Sofija Drašković, studentkinja andragogije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i korisnica kolica govorila je o odražavanju ovih problema na njen život. 

Arhitektonski problem

Korisnima kolica potrebna je podrška. Ona mora biti pojačana kada okruženje ne omogućava njihovo neometano kretanje. Postoji poseban izazov prilikom pristupa ustanovama jer im je, ukoliko nisu opremljene adekvatnom rampom ili nemaju ravan ulaz, nemoguće pristupiti. Nepostojanje liftova u zgradama takođe doprinosi njihovoj nepristupačnosti.

„S obzirom na to da sam iz Smederevske Palanke, tamo postoji mnogo ustanova koje bi trebalo da budu opremljene na taj način ali nisu. Primeri su Narodni muzej i zgrada opštine. U Beogradu mi druženje ometa nedovoljna pristupačnost kafića osobama sa hendikepom. Uglavnom moram unapred da zovem određeni lokal ne bih li proverila da li je dostupan za moja kolica.”

(Ne)pristupačnost saobraćajnih vozila

Put do fakulteta i drugih lokacija u gradu nije olakšan. Sofija je korisnica kombi prevoza u okviru Univerzitetskog centra za studente sa hendikepom i prevoza pod pokroviteljstvom GSP-a namenjenog za osobe s hendikepom čiju vožnju je neophodno unapred zakazati. Ukoliko kombi kasni ili čak vožnja bude odbijena, što se neretko dešava, ona ali i drugi korisnici primorani su da putuju gradskim prevozom.

Posebno je izazovno koristiti javni prevoz jer vozači uglavnom ne žele da spuste rampe ili za iste nemaju odgovarajuć alat. U tim situacijama pratilac mora biti spreman da podigne i spusti kolica prilikom ulaska i izlaska iz vozila. Ukoliko osoba sa hendikepom nema pratioca u tom trenutku kraj sebe, primorana je na čekanje ili samostalno putovanje električnim kolicima. Njih, doduše, ne poseduje svaki korisnik kolica.

„Nikada nisam živela tamo gde mi je sve arhitektonski pristupačno. Nažalost, ukoliko želim negde da izađem prvo moram da se raspitam da li mi je dostupno. Između ostalog, zbog te rasprostranjene pristupačnosti bih volela da živim u Finskoj.“

Rešenja

Ova tema je prisutna u medijima, a o njoj govore predstavnici pokreta za jednake uslove za sve i zaposleni u zvaničnim institucijama. Prema Sofijinim rečima, njihove akcije bolje zvuče u teoriji nego u praksi. Kroz medije bi trebalo da se sugerišu rešenja za bolji život osoba sa hendikepom. Nije dovoljno što samo postoji svest o ovim problemima”, kaže naglašavajući da se doneseni uslovi izgradnje koji se tiču inkluzije osoba sa hendikepom često ne poštuju.

Prilikom izgradnje novih stambenih i poslovnih objekata postoje jasni propisi koji omogućavaju opštu dostupnost. Ipak, „dešava se i danas da u nekim zgradama nedostaje lift ili je rampa toliko strma da je nebezbedno preći preko nje“, ističe Sofija.

Kako bi ovi problemi bili rešeni, predlaže pooštravanje mera provere prilikom izgradnje ustanova, institucija i lokala ali i adaptacija već postojećih. Takođe, neophodno je obezbediti što veći broj niskopodnih vozila javnog prevoza i obuku vozača za spuštanje rampi u autobusima.

Autorka Sara Panić učesnica je treninga koji je realizovan u okviru projekta “Mladi i novinari zag bolji medijski pristup inkluziji osoba sa hendikepom”. 

Bojana Jović je studentkinja treće godine novinarstva na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i korisnica kolica za osobe sa hendikepom. Po završetku studija, želja joj je da se bavi radio novinarstvom.

Danas vlada zabluda da smo svi jednaki i da imamo iste prilike. Kako doživljavate tu rečenicu?

„Kada me pitaju o jednakosti, obično kažem da smo jednaki onoliko koliko sistem to dopušta. Mislim da smo se mnogo prepustili sistemu i da smo dopustili da on diktira naše ponašanje, ali i način življenja, pa shodno tome osobe sa hendikepom se pominju retko. Ne znam kako je moguće reći za nas da smo jednaki sa bilo kim kada nemamo jednake mogućnosti. Postoje barijere koje ne možemo sami da prevaziđemo i ponekad zavisimo od dobrote i empatije koje su ljudi spremni da pokažu. To je naša potpora i bez toga ne možemo.“ 

Vi ste korisnica kolica i živite u studentskom domu. Koliko su domovi prilagođeni studentima sa hendikepom? 

„Živim u studentskom domu koji je prilagođen osobama sa bilo kojom vrstom hendikepa i to je zaista jedino mesto gde svako svakog razume i brine se o našim pravima. Međutim, to nije slučaj u ostalim domovima, na primer „Četvrti april“ je neverovatno nepristupačan, iako kod njih postoji poseban blok za osobe sa hendikepom. Postoji rampa za korisnike kolica, ali prostorije nisu dovoljno prilagođene za nas korisnike kolica.“

Imate pomoć člana porodice koji je Vaš lični pratilac i pomaže Vam u svakodnevnim aktivnostima, između ostalog i pri dolasku na fakultet. Kako izgleda put od studentskog doma do fakulteta?

„Moj deka je prijavljen kao moj lični pratilac i otkad je on tu, nema više muke sa prevozom do fakulteta i moljenjem vozača da me prevezu na određenu destinaciju, već mi to radimo tako što pešačimo. Ako baš moram da koristim prevoz, uvek biram kargo, zato što mi se čini da je prisutno buđenje svesti koliko-toliko kod zaposlenih. Dešavalo se da pozovem vozača i da mi kaže da ne može da vozi invalida i neće da gura kolica u gepek, da to jednostavno nije njegov posao i da za to nije plaćen. Mislim da smo nedovoljno obrazovani kao narod i događalo se da ljudi ne znaju da sklope kolica i pomognu mi na odgovarajući način. Naravno, nadu mi uliva to što se uvek nađe neka osoba koja će da pruži ruku, da me unese do automobila i spakuje kolica u gepek.“

Šta za studente sa hendikepom predstavlja najveću prepreku u toku studiranja?

„Rekla bih da je to pretežno nepristupačnost određenim prostorijama na fakultetu, ali sa druge strane i nerazumevanje predavača i asistenata na određenim predmetima. Polaganje kolokvijuma i ispita zavisi isključivo od nas samih, a neretko se dešava da se određeni testovi i polaganja prilagode tek onda kada se više instance podignu na noge. Pohađanje vežbi je takođe problem, zbog toga što su gotovo sve nama pristupačne slušaonice zauzete i prinuđeni smo da vežbama prisustvujemo u delu zgrade gde ne dopire lift, što je korisnicima kolica i slepim i slabovidim licima nemoguća misija.“ 

Kako izgleda literatura za studente sa hendikepom i u kojoj meri je prilagođena? 

„Naš kolega Slobodan koji je slepa osoba kaže da smo mi koji možemo da vidimo nekako i pokriveni potrebnom količinom literature,  mada to za slepe osobe nije slučaj, zbog toga što postoje profesori koji su sami pisali svoje knjige i neki nažalost ne žele da obezbede literaturu u elektronskoj formi koja im je neophodna da bi savladali određeno gradivo. Postoji poseban program koji je napravljen tako da njima čita sve što je na ekranu kompjutera i olakšava učenje ukoliko imaju dostupan dokument. Što se mene tiče, za izradu kolokvijuma i ispita mi je samo neophodno dodatno vreme, jer ne mogu da pišem dugo i brzo se umaram. To vreme u mnogo slučajeva ne dobijam uz komentare: „Pa dobro, ne možemo mi to sad da obezbedimo“ ili „Zašto Vi nemate asistenta da piše umesto Vas?“ Uglavnom je krajnji rezultat prenošenje predmeta po nekoliko godina, jer ne mogu da popunim test u dovoljnoj meri za prolaz u zadatom vremenu. Mislim da bi prihvatljiva alternativa bila da fakultet obezbedi asistenta koji bi zapisivao odgovore umesto mene brže i efikasnije.“

Bojana Jović (foto: privatna arhiva)

Postoje li primeri podrške ili prilagođavanja od strane nastavnog osoblja i prilagođavanje programa studentima sa hendikepom? 

„Osoblje na Fakultetu političkih nauka u velikoj meri razume izazove sa kojim se suočavamo, ali ne reaguju uvek na adekvatan način. Profesori se trude da olakšaju kolokvijume i omoguće usmeno odgovaranje, ukoliko je ta forma nama zahvalnija, ali pojedinci koji pričaju o tome kako treba da budemo ravnopravni i isti kao i svi ostali, uglavnom nas najviše gledaju kao izuzetke. Ima dobrih ljudi na ovom fakultetu kojima sam neizmerno zahvalna, ali mogu da kažem da sa nekima jednostavno imam poteškoće koje ne znam kako da rešim i ne znam kako da se postavim u određenim situacijama, što nije problem samo kod mene, nego kod većine studenata sa hendikepom.“ 

Koji tip podrške smatrate da bi bio najdelotvorniji i najkorisniji studentima sa hendikepom? Šta to uprava fakulteta može da uradi da napravi podršku i obezbedi ravnopravne uslove za rad i boravak na fakultetu?

„Pitanje o vidovima podrške se generalno razlikuje se od osobe do osobe, ali mi smatramo da nas treba gledati kao sve ostale ljude na ovoj planeti. Treba nam pomoći u meri u kojoj zahtevamo i biti svestan da nije svaka pomoć koja nam se nameće zapravo prava pomoć za nas, jer nam nekada ta pomoć nije neophodna. Dok u trenucima kada nam jeste neophodna, mi je ne dobijamo iz različitih razloga. Mi ne tražimo velike stvari, samo tražimo da budemo uvažavani na jednak način kao i svi ostali. Zbog toga mislim da bi svaki studentski dom trebalo da ima rampu, lift i toalete prilagođene studentima sa hendikepom. Na stranim univerzitetima postoje i alternativne metode u vidu transkripta predavanja i audio snimaka koji olakšavaju savladavanje gradiva, kao i drugačiji tip izrade ispita i kolokvijuma u usmenoj formi sa prilagođenim ili čak gradivom podeljenim u nekoliko celina. Ipak, mislim da bi bilo značajno obezbediti personalnog asistenta koji bi bio od velike pomoći tokom izrade testova i drugih tehničkih poduhvata koji za većinu nas predstavljaju napor.“

Autorka Marija Nestorović, studentkinja novinarstva na Fakultetu političkih nauka i učesnica treninga koji realizovan u okviru projekta “Mladi i novinari za bolji medijski pristup inkluziji osoba sa hendikepom”. 

„Jednom mi se desilo na fakultetu da sam imala komunikaciju sa koleginicama o nekim ljubavnim odnosima I onda je jedna koleginica provukla a pa ti ne znaš ništa o tome. Ja sam ostala malo šokirana. Gde se to podrazumeva da je ne znam ništa o tome. Nas društvo ne vidi ni kao osobe koje mogu da se ostvare ni u ljubavnoj vezi ni u braku, ni dans ni sutra da budu majke. Čitava ta porodična priča, u bilo kom aspektu bila, nije spojiva sa nama“, govori pravnica Maša Stojaković o svom iskustvu kada se govori o seksualnosti osoba sa invaliditetom.     

On je u serijalu razgovora Stigma objasnio da je potrebno pitati osobu da li joj je potreban neki vid podrške i kakav, jer svaka osoba ima svoj način funkcionisanja.

Kuzmanović tvrdi da je još jedna velika greška kada se ljudi obraćaju personalnom asistentu, umesto osobi sa hendikepom, kojoj asistent samo pomaže.

