Ovaj savez ima 27 granskih sindikata i između 450 i 500 000 članova, rečeno je na sastanku, a kroz projekat su do sada umrežene tri granske organizacije i njihovi članovi.  

Digitalizacija sindikata je tema na koju su fokusirane ovakve organizacije u celom svetu, rekli su predstavnici Samostalnog sindikata na sastanku sa UNS-om.

Ovaj savez je kroz projekat koji je finansirala Evropske konfederacija sindikata novcem iz budžeta Evropske unije, radio na sajtu, bazi članstva i aplikaciji za mobilne telefone koja funkcioniše kada je član unet u bazu članstva.

Momentalna i necenzurisana komunikacija između članova koja se odvija preko sindikalnog servera van popularnih mreža (Viber, WhatsApp…) posebno je interesantna mladim članovima sindikata, rekli su iz Saveza.

Pošto se u bazu unose poverljivi lični podaci, objasnili su na sastanku, pristup je omogućen samo onom organizacionom delu u čijem je članstvu osoba.

Predstavnici UNS-a, generalni sekretar Nino Brajović, novinarke Aleksandra Ničić i Dragana Bjelica govorili su o iskustvu u radu na projektu koji je podržala Evropska federacija novinara, koji se takođe završio prošle godine, a u okviru kog je UNS na svom sajtu pokrenuo rubriku Sindikalne teme.

U razgovoru su učestvovali sekretar Veća Saveza samostalnih sindikata Srbije Zoran Mihajlović, Bojana Bijelović Bosanac, koja je zadužena za međunarodnu saradnju i stručni saradnik za informisanje Vladan Obradović.

Obe organizacije, UNS i SSSS, učestvovale su na završnoj konferenciji krovnog projekta „Sindikati za pravedan oporavak“ u novembru prošle godine u Briselu.

Poštovani,

Obraćam Vam se povodom teksta objavljenog na portalu UNS onlajn Vojkan Ristić: Danas ukida dopisništa u Užicu, Subotici, Zrenjaninu i Vranju, objavljenog 20.10.2023.

Pre svega želim da se zahvalim autorki teksta koja je veoma korektno i profesionalno prenela moju izjavu u svojstvu glavnog poverenika Sindikata "Nezavisnost" Dan Graf.

Želeo bih samo da dam napomenu u vezi poslednje rečenice u tekstu.

Ta rečenica glasi: "Vlaović je tada rekao da nema nikakav komentar vezan za otpuštanje četvoro dopisnika". Reč je o mojoj izjavi koju je u avgustu preneo portal UNS Online.

Tom prilikom nisam rekao da nemam komentar "vezan za otpuštanje četvoro dopisnika" već sam odgovarajući na pitanje novinarke portala UNS onlajn istakao da nemam komentar o ponudi poslovodstva Dan Grafa da šestoro kolega promene status i umesto ugovora o radu na neodređeno vreme potpišu ugovore o radu na određeno vreme.

Naglašavam, i ovog puta, da je interes Sindikata "Nezavisnost" Dan Graf da svi u preduzeću, kako stalno zaposleni tako i honorarci, ostanu na svojim radnim mestima.

Srdačan pozdrav

Gojko Vlaović,

glavni poverenik Sindikata "Nezavisnost" Dan Graf

Povodom nove Sistematizacije, kako kaže Ristić, nije se oglašavala organizacija Sindikata Nezavisnost koja postoji u ovoj redakciji, na čelu sa novinarem Gojkom Vlaovićem.

„Uslovi raskida Ugovora o radu, za četiri dopisnika još uvek nisu poznati, a uočene su i ‘rupe’ u uplati poreskih, zdravstvenih i doprinosa za radni staž, kod pojedinih dopisnika“, naveo je Ristić.

Vlaović je za UNS potvrdio da ih je rukovodstvo „Danasa“ obavestilo o donošenju nove sistematizacije radnih mesta i da je obaveštenje o tome postavljeno na oglasnoj tabli. Ipak, navodi da im se zaposleni nisu obraćali.

„Niko od zaposlenih sindikatu nije poslao primedbu u vezi sa tim. Sindikat ne donosi sistematizaciju već je po Zakonu za to nadležan poslodavac“, rekao je Vlaović i dodao da je u interesu sindikata „Nezavisnost“ da svi zaposleni nastave da rade.

Podsetimo, rukovodstvo „Danasa“ je u avgustu, kako je UNS-u tada rekao Ristić, odlučilo da, zbog „smanjenja troškova firme“, sa njim i još troje dopisnika raskine ugovor o radu.

Direktorka Dan grafa, izdavača „Danasa“, Aleksandra Mitić je UNS-u krajem avgusta potvrdila da je saopštila dopisnicima da će sa njima biti raskinut ugovor o radu i da im je ponudila honorarnu saradnju, jer su „u poslovnom gubitku i moraju da smanje troškove“.  

„Ne mogu da govorim o daljim planovima, dok ne budemo znali kakva je odluka dopisnika“, rekla je Mitić i upitala zbog čega UNS o tome piše „kada nije otpušteno 10 odsto zaposlenih“, rekla je.

Vlaović je tada rekao da nema nikakav komentar vezan za otpuštanje četvoro dopisnika.

Vlaović iz sindikata "Nezavisnost" u "Danasu" pojašnjava na šta je mislio kada je za UNS ranije rekao da nema komentar

U proseku, advokatu UNS-a Gordani Konstantinović, mesečno se obrati pet osoba sa problemima u vezi sa radom u medijima.

To su nekad, kaže Konstantinović, pojedinci, ali vrlo često komunikacija i rad sa jednom osobom predstavlja kolektivni predmet, jer ona donosi dokumentaciju i iznosi poteškoće više njih.

Advokat Nenad Krajnović, koji ima kancelariju u Novom Sadu, kaže da ima značajno manje upita, a da na sudu zastupa članove UNS-a koji su tuženi po Zakonu o javnom informisanju i medijima.

Priče o gašenju izdavača pokreću pozive advokatima

Pokazalo se, priča Konstantinović, da se zaposleni u medijima učestalo obraćaju kada se pokrene priča da je kuća za koju rade u teškoj finansijskoj situaciji, i da se tada raspituju o svojim pravima, posledicama „sporazumnog raskida“ ugovora o radu koji im poslodavac ponudi, naplati dugovanja.

Zaposleni koji su joj se u jednom slučaju obratili reagovali su nakon dobijanja usmenih „preporuka“, „kritika“ ili čak „pretnji“ koje bi za posledicu imale prestanak radnog odnosa, i tada je bilo reči da ne obavljaju dobro svoj posao, odnosno, da krše radnu disciplinu.

„Njima smo ukazali na sličnosti i razlike u postupcima koje je poslodavac dužan po zakonu da pokrene u slučaju `manjkavosti rezultata rada` i kršenja radne dicipline. Po Zakonu o radu, na primer, u oba slučaja se pokreće postupak upozorenjem, gde se činjenično navode razlozi koji se zaposlenom stavljaju na teret i u oba slučaja zaposleni ima pravo da se na ta upozorenja pisanim putem izjasni“, kaže Konstantinović.

Ipak, dodaje, „kod neostvarivanja rezultata rada odnosno neposedovanja potrebnih veština i znanja, poslodavac  je dužan da ostavi rok da se ti nedostaci otklone, a kod kršenja radne radne disipline prekršaj koji im se stavlja na teret, mora biti predviđen kao takav, bilo Zakonom o radu, bilo opštim aktima poslodavca i to u momentu kada poslodavac navodi da je navodni prekršaj izvršen“.

Suština je ista, govori advokatica UNS-a, poslodavci su, koristeći se pozicijom moći, nejednakim ekonomskim položajem i suštinskim neznanjem određenog broja zaposlenih, na ovaj način pokušavali i uspevali da smanje broj zaposlenih, a da ne pokreću zakonom propisane postupke.

Ona navodi primer novinara koji je došao po savet kako da pregovara o eventualnoj otpremnini, iako mu je ukazano da „usmeni saveti poslodavca“ ne proizvode pravno dejstvo.

„Njegov stav je bio da bolje da ode i proba da izvuče neku dobit, nego da ostane i čeka da dobije otkaz“, rekla je advokatica UNS-a.

Kuloarske priče i saznanja da se sprema „smanjenje broja zaposlenih“ u jednoj redakciji, kaže ona, dovelo je do obraćanja pojednih zaposlenih sa upitom koja prava im sleduju kod sporazumnog raskida radnog odnosa, s obzirom na to da poslodavci uglavnom predstave da je taj način prestanka radnog odnosa u interesu zaposlenog.

„Ukazivanje da u tom slučaju zaposleni nemaju pravo na naknadu za slučaj nezaposlenosti kod Nacionalne službe za zapošljavanje predstavljalo je za njih novo saznanje“, ističe Konstantinović.

Neisplaćivanje zarade ili minimalca

Procentualno najveći broj obraćanja zaposlenih u medijima advokatu UNS-a u proteklih godinu dana odnosio se na neisplaćivanje zarade ili isplate minimalne zarade u dužem vremenskom periodu.

„Prvi problem koji se javio u jednom slučaju je da zaposleni nisu posedovali obračune zarada, iako je obaveza poslodavca da dostavlja obračune i u situaciji kada ne vrši plaćanje, sa naznakom iz kog razloga se to ne dešava. Obračun zarade izdat na zakonom propisan način predstavlja verodostojnu ispravu, na osnovu koje se neposredno može pokrenuti izvršni postupak. Problem te veće grupe zaposlenih kod istog poslodavca dodatno je uvećan time što su poslovni računi poslodavca bili duži vremenski period u blokadi, pa se pitanje pokretanja izvršnog postupka u odnosu na dužnika koji je već u blokadi nije pokazalo u datom momentu celishodno, uz ukazivanje na trogodišnji rok zastarelosti potraživanja iz radnog odnosa“, kaže Konstantinović.

Zaposleni su, prema njenim rečima, dobijali obećanja da će upisani vlasnik poslodavca regulisati sve neisplaćene zarade, samo „ukoliko budu strpljivi i nastave da rade kao i do sada“.

„Pojedinačna plaćanja koja su u proseku kasnila više meseci, bila su nekada i u kovertama. Zaposleni su u ovim situacijama, zbog teške ekonomske situacije u kojoj su se nalazili, i na to pristajali i smatrali da im je bolje bilo šta nego da se upuštaju u izvršne i sudske postupke protiv poslodavca, koji je na ivici pokretanja stečajnog postupka, a ne poseduje imovinu iz koje bi se mogla namiriti njihova potraživanja“, govori Konstantinović.

Isplata nečega što je označeno kao ''zarada“ na takav način, posledično je, kaže advokatica, vukla novo saznanje da u periodu kada nije isplaćivana zarada na propisan način, nisu uplaćivani ni doprinosi za obavezno socijalno osiguranje.

„Tada smo tražili da kod PIO fonda izvade listinge i provere stanje“, kaže ona.

Ko ima pravo na štrajk?

Potencijalni štrajk zaposlenih je još jedan slučaj koji se pojavio kao tema pred advokate UNS-a.

Zaposleni su štrajkom želeli da skrenu pažnju na loš materijalno-pravni položaj u kom su se našli jer, takođe, u određenom vremenskom periodu nisu primali zaradu.

„Sva problematika radnopravnog statusa, čini se da je u tom slučaju došla do izražaja. Ideja o obustavi rada kao krajnje mere da se ukaže na položaj zaposlenih otkrila je da dobar deo zaposlenih nije uopšte u radnopravnom odnosu, već obavljaju posao po ugovorima koji su van radnog odnosa i samim tim im je onemogućeno pravo na štrajk, sa čim oni nisu bili upoznati“, ističe Konstantinović.

Ona ponavlja da honorarni saradnici, angažovani po ugovoru o delu, samozaposleni“ angažovani po ugovorima o „saradnji“ odnosno „poslovno-tehničkoj saradnji“, iako faktički rade kao da su u radnom odnosu, zbog prirode ugovora koje imaju, ne mogu da organizuju i učestvuju u obustavi rada kod poslodavca.

„Bojazan ostalih, koji jesu bili u radnom odnosu na osnovu ugovora o radu, u pogledu obustave rada, rezultirala je time da nisu mogli da izaberu štrajkački odbor koji će u ime zaposlenih istaći zahteve i pregovarati sa poslodavcem. Pružena je podrška, savetovanje i izrađeni su akti neophodni za zakonito organizovanje štrajka, ali do obustave rada nije došlo. Izuzev svojevrsnog upozorenja zaposlenih upućenog poslodavcu“, priča ona.

U pojedinačnim obraćanjima u poslednjih godinu dana novinari su se interesovali i za procedure zaštite od zlostavljanja na radu, odnosno da li određena ponašanja mogu biti tretirana kao mobing.

„Kod zlostavljanja na radu primećena je tendencija da su zaposleni odvraćani od pokretanja postupaka s obzirom na to da se zlostavljanje dešava usmeno, bez svedoka, a samim tim i teško dokazuje. Novinare odvraća i nepoznavanje prava i nepoznavanje propisa o sprečavanju zlostavljanja na radu, kao i nepoznavanje ko je kod poslodavca osoba kojoj mogu da se obrate u tom slučaju. I kod mobinga vlada uverenje da je ta borba stresna, dugotrajna i neizvesna“, kaže Konstaninović.

