Nebojša Amanović rođen je 20. novembra 1962. godine u Kragujevcu. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a magistrirao na Univerzitetu u Lesteru.

Amanović je novinarsku karijeru započeo 1986. godine u “Privrednom pregledu”, za koji je pisao gotovo 15 godina. Dugo je bio novinar listova “Ekonomska politika”, “Borba” i "Market". Dve godine radio je i u novinskoj agenciji “Srna”, kao i na televiziji “YU info”.

Dobitnik je Borbine nagrade za najbolji esej, Nagrade za dokumentarnu prozu, priznanja na Međunarodnom festivalu kratke priče, kao i Zlatnog pera, koje mu je dodelio Auto svet.

Amanović je bio član UNS-a od 1993. godine.

„Povodom Vašeg dopisa, koji ste, dana 02.09.2025. godine, putem elektronske pošte, uputili Višem javnom tužilaštvu u Novom Sadu, obaveštavam Vas da se, povodom predmetnog događaja, u Osnovnom javnom tužilaštvu u Novom Sadu vodi predistražni postupak, zbog osnova sumnje da je od strane nepoznatog lica, na štetu N.B., učinjeno krivično delo Razbojništvo iz člana 206 stav 1 Krivičnog zakonika, te Vas obaveštavam da je za dalje podatke o tom postupku potrebno da se obratite Osnovnom javnom tužilaštvu u Novom Sadu“, piše u odgovoru koji je UNS-u uputila tužiteljka Višeg javnog tužilaštva Ksenija Bašić.

UNS je, osim informacija o kvalifikaciji krivičnog dela i fazi u kojoj se nalazi postupak, VJT pitao i zbog čega Nikola Bilić još uvek nije dao izjavu tužilaštvu, iako je odavno prošao rok od 48 sati od trenutka prijave napada. Na to pitanje odgovor nismo dobili.

Nikola Bilić kaže za UNS da ga ni iz VJT ni iz OJT niko nije konkaktirao povodom davanja izjave, ali da veruje da će poziv dobiti sledeće nedelje.

Bilića je sredinom avgusta, kako je rekao tada za UNS, fizički napala grupa maskiranih muškaraca i otela mu mobilni telefon.

„Kada sam video studente koji su krenuli na zakazani protest, hteo sam da napavim snimak za portal 192. Kada su studenti odmakli, iz parka preko puta se pojavila grupa maskiranih lica koji su počeli da bacaju topovske udare“, objasnio je tada Bilić za UNS.

Dok je snimao, osetio je, kako je naveo, udarac s leđa, a nakon toga maskirani muškarci su mu štanglama naneli nekoliko udaraca po telu, grudima i stomaku. Tokom napada ukraden mu je i mobilni telefon.

“Vasić je zadužio ne samo našu profesiju, već i narod i državu”, istakao je generalni sekretar UNS-a Nino Brajović. 

Bio je, dodao je Brajović, "ponosni Šumadinac koji je odlučio da svoje zrele godine posveti istraživanju i stvaranju dokumentarno-filmske građe o Prvom srpskom ustanku i Srpskoj revoluciji od 1804. do 1817. godine".

Njegov kolega, bivši urednik Tanjuga, Danko Perić istakao je da se Vasić, svojim stvaralaštvom, ali i konkretnim inicijativama, odužio Karađorđu i Domanoviću kao niko pre njega.

Jedna od takvih inicijativa bila je obnova kuće u kojoj je rođen Radoje Domanović. Vasić je pokrenuo ovu akciju, a podržalo ga je udruženje „Korak po korak“.

Da je Vasić znao da okuplja kolege i doprinese novinarskoj solidarnosti, pokazuje i to što je, kako je rekao Perić, bio osnivač Tanjugovog novog sindikata, koji je, uz podršku SINOS-a, postao većinski u agenciji i borio se do poslednjeg dana za njen opstanak.

Pored toga, težio je obnovi Crkve Svetog Preobraženja u selu Gorovič, pokazujući da mu je očuvanje identiteta i duhovnosti bilo podjednako važno kao i novinarski poziv.