Time se, kako je naglasio, stiče utisak da je osoba sa hendikepom nekompetentna da sama odgovori na postavljeno pitanje ili da nastavi razgovor, već da je potrebno da to neko radi u njeno ime.

Prema njegovim rečima, do takvih propusta dolazi zbog toga što većina ljudi nema iskustva sa osobama sa hendikepom, nikada nije sa njima bila u bližem kontaktu ili je taj kontakt bio posredan.

Osim postupanja prema osobama sa hendikepom, problem može biti i terminologija koja je zastupljena u društvu, napomenuo je Kuzmanović.

Neki od pogrešnih termina koji se često koriste su “osobe sa posebnim potrebama”, navodi Kuzmanović i obrazlaže da su određene potrebe obične kod ljudi koji nemaju hendikep, poput odlaska u bioskop, dok je ista ta potreba kod osoba sa hendikepom „posebna potreba“.

Taj termin, prema njegovim rečima, stavlja osobe sa hendikepom u podređeni polo

Kuzmanović je naglasio da bi taj termin brzo bio zaboravljen, ukoliko bi ljudi shvatili da osobe sa hendikepom imaju iste potrebe kao i svi drugi, samo da im je u ispunjavanju tih potreba ponekad potreban određeni vid podrške.

On je naveo da su izrazi koje nikako ne treba koristiti: dijabetičar, paraplegičar, distrofičar, cerebralac ili slično, jer se tako osoba etiketira i gleda kroz njeno stanje.

Umesto toga, ističe Kuzmanović, potrebno je reći osoba sa stanjem dijabetesa, parablegije, cerebralne paralize, jer se na taj način ukazuje na to da je to osoba kao i svaka druga koja poseduje određeno stanje.

On je ukazao i da termin invalid ima negativnu konotaciju, jer se njim osoba etiketira kao bezvredna, pa bi, umesto tog izraza, trebalo koristiti termin osoba sa hendikepom, pri čemu se akcenat stavlja na to da je reč o osobi, a ne o njenom invaliditetu.

Kako je naglasio, potrebno je da se promeni kolektivna svest o osobama sa hendikepom i tako ih uvažiti kao jednake članove društva.

Pre svega, potrebno je da se organizuju radionice i razne druge vrste edukacije, smatra Kuzmanović i dodaje da na višem nivou treba menjati zakone, jer i oni sadrže diskriminatorne izraze.

Ona je majka deteta sa autizmom i kako kaže njeno dete nije jedino zbog koga se angažovala u Udruženju, već je to jedna „mini armija“ od 80-ak mladih i dece koja stoje uz nju.

Kako je rekla, Udruženje Dan, počelo je kao jedna neformalna grupa roditelja koja se okupila sa ciljem da se izbore za lične pratioce deci, a od 2022. godine funkcionišu kao Udruženje.

Cilj ovog udruženja, osnovanog u Nišu je pomoć, edukacija i socijalna inkluzija osoba sa autizmom i drugim invaliditetom, ali i pružanje pomoći i podrške njihovim porodicama.

„Izuzetno je važno kada se roditelj susretne sa dijagnozom autizma kod deteta da bude pripremljen“, smatra Petković.

Kako je objasnila, kada roditelj dobije dijagnozu deteta koja je doživotna i nepromenljiva važno je da postoje stručnjaci poput socijalnih radnika koji će da naprave plan kako će dalje funkcionisati porodica.

„Bilo bi dobro kada bi se radio individualni plan za dalje funkcionisanje porodice dece sa autizmom, rekla je Petković i dodala je da je važno da postoje stručnjaci – socijalni radnici koji će proceniti da li je njohovom detetu potreban psiholog, defektolog, kao i to da upozna porodicu koje socijalne usluge su im na raspolaganju.

Dodala je da se ova praksa u nekim zemljama u Evropi sprovodi godinama unazad.

„Od onog trenutka kada porodica dobije dijagnozu deteta, preuzima ih socijalni radnik. Potrebno je da roditelj nikada ne oseti da je sam“, rekla je Petković.

Sa kojim izazovima se suočavaju roditelji dece sa autizmom, ali i koji su ciljevi i aktivnosti koje ovo Udruženje sprovodi, pogledajte u podkastu Radio Glasa u kojem je na ovu temu govorila Jelena Petković. 

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS) iz popisa stanovništva 2022. godine, u Srbiji žive 356.404 osobe sa invaliditetom, a Janković za agenciju Beta navodi da zbog ograničavanja terminom "invaliditet", veliki broj osoba u situaciji hendikepa ostaje neprimećen jer ih sistem ne prepoznaje na pravi način.

Objasnio je da je prema procenama, na osnovu tih međunarodnih kriterijuma, u situaciji hendikepa u svetu prepoznato između 20 i 25 odsto ljudi, dok je u Srbiji taj broj oko pet odsto.

"Zaista je paradoksalno da je to četiri do pet puta manje od onoga što je stabilna statistika. Naša je procena, na osnovu tih stabilnih statistika, da objektivno u Srbiji živi više od 1,3 miliona ljudi u situaciji hendikepa, kojima je u nekom trenutku ili svakodnevnom funkcionisanju potreban neki vid podrške", naveo je Janković.

Prema njegovim rečima, u Srbiji je najveća incidenca od kancera, gde osobe i nakon lečenja imaju ograničenost u angažovanju u različitim aktivnostima, a postoji i značajan broj vojnih i civilnih žrtava ratova u poslednjih 30 godina.

"Ako bi se primenili kriterijumi koji su standard za razvijena društva i društva koja su odgovorna prema osobama sa hendikepom, onda bi naš sistem morao da prepozna sve osobe kojima je u funkcionisanju potreban neki vid podrške, a ne ovako kako je to u okviru samog upitnika (u popisu) i kroz niz zakonskih rešenja definisano ko je sve osoba sa invaliditeom, jer tu dolazimo do velike zamene teza", naglasio je Janković.

Dodao je da je podatak iz popisa stanovništva rezultat nekoliko faktora - sa jedne strane sistemskih rešenja i zakonskih definicija, a sa druge strane i nedovoljne informisanosti velikog broja ljudi da na osnovu svog stanja spadaju u kategoriju osoba sa hendikepom.

"Kod nas ograničeno uokvireno tim terminom invaliditet. Nije problematično da se koristi taj termin, koliko je sam koncept invaliditeta, koji počiva na komisijskim nalazima i medicinskim dijagnozama, a zaista redukuje prava velikog broja ljudi", naveo je Janković.

Rezultat na popisu je, prema njegovim rečima, pokazatelj pogrešnog pristupa osobama sa hendikepom iz ugla samog sistema i kako i koga država percipira kao osobe sa hendikepom.

"Posledica je i što se suštinski Srbija ne bavi na pravi način problemima osoba sa hendikepom, već se oslanja na neki vid konformizma, u smislu da se oslanja na osobe kod kojih je najvidljivija situacija hendikepa. Oslanja se na organizacije koje zastupaju svoje članove sa određenim vrstama invaliditeta", dodao je on.

Janković je ocenio i da zbog toga što ne postoje sistemska rešenja, te osobe nisu svesne da spadaju u kategoriju osoba sa hendikepom, ali i da zbog kulturoloških obrazaca imaju strah od etiketiranja.

"Na žalost, kod velikog broja tih ljudi dolazi do pojave sindroma 'guranja stvari pod tepih', tako da time što pravovremeno izbegavaju da zatraže podršku i da se deklarišu kao osobe sa hendikepom, one zapravo gomilaju svoje probleme u funkcionisanju i na kraju ti problemi eskaliraju sa mnogo većim posledicama po njih same", naveo je Janković.

Prilikom izveštavanja o osobama sa invaliditetom, Živko Bošković nastoji da ukaže na važnost socijalne inkluzije, jer se, kako navodi, kao slabovida osoba i sam suočavao sa diskriminacijom i neadekvatnim ophođenjem novinara kada im je bio sagovornik.

Kada je, kako kaže, pre nekoliko godina sarađivao sa jednom firmom, kontaktirala ga je novinarka koja je za Dan osoba sa invaliditetom želela da snimi prilog o njegovom životu.

„Nekoliko dana ranije, dogovorili smo se kako bi to trebalo da izgleda, ali kada je došlo do samog intervjua, ona je od mene zahtevala da telefonom napravim snimak koji bi prikazao kako mi je teško na radnom mestu. U tom trenutku bio sam zadovoljan poslom i nisam imao poteškoća. Mogao sam da odgovorim na sve zahteve poslodavca. Međutim, novinarka je tražila da pričam o negativnoj strani zapošljavanja osoba sa hendikepom i da ističem negativne aspekte svog posla“, rekao je Bošković za UNS.

Pokušao je, kaže, da joj objasni da nije odgovarajući primer za takvu priču, ali ona nije bila zadovoljna.

„Nisam se plašio da iznesem negativne stvari, jer sam kroz svoj karijerni razvoj imao mnogo slučajeva diskriminacije, ali mi je bilo neetički da govorim nešto što nije istina, i to samo da bi neka redakcija imala veći broj pregleda ili lajkova“, istakao je.

Ovo, kako navodi, nije jedini primer neadekvatnog ophođenja kolega sa kojim se suočavao. Diskriminaciju je, kaže, iskusio i kao fotoreporter.

Pre nekoliko godina učestvovao je u projektu u okviru koga su kreirane fotoreportaže na temu pristupačnosti mesta u Beogradu za osobe sa invaliditetom. Tada je novinarka osobe koje su učestvovale pitala da joj budu sagovornici, a iz njihovih izjava je, dodaje Bošković, izvukla samo stvari koje bi donele veću gledanost televiziji za koju je radila.

„Iz moje izjave, od svega što sam rekao, izdvojili su samo deo u kome govorim da mi stepenice nisu pristupačne, a rekao sam mnogo korisnijih informacija. To je trajalo nekoliko sekundi i ne verujem da me je iko prepoznao na tom videu, ali sam se zaista loše osećao jer mislim da takav prilog nije na mestu“, istakao je on.

Senzacionalistički pristup i neprestano pisanje o tome kako je osobama sa hendikepom teško čak i onda kada to nije tema, zaista može, kako navodi, nekada biti neprijatno.

Da bi novinari izveštavali o osobama sa invaliditetom na odgovarajući način, neophodno je, dodaje Bošković, da se informišu o tome koje su prakse poželjne, a koje ne.

„Mislim da je suštinski problem nepoznavanje materije. Često novinari i novinarke ne poznaju neku osobu sa hendikepom. Živi smo ljudi i kada se sa nečim ne suočavamo dovoljno, često možemo imati predrasude“, kaže Bošković za UNS.

Novinari se, dodaje Bošković, svakodnevno suočavaju sa pritiskom da proizvedu što više priloga i tekstova, koji će postati viralni i doneti što više interakcije. Još jedan od izazova za novinare prilikom izveštavanja o osobama sa invaliditetom je odgovarajuća terminologija.

„Za svakog novinara i novinarku je izazovno to što gotovo svako udruženje i svaki savez ima svoju retoriku koju zastupa. Zašto je to tako? Verovatno zbog toga što se, kao i za svako drugo pitanje u Srbiji, stavovi mimoilaze“, naveo je on.

Ipak, rekao je da je, zbog članstva u Akademskoj inkluzivnoj asocijaciji, njemu bliži termin hendikep od termina invaliditet. Istakao je da termini slepa i slabovovida osoba, kao ni termin osoba oštećenog vida za njega nisu uvredljivi.