Advokatici UNS-a javljali su se i autori fotografija koji su potražili savet u vezi sa potpisivanjem njihovih autorskih dela.

Konstantinović je rekla da oni nisu znali da li su se ugovorima o radu ili kasnijim pisanim izjavama, saglašavali sa prenosom imovinske komponente autorskog prava, što se često dešava za autorska dela nastala u radnom odnosu, ali i moralne komponente autorskog prava koja sadrži pravo autora da bude potpisan, a koja je neprenosiva“.

Konstantinović se u ovom periodu susrela i sa novinarima koji su radili bez ikakvog ugovora, a da su od dokumentacije imali samo potvrde poslodavca da im se duguje određeni novčani iznos.

Kako kaže, ovaj slučaj nije završen i eventualno dokazivanje da su novinari zaista radili će se utvrđivati u sudskom postupku kroz izveštaje, priloge i tekstove koje su u spornom periodu objavljeni.

Novinarima se, navodi Konstantinović, neblagovremeno isplaćuju zarade, ne dostavljaju im se obračuni zarada, rade prekovremeno, nemaju tačan opis posla, često imaju problem u vezi sa delegiranjem posla, ne poštuje im se pravo na dnevni i nedeljni odmor…

„Novinari najčešće ne poznaju prava koja im po Zakonu o radu pripadaju ili ih iz nekog razloga ne koriste“, dodaje.

Konstantinović navodi primer da novinari često nisu informisani da pokretanje otkaznog postupka mora isključivo da im bude dostavljeno pisanim putem, „a dešava se da zbog usmenih upozorenja i svojevrsnih pretnji pristaju da potpišu sporazumni raskid radnog odnosa, zbog čega gube pravo na novčanu naknadu kod Nacionalne službe za zapošljavanje“.

„Kod pokretanja postupka za izricanje disciplinske sankcije zaposlenom ili otkaza Ugovora o radu,  zaposleni mora pisanim putem biti upozoren na propust, a ne da im poslodavac šalje SMS, mejl, goluba pismonošu… Zna se kako upozorenje mora da izgleda, mora se ostaviti rok za izjašnjenje, takođe pisanim putem“, navodi Konstantinović.  

Govoreći iz iskustva zastupanja novinara u situacijama kada su im radna prava povređena, kaže da novinari često ne poseduju ni dokumentaciju koja se odnosi konkretno na njih.

“Nisu upoznati da li poslodavac ima Pravilnik o radu ako ima više od 10 zaposlenih, kao i da ti pravilnici moraju da budu na vidnom mestu. Uglavnom poseduju standardne vrste Ugovora o radu u kojima je navedeno da ‘na sve što nije predviđeno ovim ugovorom će se primenjivati odredbe Zakona o radu, akta poslodavaca i Pravilnik o radu’. Dešava se da novinari imaju svoje ugovore, ali ne i anekse ugovora - samo „znaju da njihovi aneksi negde postoje“.       

Ona navodi da se zbog specifičnosti novinarskog posla, zaposlenima u medijima podrazumeva da ostaju na poslu i nakon radnog vremena, a smene im se menjaju ad hoc, bez plana. 

„Mislim da nepoznavanje materije radnog prava dovodi u većoj meri do kršenja prava zaposlenih u medijima. Ne može se tako olako kršiti zakon kada poznajete svoja prava“, kaže Konstantinović.

Najavama otpuštanja vrši se pritisak na zaposlene da prihvate sporazumne raskide ugovora 

Sporazumni raskid radnog odnosa, koji je povoljniji po poslodavca jer u tom slučaju ima samo obavezu da isplati zaostale zarade do dana prestanka radnog odnosa, koristi se i kao sredstvo rešavanja viška zaposlenih, kaže Konstantinović.

Ona navodi da se poslodavci često služe manipulacijama, najavama da će biti otpuštanja, i tada zaposleni pomisle da je bolje da odu iz firme i dobiju zaostale zarade, nego da odu bez ičega. 

„Na taj način poslodavac može da proredi svoje zaposlene do mere da ne mora da donosi program za rešavanje viška zaposlenih. Te kuloarske priče, čuje se nešto od nekoga, a niko ne čeka zvanično obaveštenje su veliki problem. Svaka reakcija poslodavca mora da bude zvanična“, rekla je Konstantinović.

Ona ističe i da je jedan od načina manipulacije i da poslodavci kažu zaposlenima da ne moraju da dolaze na posao.

„I pošto novinari slabo poznaju Zakon o radu, dok shvate šta se dešava, ostanu bez posla. Jer, ako neko tri dana ne dolazi na posao, nema doznake da je bio bolestan, poslodavac posle 72 sata može da mu da otkaz zbog nepojavljivanja na poslu“, kaže Konstantinović i upozorava novinare da „ako im nije dato pisano rešenje, ne pristaju da se ne pojavljuju na poslu zato što im je neko rekao, jer to može da se upotrebi protiv njih“.

Takođe, postoje i slučajevi da neki poslodavci prave „baze sitnih grehova zaposlenih“, pa kada im odgovara pokreću postupak otkaza. Međutim, advokatica UNS-a navodi da i ti postupci moraju biti blagovremeni, a da su rokovi za pokretanje disciplinskih postupaka propisani zakonom.       

Predugi procesi odvraćaju novinare da zaštitu prava traže na sudu

„Pravdu pred sudom novinari uglavnom traže kada dobiju otkaz“, kaže Konstantinović.

Ipak, po njenim rečima, mnogo manje tuže poslodavce nego što bi na to imali pravo. Jedan od razloga je što procesi traju predugo, a poslodavci poseduju i sredstva i resurse da izdrže duge procese, za razliku od novinara, koji su uz to dobili otkaz. Od tužbi ih odvrate i sudski i advokatski troškovi koje nisu mali.

„U proseku, suđenje u prvom stepenu traje najmanje dve godine. Sledi uglavnom žalbeni postupak koji takođe može da potraje“, kaže Konstantinović.

Ona misli da je to razlog zašto neko, i pored hrabrosti, odluči da mu je i zdravstveno i novčano jeftinije da odustane.

„Pretpostavljam da zato novinari i ne pokreću izvršenja u slučajevima kada ne dobijaju obračune zarada. Isto kao što pristaju da rade bez odgovarajućih ugovora i ne odlučuju da to prijave inspekciji, jer uvek postoji to: ' Biće, sačekaj'. A onda kada ne bude i kada dođe do prestanka radnog odnosa, onda se sete svih povreda njihovih radnih prava, ali prošli su rokovi i tada je kasno”, rekla je Konstantinović.

Kao vid obeshrabrivanja novinara spominje slučaj novinara „Politike“ koji su tužili poslodavca, imaju pravosnažne presude, ali poslodavac ih ne vraća na posao.

“Nema vašeg radog mesta, nema ni sličnog, poslodavac otišao u stečaj, vrate vas na posao kada treba da idete u penziju, naravno da to obeshrabruje”, zaključuje ona.    

Radna prava prvi put u Nacrtu zakona o informisanju i medijima

Gordana Konstantinović kaže da joj se čini da su poslodavci više upoznati sa svojim pravima i pravima zaposlenih nego sami zaposleni. Iznenadila ju je, navodi, i neobaveštenost novinara da su prvi put u Nacrt Zakona o javnom informisanju i medijima uvedene odredbe koje treba da zaštite radno-pravni status novinara. Dodaje i da su poslodavci već reagovali i na javnoj raspravi izjavili da su ove odredbe neodržive.

Konstantinović ističe da je predloženo da se zaposleni isključi iz komunikacije kada prođe radno vreme.

„Uvedene su odredbe u vezi sa prekovremenim radom, rasporedom radnog vremena koji će se ranije najavljivati. Takođe, odredba o privpravnosti za rad, odnosno dostupnosti zaposlenog i van radnog vremena propisana je na ne duže od četiri časa dnevno, odnosno dvanaest časova nedeljno. Naknada za svaki sat proveden u režimu pripravnosti za rad iznosi 15% vrednosti radnog sata osnovne zarade zaposlenog“, kaže Konstantinović.

Kaže da ove odredbe, iako neki navode da su relikt komunizma, rezultat su dugotrajne borbe za prava zaposlenih.

„Te odredbe bi trebalo da poštuju i poslodavci, jer umoran i iscrpljen zaposleni ne radi punim kapacitetom. U novinarskom poslu se onda dešavaju greške u tekstu, izveštavanju… i te greške mogu da koštaju. Niko nema interes da ima iznurenog neispavanog zaposlenog. Osim ako zaposleni nisu potrošna roba, bez ugovora. Pa kada se jedan potroši, doći će neko mlađi i tako u krug“, kaže Konstantinović.  

Edukacije, solidarnost, doslednost

Izlaz iz situacije „u koju su novinari sami sebe doveli“ Konstantinović vidi u edukaciji o radnim pravima, solidarnosti i doslednosti, kao i sindikalnom organizovanju i poverenju u sindikate. 

„Ako vidite kršenje radnih prava u nekim medijima, bez obzira šta vi o tim medijima mislite, onda je i obaveza da se solidarišete i ukažete na to. Jer isto se može desiti i u drugoj redakciji. Kada više ljudi zauzme stav, naravno zakonom dozvoljen, onda će se i poslodavac ponašati drugačije “, kaže Konstantinović.

Zaposleni novinari i medijski radnici kojima se krše radna prava mogu se obratiti i udruženjima novinara, koja će im pružiti pomoć.

„Najbitnije je da znate da niste sami!”, istakla je Konstantinović.

Kada je reč o problemu autorskih prava “jer sve što je na internetu AI već koristi”, jedan od predloga je da Evropska komisija uradi analizu o autorskim pravima kako bi se sprečila zloupotreba novinarskog sadržaja, odnosno, kako bi autori bili obavešteni kada AI koristi njihov rad za kreiranje sadržaja, kao i o tome kako bi novinari, fotografi i snimatelji mogli da dobiju nadoknadu kada je njihov rad upotrebljen u proizvodnji sadržaja veštačkom inteligencijom.

Kada je reč o etici, autorskim pravima i radnim mestima, istakunuto je da će razvoj veštačke inteligencije uticati na radna mesta u medijskim kućama i da bi trebalo na vreme uraditi analize koja će to radna mesta biti ugrožena. 

“Važno je da smo se kao organizacija i ekspertske grupe odmah uključili u raspravu o AI, ali i da aktivno učestvujemo u izgradnji smernica i stavova u odnosu na AI u novinarstvu. To nije budućnost, to se već događa, a zahvaljujući saradnji i zajedničkom radu sa novinarima i medijskim stručnjacima iz cele Evrope, verujem da ćemo nači način da sačuvamo novinarsku profesiju i etiku u ovom izazovnim vremenima”, kaže Maja Sever, predsednica Evrospke federacije novinara u izjavi za UNS. 

AI je već tu  

Predstavljajući kako Austrijska radio televizija - ORF koristi veštačku inteligenciju, Florijan Matšenko je objasnio da “AI ne bi trebalo da odlučuje ni o čemu, već samo da se upotrebi kao sredstvo, kao alatka”. 

“Međutim, šta je pošteno korišćenje tog alata, pitanje je od milion dolara”, rekao je Mogens Bjeregord iz Danskog sindikata novinara. On je istakao da se mora naći način da se licencira korišćenje AI u medijima. 

“Veoma je važno da razumemo da AI sam po sebi nije inteligencija, već su ljudi, novinari ti koji prave priče i vesti. AI je samo sredstvo. Veoma je važno da se uvek obaleži kada se koristi AI u radu, to mora biti transparentno. Kada je reč o autorskim pravima, sve što novinar napravi AI koristi kao materijal i IT kompanije na tome ostvaruju zaradu. Zato novinari moraju da dobiju adekvatnu nadoknadu kada AI koristi njihov materijal”, zaključio je Bjeregord u razgovoru za UNS.

Gubitak posla realna opasnost 

“Imao sam prilike da upoznam ljude koji su 'kupci medijskog sadržaja' i od njih sam čuo da očekuju da će vrednost novinarskog rada pasti zbog AI. Mislim da žele da nas obaveste da će platiti manje frilens fotografe i novinare. Moj odgovor je bio da je da je vrednost novinarstva već veoma niska”, kaže Majkl Hiršlir iz Nemačke federacije novinara. 

U razgovoru za UNS on ističe da je sastanak radnih grupa EFJ pokazao veliku zabrinutost zbog gubitka posla i dodaje da je “veoma važna uloga koju sindikati moraju zauzeti da zaštite novinare, da organizuju treninge i na naprave smernice bezbednog rada medija sa veštačkom inteligencijom”.

Renske Hedma iz Holandskog udruženja novinara smatra da je rešenje u podsećanju na pitanja vrednosti i poverenja javnosti u novinarstvo, da to ono na šta bi trebalo staviti akcenat. 

“Pokrenuli smo kampanju 'Novinarstvo je javno dobro' usmerenu na etiku našeg posla. AI i društvene mreže su narušile poverenje u ulogu novinarstva. Mnogi ne mogu da naprave razliku sadržaja koje su samo 'bačeni' na društvene mreže i ozbiljnog novinarstva, ne vide razliku između mišljenja i činjenica. Moramo biti glasni i istaknemo činjenicu da su novinari objektivni prezenteri činjenica. Radimo u uslovima globalnog pada demokratije, a na mestu vozača imamo multiplikaciju lažnih narativa. To je ono što radi AI i moramo jasno da istaknemo ulogu kvalitenog novinarstva”, zaključuje u razgovoru za UNS. 