Fragmenti iz života i „lekcije o vinu“

Vasićev prijatelj Branko Vasiljević je, prisećajući se zajedničkih trenutaka, prisutnima predstavljao fragmente iz života Vasića koji su zabeleženi objektivom.

„Na prvi zadatak su ga, kao pripravnika u Tanjugu, poslali da izveštava o gradskoj čistoći, a samo nekoliko godina kasnije već je bio u Moskvi, da izveštava o Jeljcinovom prevratu“, rekao je Vasiljević.

To pokazuje da je Vasićev talenat brzo prepoznat u ovoj agenciji, a sam odlazak u Moskvu mu, kako je dodao Vasiljević,nije teško pao jer je voleo ruski jezik.

Na komemoraciji su prikazane i Vasićeve fotografije iz Prizrena i Kosova Polja, koje svedoče o širini njegovog novinarskog rada.

Vasiljević je govorio i o njihovim neformalnim druženjima, pa se tako prisetio i „lekcija o vinu“ koje je, kao ljubitelj vina, često delio sa Vasićem. Nakon komemoracije okupljeni su simbolično popili čašu vina za pokoj njegove duše.

Pesma prijatelju

Vasićev kolega i prijatelj Slobodan Stojićević je podsetio na dogovor koji su svojevremeno imali - da jedan drugome, u slučaju odlaska, ne pišu govor već pesmu.

„Ako mene zadesi pre tebe, nemoj da mi pišeš govore, napiši mi pesmu’, rekao je Vasić. Uzvratih mu istom rečenicom. Kucnuli smo se i stisnuli ruku jedan drugome“, rekao je novinar Slobodan Stojićević i pročitao „Obećanu pesmu“.

Obećana pesma

Poslednji novinari vremena onog čile.

Pomrle su rečenice uglancane od svile.

Laži se seju u beskraj.

Dragoslav Vasić, sa vetrenjačama rvač,

bacio je mač

i otišao odavde.

Vidim ga sada gde je

i kako se smeje –

od tuge.

Napisao je, voleo, opsovao, kazao, putovao, bolovao, snivao, po telekstu kucao, plakao, smejao se.

Pa opet voleo.

Pa se umorio.

Dragoslav Vasić, sin Jasenice,

Izrastao iz zrna ovsa, koje samo u Ovsištu klija,

U klas koji se u vetru ne povija.

Od Buljubaše Mijaila do sina Mihajla

teče lična istorija.

Nema ga više, kažu.

Možda je istina, možda lažu.

Na komemoraciji će govoriti Vasićeve kolege i prijatelji Danko Perić, Branko Vasiljević i Slobodan Stojićević.

Dragoslav Vasić preminuo je 3. septembra u 75. godini u Beogradu.

Rođen je 1951. godine u Ovsištu u opštini Topola. Vasić je završio novinarski smer na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a novinarstvom se aktivno bavio više od tri decenije, najpre kao novinar-reporter u Novinskoj agenciji Tanjug od 1. aprila 1975. do maja 1981. godine, da bi narednih osam i po godina radio kao dopisnik zagrebačkog Večernjeg lista iz Beograda. Po povratku u Tanjug, radio je kao dežurni urednik, a 1992. godine bio je i dopisnik iz Moskve. Tanjug je napustio februara 2004. godine da bi se posvetio dokumentarnom filmu.

Vasić je bio osnivač i predsednik Udruženja Topola film, a autor je i reditelj devet istorijskih dokumentarnih filmova  o Karađorđu, Srpskoj revoluciji 1804-1817, kao i drugim ličnostima te epohe. To su “Šuma ti je mati”, “Isti Đorđe svuda dopiraše”, “Beograde , Šumadije glavo” i “Đorđe svet je začudio slavom” -  četvorodelna dokumentarna filmska serija premijerno prikazana 2004. na 200 godišnjicu Prvog srpskog ustanka pod zajedničkim nadnaslovom  “Karađorđe i srpska revolucija “ , zatim “Krv i novac za Južnu Moravu, o nezavisnosti Srbije na Berlinskom kongresu 1878.,  “Žalost poslednja i najveća “ o Karađorđevom vojvodi Tomi Morinjaninu premijerno prikazanim 2010. u Herceg Novom, satirična filmska priča “Putovanje sa Domanovićem”, Black George , celoviti film o vođi Prvog srpskog ustanka titlovan na engleski jezik, premijerno prikazan na festivalu Zlatni vitez 2010. , kao i dokumentarni film “Sto godina snova – 1918 – Sto godina tuge” o završetku Velikog rata i oslobađanju Srbije.