„Išao sam u školu za učenike oštećenog vida Veljko Ramadanović, u kojoj je prihvaćen termin bio ‘osobe oštećenog vida’. Isto tako, niko se neće naljutiti ako kažete ‘slepi’ i ‘slabovidi’. Neko će pak reći ‘osobe sa vizuelnim hendikepom’. Sve su to, ako mene pitate, sinonimi koji samo mogu da ulepšaju tekst“, objasnio je.

Prema bontonu je, kaže, poželjno da novinar, obraćajući se slepoj osobi, koristi izraze poput „vidi“ i „pogledaj“.

„Kada sam bio u školi za slepe, uvek kada bi moji drugari napravili figure od plastelina, jedni drugima smo govorili ‘hej, dođi da vidiš šta sam uradio’. To je zbog toga što osobe slepe osobe takođe vide – samo ne očima, već rukama“, naveo je.

Živko Bošković inkluziju percipira u odnosu na to šta društvo čini da osobama sa hendikepom bude bolje i šta oni sami čine. O oba aspekta je, kako navodi, važno izveštavati.

„Preterana doza inertnosti sa kojom se susrećem, a o kojoj se ne govori u medijima je nešto što sam svojim blogom želeo da promenim. Hteo sam da što više mojih prijatelja i poznanika sa hendikepom prevaziđe probleme“, naveo je on.

Na blogu „Žiletove priče“ Bošković obrađuje teme koje se odnose na proaktivnost osoba sa hendikepom.

„Među slepim osobama imamo samo jednu peripatološkinju koja vrši obuku samostalnog kretanja slepih i slabovidih, a imamo veliki broj ljudi koji su tokom školovanja izbegli da nauče da se samostalno kreću i samim tim su sebi zatvorili vrata koja su mogla da im budu otvorena kao slepim ljudima – da se samostalno kreću, dolaze do posla, idu u pozorište i sl. Upravo sam o tome pisao“, naveo je on.

Celi video:

Mera u kojoj je medijski sadržaj prilagođen osobama sa senzornim invaliditetom ocenjivaće stručna komisija u delu „izvodljivost projekta“.  

Kako bi ocenili koliko je projekat izvodljiv, članovi komisije predlozima projekata mogu dati do 20 poena, a pored prilagođenosti sadržaja osobama koje ne vide ili ne čuju, u obzir će uzimati i autorski pristup, inovativnost teme, žanr kome pripada medijski sadržaj i zastupljenost istraživačkog pristupa, definisanje ključnih sadržaja, kao i preciziranje formata i trajanja pojedinačnih sadržaja.

Tako se, po Pravilniku, u opravdane troškove za realizaciju projekta ubrajaju i troškovi prilagođavanja sadržaja osobama sa invaliditetom.

Kako je na na obuci za pravilnu primenu Pravilnika o projektnom sufinansiranju rekla Dragica Blagojević iz Ministarstva informisanja i telekomunikacija, već objavljeni medijski sadržaji mogu da budu prevedeni na znakovni jezik, i kao takvi se ne posmatraju kao originalne autorske tvorevine i ne mogu se tretirati kao novi medijski projekat kojim se može konkurisati.  To praktično znači da za prevod nekog sadržaja na znakovni jezik nije potrebna saglasnost autora.

Gordić: Titlovi nisu zamena za znakovni jezik

Predsednik Saveza gluvih i nagluvih Mihajlo Gordić rekao je na obuci za pravilnu primenu Pravilnika o projektnom sufinansiranju da se u Zakonu o javnom informisanju i medijima titlovi i znakovni jezik tretiraju ravnopravno iako u njihovoj nameni i funkciji postoje razlike. Srpski jezik je, rekao je Gordić, maternji osobama sa delimično oštećenim sluhom i njima znače titlovi, dok je srpski znakovni jezik maternji jezik osobama koje ne čuju i kojima je ovaj jezik značajniji i lakši za razumevanje od titla.

Mihailo Gordić je ranije za sajt Udruženja novinara Srbije (UNS) rekao da je za dobro i kvalitetno prevođenje informativnog programa na znakovni jezik potrebno pogledati tekstove, priloge, sve materijale na raspolaganju, informisati se i razmisliti o eventualnim rešenjima prevoda, te da zadatak tumača nije nimalo jednostavan.

„Kako se srpski znakovni jezik po svojoj gramatičkoj strukturi bitno razlikuje od srpskog govornog jezika, prevod nije 1:1, kao što se često misli. Zapravo nijedan prevod sa nekog stranog jezika ne funkcioniše na taj način", rekao je Gordić.

Gordić i predstavnici Ministarstva su se usaglasili na obuci da je najbolje da tumač bude prikazan na trećini ekrana, ali da je ipak najvažnije da bude pozicioniran tako da ono što tumači bude vidljivo osobama koje ne čuju.

Početna ideja bile su ulične novine koje prodaju osobe koje teško dolaze do posla, a da polovina novca od prodaje ide prodavcima. Počeli su sa 1000 primeraka, a poslednji dvobroj Lica ulice imao je tiraž od 17000. Više od 180 prodavaca ovog časopisa može se videti na ulicama Beograda, Novoga Sada, Subotice, Kraljeva i Pančeva.

Znam kako je kada uveče ostaneš bez dinara, a ujutru treba da kupiš da jedeš

Moj život se deli na dva dela - pre i posle smrti roditelja, započinje priču Stefan Gogov, jedan od prodavaca Lica ulice, koga možemo sresti kod pošte na Dušanovcu.

Stefan je jedinac i posle smrti roditelja ostao je sam. Radio je kao dispečer u GSP-u, ali je zbog zdravstvenih razloga penzionisan. Invalidska penzija mu je nešto iznad 22 hiljade dinara.

„Znam kako je kada uveče ostaneš bez dinara. A ujutru treba da kupiš da jedeš, da kupiš lekove koji su skupi. A ja nisam imao“, priča Stefan dodajući da on i njegove kolege prodavci rade ovaj posao da bi „zaradili neku paricu“.

 „Znate koji je to osećaj kada vam neko da parice i kaže hvala, izvolite, srećno“, kaže Stefan.

Stefan je kao i ostali prodavci prošao obuku, kaže da je zadovoljan organizacijom posla. Preporučuje ovaj posao svima koji su zainteresovani da nešto zarade. Jedino se nervira kada ne proda nijedan primerak novina.

Milosav Marinović, direktor i glavni i odgovorni urednik Lica ulice kaže da su prodavci u početku bili nepoverljivi, jer su to „ljudi iznevereni od života i nije im trebalo još jedno razočaranje“. Takođe, teško se navikavaju na stalnost i mnogima je sutra predaleka budućnost. Iako postoje stroga pravila za prodavce, poslednjih godina sami se prijavljuju za ovaj posao, a aktivni prodavci dovode i svoje prijatelje da rade. 

Osobe koje teško dolaze do posla na ovaj način se ekonomski osnažuju, a u Licu ulice im pružaju i svakodnevnu socijalno - psihološku podršku. 

„Kod nas postoji niz radionica koje imaju za cilj njihovo osnaživanje. Imamo i individualne i kolektivne psiho seanse, jer mnogi naši prodavci imaju potrebu da ih neko sasluša , a ponekad je i to dovoljno da se prebrodi manja kriza. U kontaktu smo s njihovim lekarima, sa porodicom, rodbinom, socijalnim službama, pa ako nečije stanje to zahteva mi im se obraćamo“, kaže Marinović za UNS.

Dodaje da redovno organizuju radionice koje služe da se aktiviraju sposobnosti, steknu neka nova znanja i veštine: časove engleskog, radionice kompjuterske pismenosti, komunikacijske veštine, aktivnosti koje su namenjene njihovom druženju - pozorište, muzeje, bioskope…

Za neke institucije smo potpuno nepoznati

Pred božićne praznike britanski ambasador, njegova supruga i zaposleni u ambasadi prodavali su Lice ulice u Knez Mihailovoj ulici. I dok zaposleni u ambasadama na ulici prodaju časopis, po Marinovićevim rečima, oni su za naše Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja potpuno nevidljivi.

"Mi zapošljavamo ljude koji spadaju u kategoriju teško upošljivih, ali nikada do sada nismo imali podršku Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Za ovih 14 godina nismo uspeli ni na razgovor da odemo, a da ne govorimo da smo se javljali, neuspešno, na njihove konkurse. Potpuno smo im van radara i nepoznati. Takođe, nikada za ovih 14 godina nismo prošli na konkursima gradske uprave ni kao medij, ni kao neko ko ima značajan efekat na socijalno staranje, ili inkluziju", kaže Marinović.

Ističe da su, kao jedinstven i kvalitetan mediji, uvek imali dobru saradnju sa Ministarstvom kulture i informisanja i na medijskim konkursima ovog ministarstva dobijali podršku.

Dodaje i da se u prošloj godini Skupština Srbije pretplatila na magazin. Međutim, od drugih institucija i ovaj vid podrške izostaje. Takođe, smatra da bi podrška za socijalna preduzeća bila kada bi država u dogovoru s bankama omogućila jeftine kredite ili posebne fondove  kao podršku za razvoj ovakvih organizacija.  

Na početku rada Lice ulice nije moglo biti registrovano kao socijalno preduzeće, jer Zakon o socijalnim preduzećima nije postojao. Pre dve godine je usvojen, međutim Marinović kaže, da iako su učestvovali u njegovom donošenju, ostali su i dalje nevladina organizacija jer „ne postoji podsticaj socijalnim preduzećima“.

Za razliku od države, navode da imaju dobru saradnju sa kompanijama. Neke pomažu donacijama, neke zovu prodavce u goste, pa se jednom mesečno održavaju druženja i prodaja magazina.

Marinović kaže da je taj dobar odnos zasluga posvećenosti, poznavanja procedura, jer sa biznisom se komunicira kako to biznis očekuje. 

„Mnoga socijalna preduzeća prave grešku, misleći da je to što pomažu nekim ljudima kojima treba pomagati dovoljno. Morate da budete proaktivni, morate da budete tačni, precizni, nema aljkavosti, danas ću, sutra ću. Sa biznisom se komunicira maksimalno profesionalno i po standardima koje biznis zahteva. U pitanju su godine tokom kojih smo uspeli da se etabliramo kao neko ko zaslužuje da bude podržan“, navodi Marinović.

Kaže i da su nedavno od jedne firme dobili zimske jakne za prodavce, prošle godine cipele, a za Novu godinu jedan lanac supermarketa je donirao pakete hrane za sve prodavce.

„Zabranjeni gradovi“ za Lice ulice

Svetlani Kalinovoj iz Kikinde prodaja časopisa Lice ulice bio je prvi posao. Kako je svedočila u jednom od brojeva časopisa, za nju posla nije bilo. “Prvi put mogu da kažem da sam zarađivala za sebe i da sam mogla da osetim da sam korisna ovom svetu”, izjavila je ona. 

Svetlana Kalinova i njeni prijatelji više ne prodaju časopis na ulicama Kikinde. Zašto je to tako, pitajte gradske čelnike, kaže nam Marinović.

Osim Kikinde i u pojedinim delovima Beograda ne mogu se videti prodavci Lica ulice. Od preduzeća koje upravlja Kalemegdanom godinama su pokušavali da dobiju dozvolu za prodaju, ali na zahteve odgovora nije bilo.

Marinović ističe da im je bilo važno da tokom zimskih meseci prodavci budu u zatvorenom, a tržni centri su jedno od rešenja. Međutim, osim kratkotrajne saradnje sa Delta sitijem, njihovi dopisi za dozvolu da se Lice ulice prodaje u holovima tržnih centara ostaju bez odgovora.

„Posebno želim da se zahvalim Ikei kod kojih naši prodavci odlaze već nekoliko godina za vikend. Lepo su primljeni, ručaju sa osobljem, a i dobro prođu u toj prodaji. Ikea je svetao primer. To smo tražili od svih tržnih centara, da im omoguće da u holu prodaju časopis, ali nismo nailazili na razumevanje“, kaže Milosav.