Uporeba veštačke inteligencije

Na sastanku ekspertske grupe za slobodne novinare rečeno je da u Srbiji nema podataka o tome u kojoj meri se AI koristi, ali je poznato da se koristi u oblasti digitalnog marketinga i u rezimiranju sportskih rezultata. 

Srpski Savet za štampu je prvi u Evropi uvrstio smernice za korišćenje AI u kreiranju medijskog sadržaja u onlajn okruženju. Smernice, između ostalog, zahtevaju od medija da poštuju principe zaštite ličnih podataka, informacione bezbednosti i nediskriminacije.

U tim smernicama se još navodi da su mediji “takođe dužni da obaveste čitaoce da je u kreiranju medijskog sadržaja korišćena veštačka inteligencija uz napomenu u kom segmentu je korišćena veštačka inteligencija, koja vrsta veštačke inteligencije je korišćena i kako funkcioniše. U korišćenju AI, onlajn mediji i onlajn izdanja su u potpunosti dužni da poštuju autorska prava i druga prava intelektualne svojine”.

U Hrvatskoj, kako kaže Zoran Pehar iz Sindikata novinara Hrvatske, “kada je reč o veštačkoj inteligenciji i njenoj zakonskoj regulativi, situacija je kao da svi spavaju, od zakonodavca do medija“.

„Za sada je bio jedan okrugli sto na tu temu u Saboru, ali zakonske regulative nema na vidiku”, dodaje Zoran Pehar. 

Na sastanku se govorilo i o primeru radio stanice u Danskoj koja u potpunosti funkcioniše uz pomoć AI, ali i o tome da je javnost u Srbiji imala priliku da se upozna sa AI-om, kada je TV stanica sa nacionalnom frekvencijom emitovala deep fake video snimke političara, te da je ranije vlasnik te televizije najavio da će osnovati televizijsku stanicu bez ijednog zaposlenog. 

Sastanci ekspertskih grupa EFJ su održani u pet radnih grupa, na kojima učestvovalo 39 učesnika iz 25 udruženja i sindakta evropskih novinara. Reč je o stručnim radnim grupama koje se bave radnim pravima, autorskim pravima, pravima slobodnih novinara, javnim servisima i rodnom ravnopravnošću.  

Prema Međunarodnoj organizaciji rada (ILO), žene su plaćene 20 odsto manje od muškaraca na globalnom nivou, a novinarstvo nije izuzetak.

Dok neke medijske kuće tvrde da su usvojile platne skale kako bi dokazale svoju dobru volju za jednakom zaradom, pristup unapređenjima, bonusima, naknadama, stvari su u praksi drugačije.

Oko 700 novinarki izborilo se za povećanje plate nakon što je 2020. godine doneta presuda u korist voditeljke Samire Ahmed, koja je bila plaćena šest puta manje od kolege koji je vodio emisiju sličnog karaktera onoj koju je Ahmed vodila.

Smanjenje plata za vreme porodiljskog i trudničkog bolovanja je, podsećaju iz IFJ-a još jedna barijera u jednakom radno-pravnom položaju novinarki i novinara.

Na Međunarodni dan jednakih plata, federacija podseća svetske vlade na važnost usvajanja jakih zakona o jednakosti plata i poziva svetske medije da usvoje jasne principe transparentnosti zarada.

IFJ savetuje redakcije da uvedu platne razrede, javno objavljuju konkurse za sva radna mesta, uspostave politike za jednake mogućnosti, vrše godišnju evaluaciju rada svih zaposlenih i sprovedu reviziju plata, kao i da se pobrinu da se novinarke i novinari nakon roditeljskog odsustva vrate na posao sa istim uslovima rada i platom.

Predsednica Saveta za ravnopravnost polova IFJ-a Maria Angeles Samperio rekla je da razlika u platama polova predstavlja jednu od većih nepravdi u novinarskoj profesiji.

„Vreme je da mediji tretiraju zaposlene jednako, bez obzira na njihov pol i poreklo. Saveti IFJ-a su dobra polazna tačka za ovo. Ohrabrujemo medije da ih koriste i rade ruku pod ruku sa sindikatima kako bi razvili snažnu politiku transparentnosti u svojim redakcijama“, rekla je Samperio.

Polovina ispitanika izjavila je da bi bila član takvog sindikata, ali je oko 30 odsto ispitanika reklo da nije sigurno da li bi ušli u sindikat, iako misle da je uticajan medijski sindikat potreban.

Od novinarskog sindikata ispitanici očekuju da radi na povećanju plata zaposlenih u medijima, da unapređuje pravnu regulativu koja se odnosi na prava novinara i medijskih radnika, da obezbedi kolektivni ugovor i da utiče na etičko postupanje poslodavaca.

Predsednik Udruženja za radno pravo i socijalno osiguranje Srbije Bojan Urdarević rekao je da se ugovori o radu novinara najviše poštuju u onim medijima koji imaju sindikate, ali je ocenio da nije siguran da je to zbog toga što u tim medijima postoje sindikati, već zato što su to mediji "u posebnom režimu".

Kao primere naveo je Radio-televiziju Srbije i Radio-televiziju Vojvodine koji imaju kolektivne ugovore i dodao da nije siguran da su u tim medijima povećanja radnih prava novinara rezultat napora sindikata, već da je pre reč "o odlukama i naredbama sa nekog drugog mesta".

Video: Pres centar UNS-a

On je ukazao da se najveći problemi kriju među onim novinarima i medijskim radnicima koji rade van radnog odnosa, na privremenim i povremenim poslovima, po ugovoru o delu i nemaju nikakvu zaštitu.

Urdarević je rekao da takvi novinari često rade u medijima - kojih je puno "i broj im se ne zna" - koji bi prestali da postoje kada bi zaključili ugovor o radu sa novinarima.

On je istakao da se zalaže da takvi mediji prestanu da postoje ako poslodavac ne može da ponudi ugovor o radu i ispuni osnovna prava.

Istraživanje UNS pokazalo je da gotovo svaki drugi ispitanik (45 odsto) nema ugovor za stalno, a da je svaki peti angažovan honorarno. Oko 62 odsto ispitanika je navelo da su im tokom karijere radna prava bila ugrožena, ali se čak polovina njih u tim situacijama nije obratila nijednoj instituciji.

Skoro 80 odsto ispitanika nisu članovi nijednog sindikata, ali gotovo 70 odsto njih kaže da je upoznato sa svojim pravima.

Naučni saradnik Instituta za radno pravo Mario Reljanović rekao je da među novinarima postoji veliki broj "prinudnih frilensera" koji ne odlučuju da li će ili neće biti frilenseri.

On je rekao da to dokazuje veliki broj novinara koji radi po autorskim ugovorima i ugovorima o delu, i ocenio da među novinarima ima mnogo "lažno samozaposlenih" koji su otvorili preduzetničku radnju i zaključili ugovor o poslovnoj saradnji sa poslodavcima.

Reljanović je naveo da trećina zaposlenih u Srbiji radi u uslovima koji ne dozvoljavaju pravo na godišnji odmor, plaćeno odsustvo ili sindikalno organizovanje, kolektivno pregovaranje, pravo na štrajk, ograničeno radno vreme i mininalnu zaradu. Istakao da je novinarska profesija posebno pogodna da se u njoj vide najgori efekti takvih uslova.

Istraživanje UNS pokazalo da su dve trećine ispitanika članovi novinarskih udruženja, od čega je najveći broj članova UNS (65 odsto), zatim NUNS (5,6 odsto) i drugih udruženja (4,1 odsto), a da nije član nijednog novinarskog udruženja odgovorio je svaki četvrti ispitanik.

Nešto više od 60 odsto ispitanih reklo je da nema ili da ne zna da li ima pristup pravnoj pomoći prilikom nepravednog otpuštanja ili povrede radnih prava, a svaki četvrti ispitanik je naveo da nema pristup pravnoj zaštiti u tim slučajevima.

Autor istraživanja, docent na Fakultetu političkih nauka dr Nikola Jović istakao je da novinare posebno demotiviše izostanak brige za zaposlene.

On je istakao da novinari kao najveće probleme u radu najčešće ističu  ugrožena prava koja se tiču njihove autonomije, korporativne, ekonomske i političke pritiske, ugrožavanje prava prilikom otpuštanja, a naročito nepoštovanje radnog vremena i izostanak nadoknade za prekovremeni rad.

Jović je naglasio da je jedan od najznačajnih načina kojima se ugrožavaju prava, dobrostanje i kvalitet života novinara u privatnoj sferi nepoštovanje ili čak nepostojanje radnog vremena.

Istraživanje UNS pokazalo je da skoro 40 odsto ispitanika smatra da su radna prava žena koje rade u medijima ugroženija nego radna prava muškaraca.

Skoro 75 odsto ispitanika smatra da novinari i medijski radnici nemaju odgovarajuću zaštitu od pretnji, nasilja ili uznemiravanja, a svaki drugi ispitanik smatra da su se radna prava novinara i medijskih radnika pogoršala u proteklih nekoliko godina.

Oko 57 odsto ispitanika nije zadovoljno primanjima, oko 20 odsto je uglavnom zadovoljno, a platama u mediju u kom rade veoma je zadovoljno 3,8 odsto ispitanika.

Više od 80 odsto ispitanih navelo je da su im primanja redovna, a svaki drugi ispitanik je izjavio da je u protekle dve ili tri godine doživeo sagorevanje (burn-out) na poslu i da novinarski posao utiče negativno na mentalno zdravlje.

Advokat UNS Gordana Konstantinović je istakla da je najbolji način da se novinari izbore za svoja prava da budu najpre upoznati sa svojim pravima i da nađu hrabrost i unutar sebe i unutar kolektiva da brane ta prava.

Ona je zaključila da novinari ne bi trebalo da ćute ukoliko je ugroženo pravo njihovih kolega čija su prava ugrožena jer se to može dogoditi, "i verovatno će se dogoditi", i onima koji ćute.

Istraživanje UNS u formi onlajn upitnika sastavljenog od 28 pitanja je sprovedeno od 1. do 18. avgusta i u njemu je učestvovao 321 ispitanik koji radi u medijima.

U istraživanju je učestvovalo više od 300 ispitanika, a pored kvanitativne studije, kroz rad u fokus grupi, istraživači su uradili i kvalitativnu analizu.

UNS je u istraživanju sprovedenom na teritoriji Srbije, između ostalog, zanimalo da li je novinarima i medijskim radnicima položaj danas bolji ili lošiji u odnosu na prethodne godine, koja je vrsta ugovora po kojima su angažovani, ko im i na koji način ugrožava radna prava.

Takođe, interesovalo nas je i da li novinari i medijski radnici imaju pravnu zaštitu u slučaju nepravednog otpuštanja ili povrede drugih prava, jesu li zadovoljni primanjima i da li su ona redovna, uživaju li odgovarajuću zaštitu od pretnji, nasilja ili uznemiravanja.

Jesu li radna prava žena u medijima ugroženija, takođe je jedno od pitanja, zatim, uvažava li se pravo na sindikalno organizovanje, šta utiče na motivaciju za obavljanje posla i da li su u poslednjih dve do tri godine doživeli sagorevanje zbog onoga što rade.

Rezultate će predstaviti dr Nikola Jović, docent na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, koji je radio na istraživanju.

U razgovoru o rezultatima učestvovaće predsednik Centra za dostojanstven rad i naučni saradnik Instituta za radno pravo dr Mario Reljanović, profesor radnog prava i predsednik Udruženja za radno pravo i socijalno osiguranje Srbije dr Bojan Urdarević, advokat UNS-a Gordana Konstantinović, koja daje pravne savete i zastupa novinare i medijske radnike u odbrani radnih prava.

Pozivamo i sve zainteresovane novinare i medijske radnike da se uključe u razgovor i dođu u Pres centar sutra, 12. septembra, od 12 sati ili se prijave za praćenje preko Zum platforme.

Prijave za učešće na skupu su obavezne i svoje kontakt podatke molimo vas da pošaljete na ana.petronijevic@uns.rs.

Koncept radio-kafea koji nije popularan u Srbiji, u velikoj meri je, kako ističe direktor Radiodifuznog preduzeća „021“ Slobodan Krajnović, zastupljen u zemljama zapadne Evrope i u SAD. Po tom principu funkcioniše i Medijska kuća „021“, koja u Novom Sadu, na mestu gde je redakcija, poseduje i ugostiteljski objekat.  

„Kada je pokrenut radio-kafe cilj je bio da se postojeća radijska publika okupi u objektu koji je povezan sa radio-stanicom. Najveći fanovi koji žele da upoznaju svoje omiljene voditelje, novinare i di-džejeve sada imaju mesto gde mogu da razgovaraju sa njima ili da uživo vide kako oni rade“, kaže za sajt Udruženja novinara Srbije.

Krajnović dodaje da se radio-kafe vremenom našao na „kulturnoj mapi“ Novog Sada, jer je postao mesto u kome se održavaju koncerti, filmske večeri, pozorišne projekcije, promocije knjiga.