Bio je član UNS-a od 1977. godine, a kasnije je postao i član Udruženja filmskih umetnika Srbije.

Strahinja je unuk naše koleginice, urednice Ilustrovane Politike, Sanje Lazarević Vasiljević.

Za njegovo lečenje neophodne su intenzivne fizikalne i logopedske terapije, rehabilitacija u zemlji i inostranstvu, specijalistički pregledi, laboratorijske analize, kao i nabavka neuroloških kolica, ortopedskih pomagala i suplemenata.

S obzirom na to da lečenje zahteva značajna finansijska sredstva, UNS upućuje apel kolegama i svim ljudima dobre volje da pomognu porodici Milovanović u obezbeđivanju kvalitetnog lečenja za Strahinju.

Kako možete pomoći:

• Slanjem SMS poruke sa brojem 1871 na 3030 (pomoć od 200 dinara)
• Uplatom na dinarski račun: 160-6000002288632-07
• Uplatom na devizni račun: 160-6000002290092-89

IBAN: RS35160600000229009289

SWIFT/BIC: DBDBRSBG

Za više informacija i mogućnost onlajn donacije posetite sajt fondacije „Budi human“ www.budihuman.rs/korisnik/1871/strahinja-milovanovic

Nakon potpisivanja ovog ugovora, Blažević neće imati pravo na novčanu naknadu nacionalne službe za zapošljavanje, o čemu je dobila pisano obaveštenje.

Kao mlada novinarka, koja je, kako kaže, bila stalno zaposlena u Tanjugu, Blažević ističe da nije vodila računa o formalno-pravnim detaljima, već da je bila usredsređena jedino na činjenicu da više neće raditi u ovoj novinskoj agenciji. 

Kako je Blažević ranije govorila za Vreme, a potvrdila UNS-u, o tome da neće više raditi u Tanjugu obaveštena je pre tri dana.

„U subotu sam podelila fotografije sa protesta na Instagram storiju. Uveče sam videla preglede direktorki. Znala sam šta će uslediti u ponedeljak“, rekla je Blažević, koja je UNS-u prosledila printskrinove pregleda storija.

U ponedeljak ju je, nastavlja Blažević, u kancelariju pozvala jedna od direktorki koje su ovaj Instagram stori pregledale i predočila joj da će sa njom biti prekinuta saradnja.

„Direktorka Senka Tešić me je pozvala u kancelariju, a sa njom su bile devojka iz pravne službe i izvršna direktorka Minakorda. Izvršna direktorka Minakorda rekla je da Tanjug menja programsku šemu, te da će doći novi ljudi koji će pripremati emisije koje nisu isključivo informativnog karaktera. Iz onog što su govorili, delovalo je da sam proglašena tehnološkim viškom“, rekla je Blažević

Blažević ističe da od ponedeljka više nije odlazila u Tanjug, a da joj je tog dana onemogućen i pristup imejlu.

„Ispada kao da me nije ni bilo. Uverena sam da o tome da neću raditi za Tanjug nisu bila obaveštena ni četiri urednika sa kojima svakodnevno radim“, dodala je ona.

UNS je telefonom pitao direktorku Senku Tešić zbog čega je sa Blažević raskinut ugovor o radu, a rečeno joj je da je proglašena tehnološkim viškom, ali je ona odbila da zvanično odgovori na ovo pitanje.

Stamenković je rođen 18. novembra 1929. godine u Gornjem Katunu kraj Varvarina. Završio je Visoku školu političkih nauka. Kao novinar u „Borbi“ radio je od 1946. godine. U ovom listu bio je i urednik beogradske rubrike, kao saradnik privredne rubrike i sekretar redakcije.

U „Večernjim novostima“ radio je kao novinar od 1949. godine. Ubrzo je postao urednik rubrike Unutrašnja politika u ovom listu, a zatim i glavni urednik „Večernjih novosti“.