Prodavci Lica ulice mogu se videti i na ulicama Novog Sada, Subotice, Kraljeva i Pančeva. Bilo je pokušaja, ali ne uspešnih, da se prodaja organizuje u Nišu i Kragujevcu.  Marinović kaže da je teško pronaći lokalne organizacije sa kojima može da se uspostavi dugoročna saradnja. Većinom su zainteresovani projektno. Kao dobar primer izdvaja novosadsku organizaciju Patrija, čijih 20-tak članova prodaje časopis na ulicama Novog Sada. 

Svojevremeno je časopis Lice ulice, takođe kroz projekte pokrenut na Kosovu, u Bosni i Hercegovini i Makedoniji. Međutim, po završetku projekata, opstao je samo makedonski „Lice v lice“. Marinović kaže da su u Makedoniji partneri  bili lično zainteresovani i posvećeni, a to je jedino bitno za uspeh.

Ulice pripadaju svima

Lice ulice je za ovih 14 godina steklo ugled, reputaciju i poverenje velikog broja građana. To je bio dugotrajan i ne uvek lak proces. Više medijskih kampanja je organizovano da bi okolina "prihvatila" prodavce.  

Na samom početku izlaženja Lica ulice u centru Beograda u Knez Mihailovoj ulici desetak mladića okružilo je jednog od prodavaca magazina, vređalo ga na nacionalnoj osnovi, pocepalo mu novine i odeću. Srećom, prodavac je uspeo da pobegne, a niko od građana koji su se zatekli nije reagovao.

Zato su izašli na ulicu i organizovali akciju „Ulice pripadaju svima“. Akciju su podržali i mediji, pa je imala veliki odjek u javnosti.

Osim ovog, zabeleženo je još nekoliko napada na prodavce. Marinović kaže da je pre nekoliko godina, na platou ispred Filozofskog fakulteta, vlasnik prodavnice ispred čije radnje se prodavao časopis, prvo verbalno, a potom i fizički napao prodavačicu Lica ulice. Napadi su zabeleženi i u Novom Sadu. 

Kaže i da su im na tabli gde je sedište organizacije crtali kukaste krstove, dobijali su pisma da nisu dovoljno patriotske novine, a slični komentari su ostavljani i na društvenim mrežama.

„Način na koji radimo sa prodavcima ih je osnažio da znaju da se izvuku iz situacija u kojima su ugroženi. To što nose uniforme, što nose identifikacione kartice, što smo više puta išli u komunalnu policiju da objasnimo prirodu našeg rada i ko su ljudi u plavim keceljama i zašto su na ulici, sve je to uticalo da nema, ili bar da mi ne saznamo, da je u skorije vreme bilo takvih incidenta ili napada“, kaže Marinović.

Dodaje i da napada koji su usmereni na sadržaj magazina i kategoriju prodavca, vođenih tom vrstom predrasuda skoro nije bilo. 

Mi ne dubimo rupu, nudimo merdevine

Moraš da imaš bar Severinu na naslovnoj strani, ako misliš da se časopis masovno prodaje, savetovali su mi prijatelji novinari i ljudi koji se bave medijima, seća se Milosav Marinović početaka izlaženja časopisa. Međutim, kaže da je izuzetno ponosan na postignuto jer je uređivački koncept delo njegovih ruku. 

„Ne bavimo se dnevnim problemima, ali se bavimo fenomenima koji utiču na naša dnevna stanja. Drugi aspekt je da smo svi u velikoj rupi, ali je na dubimo, ne opisujemo tu rupu, mi nudimo merdevine. Izneseći neki društveni problem, istovremeno pokušavamo da damo predloge kako se može prevazići. Nudimo bar jednu prečku za ove naše merdevine. Pretpostavljam da taj prikriveni optimizam pozitivno utiče na naše čitaoce“, kaže Marinović.

I naslovne strane časopisa su prepoznatljive, a rade ih uglavnom mladi dizajneri. Jedna od naslovnica, autorke Sanje Stojkov iz Sombora, osvojila je i prvu nagradu na godišnjem samitu Svetske asocijacije uličnih novina (INSP).

Marinović kaže da su za Lice ulice pisali od početnika, do eminentnih autora, uglavnom pro bono.

„Za nas ljudi pišu iz ljubavi, zato jer znaju da su u dobrom društvu i sa istomišljenicima, iz želje da pomognu u nečemu što zovemo projekat Lice ulice“, kaže Marinović.

Dodaje i da je u početku većina kupovala časopis iz želje da bude humana, a sada bar 50 odsto, osim humanosti kupuje časopis da bi pročitala nešto što nema u drugim novinama. 

„Naš prvi i još uvek važeći slogan je: kupujući Lice ulice pomažete drugima, čitajući Lice ulice pomažete sebi“, kaže Marinović.

U Licu ulice povremeno imaju i onlajn ankete šta najviše volite da čitate i na prvom mestu je uvek odgovor „priče prodavaca“. Kažu da kada se na društvenim mrežama objavi priča prodavaca „mreže se zapale“.

I na ovaj način „Lice ulice“ doprinosi rušenju barijera prema osobama sa invaliditetom i marginalizovanih, doprinoseći da budu vidljive.    

___________________________________________________________________________

Rad Udruženja novinara Srbije (UNS) podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“

„Ako mi je sagovornik osoba u kolicima, nepoznato mi je da li prilikom razgovora treba da čučnem. Ukoliko mi je sagovornik osoba koja je slepa ili slabovida, ne znam da li treba da kažem ‘Kako komentarišete ovu scenu koju ste videli'“, kaže Momčilović.

Neformalno obrazovanje Momčilović vidi kao najbolju šansu da se edukuje o ovoj temi.

„Smatram da je potrebno da se održavaju radionice i seminari na kojima će se novinari obrazovati o profesionalnom izveštavanju o osobama sa hendikepom“,  dodaje ona.

Medijski sadržaj koji je do sada pratila za nju, kako kaže, nije bio primer na koji bi se ugledala, jer su u njemu osobe predstavljane kroz invaliditet, uz zanemarivanje onoga šta su uradile ili rekle.

„Ako uzmem primer da je neka osoba koja ima neki hendikep nešto uradila, izjavila, onda bi se verovatno izveštavalo na taj način da se prvi kaže 'ta i ta osoba, koja ima taj hendikep uradila je to' . Stavio bi se akcenat na hendikep koji osoba ima. Ako bih ja isto to uradila ili izjavila, onda bi verovatno u tekstu ili prilogu išlo ‘Anđela Momčilović je uradila to i to’“, ističe Momčilović.

Zbog toga reč „nepotpuno“ za nju najbolje odražava izveštavanje o osobama sa hendikepom.

Video: UNS

___________________________________________________________________________

Rad Udruženja novinara Srbije (UNS) podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“

Izložba će biti otvorena 29. januara u 19 časova u prostoru OPENS-a (Bulevar despota Stefana 5), dok će radionica biti održana dan kasnije, 30. januara u 17 časova u prostoru DNV-UNS (Bulevar Mihajla Pupina 6/III).

Događaj koji organizuje udruženje Via Panonija posvećen je osobama sa invaliditetom koje se svakodnevno susreću sa različitim barijerama, ali i neetičkim predstavljanjem u medijima. Tabloidne i senzacionalističke objave mogu da iniciraju surove komentare i reakcije povećavajući prag tolerancije na agresivnu terminologiju, što može dovesti i do nasilnog ponašanja u praksi.

Pred posetiocima će biti fotografije na kojima su prikazane osobe sa invaliditetom u realnim situacijama, pred vidljivim problemima. Cilj ovog projekta je razvoj kritičkog mišljenja i podsticanje medija da o osobama sa invaliditetom izveštavaju kao o ravnopravnim članovima društva.

Osim izložbe kao vizuelne edukacije, planirana je i stručna radionica na kojoj će se analizirati primeri loše prakse – kršenja profesionalnih i etičkih standarda, kao i primeri dobre prakse i njeni pozitivni efekti. Cilj je da se definišu problemi, pruži raznovrsnost izvora informacija i razviju znanja za proizvodnju nedostajućih sadržaja na ove teme, koje su u javnom interesu.

Marija Erdelji je master likovna umetnica iz oblasti fotografije. Radi kao fotografkinja u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture, a kao fotoreporterka sarađivala je sa velikim brojem domaćih i stranih medija. Sa svojim radovima učestvovala je na oko 60 grupnih i 9 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu i dobitnica je velikog broja nagrada i priznanja.

O osobama sa invaliditetom, kaže Anđelić, mediji često izveštavaju ističući njihovo zdravstveno stanje, dok se problemi sa kojima se svakodnevno suočavaju neretko zanemaruju. Oni se na taj način, kako dodaje, ne tretiraju kao ravnopravni članovi društva već isključivo kao osobe kojima je potrebna pomoć.

Reč „stereotipno“ za njega najbolje odslikava medijsko izveštavanje o osobama sa invaliditetom. Najveća dilema koja se odnosi na adekvatan način ophođenja prema osobama sa invaliditetom za njega je kako im pristupiti, a da se ne osete uvređeno ili manje vredno.

Da bi neku osobu razumeo, novinar, ističe Anđelić, mora da „uđe u njene cipele“ i informiše se o njoj, jer nerazumevanje dovodi do predrasuda. Zbog toga do sada on sam nije izveštavao o toj temi.

Za sve to je potrebno šire znanje o ovoj temi, a najbolji način da ga mladi ljudi steknu je, kako kaže, formalno obrazovanje. 

„Mislim da je potrebno da se, pošto sam završio novinarstvo, na departmanima za novinarstvo odredi neki predmet na kome će se govoriti o načinu informisanja o osetljivim ili diskriminisanim grupama, kao što su osobe sa invaliditetom, LGBT populacija, Romi, žene…“, dodaje Anđelić.

Video: UNS

___________________________________________________________________________

Rad Udruženja novinara Srbije (UNS) podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“

Josifović je u razgovoru za UNS ocenio da kolektivna svest o osobama sa invaliditetom treba da bude na višem nivou.

„Henikep je u društvu i tamo treba da se prevaziđe. Ako bude ostavljen na cedilu, pojedinac može da bude samo osoba sa hendikepom, a ako ima podršku zajednice može otići i više nego neka osoba koja nema problem“, rekao je on.

Ako osobi sa invaliditetom date šansu, smatra Josifović, sigurno neće biti teret društvu, već će biti koristan član društva.

On napominje da osobama sa invaliditetom treba pružiti priliku, jer one mogu dati važan doprinos društvu.

Josifović je više od 30 godina uključen u rad organizacija osoba sa invaliditetom, a kako kaže za UNS, udruženja koja okupljaju ove osobe su jako značajna za članove,  jer bi bez njih mnogi bili uskraćeni za zdravstvenu negu, ortopedska pomagala, socijalna davanja, obrazovanje.

„Bitno je da postoje udruženja da bi se članovi animirali, okupljali i upoznali sa svojim pravima i obavezama“, rekao je Josifović.

Dodao je i da je cilj udruženja da samostalno i zajedno sa drugim organizacijama stvaraju uslove za kvalitetniji i samostalniji život osoba sa invaliditetom.

Ipak, veliki broj ljudi odbija da bude član nekog udruženja, a Josifović smatra da su nepostojanje adekvatnih uslova za osobe sa invaliditetom, neinformisanost i neprihvatanje zajednice, pa čak i situacije u kojima članovi porodice kriju osobu koja ima invalididet, neki od razloga za izostanak članstva.