Dodatni prihodi koje „021“ ostvaruje od radio-kafea dopirnose finansijskoj održivosti ovog medija. Krajnović kaže da se u radio-kafeu po potrebi održavaju i konferencije za novinare.

„Poželeli smo da koncept radio-kafea proširimo srodnim stvarima i tako je prostorija kafića postala i mali medija centar. Postoji mogućnost da se prostor zakupi za konferenciju za novinare, radionicu ili mini-seminar“, dodao je.

I portal 021.rs i Radio 021 se finansijski održavaju od oglasa. 021 ima i svoju onlajn prodavnicu koja, kako kaže Krajnović, nije izvor prihoda već značajno sredstvo za promociju medijske kuće 021.

„Gift šop nije komercijalna varijanta ili nešto što smo pokrenuli da bismo zaradili novac. To su reklamni proizvodi koje prodajemo da bismo što bolje promovisali medij jer na svakom gift-proizvodu piše 021. Mi promovišemo naš medijski brend putem tih proizvoda tako da to zapravo i nije onlajn prodavnica već baš gift šop“, objasnio je.

Teško je, kaže, finansirati referentan dnevno-informativni medij, a dodatne delatnosti su legitiman izvor prihoda koji će doprineti da ovaj radio medij kao važno sredstvo informisanja za građane opstane.

„021 je osnovan i etabliran kao ozbiljna novinarska kuća novinarima i urednicima, što iziskuje dosta ulaganja. Ideja je zato i bila da se pronađe biznis koji će doneti dodatne prihode radi lakšeg preživljavanja. Ako imate nezavisne izvore prihoda, medijski rad je lakši, jer ne zavisite od novca koji vam neko dodeljuje za medijske projekte. To vam ujedno i daje slobodu u uređivačkoj politici“, ističe Krajnović.

U Nišu takođe radi medijska kuća Siti smart kojoj je pored medijske, važan izvor prihoda i dodatna delatnost – iznajmljivanje prostora.

Ova radio-stanica, koja ima i svoje onlajn izdanje, postoji 28 godina, a do 2008. godine jedini model finansiranja je, kako kaže glavna urednica i vlasnica Siti smart radija Ivana Petković, bilo oglašavanje.

„Onda je došlo do svetske ekonomske krize, a međunarodni donatori koji su podržavali medije u Srbiji su se povukli. Sedam godina smo se zaduživali i jedva opstajali. Morali smo da otpuštamo novinare. Od 21 stalno zaposlenog ostalo je četvoro zaposlenih“, priča Petrović za UNS.

Zbog toga su, kako dodaje, rešili da se upuste u poslovni poduhvat „Siti smart klub“, pa je i medijska kuća promenila ime iz Siti radio u Siti smart radio.

„Zakupili smo prostor u centru Niša i tu smo preselili radio. Tu postoji i prostorija koja je idealna za radionice, debate i sastanke. Medijski posao kombinujemo sa komercijalnim poslom. To nam je pomoglo da opstanemo i ostanemo profesionalni“, dodala je.

Siti smart radio prethodnih godina nije dobijao novac na konkursima za projektno sufinanisranje Grada Niša, pa je ova dodatna delatnost, pored oglašavanja, postala osnovni izvor prihoda.

„Mislim da nismo dobijali novac jer smo se više puta bunili zbog nepravdenog donošenja odluka, kao i zbog toga što smo jednom prilikom tužili Grad Niš“, dodaje Petrović.

Sam model poslovanja, kako ističe, ima i dobih i loših strana.

„Dobro je što smo na taj način preživeli i privukli pažnju donatora koji su bili spremni da nam pomognu u opremanju prostora, kao i to što okupljamo u tom prostoru čitavu lokalni zajednicu. Loša stvar je što se čovek zapita gde je medij u svemu tome? Od 24 sata dnevno ja se drugim stvarima bavim većinu vremena,a malo vremena utrošim na ono zbog čega sve radimo – medijski sadržaj“. Ističe Petrović.

Miroslav Paunović: RTV MAG ne mora da prilagođava sadržaj zahtevima tržišta jer joj produkcija pruža finansijsku stabilnost

Za RTV Mag je značajan izvor prihoda „MAG produkcija“, a ova televizija, pored medijskog, proizvodi i sadržaj za različite kompanije.

RTV Mag je, kako kaže glavni i odgovorni urednik i vlasnik ove medijske kuće Miroslav Paunović, više puta dobijao gran pri na takmičenjima koje je ogranizovalo Udruženje radio-stanica Srbije sa Udruženjem ekonomskih propagandista Srbije, a to ih je motivisalo da krenu sa sopstvenom produkcijom sadržaja čiji je cilj i oglašavanje.  

Proizvodili su, kako kaže, sadržaj za kompanije kao što su Delta, Argus turs, Simka čoklade, Šafran, Diplon, Maksi ton, kao i za Komercijalnu banku.

„U produkcionom smislu smo odskočili od ostalih radio i TV stanica. To je ono što nas je učinilo vidljivim i omogućilo da ostvarujemo respektabilne prihode. Cene su nam povoljnije od beogradskih agencija za oglašavanje, a kvalitet nimalo ne zaostaje“, dodaje Paunović.

Razlog za su, kako kaže, spoljni saradnici koji su učestvovali u projektima RTV MAG.

„Pojavljivali su se eminentni profesori sa FDU i autori koji su ostvarili u srpskoj kinematografiji. U nekoliko projekata sa mnom radio profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu dr Miladin Čolaković, kao i Dušan Joksimović, koji je bio direktor fotografije u poznatim filmovima. Teško da neka televizija ima novca da plati ozbiljnog direktora fotografije. Ipak, ako angažujete nekoga kao saradnika na projektu, drage volje se odazove“, rekao je.

Paunović je značajan novac ulagao u dalji razvoj medijske kuće i u tehnološki napredak.

Ubrzo je došao i do ideje da sa kolegama formira udruženje „Nova mreža“, koje je zajedničkom organizacijom kupovalo filmski i serijski program od distributera u regionu.

„Kupovali smo američki i evropski filmski i serijski program od najvećih distributera u regionu. Sve televizije u ovom udruženju dolazile do kvalitetnog programa po niskim cenama. Ako neka televizija želi da kupi, na primer, Mućke, mora da plati oko 1000 dolara po epizodi, ali ako ovu seriju kupi 30 televizija koje su u mreži, platiće 30 evra po epizodi. Mi se nismo teritorijalno sudarali i nismo bili jedni drugima konurencija“, objasnio je Paunović.

Televizije u „Novoj mreži“, kako kaže, rade na isti način i nakon privatizacije regionalnih i lokalnih televizija.

Paunović, kao i Petrovićeva i Krajnović, kaže da zahvaljujući dodatnim prihodima od Produkcije MAG, novinari ove televizije ne moraju da se prilagođavaju tržištu.

„Odgovarali smo na potrebe tržišta, ali nikad im nećemo prodavati kič i šund. Paradoks je da se kič i šund u Srbiji, koji su zapravo najjeftiniji po vrednosti, prodaju najskuplje. Najveći oglašivači se opredeljuju za takav sadržaj jer je, nažalost, najgledaniji. Ipak, mi ne radimo pod pritiskom tržišta, pa ne moramo da objavljujemo takve stvari“, dodaje Paunović.

Profesor radnog prava dr Bojan Urdarević, koji je bio i gost Podkasta UNS-a, u junu je postao predsednik ovog udruženja.

Na skupu će, kako kaže profesor Urdarević za UNS, biti dosta tema koje su posredno vezane za novinarstvo, posebno kada je reč o evropskim direktivama vezanim za transparentne uslove rada na daljinu i povezivanje frilensera.

Iako Udruženje organizuje ovakvo savetovanje svakog oktobra, na ovogodišnjem skupu će, dodaje Urdarević, biti više diskusija koje se tiču radnih prava novinara, jer je njihov radno-pravni položaj tek od skoro u središtu interesovanja stručnjaka.

„Sada postoji življa slika o položaju novinara u Srbiji jer je novinarska profesija dugo bila van našeg radara. Broj profesora koji su zainteresovani za ovu temu sada eksponencijalno raste. Možete kontaktirati sa bilo kim od mojih kolega kada je ta tema u pitanju i siguran da će se svi odazvati“, naveo je Urdarević, jedan od prvih profesora radnog prava koji su radili istraživanja o radno-pravnom položaju novinara.

Skupu koji je posvećen pitanjima radnog i socijalnog prava prisustvovaće i profesori iz Srbije, Hrvatske, Makedonije i Crne Gore.

Savetovanje će biti organizovano uz podršku Kancelarije Međunarodne organizacije rada u Beogradu i Republičke agencije za mirno rešavanje radnih sporova.

Više informacija dostupno je na sajtu Udruženja za radno pravo i socijalno osiguranje Srbije.

Inače, Udruženje za radno pravo i socijalno osiguranje Srbije je osnovano 1997. godine kao Udruženje za radno pravo i socijalno osiguranje Jugoslavije. Sa prestankom postojanja državne zajednice Srbija i Crna Gora (2006), naziv je promenilo u Udruženje za radno pravo i socijalno osiguranje Srbije.

Glavni i odgovorni urednik i direktor portala Nova.rs Mihajlo Jovićević rekao je za UNS da je saradnja raskinuta sa četvoro stalno zaposlenih novinara i nekoliko honorarnih saradnika.

„Nova.rs neće nastaviti saradnju sa određenim brojem honorarnih saradnika i četvoro stalno zaposlenih novinara i urednika na portalu i u novinama, a zbog želje da se bolje prilagodi situaciji na tržištu i ojača one sektore medija koji mogu doneti veći kvalitet portalu i novinama“, naveo je Jovićević.

Na pitanje UNS-a sa koliko je tačno honorarnih saradnika prekinuta saradnja nije želeo da odgovori. Honorarni saradnici su, kako kaže, bili spoljni saradnici, a ne novinari koji su svakodnevno bili u redakciji.

Jovićević dodaje da ova odluka neće uticati na kvalitet sadržaja na portalu Nova.rs.

„Cilj odluke je da se sa novom sistematizacijom otvori mogućnost za dodatne sadržaje portala i stavi veći fokus na postojeće, koje možemo da unapredimo i bolje plasiramo. Kao što znate, Nova.rs je mlad proizvod koji je - uprkos tome što je od pre godinu dana među pet najčitanijih portala u Srbiji - i dalje u fazi rasta i razvoja“, navodi Jovićević.

On ističe da je neophodno u hodu donositi odluke koje bi doprinele ostvarivanju dobrih rezultata, a da to nije uvek lako.

„Da bismo nastavili da svakog meseca stižemo do tri miliona korisnika interneta u Srbiji, potrebno je da u hodu procenjujemo koji je najbolji put da te rezultate ostvarimo, na tržištu koje je u velikoj meri pod kontrolom države i zato "neprijateljski" nastrojeno prema Nova.rs koji radi u okviru Junajted medija grupe“, navodi Jovićević.

Podsetimo, prošle nedelje je rukovodstvo dnevnog lista „Danas“, čiji je vlasnik takođe Junajted grupa odlučilo da, zbog „smanjenja troškova firme“ , četvoro stalno zaposlenih dopisnika raskine Ugovor o radu.

Direktorka Dan grafa, izdavača „Danasa“ Aleksandra Mitić UNS-u je potvrdila da je saopštila dopisnicima da će sa njima biti raskinut ugovor o radu i da im je ponudila honorarnu saradnju, jer su „u poslovnom gubitku i moraju da smanje troškove“.  

„Zvala nas je direktorka preko Zuma i u razgovoru koji je trajao nekoliko minuta saopštila da raskida Ugovor o radu. Moram da priznam da sam bio šokiran. Nama su ponuđene dve opcije i ne znam koja je od njih dobra. Ako prihvatimo sporazumni raskid ugovora, angažovaće nas kao honorarne saradnike. Ako to ne učinimo, proglasiće nas za tehnološki višak“, rekao je Ristić UNS-u.

U „Danasu“ je, kako kaže, radio 22 godine – najpre pet godina kao honorarni saradnik, a zatim 17 godina kao stalno zaposleni. Dodaje da nije očekivao da će „Danas“ sa njim raskinuti Ugovor o radu, ali da je naslućivao kada je razgovarao sa dve lektorke koje su, kako kaže, ranije dobile otkaz.

„Video sam da se pravi nova sistematizacija rada. Sa nama će biti raskinuti ugovori, a da ne znamo ni šta ta sistematizacija podrazumeva“, rekao je Ristić.

Nekad razgranata dopisnička mreža ovog dnevnog lista, kako kaže Ristić, ima osam dopisnika, od kojih će sa četvoro sada biti raskinuti ugovori.  

„Žao nam je što se kolegijum nije oglasio da nam objasni šta se dešava, nego nam je rečeno na dva minuta: 'Uzmi ili ostavi'. Koleginici su na odmoru saopštili da će dobiti otkaz. Dosad nisam imao nikakvih problema sa kolegama u redakciji i lepo smo sarađivali. Potpuno sam zatečen“, istakao je Ristić.

Da je prekid Ugovora o radu došao nenadano, UNS-u je potvrđeno još od jednog dopisnika.