Kako pišu "Novosti", nakon skraćivanja Titovog govora, počeo je da radi u listu „Sport“, gde je imao zadatak da podučava mlađe kolege. Stamenković je tako bio i autor knjige "'Večernje novosti' i senka Josipa Broza".

Bio je član UNS-a od 1950. godine.

Vreme i mesto sahrane biće naknadno objavljeni.

Dragoslav Vasić rođen je 1951. godine u Ovsištu u opštini Topola. Vasić je završio novinarski smer na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Novinarstvom se aktivno bavio više od tri decenije, najpre kao novinar-reporter u Novinskoj agenciji Tanjug od 1. aprila 1975. do maja 1981. godine, da bi narednih osam i po godina radio kao dopisnik zagrebačkog Večernjeg lista iz Beograda. Po povratku u Tanjug, radio je kao dežurni urednik, a 1992. godine bio je i dopisnik iz Moskve. Tanjug je napustio februara 2004. godine da bi se posvetio dokumentarnom filmu.

Vasić je bio osnivač i predsednik Udruženja Topola film, a autor je i reditelj devet istorijskih dokumentarnih filmova  o Karađorđu, Srpskoj revoluciji 1804-1817, kao i drugim ličnostima te epohe. To su “Šuma ti je mati”, “Isti Đorđe svuda dopiraše”, “Beograde , Šumadije glavo” i “Đorđe svet je začudio slavom” -  četvorodelna dokumentarna filmska serija premijerno prikazana 2004. na 200 godišnjicu Prvog srpskog ustanka pod zajedničkim nadnaslovom  “Karađorđe i srpska revolucija “ , zatim “Krv i novac za Južnu Moravu, o nezavisnosti Srbije na Berlinskom kongresu 1878.,  “Žalost poslednja i najveća “ o Karađorđevom vojvodi Tomi Morinjaninu premijerno prikazanim 2010. u Herceg Novom, satirična filmska priča “Putovanje sa Domanovićem”, Black George , celoviti film o vođi Prvog srpskog ustanka titlovan na engleski jezik, premijerno prikazan na festivalu Zlatni vitez 2010. , kao i dokumentarni film “Sto godina snova – 1918 – Sto godina tuge” o završetku Velikog rata i oslobađanju Srbije.

Bio je član UNS-a od 1977. godine, a kasnije je postao i član Udruženja filmskih umetnika Srbije.

Vasić će biti sahranjen u četvrtak, 4. septembra, na groblju Lešće. Opelo je u 11 sati, a ispraćaj u 11.30.

Akciju su pokrenuli Međunarodna federacija novinara (IFJ), Reporteri bez granica (RSF) i globalni pokret Avaz, a podržala ju je i Evropska federacija novinara, kao i gotovo 200 medija iz 50 zemalja.

Akcija podrazumeva deljenje vizuala u onlajn medijima sa porukom “U ponedeljak, prvog septembra pozivamo novinare i medije širom sveta da poruče ‘Ne možemo ćutati“.

Štampani mediji koji su se priključili akciji objaviće zatamnjene naslovne sa ovom porukom, dok će televizije i radio stanice zaustaviti program kako bi emitovale zajedničko saopštenje.

U zajedničkom saopštenju, kome se pridužio i UNS, navodi se da broj ubijenih novinara u Gazi raste i premašuje 210 od 7. oktobra 2023 godine, što čini ovaj sukob najsmrtonosnijim za novinare u savremenom dobu.

„Istovremeno, Izrael je skoro dve godine zabranjivao ulazak stranih medija u Gazu, ostavljajući palestinske novinare da izveštavaju pod vatrom“, piše u ovom saopštenju.

Iz IFJ-a, Avaza i Reportera bez granica podsećaju da su se najnoviji napadi na novinare u Gazi dogodili 25. avgusta, kada su izraelske snage bombardovale medicinski kompleks Naser i ubile petoro novinara.

Entoni Belanžer, generalni sekretar Međunarodne federacije novinara (IFJ) podsetio je na to da je svaki ubijeni novinar u Gazi bio je nečiji kolega, prijatelj ili član porodice.