Trećeg decembra se obeležava Dan osoba sa invaliditetom, a prošle godine je, kako kaže Josifović, ovaj dan obeležen sa ciljem da se poveća pristupačnost ovim osobama u društvu.

On je istakao da ne zna kako bi se bez pristupačnosti neka osoba sa invaliditetom društveno angažovala i funkcionisala.

„Kada kažem pristupačnost mislim na fizičku pristupačnost ustanovama, zgradama, javnim površinama, ali i pristupačnost uslugama koje te ustanove mogu da pruže“, rekao je.

Objasnio je i da ipak nije dovoljno da dete koje ima neki invaliditet ima samo fizičku pristupačnost školi, već je potrebno i stručno lice koje će da radi sa njim.

Na pitanje UNS-a da li postoji svest o inkluziji osoba sa invaliditetom ili i dalje postoje predrasude, Josifović kaže da ima i predrasuda, ali i da sa druge strane postoji svest kod ljudi o ovoj temi.

„Sve zavisi od toga ko je kako obrazovan i vaspitavan. Mislim da i mi iz organizacija pokušavamo da što više informišemo javnost koje su naše potrebe i šta bi trebalo da se uradi“, rekao je on.

Josifović smatra da uvek može da se govori o sistemskim rešenjima kada je u pitanju položaj osoba sa invaliditetom. 

„Pojedinačno rešenje je da ja sebi napravim neke uslove ili da meni neko ko me poznaje napravi uslugu, ali kada kažemo sistem mislimo i na zakonodavstvo. Zakonodavstvo je veoma dobro, međutim da li ne postoji neka politička volja, ili ljudi nisu obrazovani i ne žele da urade nešto, ne znam“, navodi on.

Dodaje da sistemski mnogo treba da se uradi po tom pitanju da bi bilo bolje.

„Mislim da osobe sa invaliditetom treba da budu vidljive da bi na neki način bile prepoznate u društvu. Ako nas nema na ulici, bisokpu, sportskim takmičenjima, ljudi nas ne prepoznaju“, smatra Josifović.

Ceo podkast pogledajte u nastavku.

___________________________________________________________________________

Rad Udruženja novinara Srbije (UNS) podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“

Aca Perić je član Udruženja paraplegičara Mačvanskog okruga u okviru čijeg rada je i napisao Bonton. Takođe je jedan od osnivača sajta 015.srb, na kojem se, kako kaže, „objavljuju sve teme osim političkih“.

Bonton koji je napisao objavljen je i na sajtu 015.srb.  Pisao je, kaže, jezikom koji je svakom razumljiv, pre svega jednostavan i kratak.

„Važno je biti jednostavan. Mnogo se komplikuje kada se govori o ovoj temi, a ustvari je sve vrlo jednostavno. Osobe sa invaliditetom su iste kao i svi drugi, samo im možda nekada za nešto treba malo više vremena, ali, svi imamo iste želje, nadanja, stremljenja“, rekao je Perić.

Invaliditet nije identitet

On napominje da je važno razumeti da invalididtet nije identitet, i zato je važno odnositi se prema osobama sa invaliditetom kao prema svima ostalima. Zato se i kaže, podseća on, „osoba sa invaliditetom“, „osoba sa distrofijom“, „korisnik kolica“ itd. jer je akcenat na   osobi, a ne njenom invaliditetu.

„Nažalost, i u medijima se ovo često izbegne, pa se često radi klikova koriste neprikladne formulacije. Tako možemo pročitati na primer – 'prikovan za kolica', što je naravno uvredljivo“, kaže Perić 

On je rekao da je pre pisanja Bontona uradio istraživanje koje je pokazalo da većina zemalja u regionu ima tako nešto, Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina…

Ništa o nama bez nas

„Smatram da su osobe sa invaliditetom najmarginalizovanija grupa u Srbiji. Svaka manjina ima bolji položaj od osoba sa invaliditetom zato što su organizovaniji i zajednički se bore za određena prava“, kaže Perić.

Ističe da je u Srbiji veliki broj organizacija osoba sa invaliditetom, ali da se, kao i u životu, njihov rad prepliće sa ličnim interesima i sujetom.

„U Srbiji ima, procenjuje se, od 10 do 15 odsto osoba sa invaliditetom. U poslednjem popisu je ispuštena prilika da se ovaj broj i zvanično proceni. I to je greška organizacija osoba sa invaliditetom, što na tome nije insistirano na vreme“, kaže on i dodaje da je 15 odsto veliki broj čak i kada govorimo o biračkom telu, te da bi i donosioce odluka trebalo osvestiti o značaju ove grupe.

„Ne mogu da tvrdim sa sigurnošću, ali mislim da čak u novom sazivu Skupštine neće biti osoba sa invalididtetom. U Engleskoj, na primer, ove osobe imaju svoje posebne, takozvane 'bele stolice' i bez obzira na stanačku pripadnost, one se pitaju o odlukama važnim za ovu grupu“, rekao je Perić za UNS.

Zvog toga mu je želja i naredni cilj, kako kaže za UNS, da za početak osnuje Savez osoba sa invaliditetom u Šapcu.

„U Šapcu postoji nekoliko udruženja osoba sa invalididetom. Važno je okupiti ih u Savez. Tako možemo uraditi velike stvari. Šabac je veliki grad, a čak i mnogo manji gradovi imaju ovakve saveze i rade fantastične stvari. Ništa o nama bez nas“, zaključuje Perić.

„Bonton ponašanja prema osobama sa invaliditetom“ Udruženja paraplegičara Mačvanskog okruga možete pročitati u nastavku.

___________________________________________________________________________

Rad Udruženja novinara Srbije (UNS) podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“

Danas, Škola veba upisuje novu, 14. generaciju. I u ovoj, kao i u prethodnim generacijama, postoji mogućnost praćenja nastave na daljinu.

Kako za UNS kažu polaznici, nema mnogo obuka koje su inkluzivne, pristupačne i prilagođene, pa im je ovakva prilika da nauče nešto što im kasnije može koristiti za posao ili pokretanje sopstvenog posla, izuzetno značila. Nekima od njih novinarstvo je tada postalo zanimanje.

Obuka ima, ali važan je i njihov kvalitet

Nekadašnji polaznik UNS-ove Škole veb novinarstva Živko Bošković rekao je da mu je Škola bila veoma značajna. On je nakon nje nastavio da se bavi pisanjem i sada ima svoj blog. Znao je odmah, kaže, da će mu Škola biti korisna, ali ne i da će mu u tolikoj meri značiti.

„Čim je počela Škola video sam sebe kao nekog ko se može baviti novinarstvom. Ono što mi je veoma značilo je, na primer, znanje o važnosti samopromocije. Samopromocijom sebe kroz rad smanjujemo percepciju nas samo kao osoba sa hendikepom. Svako želi da bude ostvaren u poslu kojim se bavi, zbog posla kojim se bavi“, kaže on.

O pristupačnosti obuka osobama sa hendikepom Živko kaže da su sada, u vreme mogućnosti praćenja obuka onlajn, delimično prevaziđene određene barijere, kao što je fizička, odnosno neprilagođenost osobama sa hendikepom prostora u kojem se obuka izvodi.

Ipak, na pitanje da li ako se obuke organizuju onlajn može da se kaže da su prilagođene osobama sa hendikepom, kaže da to zavisi od cilja onoga ko obuku pohađa.

„Ako vam je cilj suvoparno znanje, onda se može tako reći, to je onda pun pogodak. Ali, ono što je meni značajno kod svake obuke koju pohađam su kontakti, stvaranje kontakata je stvaranje prilika. To se onlajn obukama teško može postići“, kaže on.

Svako može, priča Živko, napraviti materijal i reći:  „Obratite nam se mejlom za sva dodatna pitanja“, ali se samo kontaktima koji se stiču može iskoristiti sav potencijal obuka.

„Najčešća barijera jeste ipak pristupačnost. Šta da vam kažem kada kabinet Zaštitnika građana nije prilagođen pristupu osobama sa hendikepom“, kaže on.

Ono što je takođe čest problem, navodi, jeste prilagođenost obuka osobama oštećenog sluha.

„Titlovanje je takođe problem i umnogome bi pomoglo osobama sa ovim hendikepom da u potpunosti prate izlaganja predavača. Veoma je važno kod obuka da budu potpuno inkluzivne“, rekao je Živko za UNS. 

Bivša polaznica Novinarske škole Julijana Palinkaš iz Bečeja rekla je ranije za UNS da zbog svog invaliditeta nije bila u mogućnosti da upiše novinarstvo na fakultetu u Novom Sadu, pa joj je Škola novinarstva veoma značila.

„To je bilo nezaboravno iskustvo. Saznanje da mogu da učim osnove novinarstva i dobijem diplomu za mene je bilo mnogo značajno“, rekla je Julijana koja i danas piše za svoj blog i nekoliko lokalnih portala. 

Nedeljko Rakić iz Kovina kaže da nema mnogo obuka koje su prilagođene osobama sa invaliditetom.

„Bude ih, naročito sada u vreme Zoom-a i ostalih onlajn platformi, ali većinom u okviru organizacija osoba sa invaliditetom. Međutim, obuka koja je prilagođena osobama sa invaliditetom, a da je organizuje neka druga organizacija, kao u ovom slučaju UNS, su veoma retke, a i kada ih bude, uglavnom je to čisto ispunjavanje forme“, rekao je Nedeljko koji je 2015. godine pohađao UNS-ovu Školu veb veština, preduzetništva i novinarstva.

Iako se Nedeljko Rakić sada ne bavi novinarstvom, napravio je tada svoj blog i redovno pisao. Na kraju je iz ličnih razloga odustao od novinarstva. Ipak, ističe da da su mu iskustvo i druženje veoma značili.

Lorijan Popi iz Vršca, takođe polaznik jedne od generacije Škole veba, kaže da i danas piše i sarađuje sa pojedinim medijima.

„Pišem povremeno za Vršačke vesti, za TV Lav, a s vremena na vreme uradim i prilog za TV Banat. Nije mi novinarstvo primarno zanimanje, više sam se okrenuo preduzetništvu, o čemu sam takođe učio u UNS-ovoj Školi. Nakon Škole veba napravio sam dva sajta  o samozapošljavanju - raditeodkuce.com i samonajbolje.info i danas pišem i uređujem sadržaj na njima“, kaže Lorijan za UNS.

Lorijan je predsednik Udruženja slepih i slabovidih Južnog Banata i za ovo udruženje takođe piše informacije za sajt.

Kako je rekao, najveći deo programa Škole mu je koristio u protekloj deceniji i sve što je naučio, pokušao je da primeni. Osim, kako ističe, veb dizajna.

„Time se nisam bavio, to je ipak profesija kojom slepi i slabovidi teško mogu da se bave jer je vizuelno primarno“, kaže Lorijan.

I on potvrđuje reči Nedeljka Rakića – obuka prilagođenih osobama sa invaliditetom, za poslove koji mogu biti konkurentni na tržištu, je malo.

„Ja sam aktivan, radim svašta po malo, ali eto lično nisam pronalazio i prisustvovao nijednoj drugoj obuci ovakve vrste“, kaže on. 

Zoran Gavrilović, pak, kaže da mu je ovakva obuka u UNS-u veoma značila i da je nakon nje pokrenuo svoj sajt o preradi drveta čime se najviše i bavio nakon završetka Poljoprivrednog fakulteta. On smatra da su u zavisnosti od vrste invaliditeta, različite i mogućnosti za obuke – nekome češće prilagođene, nekima veoma retko.

„Ja sam pohađao dosta obuka, u poslednje vreme i za junior programera, tako da mislim da se mogu pronaći dobre i korisne škole i kursevi“, rekao je Gavrilović.