„Dugo smo funkcionisali kao porodica, ali promenom vlasnika, promenio se i odnos prema zaposlenima. Iako su uslovi možda bili bolji u drugim redakcijama, u 'Danasu' smo mogli da pišemo slobodno. Žao mi je što se takva priča završava. Plašim da će se, ukoliko prihvatimo sporazumni raskid ugovora, i honorarna saradnja koja nam je obećana, ubrzo završiti“ , kaže za UNS jedan od troje dopisnika kojima je ponuđen raskid ugovora, a koji je želeo da ostane anoniman.

Direktorka Dan grafa, izdavača „Danasa“ Aleksandra Mitić UNS-u je potvrdila da je saopštila dopisnicima da će sa njima biti raskinut ugovor o radu i da im je ponudila honorarnu saradnju, jer su „u poslovnom gubitku i moraju da smanje troškove“.  

„Ne mogu da govorim o daljim planovima, dok ne budemo znali kakva je odluka dopisnika“, rekla je Mitić i upitala zbog čega UNS o tome piše „kada nije otpušteno 10 odsto zaposlenih“.

Kako je Vojkan Ristić rekao UNS-u, o ovom pitanju nije se oglasio ni sindikat „Nezavisnost“ čiji su ovi novinari članovi, kao ni redakcijski kolegijum ovog lista.

Proverenik sindikata „Nezavisnost“ u dnevnom listu „Danas“ Gojko Vlaović rekao je za UNS da „nema nikakav komentar“.

Podsetimo, dnevni list „Danas“ je od marta 2021. godine u stoprocentnom vlastištvu Junajted medije. APR je tada objavio rešenje prema kome je usvojena registraciona prijava za brisanje osmoro zajedničkih vlasnika beogradskog Dan grafa - Vesna Ninković, Radomir Ličina, Zdravko Huber, Rade Radovanović, Anđelka Mitrović, Aleksandra Mitić, Bojan Mitrović i Mirjana Spasović.

Tada je Junajted medija saopštila da će „Danas“ biti ono na šta su ljudi navikli, list u kojem mogu pročitati najvažnije vesti, list koji pokreće teme, postavlja pitanja, analizira situaciju.

Tome je, kako kaže Vojkan Ristić, umnogome doprinosila i dopisnička mreža.

On ističe da se novinarstvo "kao struka menja".

„Postoji u tim promjenama nešto užasno nezdravo i, na dugi rok, suicidalno. Vi, ako ste obućar, vi napravite cipelu i prodate tu cipelu, ili je trgovac proda i dobijate neki novac od te cipele. A vi proizvedete novinski tekst za neke medije, a živite od oglasa, koji je sasvim drugi prozivod. Pritom, to nije proizvod koji je samo različit od novinskog teksta, nego mu je direktno sukobljen. Za oglas vam neko plati da ga hvalite, a novinski članak je nešto sasvim drugo. I konačno je došlo do perverznog spajanja tih dvaju proizvoda – novinskog teksta i marketinga, i iz toga onda nastaje nešto sasvim drugačije“, rekao je Ivančić. 

Kako objašnjava, novinari su danas uvučeni u mrežu lojalnosti koja uništava njihovu struku.

„Mislim da će dugoročni ishod tog procesa biti da će mediji preživjeti, ali da će novinarstvo kao struka umrijeti ili ga barem neće biti u onom tradicionalnom shvaćanju novinarstva – a koje je jedino normalno – da se ono shvati kao zanat“, zaključio je Ivančić.

„Mnoge javna preduzeća u Novom Sadu su koristila usluge agencijskog zapošljavanja - gradsko zelenilo, gradska čistoća, pa je i Radio televizija Vojvodine odlučila da to uradi“, priča za UNS novinar RTV koji je želeo da ostane anoniman, a dve godine je preko agencije radio za pokrajinski javni servis.

Kada je doneta odluka o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru, u Radio televiziji Vojvodine problem zabrane zapošljavanja su rešili „zapošljavanjem preko agencije“. Oko 370 radnika, koji su uglavnom radili na određeno dobili su nove „poslodavce“ i nastavili da rade pod sličnim uslovima i za slične plate na dotadašnjim radnim mestima. Međutim, kaže i da je ovaj vid zapošljavanja bio način da se oslobode ljudi koji im se nisu dopadali neprodužavanjem ugovora.

Naš sagovornik je dve godine radio preko agencije, po raznim ugovorima, uglavnom na tri, četiri meseca. RTV je raspisivao tendere za agencije preko kojih će medijski radnici biti angažovani. Međutim, dešavalo se da neki ponuđač ospori rezultate tendera. Tada se svi „agencijski radnici“ prelazili na honorarne ugovore, koji su bili nepovoljniji i zato sada imaju „rupe u stažu“.

„Mislim da je to jedan od najgorih vidova angažmana novinara na ovim prostorima. Nijedan novinar neće se baviti svojim poslom kako treba pod tim uslovima, jer nemaš pojma šta te čeka za mesec dana kada se budu produžavali ugovori“, kaže naš sagovornik.

Većina ostala bez posla

Kada je sistem sa agencijama „pukao“, većina je ostala bez posla, pa su sukcesivno vraćani na RTV, po „kvotama“. Bilo je pitanje ko će dobiti posao i na koji način su pravljene kvote, a kvalitet ljudi koji su ostajali zavisio je dosta i od toga ko je bio urednik i ko je vodio odeljenje. Kaže da je u njegovom odeljenje bilo petoro, a on je jedini dobio posao, jer je bio urednik, novinar i imao četiri emisije. Nažalost, četvoro njegovih prijatelja i kolega je ostalo „bez ikakve šanse da se vrate na RTV“.

Sistem agencijskog zapošljavanja bio je zamišljen tako da su novinari sa agencijom imali posla samo pri potpisivanju novih ugovora, rešenja o godišnjem odmoru i bolovanju. To što su potpisivali, dogovarali su sa svojim nadređenima u RTV-u.

„Mi smo praktično bili deo redakcije, ponašali se i radili kao ostali novinari, osim što smo strepeli da li će nam produžiti ugovor“, kaže naš sagovornik.

Dodaje i da ne zna šta bi se desilo da je neko napravio neki problem, ili u slučaju tužbe, ko bi snosio odgovornost, „jer vi praktično niste deo javnog servisa, već agencije, a ona nema tu vrstu odgovornosti“.

Zaposlenima preko agencije uplaćivani su doprinosi za zdravstveno i penziono. Međutim, dešavalo se da neki ostanu bez zdravstvenog osiguranja i to saznaju kada odu kod lekara jer „ovi iz agencije nisu bili ažurni“. 

Kaže i da kada se odustalo od agencijskog zapošljavanja, veliki broj odeljenja u okviru RTV-a je ostao bez ključnih ljudi, uglavnom mladih koji su nosili program.

„U jednom momentu rasveta je ostala bez ikog. Ti imaš ne znam koliko studija u okviru RTV-a koje nema ko da rasvetli, jer si morao da otpustiš sve ljude koji su radili na reflektorima. Omladinski radio je ostao bez 50 odsto novinara, program je bukvalno iskasapljen. Onda su jedno po jedno vraćali, premeštali iz odeljenja u odeljenje i pokušavali da nadomeste manjak ljudi. Ali mislim da je kvalitet programa i svega ozbiljno pao kada su svi ti ljudi otišli“, kaže naš sagovornik.

On dodaje da su ljudi koji su vodili RTV u tom trenutku smatrali da ne treba da se bore sa Vladom, da objasne da nisu javni sektor, već Javni servis. Da ljudi odlaze u penziju, da se mediji menjaju.

„Javni servis ne može tako da funkcioniše. Možete da zamislite kolike su plate male, naročito sa ovom krizom i ljudi odlaze. A tebi trebaju novi ljudi, a nemaš načina da ih angažuješ. I onda imaš agenciju, što je njima jedno vreme odgovaralo. Preko agencije možeš da radiš šta hoćeš, ne krše ni jednu Vladinu odredbu, ni jedan zakon, sve je u sivoj zoni. I onda su tako radili, ne očekujući da će to pući“, priča sagovornik UNS-a.

Krivi smo i mi, jer smo bili kukavice

Sagovornik UNS-a kaže agencijsko zapošljavanje novinara nije stvaralo samo nesigurnosti novinara, već je bilo i etičko pitanje Javnog servisa. Pokrajinski javni servis treba da izveštava o najvažnijim temama u Vojvodini, a program proizvode ljudi koji su „iznajmljeni“. Oni treba da se pridržavaju pravila RTV-a, a njihova sigurnost je ležala u rukama neke druge firme, koja je svakog trenutka mogla da se ugasi.    

„Mogla je agencija da kaže, RTV više ne plaća, prebacićemo vas na druge poslove. I sve te ljude pošalju da čiste ulice ili da se bave nekim drugim poslom. Jer zakonski nisu bili primorani da brinu o tvom poslu na bilo koji način. To su dve godine koje su bile naveće poniženje u mojoj karijeri“, priča naš sagovornik. 

Medijski radnici koji su bili zaposleni preko agencija, uglavnom ne žele da pričaju javno o tom periodu. Naš sagovornik kaže da su generalno uplašeni, a oni koji su dobili posao za stalno i dalje misle da neko može da im se osveti ako pričaju javno.

Zaposleni preko agencije nisu mogli ni da budu članovi sindikata, a i pitanje je bilo protiv koga bi se bunili za poboljšanje svog statusa. Razmišljali su i o osnivanju sindikata u okviru agencije, ali su shvatili da je to potpuno besmisleno, jer su im ugovori na tri meseca, a agencija može da ne prođe na tenderu, ili izgubi licencu i sindikat gubi svrhu.

„Sindikat je, mislim jednom prilikom organizovao neku vrstu okupljanja ovim povodom. Pojavilo se 20-ak ljudi, od nas više od 300 koji smo bili zaposleni preko agencije. Malo je i do nas novinara. Kada imaš sistem da nemaju nikakve obaveze prema nama, onda im odgovara da smo malo i kukavice i da nećemo da se pobunimo. Sve se lepo uklopilo i zato je nažalost trajalo tako dugo“, kaže sagovornik UNS-a.

On i sa ove distance kaže da ne zna koji su bili motivi rukovodstva da posegne za agencijskim zapošljavanjem. Možda su hteli da zaštite zaposlene, možda je to bio jedini način da ih zadrže, mada sumnja u to. Kaže da koliko god su govorili da je takav rad ispod svakog dostojanstva, niko se nije obazirao na to.

Takođe, agencijsko zapošljavanje nije bila ušteda za RTV, naprotiv. Svi su primali iste plate kao kada su imali ugovore na određeno, plaćani su im svi doprinosi na zarade, ali i agencija je uzimala svoj deo.

„Mi smo koštali RTV više nego što bismo ih koštali da su mogli da nas zaposle za stalno.“

Vojvodić kaže da je tržište takvo i da od 2006. godine kada su počeli da se bave ovim poslom cene nisu menjane. U realizaciju priloga uključene su tri osobe, pa je njihova zarada od priloga u proseku oko 2000 dinara. Ako se u uradi oko 30 priloga mesečno, plata dopisnika je na nivou minimalca, kada se plate svi doprinosi.

„Prilog bi morao da bude četiri puta skuplji, bar 200 evra da novinar, snimatelj i montažer budu normalno plaćeni, a i da producent nešto zaradi“, kaže Vojvodić.

On dodaje da je uvredljivo što su cene medijskog sadržaja u Beogradu nekoliko puta veće i da se na prilično arogantan način očekuje da se u unutrašnjosti radi za manje pare.

Za media pokriva osam opština istočne Srbije, ali situacija nije bolja ni na severu, u Vojvodini.

Stanislava Keneški ima svoju produkciju koja pruža dopisnički servis iz Novog Sada takođe za više beogradskih medijskih kuća. Kaže da su cene priloga iste kao i Zaječaru, Boru, Negotinu…

„Cene priloga su u proseku 50 evra, a zahtevi su kao da nas plaćaju zlatom. Koristimo pri tom po gradu svoje gorivo, a znate koliko se troši gorivo, po Novom Sadu isto kao po Beogradu, da ne pominjemo plaćanje parkinga i amortizaciju vozila“, kaže Keneški.

Prvih 20 kilometara se ne računa

Dopisnici za odlazak na teren koriste svoje automobile. U cenu koja im se plaća za prilog uključeni su i putni troškovi za mesta koja su udeljena više od 20 kilometara, po rečima Stanislave Keneški.

„Putne troškove plaćaju tek ako idemo u neko mesto koje je više od 20 km udaljeno od table grada Novog Sada. Za ono što uradimo u Novom Sadu ili Sremskim Karlovcima, na primer, od toga što nam plate prilog, još mi platimo i gorivo“, kaže Stanislava dodajući da novinari u Beogradu koriste službeni automobil za odlazak na teren.

Za media pokriva veliku teritoriju i često idu u gradove koji su udaljeni više desetina kilometara. Negotin je, na primer, udaljen 60 kilometara, Kladovo više od 100 kilometara, ali dopisnicima, po Vojvodićevim rečima,  u cenu priloga nisu uračunate dnevnice, kao ni amortizacija automobila.

Keneški kaže da menadžment televizije pokušava na sve načine da uštedi na dopisnicima, pa se dešava da preuzimaju medijski sadržaj sa drugih medija, da ne bi angažovali dopisnike.