„Rizikovali su sve da bi svetu preneli istinu, i platili su svojim životima. Pravo javnosti da zna ozbiljno je narušeno ovim ratom. Zahtevamo pravdu i  poštovanje Međunarodne konvencije UN o bezbednosti i nezavisnosti novinara”, istakao je on.

Ako se ovim tempom nastavi ubijanje novinara u Gazi, kako je rekao Tibo Bruten, generalni direktor RSF-a, uskoro neće ostati niko da vas informiše“.

On je istakao da ovo nije samo rat protiv Gaze, već rat protiv samog novinarstva.

„Novinari su ubijani, ciljani, klevetani. Bez njih – ko će govoriti o gladi, ko će razotkrivati ratne zločine, ko će osuđivati genocid? Deset godina nakon jednoglasnog usvajanja Rezolucije 2222 Saveta bezbednosti UN, pred očima čitavog sveta svedočimo urušavanju međunarodnih pravnih garancija zaštite novinara. Solidarnost medija i novinara širom sveta je od ključne važnosti”, dodao je on.

Da Gaza postaje „groblje za novinare“ rekao je  Endru Legon, direktor kampanja u Avazu.

„Krajnje desničarska vlada Izraela pokušava da završi posao u mraku, bez nadzora medija. Ako poslednji svedoci budu ućutkani, ubijanje neće stati – samo će ostati nevidljivo. Zato smo danas ujedinjeni sa redakcijama širom sveta da kažemo: ‘Ne možemo, nećemo to da dozvolimo!’”, istakao je on.

Svi koji žele da glasaju mogu to učiniti klikom na sledeći link: GLASANjE.

Pobednik se bira na osnovu glasova publike i ocene tima eksperata. Inače, na osnovu glasanja ekspertskog tima UNS-ov projekat ušao je u uži izbor za nagradu.

Za glasanje je potrebno izabrati favorita u svakoj od tri kategorije. Osim nagrade za najveći uticaj na zajednicu, Fond za Zapadni Balkan dodeljuje i nagradu za najbolju inovaciju, kao i za najbolju organizaciju pod ženskim vođstvom.

UNS je od 1. oktobra 2024. godine do 1. marta 2025. godine realizovao projekat „Kako koristiti veštačku inteligenciju u novinarstvu“, u saradnji sa Albanskim centrom za kvalitetno novinarstvo iz Tirane (ACQJ), Centrom za razvoj omladinskog aktivizma iz Sarajeva (CROA) i Medija centrom iz Čaglavice.

„Projekat je doprineo jačanju kapaciteta mladih novinara i studenata novinarstva kroz organizaciju četiri radionice održane u Beogradu, Sarajevu, Tirani i Čaglavici, sa ukupno 104 učesnika. Kroz predavanja i praktične vežbe, učesnici su stekli znanje o korišćenju alata veštačke inteligencije (VI) u novinarstvu, sa posebnim fokusom na etičke standarde i odgovorno korišćenje novih tehnologija“ piše u obrazloženju Fonda za Zapadni Balkan.

Glasanje za nominovane organizacije otvoreno je do 10. septembra, a pobednici će biti proglašeni u poslednjoj nedelji septembra kada će biti  obeleženo osam godina od osnivanja WBF-a.

Više o nagradi pročitajte OVDE.

Tomislav Milosavljević preminuo je 22. avgusta u 80. godini u Beogradu.

Rođen je 15. jula 1946. godine u Bogdanju,  selu kraj Trstenika. Svoju novinarsku karijeru započeo je u redakciji Prve Petoletke Trstenik (PPT).

U agenciji Tanjug proveo je čitav radni vek, a izveštavao je i za Studio B i Radio-televiziju Beograd. Zajedno sa Mićom Orlovićem osmislio je i realizovao emisiju Matica za dijasporu „Dobro jutro, Jugoslavijo“.

U toku rata Milosavljević je izveštavao o sukobima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, kao specijalni vojni izveštač sa centralom u Herceg Novom i Kumboru. Za vreme bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine bio je specijalni izveštač iz Njujorka.

Izveštavao je i o razgraničenju između SR Jugoslavije i Hrvatske na Prevlaci i Debelom brijegu. Prelazio je u Hrvatsku sa međunarodnim predstavnicima prilikom potrage za zarobljenim vojnicima koji su bili stacionirani u splitskoj „Lori“.