___________________________________________________________________________

Rad Udruženja novinara Srbije (UNS) podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“

Regulator je do sada objavio dva izveštaja o ovoj temi - 2013. i 2019. godine koji su pokazali da je udeo programa namenjenih osobama sa invaliditetom na javnim servisima, kako kažu u REM-u, „na nivou statističke greške“. Izveštaj iz 2019. godine pokazuje da je na Prvom programu RTS-a udeo ovih programa bio 2,93 odsto, na Drugom 0.49 odsto, a na Prvom programu RTV-a 1,53 odsto.

Situacija je lošija na komercijalnim televizijama sa nacionalnom frekvencijom za koje se u izveštaju iz 2019. godine navodi da nemaju sadržaje prilagođene osobama sa invaliditetom.

Po rečima Sanje Remić, zakon ne predviđa obavezu da pružaoci komercijalnih medijskih usluga imaju obavezu da emituju tu vrstu programa.

Nacionalna organizacija osoba sa invaliditetom je 2019. godine preporučila da se izmenama Zakona o elektronskim medijima proširi nadležnost Regulatornog tela za elektronske medije kako bi se i komercijalni pružaoci medijskih usluga obavezali da svoje sadržaje i programe učine pristupačnim osobama sa invaliditetom.

Međutim, i u novom zakonu ostala je odredba da “pružalac medijske usluge dužan da, u skladu sa svojim finansijskim i tehničkim mogućnostima, svoj program i sadržaj učini dostupnim osobama oštećenog sluha, odnosno vida”.

„Imali smo situaciju da je 2013. i 2014. godine tadašnja televizija Prva odnosno Fox imala neke sadržaje koji su bili pristupačni osobama sa invaliditetom, mimo centralne informativne, to su bili neki rijaliti programi, a 2018. više ni toga nije bilo“, kaže Remić.

Stevica Smederevac, načelnik Službe REM-a za nadzor i analizu kaže da kada su pravilnici i zakon postavljeni tako da se može i ne mora, onda je ostavljena mogućnost da se emiteri opravdaju time da nemaju tehničke, kadrovske, finansijske mogućnosti.

Na konstataciju da emiteri koji su na konkursu dobili dozvole za nacionalnu pokrivenost moraju da ispune i tehničke standarde da bi mogli da dobiju frekvenciju, te da tehničke mogućnosti ne mogu da navode kao izgovor, Smederevac kaže da ta okolnost nigde nije jasno podcrtana, ni u pravilnicima u vezi sa konkursom, ni u dokumentaciji.

„To se i dalje smatra okolnošću koja bi hipotetički, ako pružalac medijske usluge proizvodi takav program, mogla da mu ide u korist u smislu smanjenja mesečne naknade. Ali nigde nije navedeno bazično kao uslov. Odnosno, navedeno je kao prednost u odnosu na druge. I nije nigde podcrtano u imperativnom smislu - da neko ko nema to ili kaže da neće imati, bude samim tim diskvalifikovan, ili da na toj rang listi debelo padne“, navodi Smederevac.

Izbori su česti, preokupiraju resurse REM-a

Sanja Remić kaže da je poslednjih godina održano nekoliko izbora, a da su se komercijalni emiteri uglavnom pridržavali preporuka da kampanja bude dostupna osobama sa invaliditetom, odnosno da postoji titl ili prevod na srpski znakovni jezik.

Dodaje da su, kao što je i preporučeno, emiteri imali jednu centralnu informativnu emisiju u kojoj su izborni blokovi bili prevođeni na znakovni jezik.

Međutim, primedba organizacija gluvih i nagluvih osoba koja je upućivana REM-u je da nije poenta da im takvi programi budu dostupni 30-ak dana u toku kampanje, već cele godine.

I Stevica Smederevac, u svoje ime, tvrdi da je nemoguće u danu u kome oni beleže puno segmenata izbornog programa, da na osnovu jedne emisije gluve i nagluve osobe steknu uvid u ponudu političkih opcija koje će biti zastupljene na izborima.

„Sada smo prošli jedan izborni period, veoma osetljiv u smislu stvaranja mogućnosti da osobe sa invaliditetom na tim kanalima dođu do informacija koje će im koristiti za opredeljivanje za neku od političkih opcija koje učestvuju u izbornoj trci“, navodi Smederevac.

On kao problem ističe i da se izbori poslednjih godina održavaju često i preokupiraju resurse REM-a, tako da malo vremena i resursa ostaje za druge segmente.

„Iz tog razloga mnoge stvari radimo tek nakon što završimo praćenje izbora. Oni jesu politički i društveni prioritet, ali dešavaju se bukvalno na godinu i po dana. Nama svaki izborni ciklus podrazumeva pripremne radnje od par meseci, pa praćenje izbora, pa još par meseci do zatvaranja čitavog izbornog procesa u smislu postupanja po prijavama, izradu izveštaja“, kaže Smederevac.

Možda su sankcije rešenje

Pre šest godina Savet REM-a doneo je nacrt Pravilnika o dostupnosti programskih sadržaja osobama sa invaliditetom. Pravilnikom između ostalog predviđeno je progresivno povećavanje ove veste programa po godinama.

Za javne servise predviđeno je da u prvoj i drugoj godini, po donošenju Pravilnika, dnevno bude emitovano najmanje 15 odsto sadržaja dostupnih ovoj grupaciji. U trećoj i četvrtoj godini obim ove vrste programa trebalo bi da se duplira, a u petoj i šestoj godini bar polovina ukupno emitovanog programa trebalo bi da bude dostupna osobama sa invaliditetom.

Komercijalni emiteri startovali bi sa 10 odsto ovog programa u prvoj i drugoj godini, potom bi u naredne dve taj procenat trebalo da se duplira, a u petoj i šestoj godini po donošenju Pravilnika morali bi da imaju najmanje 30 odsto ovakvog sadržaja.

Nacrt Pravilnika poslat je nadležnom ministarstvu, ali odgovora nije bilo.

Smederevac kaže da regulatorno telo je u obavezi da svaki podzakonski akt, u koji spada i Pravlnik donese po proceduri zakonskog akta, a to podrazumeva i saglasnost nadležnog ministarstva.

„Ako tu stane, onda smo mi prosto nemoćni i nemamo alat da bilo šta preduzmemo“, kaže on.

Po njegovom mišljenju ovaj Pravilnik je veoma radikalno predvideo projekciju povećanja ove vrste programa.

„Sve i da se donese ovakav pravilnik, nisam siguran kako bi se primenio. Verovatno sa nekim amortizerom. Ako neko danas ne može da proizvede više od jednog ili dva procenta, teško da bi zbog jedne zakonske norme već sutra bio u prilici da proizvede 10 ili 15 odsto“, kaže Smederevac.

On smatra da kada posežemo za rigidnim propisima i sankcijama uvodimo red, onda društvena svest o potrebama osoba sa inaliditetom mora da je niska.  

„Mada kada je totalni nered onda su i sankcije negde u prvom koraku nešto što može ljude da usmeri u pravom pravcu“, smatra Smederevac.

Ipak, on smatra da je prilagođavanje programa osobama sa invaliditetom dugotrajan proces u kome treba da se priča o problemima te grupe ljudi, a „društvo habituira na potrebu da se odnose prema takvim osobama kao ravnopravnim članovima“.  

Pružaoci medijskih usluga, po novom Zakonu o elektronskim medijima, dužni su najkasnije do 1. septembra da izveste REM da li i u kom obimu emituju program dostupan osobama oštećenog sluha, vida i da li su dostupni prevodi na srpski znakovni jezik, otvoreni i zatvoreni titlovi i zvučni opisi.

 Do kraja godine i REM bi trebalo da objavi izveštaj o dostupnosti programskih sadržaja osobama sa invaliditetom.

Stevica Smederavac kaže da ćemo tada moći da govorimo da li je u proteklih pet godina, od prethodnog izveštaja, došlo do poboljšanja.

___________________________________________________________________________

Rad Udruženja novinara Srbije (UNS) podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“

Osim o načinu na koji je najbolje predstaviti osobe sa hendikepom u medijima, novinarke i novinari će imati prilike da nauče kako da se adekvatno ophode prema osobama sa hendikepom kada razgovaraju sa njima. Predavači će biti Milan Janković, diplomirani psiholog i izvršni direktor Akademske inkluzivne asocijacije, i Katarina Kel, diplomirana novinarka i specijalistkinja za komunikacije.

S obzirom na to da je za adekvatno informisanje osoba sa hendikepom neophodno prilagođavanje medijskog sadržaja, predavači će prisutne novinarke i novinare naučiti kako da kreiraju sadržaj koji bi bio pristupačan svima. 

Novinari koji žele da se prijave treba da popune formu.

Za sve dodatne informacije možete se obratiti Vesni Vukas slanjem imejla na adresu vesna.vukas@aia.org.rs ili pozivom na broj telefona 069 730755.

Putne troškove i smeštaj pokriva Akademska inkluzivna asocijacija. Troškovi prevoza biće refundirani nakon radionice.

Predsednik Omladinskog saveta Gračanice Dušan Borisavljević član je i Udruženja slepih i slabovidih i prvi put govori na temu invaliditeta.

„Ljudima koji imaju invaliditet potreban je osećaj pripadnosti i vrednosti, što će im pokazati da mogu da doprinesu svojoj zajednici. Udruženja pružaju ljudima taj osećaj. Socijalni život je nešto što nedostaje osobama sa invaliditetom, bilo da je to zbog nesigurnosti koju osećaju ili nečeg drugog, pogotovo kod mladih ljudi. Cilj svakog čoveka je da doprinosi i bude koristan član društva“, ističe on.

Borisavljević kaže da je potrebno više govoriti i raditi na rešavanju problema sa kojima se suočavaju osobe sa invaliditetom. Mišljenja je da treba edukovati odrasle, ali i decu, kao i da ih treba učiti da prihvataju različitosti.

„Jako je bitno da porodica ne ograničava dete ako ima neku vrstu invaliditeta, da mu ne govori da ne može da ostavari neke ciljeve. Nemojte ljudima da rušite snove, budite tu da im pomognete. Definitivno je da postoje predrasude, kao i za sve u životu, ali naš narod, kultura i vaspitanje, pogotovo na ovom prostoru, puni su empatije, razumevanja i ljubavi“, rekao je on.

Borisavljević kaže da položaj osoba sa invaliditetom na Kosovu i Metohiji nije sjajan, pogotovo ne u mestima sa srpskom većinom.

„Neki medicinski pregledi se moraju odraditi u centralnoj Srbiji i to dosta otežava. Sa druge strane, postoje i prednosti malih mesta. Ja sam uz moje društvo i okruženje bez ikakve profesionalne podrške uspeo da uradim nešto. Ta mala zajednica i ljudi me je dobro upoznala i siguran sam da nijedan asistent osoba koje su slabovide ne bi mogao da razume moje potrebe kao što su oni“, ističe predsednik Omladinskog saveta Gračanice.

On kaže da će ljudi koji imaju neku vrstu invaliditeta u potpunosti iskoristiti šansu koja im se pruži i da će marljivo obavljati svoj posao, čak i više od onoga što je potrebno.

Predsednik organizacije osoba sa invaliditetom u Gračanici Dragan Josifović, više od 30 godina uključen je u rad organizacija koje se bave ovim pitanjem. Ističe da je cilj Udruženja da se samostalno, ali i udruženo stvore uslovi koji će doprineti  kvalitetnijem i samostalnijem životu osoba sa invaliditetom.

„Kada to kažem mislim na sve sfere u društvu, od obrazovanja do zapošljavanja, i dalje. Mnogi bi bez toga bili uskraćeni za zdravstvenu negu i ortopetska pomagala, socijalna davanja, obrazovanje i dnevne aktivnosti koja pružaju udruženja. Postojanje udruženja je jako bitno jer su to mesta u kojima će se članovi okupljati i upoznati sa pravima i obavezama koje imaju u društvu“, napominje on.