„Nekada, kada i hoću da zaradim i nešto pošaljem, oni su se već snašli. Ali zato kada njima nešto treba onda mora sad i odmah“, kaže Keneški.

Za „crnu hroniku“ ne postoji radno vreme

Keneški navodi i da za dopisnike ne postoji radno vreme.

„Zovu me da imam lajv u 7 ujutru, pa potom da uradim neki prilog, a ako se desi nešto u 7 uveče, hajde Staša opet u lajv. To što sam imala i u 7 ujutru, to ih ne zanima. Misle da smo na vešalici“, kaže Stanislava, dodajući da je veliki pritisak na dopisnike, jer ono što pretežno rade je crna hronika.

 „Ovaj drži bombu, ovaj bi da se baci, ovaj ubio devojku… Pa dobro da smo psihički stabilni. Ne mogu sebe da zamislim sa 60 godina da idem i snimam ubistva. Kada se nekih davnih dana govorilo da nam treba beneficirani radni staž… pa treba kada mi traže samo crnu hroniku.“

Vojvodić takođe kaže da ono što se nekada učilo o novinarstvu, da kada se dogodi nesreća - ne odlazi se u kuću stradalog, ne postavljaju se pitanja porodici, na ide se na sahrane - sada je standard.

„Sada imate novinarsku ekipu koja za 50 evra izveštava sa sahrane. Jer, to je ono što tržište traži. Uspeli smo da napravimo sakralni aspekt izveštavanja, gde je smrt najveća atrakcija. Ako pogledate naslovnice tabloida i novina, na njima je više mrtvih nego živih“, kaže Vojvodić.

Novinari su ostali bez „žive reči“

Dušan Vojvodić je nekada bio šef dopisništva RTS-a iz Zaječara i smatra da će sudbina dopisnika biti slična kao i dopisnika Javnog servisa. Kaže da je u njegovo vreme u dopisništvu RTS-a radilo 14 ljudi, a sada misli da je ostalo troje. Priloge uglavnom snimaju mobilnim telefonom, voze raspadnuta kola, nisu motivisani i vidi se da žale za nekim prošlim vremenima. Kaže i da se po prilozima vidi da su urađeni sa malo sredstava i resursa.

Problem je i što, kako kaže, i te mizerne cene koje se plaćaju dopisnicima za prilog postaju sve neisplativije za urednike, jer uključenja iz unutrašnjosti ne donose gledanost. Trend je postao da se dovedu tri gosta u studijo da pričaju o različitim temema, što je najjeftiniji format.

Druga strana medalje je i što novinari u unutrašnjosti više ne mogu da dobiju ni izjave.

„Ranije okrenemo telefon i nadležni iz bilo koje institucije odgovori. Sada se pišu mejlovi pi-arovima, koji šalju suvoparna saopštenja. Novinari ostaju bez žive reči. Sada urednici u Beogradu ne žele nikom da se zameraju“, kaže Vojvodić.

On dodaje da su među prvima u Srbiji počeli sa dopisničkim komceptom, pa su bili u prednosti u odnosu na ostale. Međutim, iako su, kako kaže, opremljeni kao dopisništvo Bi-Bi-Sija, jedva zarađuju za minimalac i često dižu kredite da isplate plate.

„Mi smo pokušali zajedno sa kolegama koji su u to vreme dobijali otkaze, kada se sve raspadalo, pokušali da napravimo koncept kako da živimo od svog rada. Baš nam teško ide, ali uspevamo poslednjih 20 godina!“

Ako vi nećete, ima ko hoće

Stanislava Keneški kaže da zaposleni u mediju za koji radi imaju bolje plate od nje. Njeni pokušaji da nešto promeni nisu bili uspešni.

„Rekli su, pa dobro ako vi nećete, naći ćemo ko hoće da radi i to je taj narativ. I kada čovek nema za koga bi radio, na kraju pristane“, kaže Keneški.

Oboje se slažu da su dopisnici posebno nezaštićeni, jer nisu organizovani.

Vojvodić kaže da je dopisnik nemoćan kada pregovara sa korporacijom. Smatra da je potrebno da se dopisnici organizuju i delegiraju ljude koji bi u pregovorima sa emiterima došli do kalkulacije troškova, amortizaciji opreme, standarda priloga koji plasiraju…

„To će se dogoditi nikad. Naša priroda je - bolje da ćutimo i uzmemo što nam se baci sa stola, nego da potražimo nekog drugog. I tu ponovo dolazimo do kvaliteta izveštaja. Kada bi kvalitet kvalifikovao cenu, onda bi se drugačije pregovaralo. Sada kažu, nema problema, snimaće mobilnim telefonom neko ko nikada nije snimao niti bio novinar“, zaključuje Vojvodić.

Na Jutjub kanalu „Kojekude sa Marom“ Atanasković objavljuje priče o kulturi, istoriji, lepotama Srbije i svog rodnog kraja Velikog Mokrog Luga, kao i intervjue sa ljudima koji imaju neobične talente i bave se raznim zanatima.

„Autor sam svih video-snimaka na Jutjub kanalu, a podrška u realizaciji je moj suprug Stefan Stojanović, koji je snimatelj i fotograf . On, dakle, snima, a ja smišljam teme, organizujem snimanja i montiram. Posle to plasiram i na društvene mreže“, kaže Atanasković.

Kroz šalu ističe da se mora pomenuti i „mali reditelj“ koji učestvuje u realizaciji, njihov četvorogodišnji sin Despot.

„Često na snimanje vodimo i Despota, koji je naš reditelj. Despot nam diriguje kako možemo da snimimo nešto u zavisnosti od njegovog raspoloženja“, dodaje Atanasković za UNS.

Prihodi koje ostvaruju u ovom porodičnom poslu nisu, navodi, dovoljni da bi mogla u potpunosti da se osloni na njih.

„Razlog za to je činjenica da Jutjub kanalu mogu da se posvetim koliko mi slobodno vreme dozvoljava, jer sam zaposlena na 24 sedam, a nekad radim i vikendom. Zarada od snimaka koje objavljujem bi sigurno bila dovoljna, kada bih se u većoj meri posvetila tome i kada bih bila u prilici da pravim sponzorisane video-snimke“, nastavlja Atanasković.

Atanasković smatra da bi mogla da dovoljno zarađuje od video-snimaka koje objavljuje na „Kojekude sa Marom“ samo onda kada bi se u potpunosti posvetila ovom projektu.

„Oko godinu dana bi trebalo da budem najintenzivnije posvećena tom Jutjub kanalu. Ipak, nameće se pitanje - kako sebe finansirati u tom periodu, kada je jedino čemu si posvećen Jutjub kanal od koga trenutno ne zarađuješ?“, dodaje ona.

Iako zbog rada na „24 sedam“, kanalu „Kojekude sa Marom“  nije posvećena sve vreme, Atanasković u velikoj meri razmišlja o izboru tema i strategiji za objavljivanje snimaka na društvenim mrežama.

 „Svakodnevno kroz analitiku pratimo kada je sadržaj najgledaniji, a to je najčešće oko osam uveče. Ipak, gledanost zavisi i od okolnosti u koje se ubrajaju čak i vremenski uslovi. Ako je lep i sunčan dan, ljudi mahom odlaze u šetnju i neće biti tolika gledanost“, kaže Atanasković.

Ona dodaje da od video-snimaka koje plasira na Jutjub kanalu, pravi i kratke video-snimke (shorts), koje objavljuje na Tik Toku i Instagramu. Ove sekvence, kako kaže, mogu neretko da zainteresuju publiku da pogleda video-snimak u celosti.

Za ove video-snimke smatra i da su jedan od načina da u moru sadržaja privuče pažnju baš na video prilog koji je ona kreirala.

Društvene mreže, kako kaže, gleda ne samo kao platformu za objavljivanje sadržaja koji je kreirala, već i kao važan izvor informacija i polazišna tačka za istraživanja.

„Pre dve godine na Tviteru je pokrenuta velika polemika zbog toga što je neki restoran u Srbiji postavio oglas u kome se za posao kuvara nudi plata od 120 hiljada dinara. U komentarima su ljudi pisali da je to plata veća od plate hirurga. Videla sam to i pozvala kuvara za koga mislim da je relevantan sagovornik da govori za moj Jutjub kanal. Trejler je imao više od milion pregleda“, ističe Atanasković.

Jedan od pionira u video novinarstvu na portalima

U prepoznavanju relevantnih i zanimljivih tema joj, kako navodi, pomaže višegodišnje iskustvo.

„Video-novinarstvom sam počela da se bavim 2009. godine, radeći kao veb-novinar na portalu RTS-a. Posle godinu dana, počela sam da radim i video-priloge za Jutarnji program na ovoj televiziji i postala sam pionir u opremanju tekstova onlajn medija video snimcima. Video-sadržaj koji se emitovao na Jutarnjem programu prilagođavala sam za internet potrebe, odnosno, za veb-portal“, govori Atanasković za UNS.

Na RTS-u je bila četiri i po godine, a naredna medijska kuća u kojoj je radila bio je portal  „Mondo“.

„Na RTS-u sam video-snimke samo prilagođavala internet potrebama, jer sam ga primarno pripremala za televiziju. Portal 'Mondo' je tada bio i jedini onlajn medij gde su se svakodnevno objavljivali video-snimci koji su kreirani isključivo za portal“, dodaje ona.

Uslovi rada su na početku bili skromni, ali je, kako kaže, bilo zanimljivo raditi nešto što radi mali broj ljudi, a budućnost je novinarstva.

„Ljudi koje sam na početku intervjuisala su bili iznenađeni jer snimam video-intervju sa njima za portal. Uvek bi me pitali na kojoj televiziji će se to emitovati, a čak se i danas to pomalo provlači“, dodaje ona.

Snimatelj Mladen Nikolić i ona su, kako kaže, bili mali, ali uspešan tim.

„Bio je spreman da se prilagodi svakoj situaciji i mene je naučio i snimanju i montaži. Uz njega sam kasnije montažu u dobrom delu savladala i sada sama mogu da montiram“, ističe ona.

U „Mondu“ je radila osam godina. Video-snimci koje je kreirala su, kako kaže, u velikoj meri povećali vidljivost ovog portala, a to, kako dodaje, ne bi postigli bez multimedijalnog sadržaja.

„Produkcija se toliko razvila da je bilo zaposleno sedam video-novinara. Tada sam svakog dana osim u nedelju snimala i montirala video-priloge, što znači da sam kreirala oko 300 video-priloga godišnje. Za osam godina sam kreirala više hiljada video-priloga“, priča Atanasković za UNS.

Iz „Monda“ je otišla 2021. godine i zaposlila se u medijskoj kući „24 sedam“

„To je bio novi početak koji mi je bio neophodan. Već sam bila etablirani video-novinar i oni su želeli da se priključim njihovom timu i da na svoj način podignem vidljivost portala“, rekla je.

Atanasković: Preuzimali su moje priče, a sebe potpisivali

Posle višegodišnjeg iskustva, kao gorući problem u novinarstvu izdvaja nepoštovanje autorskih prava.

„Bilo je situacija kada su mnogi portali prenosili moje priče sa Jutjub kanala i nisu ih potpisivali. Nisu se pomerili stolicom sa točkićima ni metar, dok sam ja morala da putujem po Srbiji nekoliko stotina kilometara da bih uradila priču. Na kraju dolazimo do toga da redakcije više ne moraju da zaposle nijednog novinara, jer mogu da preuzimaju tuđi sadržaj bez posledica“, dodaje Atanasković

Posebno joj, kako kaže, smeta kada medijske kuće koje imaju mnogo novinara preuzmu njen sadržaj i kao autora potpišu nekog od zaposlenih. 

„Vrhunac problema je bio kada sam snimila video-prilog u kome se govorilo o narukvicama koje su pravila deca. Dobila sam odobrenje njihovih roditelja da govore. Dan nakon toga, dok sam odlazila na posao, u automobilu sam uključila radio.  U prilogu koji sam slušala, voditeljka je čitala off-ove iz mog video-snimka. Da stvar bude gora, i izjave dece su objavili kao da su deo njihovog priloga“, priča Atanasković.

Publika se, kako kaže, u velikoj meri potcenjuje, iako je informisana o načinu funkcionisanja medija.

„Jedna od najvećih grešaka u našem medijskom sistemu je potcenjivanje publike. Smatra se da su čitaoci glupi i da kod njih sve može da prođe samo ako im se da dovoljno skandala i senzacionalizma. “, kaže ona.

Interesovalo ga je i koliko skraćenju broja radnih dana doprinosi primena veštačke inteligencije. Da li to može biti dobra praksa za ostanak mladih na ovim prostorima iz kojih se iseljavaju u potrazi za boljom zaradom?

Prva adresa kolegi Stojičiću bila je zagrebačka „Logička matrica“. Ova agencija za poslovno savetovanje, pisanje projekata iz EU fondova i organizovanje obuka, 2018. godine uvela je neku vrstu četvorodnevne radne nedelje.