Milosavljević je bio član Udruženja novinara Srbije (UNS).

UNS je početkom nedelje podneo inicijativu Gradu Beogradu da Milosavljević bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana, a Grad je ovu inicijativu odobrio.

Kako je rekao pesnik Blagoje Baković, Arhiv Vojvodine, kao neporfitabilna izdavačka kuća, uz pomoć Ministarstva kulture i Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i informisanje, objavljuje izdanja koja se odnose na srpski rod i srpske prostore.

„Izdavač me je zamolio da predam ove knjige Domu kulture u Gračanici, kako bismo se bolje povezali. Ako nam je sudbina da ne možemo da živimo sa mirom i ako nam ne daju da živimo u jednoj državi, kulturi, jeziku i jednom saznanju o našoj sudbini i prošlosti, bojim se da nećemo znati ko smo. Ako zaboravimo ko smo, bojim se da nećemo znati ni kuda idemo. U tom smislu ovo je poklon od srca i nadam se da će ih biti još“, rekao je Baković za UNS.

Zvanično, razlog smene je to što „nije adekvatno koristila produkcione resurse RTS-a“.

Biljana Carević u RTS-u radi više od 30 godina.

Kako piše u njenoj biografiji, „od 1991. godine, kao organizator angažovana je na realizaciji projekata različitih struktura u TV Beograd. Do 2015. godine bila je angažovana na realizaciji više stotina programskih sadržaja u statusu producenta, izvršnog producenta i izvršnog direktora. U maju 2008. godine Srbija i Beograd bili su domaćini  Evrovizije (Eurovision Song Contest), na kojoj je obavljala funkciju Menadžera događaja“.

„U novembru 2015. godine, postavljena je na funkciju Direktora PJ Produkcija TVS u JMU Radio Televizija Srbije. Poslovna jedinica ima oko 900 zaposlenih (u radnom odnosu i honorarno) i čine je tri izvršne produkcije programa i izvršna realizacija sa sektorom za planiranje proizvodnih kapaciteta“, piše u biografiji Biljane Carević.

Carević je i docentkinja na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Nova direktorka produkcije Dragica Barović učestvovala je u realizaciji programa RTS-a u toku blokade javnog servisa.

Na pitanja UNS-a upućena PR službi Radio-televiziji Srbije da potvrde ove informacije, kao i da objasne razloge smene Biljane Carović, do trenutka objavljivanja ovog teksta nismo dobili odgovor.

Tomislav Milosavljević rođen je 15. jula 1946. godine u Bogdanju,  selu kraj Trstenika. Svoju novinarsku karijeru započeo je u redakciji Prve Petoletke Trstenik (PPT).

U agenciji Tanjug proveo je čitav radni vek. Izveštavao je i za Studio B Duška Radovića i Đoke Vještice, kao i za Radio-televiziju Beograd iz vremena Borivoja Bore Mirkovića. Zajedno sa legendarnim Mićom Orlovićem osmislio je i realizovao emisiju Matica za dijasporu „Dobro jutro, Jugoslavijo“.

U toku rata Milosavljević je izveštavao o sukobima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, kao specijalni vojni izveštač sa centralom u Herceg Novom i Kumboru. Za vreme bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine bio je specijalni izveštač iz Njujorka, i kao dopisnik Tanjuga deo diplomatske misije SR Jugoslavije pri Ujedinjenim nacijama.

Izveštavao je i o razgraničenju između SR Jugoslavije i Hrvatske na Prevlaci i Debelom brijegu za vreme UN-mandata Satiša Nambijara. Prelazio je u Hrvatsku sa međunarodnim predstavnicima prilikom potrage za zarobljenim vojnicima koji su bili stacionirani u splitskoj „Lori“.

Među kolegama je bio poznat kao Toma-Tanjug, dok su ga prijatelji zvali Toma-Božja volja, a stanovništvo koje je štitio za vreme rata Toma-UNPROFOR…

Milosavljević je bio višedecenijski član Udruženja novinara Srbije (UNS).

Vreme i mesto sahrane biće naknadno objavljeni.

