пријатеље.
У дугој и богатој историји Удружења страдало је у ратовима (балканским, првом и другом светском, рату на простору бивше Југославије) много наших колега. Предратни председник Јован Тановић, Солунац, одликован Карађорђевом звездом, стрељан је одлуком револуционарних власти зато што је за време рата радио у „Обнови“, листу под управом окупационих власти. Нажалост, у миру, по нашем уверењу, само да би били ућуткани, ликвидирани су наши чланови - 1999. године, Славко Ћурувија, власник Дневног телеграфа и Европљанина и 2001. године, Милан Пантић, новинар Вечерњих новости из Јагодине, а под још неразјашњеним околностима, живот је изгубила новинарка Дуге Дада Вујасиновић. И овом приликом, с разлогом, морамо да поновимо да док се не расветле убиства наших колега, неће бити слободе медија у Србији.
На дилему са почетка ове приче: колико смо, и јесмо ли уопште, после 125 година ближи циљевима због којих смо основани, тешко је дати одговор, делом и због нашег немара према новијој историји новинарског еснафа. Малобројни су новинари које занима историја Удружења, посебно године после Другог светског рата.
Ипак, без жеље да идеализујемо прошлост, треба истаћи храбар и истрајан став наших колега који су, у време Резолуције Информбироа, вратили у чланство и помагали да се запосле сви новинари који су робијали Голи оток.
Почетком последње деценије двадесетог века десио се такође вазан догађај, можда најзначајнији у новијој историји Удружења новинара Србије. Јуна 1992. године, на Тари, на Скупштини Удружења, у јеку грађанског и етничког рата у Хрватској и Босни и Херцеговини, закључено је, после скоро пола века, да Удружење новинара Србије више не буде друштвена организација, ни новинар друштвено–политички радник. У закључцима са Скупштине на Тари, Удружење се одређује као професионална организација која ће штитити самосталност и достојанство новинарске професије са „подједнаком дистанцом према свим политичким партијама и групама са политичким циљевима“.
Истине ради, треба подсетити да су већ на следећој скупштини, 1996. године у Смедереву, граду у коме је сахрањен први српски професионални новинар Димитрије Давидовић, новинари, прослављајући 115 година Удружења, изабрали и ново руководство на изборима који – благо речено – нису били регуларни.
Исход: избор Управног одбора који је личио на проширени колегијум РТС – а. У тој Управи била је и моја маленкост. После откривања изборне крађе члан надзорног одбора, колега Мишо Вујовић и ја наредних година смо тражили сазивање ванредне скупштине, на жалост без успеха. Онда се десила 2000. Остало је познато. Ипак, после 125 година, јесмо ли ближе циљу... Јесмо... Али, не за сва времена.
Нино Брајовић
Београд, 22. децембар 2006.