Zakonska ograničenja

„U tom trenutku nismo mogli dobiti tačnu informaciju da li možemo raditi četiri dana po osam sati. Neki smatraju da je moguće neki ne, ali pravo pitanje tiče se penzije. Napravili smo preraspodelu. Četiri dana po deset sati, da smo po tom pitanju čisti, radi inspekcije rada i svega“, kaže Dominik Petak, šef odeljenja za pripremu EU projekata.

Ljudi su motivisaniji i rezultati bolji priča Petak. Poboljšanje je vidljivo jer se povećao broj sklopljenih poslova, samim tim i prihodi.

„I čak bih rekao da se smanjuje broj bolovanja“.

Mlađe generacije, nastavlja Petak, gledaju i svoj kvalitet života, odnosno koliko slobodnog vremena će imati.

„Jednostavno rečeno oni traže bolju ravnotežu poslovnog i privatnog života. Ne žele se ubijati na poslu 24 sata, nego žele imati i svoje vreme“.

Na pitanje može li veštačka inteligencija preuzeti posao ljudi Petak odgovara da je tu osnovni problem odgovornost.

„Ko će preuzeti odgovornost za određeni posao? Jako je teško staviti tu odgovornost na veštačku inteligenciju. Mislim da je to najveći razlog zašto ona ne može sve zameniti“.

Dodaje da nas veštačka inteligencija i njena primena mogu rasteretiti od nekog posla.

Poslanica Socijaldemokrata u hrvatskom parlamentu Vesna Nađ ispričala je da su u junu na skupu „Radna nedelja po meri radnika“ govorili o fleksibilizaciji radne nedelje.

Ideja je bila i da se podstakne stručna rasprava u skupštini i krene u susret Vladinim predlozima o skraćenju radne nedelje i vremena provedenog na poslu sa zakonski utvrđenih 40 sati na 32 odnosno 36 sedmično.

Generacija koja daje otkaze

Na skupu su bili predstavnici sindikata, poslodavaca, onih koji već imaju četvorodnevnu radnu nedelju, naučne radnike, one koji su sa katedre za radno i socijalno pravo na Pravnom fakultetu.

„Imali smo dosta tu otpora, kako će neki sektori to implementirati. Kako možemo recimo u trgovini, jer ne može, tu se radi sa kupcima. Ne može ovo, ne može ono“, kaže Nađ.

Objasnila je da je i sama imala informatičku firmu i da su joj sinovi u IT sektorima, te da otuda ima drugačije poglede.

„Recimo, imaš trgovinu i sad sa tom veštačkom inteligencijom, robotikom, sa pametnim telefonima... Uzmem pametni telefon i idem po hleb i mleko. Recimo, čak i kod hleba, čak i kod mleka, i meni se sa mog tekućeg računa skinu sredstva. Šta meni treba onda u suštini. Ne znam koliko tamo, pedeset trgovaca. Treba vam logistika koja će puniti police. Zašto bi ta logistika morala raditi pet dana u nedelji? Ako ta logistika može raditi četiri dana u nedelji i peti dan te žene po pravilu budu sa svojom decom, sa svojim muževima, partnerima, partnerkama. Zadovoljstvo radnika je bitno“.

Ona kaže da se usmerila na generaciju zed, one koji su rođeni sredinom 90-ih godina prošlog veka.

„Njih boli briga za ovo izgaranje na poslu. Oni žele zapravo što manje raditi, što više se baviti svojim hobijima. Staviti onaj VR na glavu, bacit se u sasvim jedan drugi svet koji nema veze sa stvarnošću. Oni jednostavno daju otkaze svojim poslodavcima. Snime to na Tik-toku i dele to i hvale se“.

Nađ konstatuje da tim generacijama u Hrvatskoj i Srbiji, koji dobro znaju engleski, ništa ne znači ljubav prema domovini ako je to 1000 evra, i ako mogu birati između pet i osam hiljada negde u inostranstvu.

„Ali, dakle, mi trebamo privući njih da ostanu. Nije samo sve u lovi. Nego i u uslovima rada. Ako ti njemu daš mogućnost napredovanja na poslu, ako ti njemu daš mogućnost nekakvog obroka, kao što je Gugl dao svojim zaposlenima igre, teretane, relaksaciju, hranu na poslu. To je to kako privući radnika da ostane, da dođe i ostane. Ne da ode drugom poslodavcu. Možda će ti dati vrtić za dete, možda teretanu“.

Reakcije na društvenim mrežama na petak i ponedeljak

Firma koja je skratila radnu nedelju rešila je zakonsku začkoljicu kroz odmor.

U Hrvatskoj zakon kaže da je puno radno vreme 40 sati i zbog toga, priča Nađ, moraju se hvatati krivine da bi se omogućilo nešto što je normalno.

Moramo menjati radno zakonodavstvo koje je, kaže Nađ, okoštalo.

Sada evidentno postoji višak radnih mesta i na prvom razgovoru pitanja za poslodavca su kolika je plata, mogućnosti napredovanja, uslovi. Ova poslanica kaže da se to starije generacije ranije nisu usuđivale da pitaju.

„Ljudima je dosta rada pet dana. Pa vi gledate na društvenim mrežama kakve su reakcije kad dođe kraj i početak nedelje, `Petak je super`, a u nedelju `pa ne mogu sada razmišljati o ponedeljku`, `umreću`, `glava me boli`, `imam stres`...“

Ako to ne osiguramo u Hrvatskoj, Srbiji, priča dalje Nađ, obezbediće neki tamo Englez, Šveđanin, Švajcarac, Amer...

Nađ smatra da će sa upotrebom veštačke inteligencije, koja već sada uzima deo poslova, doći do viška dobara i da je pitanje da li će to pripasti samo eliti ili će se raspodeliti na sve.

Kao dobru praksu vidi uvođenje univerzalnog dohotka, koji bi bio sigurnost, omogućio bi da ljudi budu sretniji, produktivniji, što je cilj poslodavaca.

Posle korone nema povratka na staru radnu nedelju

Stručnjak za ljudske resurse Jasna Rilović ove godine je u Šibeniku organizovala međunarodnu konferenciju „Učenje kroz rad“ na kojoj je bilo reči o četvorodnevnoj radnoj nedelji, hibridnom i radu van firme, kao i o veštačkoj inteligenciji.

Rilović priča da se društvo drastično promenilo, pogotovo posle kovida, te da se nikad neće vratiti na ono što je bilo.  Generaciju zed, smatra, teško poslodavci mogu vratiti na staro radno vreme.

Njima će ili dati, priča Rilović, da rade od kuće, sa obale, ili hibridni model, dva ili tri dana rada od kuće, pa malo u kancelariji, ili četvorodnevnu radnu nedelju.

„Znam da na pimer neke advokatske kancelarije već imaju oznaku tipa `ne radimo petkom`. I marketinške agencije, pa čak i proizvodni pogoni su počeli na taj način funkcionisati. Uvode četvorodnevnu radnu nedelju, a ništa se produktivnost ne smanjuje, naprotiv“.

Zdravo je, smatra Rilović i postaće sasvim normalno i najviše će se primenjivati hibridni rad u kom će se jedan, dva ili tri dana raditi od kuće.

Kada je pripremala konferenciju tražila je primere četvorodnevne radne nedelje iz regiona i u Srbiji je pronašla firme Mikroelektronika i Manpower.

Veštačka inteligencija je za nju kao 58-godišnjakinju pomoć.

„Obožavam chat gpt i mislim da je to nešto najbolje što se dogodilo nakon industrijske revolucije“.

Kaže da joj skraćuje dane i dane pretrage po internetu. Kada sprema obuku, napiše temu i dobije koncept.

„On ne može održati obuku, ali meni smanji nekada dane traženja i dobijanja ideje“.

Nestanak radnih mesta i promena radnih zadataka

Profesor Darko Tipurić, predsednik Hrvatskog društva ekonomista i profesor Ekonomskog fakulteta u Zagrebu ispričao je da je veštačka inteligencija važan deo četvrte industrijske revolucije i da će narednih pet do deset godina biti jedna od osnovnih promena načina na koji živimo.

„Očekuje se da će 300 miliona radnih mesta nestati. U Evropi 25 odsto svih radnih zadataka  biće potpuno promenjeno.“, kaže Tipurić.

„Za par godina neće biti struke gde ćete moći preživeti kao konkurentan, ako niste u kontaktu sa nekim od alata veštačke inteligencije, koji će vam pomagati, koristiti od moje struke, vaše struke, svih struka“.

Sigurno je, smatra ovaj profesor, da će četvrta industrijska revolucija omogućiti višak vreman i umanjiti potrebu za direktnim ljudskim radom.

Pogotovo u razvijenim zemljama, počeće se razmišljati o prelasku na četvorodnevnu radnu nedelju i kako osigurati preživljavanje svih onih koji neće biti u mogućnosti pridonositi, jer neće biti konkurentni na svojim radnim mestima.

Tipurić kaže da je jedan od koncepata o čijoj primeni će biti reči upravo „univerzalni osnovni dohodak“ i da postoji potreba da napravimo odmak od neoliberalnog koncepta, u kojem je sebičnost, orjentacija prema samo vlastitim ciljevima, profit kao cilj svih ciljeva, pokretač napretka civilizacije.

Kako u vašem društvu žive najslabiji?

„Jedan od trendova u našem društvu u zadnjih 50 godina je snažan rast nejednakosti. Imate elite, jedan posto, koje postaju sve bogatije. Imate jedan veliki jaz između onih koji jako puno imaju i onih koji nemaju. To nije dobro ni za jedno društvo jer kvalitet nekog društva mora se ocenjivati po snazi onih koji su najslabiji“.

Profesor Tipurić kaže da će se snažnom automatizacijom, skokovitim rastom produktivnosti, dogoditi da sa vrlo malim brojem zaposlenih u nekim firmama budu ostvarivani vrhunski rezultati.

„Nekada smo to radili sa 10 000 na kraju ćemo sa 100 zaposlenih moći ostvarivati te rezultate. Šta sa ostalima? I to je zapravo ideja dohotka. Šta će čovek raditi?“.

Društva moraju obezbediti pristojnu naknadu koja obezbeđuje minimalni nivo egzistencije, priča Tipurić. S tim u vezi mora se korenito promeniti način razmišljanja o čoveku i civilizaciji.

„Na globalnom nivou imate dva velika koncepta. Jedan je postkapitalizam o kome ja zapravo pokušavam govoriti. Moramo diskutovati o nečemu što će doći posle. I imamo nešto što je postdemokratija. Isto jedan važan fenomen“.

Tipurić kaže da postoje države, a sa druge strane imamo korporacije koje svojim delovanjem osnažuju poziciju i učestvuju u sveukupnom, političkom i drugom životu.

„I ta borba. Te korporacije su toliko moćne da utiču na naše živote, na države. To je borba država i korporacija. To je postdemokratija. Postoje donositelji odluka koji su negde sa strane. To je ono što mi živimo, počevši od rata u Ukrajini, odnosa u Americi, Trampizma, odnosa u Evropskoj uniji svega onoga što mi pokušavamo, koliko god je moguće...“.

„Novinarski posao je toliko degradiran i, što je najbitnije, ne ceni se finansijski. Ako vi nemate finansijsku podršku, slabi ste, ucenjivi ste i bojite se. Ako se vama krše radna prava i nemate obezbeđeno mesečno primanje i penziju i radni staž, vi ste slabi. Svako može da vas ucenjuje da ćete izgubiti posao. Još veći problem imate ako ste roditelj. Ja još uvek sebi mogu da priuštim taj luksuz i kažem: Ne zanima me da li će mi biti plaćen tekst“, kaže za UNS Mina Delić.

Delić dodaje da zbog takvog stanja u sprskom novinarstvu u Španiji radi drugi posao.  Nekoliko puta godišnje obrađuje priče koje se svrstavaju u dokumentarne forme, a sve neophodne troškove za svoj novinarski rad pokriva većinski sama.

Kaže i da voli kvalitet i dugotrajno istraživanje, da se posveti nekoj temi, ali da „nijedan medij u Srbiji ne može finansijski to da podrži“.

„Neki mediji koji bi mogli da odgovaraju mojim potrebama i kojima bih mogla da donesem sa terena neku priču navodno nemaju sredstva da plate i tu se priča zatvara. Ne mogu sa 35 godina da volontiram“, kaže Mina.

Plan nagrađene reportaže najpre je predstavila mediju koji je po njenim rečima bio savršena platforma za priču, ali su, kako kaže, odbili jer je „politički nepodobna“, a napomenuli su i da ne bi bilo honorara. Tekst je objavljen na portalu „Slobodna reč“ Fondacije Sloboada štampe. Za nagrađeni tekst dobila je, kako kaže, „mnogo više nego što bi od renomirane medijske kuće iz Beograda“.   

 „Izašli su mi u susret da objave moje tekstove iz inostranstva iako to nisu morali. Ipak, to je mali deo novca koji sam potrošila samo da bih bila na terenu. Tada sam izdvojila nekoliko stotina evra da bih otišla do rudnika Rio Tinto u Španiji, jer mi je priča bila bitna. Zapravo, sve se uvek na kraju svodi na to -  da plaćam da bih radila zbog toga što volim novinarstvo i želim da ispričam neku priču“, kaže Delić, dodajuući da je portal Sloboda štampe jedini koji je bio uvek otvoren za njene ideje.