Josifović je saglasan da je položaj osoba sa invaliditetom na Kosovu i Metohiji veoma loš.

„Problemi su ogromni i vidljivi, od infrastrukture, preko obrazovanja, zapošljavanja, socijalnih servisa koje nemamo i servisa podrške, transporta osoba sa invaliditetom, svega onoga što čini jedan normalan život za sve, pa i za osobe sa invaliditetom“, objašnjava on.

Josifović je mišljenja da kolektivna svest o potrebama osoba sa invaliditetom treba da bude na višem nivou nego što je danas. Smatra da je hendikep u društvu, zajednici i da tu treba da bude prevaziđen, a da će onda sve biti mnogo lakše.

„Ako osobi sa invaliditetom date šansu sigurno neće biti teret društvu, nego će biti koristan član društva. Dušan i ja smo korisni članovi društva i doprinosimo društvu, samo treba pružiti priliku i dati podršku. S obzirom na naš invaliditet  mi smo se iskazali kao ljudi koji mogu da daju svoj doprinos u društvu“, kaže on.

Josifović smatra da organizacije čiji se rad odnosi na invaliditet treba da ojačaju svoje kapacitete kako bi mogli da pokažu da su tu, prisutni u društvu, i da utiču da se promeni svest kod ljudi, kako bi mogli kvalitetnije da žive.

„Ne treba neko u naše ime da pravi projekte, ne treba da kaže šta je nama potrebno, sami ćemo reći šta nam je potrebno, a onda će biti lako da neko u zajednici sve to sklopi i učini život pristupačnijim za nas“, ističe Josifović.

Josifović ocenjuje da su Zakoni koji se odnose na osobe sa invaliditetom dobri, ali da se u praksi ne primenjuju. Ističe da kada želite da ostvarite svoja prava, dolazi do problema i nerazumevanja.

Organizacija osoba sa invaliditetom u Gračanici, mreže koja okuplja više organizacija broji oko 750 članova.

Ceo razgovor u podkastu UNS-a pogledajte u nastavku.

Video: UNS

___________________________________________________________________________

Rad Udruženja novinara Srbije (UNS) podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“

Tako je vrata otvorio „Solidarnost“, restoran koji se nalazi tik do Gradske pijace, a u kojem se proizvodi i komercijalno prodaje hrana. Kao i u svakom drugom restoranu. Ipak, ono što ga razlikuje je humanost - sva zarada od prodaje ide u humanitarne svrhe, osobama sa invaliditetom i osobama u stanju socijalne potrebe, u vidu hrane.

Osnivač Udruženja i restorana je Zoran Gomboš, nekadašnji novinar i snimatelj televizije M iz Sremske Mitrovice, ratni vojni invalid. Kako kaže za Udruženje novinara Srbije (UNS), 1992. godine ranjen je u Brčkom dok je obavljao svoj posao. Kada je ratu bio kraj, priča on, putovao je po svetu, radio i poželeo da u Srbiji učini nešto što bi poboljšalo položaj osoba sa invaliditetom.

Četiri komercijalna za jedan humanitarni obrok

Kako kaže u razgovoru za UNS, da bi donirali jedan obrok, potrebno je da prodaju četiri.

Kada, računa on, plate kuvara i sve režije, neophodno je da barem 40 obroka prodaju da bi od te zarade mogli da naprave i doniraju 10.

„Trudimo se da nikoga ne vratimo. Dođu nam i kažu – 'Ja danas nemam šta da jedem'. U redu, sedi. Nikoga ne proveravamo, već znamo da prepoznamo da li je taj stvarno ugrožen. Ipak bude, nažalost, dana kada ne možemo svima da pomognemo. Nekada dnevno dođe i do 20-30 ljudi za besplatan obrok“, kaže Gomboš i dodaje da su počeli da rade i premijum ketering, pa im to, kada imaju velike porudžbine od firmi, omogući da nekoliko dana imaju obezbeđena sredstva za besplatne obroke.

„To nam dosta pomaže. Pravimo odličan ketering i sve više firmi prepoznaje i to i našu humanu ideju, pa naručuju kod nas“, kaže Gomboš.

On dodaje da trenutno imaju četiri osobe kojima redovno odnose pomoć u vidu obroka. To su članovi udruženja koji su nepokretni ili napušteni od svih.

„Jedan od članova je bio veoma zdravstveno loše, pritom nepokretno lice, ali sada se polako oporavlja. Njemu svakoga dana nosimo obrok. Da makar jednom čoveku pomognemo da se oporavi, za nas je uspeh“, kaže on.

Svi kojima nose obroke znaju da mogu od njih dobiti i pomoć ukoliko je potrebno nešto doneti, kupiti, uraditi. Članovima Udruženja uvek su na raspolaganju.

U „Vizidu“ se trude i da pomognu osobama sa invaliditetom da se zaposle.

„Naša kuvarica Božica je osoba sa invaliditetom. Ona radi kod nas i sama može da napravi i do 50 obroka dnevno. To ipak nije dovoljno, pa smo angažovali još jednog kuvara. Za Božicu smo dobili subvenciju od Nacionalne službe za zapošljavanje, inače bismo teško mogli da je platimo, jer već sami finansiramo drugog kuvara“, kaže Gomboš.

Kada bi država više izdvajala za to, rado bi, dodaje, zaposlili još osoba sa invaliditetom.

Od jelovnika je važniji gest

Sa kuvanjem hrane počeli su pre godinu dana, 31. decembra 2022. godine. Simbolično, za Novu godinu. Dok nisu registrovali socijalno preduzeće to su radili volonterski. Marta ove godine i zvanično su se registrovali, otvorili restoran i počeli komercijalnu prodaju.

Trude se, kaže Gomboš, da idu u skladu s vremenom. Imaju i mogućnost dostave preko Wolt-a.

Mladi ljudi su prepoznali njihovu misiju, kaže on, i često naručuju hranu. Takođe, priča, ima i onih koji dođu, plate obrok i onda kažu da ga u potpunosti doniramo.

„Često je od jelovnika važniji gest. To nam mnogo znači. Polako raste broj ljudi koji nam dolaze redovno, koji čuju za nas i podržavaju ono što radimo. Ponuda je raznovrsna, hrana nam je ukusna, a i povoljnija nego u drugim restoranima. Mi smo socijalni restoran, kuvani obrok košta na primer, 400 dinara“, kaže Zoran.

On je, dodaje, dobavljač namirnica, Božica i još jedan kuvar pripremaju hranu, a imaju i tri volontera koji su im ispomoć.

„Osobama sa invaliditetom ovakva pomoć veoma znači. Njima je zapravo svaka pomoć dobro došla. Značajno je da mogu da dođu i da pomognu, rade, da budu korisni, da budu prepoznati i da budu ravnopravni“, kaže Gomboš.

Zato postoji „Solidarnost“, gde su vrata restorana, ali i humanost, otvoreni stalno.

Važno je 365 dana biti podrška

Na ideju da nešto uradi, dodaje, došao je kada je, vrativši se u Srbiju, shvatio koliko je loš položaj osoba sa invaliditetom.   

„Godinama se ništa kod nas značajno ne radi kada su u pitanju osobe sa invaliditetom. Čak i u Sremskoj Mitrovici ima nekoliko udruženja, ali svi oni se osobama sa invaliditetom bave samo kada su neki važni datumi. Obeleže ih, kao na primer 3. decembar, Dan osoba sa invaliditetom, a onda su ostalih 364 dana u godini prepušteni sami sebi. To sam želeo da promenim. Da uradimo nešto da im svakog dana budemo podrška i pomoć“, kaže Gomboš.

Zoran ističe da se o osobama sa invaliditetom ne vodi računa, da im nije omogućeno ni uživanje osnovnih prava, kao što je pravo na kretanje.

„Oni nemaju, pre svega, pristup institucijama, imaju fizičke barijere. Zamislite, u SUP ne mogu da uđu, nego ih unose. SUP je nešto što svima treba i gde svi moramo otići za razne stvari. I sada zamislite to maltretiranje i poniženje, da vas unose svaki put. U većini institucija je tako“, kaže Gomboš.

On ističe da je prioritet udruženja „Vizido“ bilo uklanjanje fizičkih barijera i da su prethodnih godina najviše na tome radili.

„Uspeli smo samo na dva mesta da promenimo situaciju, vrlo je teško kada ne nailazite na razumevanje za osnovne stvari“, kaže on.

Problem u ovom gradu je, kako dodaje, i nepoštovanje obeležja parking mesta za osobe sa invaliditetom.

„Ima ih malo, a i tamo gde postoje, uglavnom se parkiraju oni koji nemaju na to pravo. Prijavljivali smo, tražili još parking mesta za soobe sa invaliditetom, ali nismo mnogo uspeli. Jedva su nam dali dva mesta u blizini Udruženja, kako bismo mogli da se parkiramo“, kaže Zoran.

Članovi udruženja „Vizido“ su isključivo osobe sa invaliditetom. Kako kaže Gomboš, ima ih oko 40 i među njima su osobe sa invaliditetima različitih kategorija – od ratnih vojnih invalida, slepih i slabovidih, gluvih, paraplegičara, …

„Imamo i one koje mi zovemo 'pomažući članovi'. To su firme i pojedinci koji podržavaju naš rad i koji pomažu rad udruženja“, kaže Gomboš.

Iako je svoj život posvetio humanosti i pomoći osobama sa invaliditetom, Zoran kaže da nije uvek lako i da je često potrebno mnogo truda da se objasni i članovima da je jako važno da se aktiviraju.

„U velikoj meri su deprimirani. Stanjem u društvu, svojim položajem, odnosom prema njima. Veoma je teško u situaciji kada vide da se malo toga menja, podstaći ih da se i dalje bore za svoja prava“, kaže Gomboš.

Objašnjava da se trude na sve načine da pomognu i da svi u udruženju vole ono što rade.

__________________________________________________________________________

Rad Udruženja novinara Srbije (UNS) podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“

„Ovde sam sa svojim vršnjacima, idemo u bioskop, pozorište, družimo se. Volela bih i da moja drugarica Nata, sa kojom sam bila kod hranitelja dođe da živi sa nama. I ona bi volela, ali nema mogućnosti“, kaže Anđa.

Pre više od decenije projekat poznat kao “Otvoreni zagrljaj”- podrška deinstitucionalizaciji i socijalnoj inkluziji osoba sa mentalnim invaliditetom i problemima mentalnog zdravlja najavljivan je kao veliki projekat saradnje Evropske Unije i Srbije.

Na sajtu Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja navedeno je da više od 150 osoba sa mentalnim problemima izašlo iz ustanova socijalne zaštite nakon višegodišnjeg boravka, više od 200 njih je pripremljeno za izlazak, dok je više od 900 osoba koristilo usluge pokrenute van institucija.

Piše i da su izgrađeni objekti za samostalno stanovanje osoba sa mentalnim invaliditetom, da je EU izdvojila 2,3 miliona evra za njegovu realizaciju. Ministri su poručivali da "Otvoreni zagrljaj" ne sme da ostane samo pilot projekat, “već da mora postati deo sistema i da će za to biti odvojena sredstva iz budžeta”.

Deceniju kasnije usluga stanovanje uz podršku za osobe sa mentalnim i intelektualnim invaliditetom postoji u samo tri grada u Srbiji - Pančevu, Kuli i Šapcu, a u program je uključeno svega nekoliko desetina korisnika.

Veliki deo onih koji su više godina živeli potpuno drugačiji život u stanovanju uz podršku, ponovo su vraćeni u domove za smeštaj osoba sa mentalnim i intelektualnim teškoćama ili porodice.

