Još malo pa će se navršiti 13 godina od ubistva Slavka Ćuruvije, a da njegovi saborci iz tadašnje opozicije, a današnje vlasti, nisu rasvetlili taj zločin.
Tako smo došli do apsurda da će predstavnike naše vlasti Amerikanci na Molitvenom doručku ispitivati ko je ubio Slavka i zašto o tome još vlada zavera ćutanja. Nekima od njih bi, plašim se, mogao zastati zalogaj u grlu, a to se ponajpre odnosi na Ivicu Dačića, Slobinog vunderkinda, a danas velikog pobornika evroatlantskih integracija.
Možda je ministru policije danas od „crvenih beretki“ bliža Nacionalna garda Ohaja, ali nas, koji smo devedesetih imali oči i uši, ne mogu prevariti. Ne mogu nam zamazati oči pričama o neefikasnom tužilaštvu kad su i iz Ministarstva pravde i iz MUP-a već više puta i pre više godina ponavljali da je u tom slučaju sve poznato i sve nesporno.
Svi se slažu da je Ćuruviju ubila država, ali nema nikoga ko je u stanju da nalogodavce i izvršioce izvede pred lice pravde.
Od toga ko je povukao obarač mnogo je važnije u čijem kabinetu je zločin smišljen. Nemoguće je da to oni koji su se tih godina zajedno sa Slavkom borili za bolju Srbiju, a danas u rukama imaju sve instrumente vlasti, ne znaju. Pre će biti da im nije u interesu da se otkrije istina.
Upravo zbog toga, do danas nije rasvetljeno ni ubistvo jagodinskog novinara Milana Pantića i misterija u vezi sa smrću novinarke „Duge“ Dade Vujasinović.
U kakvoj mi to državi živimo? Izgleda, još uvek u istoj onoj koja je ubijala devedesetih. Da nije tako i kod nas bi se masovno sudilo bivšim agentima Državne bezbednosti, kao što je to rađeno u Istočnoj Nemačkoj ili u Bugarskoj, gde su pod udar zakona došle čak i vladike.
Dok se to ne dogodi, dok kula zla ne bude srušena do temelja, sve će ostati isto. I dalje ćemo živeti u „Balkanskom špijunu“.
Vasilije Papović, novinar