Delić i Urdarević: U Španiji su frilenseri zaista slobodni radnici

Mina Delić je, u Španiji, gde sada živi, prijavljena kao frilenser.

Kaže da je status frilensera Vlada Španije regulisala i mesečno se plaća kvota koja se računa za penziono i zdravstveno osiguranje i porez.

„Ovde kao frilenser i zarađujem, pa se isplati. U Srbiji bi mi odlazio novac na penziono i zdravstveno osiguranje, ali ne bi bilo zarade od novinarstva“, kaže Delić za UNS.

Ipak, i u Španiji su prava frilensera imaju ograničenja.

„Više prava imaju oni koji su redovno zaposleni od strane nekog poslodavca. Na primer, stalno zaposleni koji se tamo razboli ide na bolovanje. Meni će osiguravajuće društvo refundirati mali iznos novca“, kaže Delić.

Delić, međutim, ističe da je najbitnije da španski zakonodavni sistem prepoznaje frilensere kao ljude koji rade za sebe.

„Ne moram da se prijavljujem. Znam da se mnogi prijavljuju da rade kod nekoga, čisto da bi preko nekoga išlo penziono i zdravstveno osiguranje“, dodaje ona.

Profesor radnog prava dr Bojan Urdarević kaže da je Španija najbolje od svih država na svetu uredila status frilensera zbog velikog broja ljudi koji radi na platformama.

„U fokusu u Španiji su u najvećoj meri bili ljudi koji rade na platformama jer rade kao pravi frilenseri i sami sebi nalaze poslove. Ovo što mi zovemo frilenserima su lica koja su u prikrivenom radu. Da se ova lica ne bi izjednačavala, kod njih postoji radno-pravni test samostalnosti kojim se utvrđuje da li je frilenser zapravo neko ko je u zavisnom radu i neko drugi mu daje radne zadatke i konrtoliše proces rada“, rekao je profesor Uradervić.

Ukoliko se u rezultatima testa utvrdi zavisnost, poslodavac ima obavezu da sa tom osobom zaključi ugovor o radu.

Frilenseri u Španiji, kako kažu, imaju i poreske i druge olakšice, kao i pravo na određeno radno vreme i pravo na informisanost o uslovima rada.  Za razliku od frilensera u Srbiji, oni, kako dodaje, imaju pravo na sindikalno organizovanje i kolektivno pregovaranje.

„Da bi situacija u Srbiji bila slična onoj u Španiji, potrebne su promene celokupnog radno-pravnog zakonodavstva. Naš Zakon je iz 2005. godine, a stvari su se od tada značajno promenile“, rekao je profesor Urdarević.

Delić: To je neka suludost koju mi novinari imamo

Mina Delić smatra da za lošu situaciju je delimično kriva i publika, jer nije zainteresovana za zanimljive tekstove domaćih autora, a urednicima je lakše da prevedu tekst iz stranog medija, nego da angažuju novinara i fotografa za dokumentarnu reportažu, kao i da plate zanimljivu priču.

Uprkos takvoj situaciji ona ne odustaju od novinarstva. 

„Otišla sam da zaradim novac, radeći drugi posao. Sa druge strane, kad god vidim problem, napišem tekst o njemu, bez obzira na to što ću biti malo plaćena. Želim da govorim o društveno-ekonomskim problemima koji muče društvo. To je ljubav prema novinarstvu, neka suludost koju mi novinari imamo. Borimo se za javno dobro, a znamo da tu novca nema“, ističe Delić.

Dodaje da su novinari vojnici na prvoj liniji fronta ispred onih koji zloupotreblljavaju institucije i svoj položaj.

„Ako su novinari kao vojnici oslabljeni jer nemaju šta da jedu i nemaju miran san, naravno da takva vojska neće biti u stanju da odbrani nikog. To odgovara moćnim pojedincima“, zaključuje Mina Delić.

Novinarka Silvija Stojić trenutno radi honorarno, a do sada se susretala uglavnom sa niskim platama i poslovima bez ugovora.

„Na jednoj novosadskoj televiziji dobila sam ponudu da radim kao reporter na terenu za 40 hiljada dinara, bez ugovora. To sam odbila. U razgovoru na drugoj televiziji je, posle pola sata, kada sam napokon pitala za platu, vlasnica počela da viče na mene i rekla da ne može da mi kaže iznos. Plata je, navela je, individualna za svakoga. Takođe mi je ponudila da tri meseca radim probno, punu smenu, neplaćeno. Tek nakon toga, odlučili bi da li dobijam posao“, priča ona za UNS.

Stojić kaže da je uglavnom dobijala ponude da volontira, što je, kako dodaje, u redu ako si student, ali ne posle 15 godina iskustva.

Navodi da je većina portala pri NVO ili udruženjima i da rade preko projekta, pa i honorari zavise od projekta. Takođe, da bi „upao na projekat“ novinar kako ističe, mora da poznaje nekoga i da se njegove ideje dopadnu uredniku.

„Ako dođeš sam i da nudiš svoje ideje, što se meni dešavalo, niko to neće da plati. Dok jedni kao razlog navode da uopšte nemaju finansijskih sredstava za honorar, drugi ne mogu da plate, jer im to ne spada u projekat. To je baš problem kada imaš neke dobre ideje za tekstove, a nemaš gde da ih objaviš“, kaže ona.

Imala je, kako dodaje, ponude da piše za neke muzičke portale, koji su umesto novčanih naknada za tekstove nudili akreditacije za događaje. Kaže i da joj je pre nekoliko godina sarađivala sa portalom iz istočne Srbije, gde je volontirala. Prestala je sa radom jer su tražili da svakodnevno izveštava bez novčane nadoknade.

Novinar i suvlasnik „Za medije“ iz Zaječara Dušan Vojvodić kaže za UNS da su od 2006. godine počeli da rade priloge za televizije koje imaju nacionalnu pokrivenost. Tržište, dodaje, diktira cene, a srednja cena priloga je oko 50 evra.

„Ako se uzme da je troje ljudi uključeno u proizvodnju priloga, ispada da je dnevnica medijskog radnika za celodnevno angažovanje 2000 dinara, što je ispod cene angažovanja fizičkog radnika“, rekao je Vojvodić.

Paradoks je da postoje medijske kuće u kojima novinari rade i za deset puta manji iznos po prilogu.

Kako UNS saznaje, na televiziji „Belami“, novinari po prilogu dobijaju oko 200 dinara.

Vlasnik i glavni i glavni i odgovorni urednik televizije Belami Vidosav Radomirović negirao je ovu informaciju.

 „Ne želim da komentarišem gluposti. Loše su vam informacije“, rekao je Radomirović na pitanje UNS-a planira li da poveća nadoknade novinarima i koliko novinara u Belamiju radi za nadoknadu od 200 dinara po prilogu, a koliko je stalno zaposlenih.

Marković: Novinari na lokalu demotivisani jer se, ma kakav kvalitet bio, svaki prilog jednako vrednuje

Dopisnica televizije „Nova S“ Ivana Marković, koja je na početku karijere mesec dana sarađivala sa televizijom „Belami“, potvrdila je za UNS da su 2006. godine, kada je počela da radi, naknade po prilogu na ovoj televiziji iznosile 150 dinara. Ona je iz „Belamija“ otišla bez honorara.

Njen suprug je, kako kaže, takođe radio na ovoj televiziji u režiji neprijavljen i mesečno je zarađivao 15 hiljada dinara. Dodaje da su mnoge kolege sa kojima je u kontaktu potvrdile da su plate, honorari i nadoknade za priloge danas slični.

Novinari u lokalnim medijima su, kako kaže, niskim nadoknadama demotivisani da ulože trud u televizijske priloge, jer se, ma kakav kvalitet bio, svi sadržaji isto vreduju.

„Imamo na lokalu mnogo kvalitetnih novinara, snimatelja i urednika, ali ti ljudi su uglavnom odlazili iz novinarstva. I to ne samo u PR i politiku, već i u dragstore. Moja koleginica koja je radila jako dobru emisiju za 800 dinara otišla je da radi za kasom. Uvek se setim i starijeg kolege za kojeg mi je urednik pričao da nema šta da jede i da ponekad kupi samo pola hleba.  U pitanju je poznati niški novinar“, dodala je Marović.

Iako su na „Belamiju“ plate bile minimalne, Marković ističe da nikad nisu kasnile, kao što je bio slučaj u drugim medijskim kućama u kojima je radila. U „Kopernikusu“ je primala nekoliko hiljada dinara iznad minimalca, a otišla je kada je saznala da od nje očekuju da nastavi rad bez ugovora.

„To sam saznala kada mi nisu legle pare na račun“, dodaje.

Marković je potom, „okušala sreću“ na televiziji „Zona“ u kojoj je radila za platu od oko 20 hiljada dinara.

„U 'Zoni' sam ostala bez posla u osmom mesecu trudnoće zato što se televizija zatvorila. Odustala sam na kratko od novinarskog posla, jer sam smatrala da mi ne donosi sigurnost. U trenutku kada dovodite u pitanje svoj obraz, ugled i sigurnost, treba vam podrška urednika, ali i finansijska potpora menadžmenta“, rekla je Marković za UNS.

Osim toga, kada ostale kolege žele da za malu cifru rade novinarski posao, nemoguće je, kako ističe, svoju cenu rada povećati ni na koji način.

Novinarstvu se vratila 2017. godine, kada je postala postala dopisnik televizije „Prva“.

„Tada sam primila prvu normalnu platu. Nisam bila, doduše, zaposlena kod njih nego sam bila dopisnik preko agencije za zapošljavanje u Nišu. Vlasnik Prve je tada bila 'Antena medija grupa'  iz Grčke. Kasnije su preuzeli drugi vlasnici koji su novinare Kopernikusa uključili u dopisničku mrežu. Kada je 'Prva' prodata, gašena su dopisništva. Mnogi od nas su ostali bez posla i svako se snalazio kako je znao“, kaže Marković.

Nekoliko meseci kasnije zaposlila se kao dopisnik na televiziji „Nova S“, na kojoj i danas radi. U dopisničkom poslu se, kako kaže, više pronalazi jer ima utisak da se u većoj meri ceni inovativnost.

Urdarević: Granski kolektivni ugovor – rešenje za ostvarivanje radnih prava stalno zaposlenih i „slobodnih novinara“

Problematična je, kaže profesor radnog prava dr Bojan Urdarević, činjenica da nema mogućnosti za određivanje minimalne naknade za novinare,  jer nema granskog kolektivnog ugovoara koji bi se primenjivao na celu profesiju.

„Za novinare izlaz je u kolektivnom ugovoru, za koji nema kapaciteta. Nema onog ko bi potpisao takav ugovor u ime poslodavca, a nema ni dovoljno članstva u sindikatima. Po nekim istraživanjima novinari više veruju udruženjima i više su koncentrisani oko udruženja nego oko sindikata. Udruženja po našem zakonu nemaju prava da zaključuju kolektivni ugovor. U našem zakonodavstvu su sindikat i poslodavci, to su dve strane“, dodaje Urdarević.

Profesor Urdarević kao drugi problem navodi da granski kolektivni ugovor ne bi važio za novinare van radnog odnosa, jer oni nisu prepoznati ni u jednom zakonu. Dodaje da novinarska profesija nije definisana nijednim zakonom, za razliku od slobodnih umetnika koji su prepoznati Zakonom o kulturi, pa se tačno zna ko se može smatrati slobodnim umetnikom.

„Rešenje bi bilo da se položaj novinara, radno-pravno reguliše posebnim zakonom, a ne Zakonom o radu. Vi imate pravo da u Zakonu o informisanju rešite pitanje radno-pravnog statusa novinara, pa čak i uredite pitanje reprezentativnosti sindikata - da nije potrebno 15 odsto nego 10, da probamo da smanjimo taj cenzus“, dodao je.

Država, po njegovom mišljenju nije previše zainteresovana da rešava ovaj problem, jer se ne radi o velikom broju ljudi. Takođe, razlika u doprinosima za novinare koji rade po privremenim ugovorima i stalno zaposlene je vrlo mala.

„Država nije na gubitku, već čovek i radnik. On plaća manje-više slične doprinose kada radi po ugovorima van radnog odnosa, a nema ništa.  Kada radi po ugovoru o radu ima sva prava. Državi ne smeta da radite u ovakvim oblicima rada jer svakako plaćate doprinose. To što prava nisu ostvarena nije bitno“, dodaje on.

Prof. dr Urdarević smatra da bi sindikati u javnim medijskom servisima mogli biti nosioci granskog kolektivnog pregovaranja. Međutim, oni su se izborili za svoja prava, koja su ostalima nedostižna i ne žele da se bave granskom kolektivnim ugovorom.

Rešavanje radnog statusa medijskih radnika koji su u prikrivenom radnom odnosu, po Urdarević je posao za inspekciju rada koja bi trebala da utvrdi da ugovori nisu adekvatni za obavljanje posla i da natera poslodavca da zaključi ugovor o radu.

„Novinari rade u prikrivenom radnom odnosu, rade u sivoj zoni, jer nema kontrole, nema nadzora, ljudi su zatečeni odnosom uzmi ili ostavi. Mogu samo da se žale inspektoratu, da tuže… Ako nećete da tužite ili podnesete prijavu inspekciji, niko neće da dođe da vas brani“, zaključuje Urdarević.