Znaju da nikada neće izaći iz institucije i to je veliki teret

„Kažu da je ovo (Dom u Velikom Popovcu) kuća za smeštaj osoba sa intelektualnim teškoćama, a ja kažem da je to kuća za sve nas koji nismo imali sreću da živimo sa svojim porodicama u, kako se kaže, otvorenoj zajednici“, kaže Marina Marinković, jedna od junakinja dokumentarnog filma “Stanari roze kuće”. 

Ovaj film dočarava šta za osobe koje su ceo život živele u instituciji, znači promena koja im omogućava da žive kao svi ostali i uživaju prava koja su nama rođenjem garantovana.

Međutim, o zatvaranju kuća u kojima je bilo organizovano stanovanje uz podršku kada je EU prestala da finansira program i kakav je to uticaj imalo na njih, film nije snimljen.

Katarina Tadić, koordinator usluge Stanovanje uz podršku u udruženju “Na pola puta”, koja je na ovoj usluzi radila u Beogradu, dok je usluga postojala, kaže da se teško adaptiraju na ponovni život u instituciji, što kod nekih dovodi i do nedoličnog ponašanja koje nisu manifestovali dak su živeli van doma. 

„Kada se vratiš u dom, zna se kada se budiš, pereš zube, jedeš. To su ritmovi koji nisu normalni za čoveka. I javljaju se psihijatrijski problemi koji se leče lekovima. Neki korisnici sa kojima sam radila 14 godina u Beogradu, po povratku u instituciju imaju velike psihičke probleme. I kada sam čula za jednu korisnicu koja je bila divno stvorenje, sjajna osoba, da krade po instituciji, bila sam u šoku. To je inat, bunt, ne želim tu da živim. Oni sa težim oblicima intelektualnih teškoća odlaze u tešku psihijatriju. I znaju da neće nikada izaći iz institucije. I to je mnogo veliki teret“, priča Katarina.

Novca ima, samo umesto u instituciju treba da ide pružaocima usluga

Nata, Anđina drugarica sa kojom je bila u hraniteljskoj porodici, iako bi želela, ne može da dođe da živi u Pančevu u stanovanju sa podrškom, jer nema sopstvene prihode. Anđa je nasledila očevu penziju i to joj omogućava da učestvuje u troškovima ove usluge.

„Po Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom, ako osoba nema lična primanja ona nema zakonske mogućnosti da bude u našoj usluzi, jer država, odnosno Centri za socijalni rad nemaju zakonski osnov da nama plaćaju ovu uslugu. To može da bude lokalna odluka, ali se time niko ne bavi. Ova usluga zahteva 800-900 evra mesečno, ko to ima da plati“, kaže Zorka Beba Popović, predsednik UO i osnivač udruženja „Na pola puta“.     

Nata živi u obližnjem domu u Jabuci i Anđa je povremeno posećuje. Koliko država izdvaja za Natin život u Jabuci nema podataka. Međutim, “Izveštaj o transformaciji pet ustanova za decu i mlade” (M. Milanović, M. Brkić) objavljen 2016. godine navodi da su mesečni troškovi za jednog korisnika Doma Banja Koviljača 115.380 dinara. Otprilike, kao i usluga stanovanja uz podršku. Međutim, iako je ratifikovanjem Deklaracije o pravima osoba sa invaliditetom Republika Srbija usvojila i plan deinstitualizacije, u praksi su promene spore, a često i retrogradne.

„Radila sam u udruženju koje je pružalo ovu uslugu u Beogradu i radilo deinstitucionalizaciju iz doma Sremčica. U stanovanju uz podršku 23 ljudi je živelo 14 godina. Zbog nedostatka finansijske podrške,  vraćeni su u Sremčicu. Neki su se potom vratili u porodice, a neki su uspeli da nađu druge opcije, samo da se ne vrate u dom. Grad Beograd i Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja nisu uspeli da postignu dogovor vezan za finansiranje usluge. Za svih tih 14 godina novac koji je odvajan za te korisnike je usmeravan u Dom Sremčica. Država je za smeštaj ovih korisnika izdvajala novac, samo je umesto da ide u Dom Sremčica trebalo da ide pružaocu usluge“, kaže Katarina Tadić, dodajući da je veliki posao promeniti ceo sistem socijalne zaštite. 

Udruženje “Na pola puta” od početka je imalo podršku Grada Pančeva za uslugu stanovanja uz podršku, kaže Marina Kurilj, direktorka udruženja.

U početku uslugu su finansirali strani donator, a Grad Pančevo se obavezao ugovorom da će nastaviti da je finansira. Marina kaže da Grad poštuje ugovor, a saradnja se u međuvremenu produbila.  Od 2009. do 2015. godine raspisivan je poseban konkurs za ovu uslugu. Potom, kada je odlukom grada usluga stanovanja uz podršku uvrštena kao redovna, raspisuje se javna nabavka.

“Grad obezbeđuje sredstva za asistente, koordinatora i određeni procenat za direktora -administrativnog radnika. Korisnici participiraju i od te participacije pokrivamo hranu, najam stana, komunalne račune, njihove aktivnosti. To jeste dobar i održiv model jer imate dva strane koje učestvuju. Takođe, dodatno nam znači podrška različitih donatora za obezbeđivanje dodatnih sadržaja za korisnike usluge. Nije sve na državi, i nije sve samo na korisniku. Mi imamo i treću kućnu zajednicu za korisnike koji nisu Pančevci i ona je samoodrživa i sve troškove snose korisnici. To je malo problematično kada nema finansijskog učešća lokalne samouprave. Trudimo se da obezbedimo finansiranje i te treće kućne zajednice da ne bude na teret samih korisnika, odnosno staratelja, roditelja“, kaže Marina.

Beba Popadić kaže da je da je ova usluga kompleksna, zahteva stručan kadar, a cena ne može da prati primanja roditelja i staratelja. Uz to, privatni sektor nije zainteresovan da se bavi ovom uslugom, jer nema profita.

„Pokušavali smo da napravimo neke pomake da se Zakon o finansijskoj podršci prilagodi novom Zakonu o socijalnoj zaštiti i da novac prati korisnika. I da se država aktivira u razvoju ove usluge u smislu da privatnicima obezbedi neke benefite“, kaže Beba Popadić.

Za licencu je potrebna praksa, za praksu novac, a konkursa nema

Anđa i njene cimerke u kući u kojoj žive imaju 24 sata podrušku asistenata. Samo vikendima deo dana su same. Asistenti su osobe koje su prošle obuku za stanovanje uz podršku i zadužene su da im u potpunosti organizuju život. 

Organizaciono stanovanje uz podršku je po navodima iz udruženja „Na pola puta“ najkomplikovanija usluga u zajednici.

Za svaka četiri korisnika mora biti angažovan asistent, a za svakih deset korisnika jedan savetnik za osamostaljivanje, i to je minimum propisan Pravilnikom. Savetnik mora biti stručna osoba - psiholog, defektolog, socijalni radnik ili pedagog. Tu je i voditelj usluge koji sve nadgleda, pregovara sa opštinom, sa donatorima, radi strateške stvari.

Udruženje koje želi da se bavi ovom uslugom mora da ima licencu. Do pre pet godina Ministarstvo je imalo konkurs za nove usluge koji je pomagao novim pružaocima da obezbede praksu od dve godine koja im je neophodna za dobijanje licence.

Udruženja mogu da konkurišu za projekte opština, pokrajine, ali tu su sredstva mala, oko 100 hiljada dinara, što nije dovoljno za početak. U opštinama u kojima postoji odluka o finansiranju usluge stanovanja uz podršku, udruženja ne mogu da se prijave na raspisane  javne nabavke za pružanje usluge, ako nemaju licencu. To je još jedan od razloga što su samo tri udruženja licencirana za ovu uslugu.

U udruženju „Na pola puta“ kažu da je i za njih procedura komplikovana, iako se godinama bave ovom uslugom.

„Proces licenciranja je komplikovan, s jedne strane zbog procedura i dokumentacije, a sa druge zbog neusklađenosti zakonskih propisa. Na primer, Udruženje iznajmljuje stanove za pružanje usluge, te u slučaju selidbe jednog stana, mi moramo da podnosimo celokupnu dokumentaciju za sva tri stana, kako bismo obezbedili novu licencu. Čitav proces je morao ponovo da se prođe jer je usluga vezana za objekat. Taksa za izdavanje licence je oko 20 hiljada dinara.“, kaže Marina Kurilj. 

Stigmatizacija roditelja

„Mene su tretirali kao lošu majku, jer je moje dete u ovoj usluzi. Roditelji se takođe sreću sa velikom stigmatizacijom kada žele svoje dete da uključe u uslugu ili kada otvoreno i iskreno govore o svojim potrebama. Čitava porodica se suočava sa osećanjem krivice, odgovornosti, brojnim dilemama i pritiscima. Da bi se to promenilo, država takođe treba da radi na tome, da edukuje javnost. Stručni kadar nije dovoljno informisan pa na tome takođe treba raditi“, kaže Beba Popadić osnivač Udruženja „Na pola puta“ i majka osobe sa invaliditetom.

Marina Kurilj je salglasna da i dalje postoji etiketiranje roditelja koji se odluče da njihova deca koriste ovu uslugu. Prisutan je i osećaj da dok su živi moraju da vode računa o deci koje su osobe sa invaliditetom. Najčešće im se javljaju kada roditelji preminu, a na ovu uslugu gledaju kao na krajnju opciju. Kaže i da Jelena, Bebina ćerka, već 17 godina koristi ovu uslugu i da je njen život nemerljivo kvalitetniji od života neke korisnice koja je u porodici i živi život svojih roditelja.

Osim osude okoline, i centri za socijalni rad ili nisu upoznati da ova usluga postoji ili ne gledaju blagonaklono na nju.

U udruženju kažu da su za Natu, Anđinu drugaricu pokušali da nađu neki stalni posao da bi mogla da participira u usluzi, kao i donatore, ali u Centru za socijalni rad se nisu složili sa tim uz obrazloženje da je napravljeno mesto za nju u domu, a stanovanje uz podršku nije baš sigurna opcija. I da je u instituciji njena budućnost sigurnija.

Marina dodaje da oni već 17 godina pružaju ovu uslugu, a u Centru za socijalni rad u Pančevu i dalje se može naići socijalni radnik koji će reći da je dom trajno rešenje, a ovo može, ali i ne mora da traje.  

U Udruženju kažu da kada se dođe u Centar za socijalni rad, oni bi trebalo da vladaju materijom, da znaju sve usluge u zajednici, ko su pružaoci, da se napravi neki plan za svakog korisnika. Poražavajuće je i da neki socijalni radnici imaju po 70 i više korisnika, i da je to nemoguće postići, da ne mogu da obiđu sve korisnike.

„Republika Srbija se opredelila za deinstitucionalizaciju, ali to ne radi u praksi. To je proces koji se razvija godinama, a država nema plan koga se drži da bi kao društvo došli do cilja, a cilj su razvijene usluge u zajednici. Nema novih pružaoca ove usluge. U Udruženju se srećemo sa roditeljima koji su spremni da promene mesto stanovanja, presele se u Pančevo, kako bi ovu uslugu obezbedili svom članu porodice. Zamislite sa čime se susreću te porodice koje žive u nekom drugom gradu, imaju neki posao, drugo dete ide u školu, vrtić. I cela porodica dolazi u Pančevo zato što im je potrebna usluga koju mi pružamo. Kada se kaže usluga u zajednici, misli se na zajednicu u kojoj osoba već živi, a ne na tuđu“, kaže Katarina Tadić. 

___________________________________________________________________________

Rad Udruženja novinara Srbije (UNS) podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“