„I tako, ovako ili onako, počela da gori N1. Nek se spreme Danas i Nova. Da se usred Beograda ne ponovi Šarlije Bdo. Insajder, za tebe Brankice imamo specijalne planove. Otrovna si kao zmija.. #caosvima“, piše u pretećoj objavi.

Član Stalne radne grupe za bezbednost novinara Veran Matić je ove pretnje prijavio Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal.

Podsetimo, napad na Šarli ebdo se dogodio 7. januara 2015. godine, kada su braća Said i Šerif Kuaši ubila 10 članova redakcije i dvojicu policajaca.

Inače, početkom jula na adresu redakcije N1 poslato je pismo u kome pošiljaoci prete, pozivajući se takođe na to kako je prošao Šarli ebdo. Nakon što je tog dana N1 kontaktirao tužilaštvo, policija sa forenzikom je brzo došla na adresu N1 i preuzela pismo, ali dalji rezultati istrage ni posle više od mesec dana nisu poznati javnosti.

UNS takođe podseća da je Brankica Stanković, zbog uvreda i pretnji koji su joj upućivane na utakmici 2009. godine, imala policijsku pratnju.

UNS ističe da su pretnje redakcijama N1, Danasa, Nove S i Insajdera, kao i urednici Insajdera Brankici Stanković, posebno uznemirujuće u trenutku pojačanih tenzija u društvu i pritisaka na medije.

Nakon nekoliko pređenih kilometara skrenuli su na pogrešan put koji ih je odveo do pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Od tog trenutka gubi im se svaki trag, a do danas porodice Perenić i Slavuj nemaju zvanične informacije o njihovoj sudbini.

Na mestu otmice UNS i DNKiM postavili su obeležje, koje je do sada rušeno devet puta, na kome na srpskom i albanskom jeziku, piše: "Ovde su 21. avgusta 1998. nestali novinari. Tražimo ih".

EULEKS je 2017. godine potvrdio da su Perenića i Slavuja oteli pripadnici OVK odnosno da su ih, zapretivši oružjem, poveli u nepoznatom pravcu.

U jeku ratnih dešavanja na Kosovu i Metohiji su oteti i mnogi drugi novinari, a zvanične informacije o njihovom nestanku još uvek nisu poznate javnosti.

Novinar i prevodilac Aleksandar Simović nestao je 21. avgusta 1999. godine u Prištini.  Deo posmrtnih ostataka je pronađen u selu Obrinje kod Glogovca.

Dopisnik "Politike" i novinar prištinskog "Jedinstva"  Ljubomir Knežević otet je 6. maja 1999. godine kod Vučitrna u podnožju planine Čičavica.

Fotoreporter Momir Stokuća je 21. septembra 1999. godine ubijen u kući u kojoj je živeo u centru Prištine. U Prištini je 9. septembra 2000. godine nestao i novinar srpske redakcije Radio Kosova Marjan Melonaši.

Urednik Radio televizije Priština Krist Gegaj ubijen je u Istoku septembra 1999. godine, tri meseca nakon dolaska međunarodnih snaga.

Na Kosovu i Metohiji su u periodu od 1999. do 2005. godine ubijeni novinari listova „Bujku“ Afrim Malići (1998), „Informator“ Informativnog centra Kosova Enver Maljoku (1999), "Rilinđa" Šefki Popova (2000) i „Bota sot“ Džemailj Mustafa (2000), Bekim Kastrati (2001) i Bardulj Ajeti (2005). Za Badrulja Ajetija je poznato da je ubijen iz vozila u pokretu kod sela Bresalce.

Istragu za nestala i ubijena lica je najpre vodio UNMIK, a zatim EULEKS, koji je potvrdio da su pripadnici OVK oteli Perenića i Slavuja. Sada je nadležnost za rasvetljavanje ovih zločina pripala kosovskim institucijama.

Rezolucija o ubijenim i nestalim novinarima na Kosovu

U maju prošle godine, Rezolucija o ubijenim i nestalim novinarima na Kosovu u periodu od 1998. do 2005. godine, koju je predložio UNS, jednoglasno je usvojena na Godišnjoj skupštini Evropske federacije novinara (EFJ) u Prištini.

U ovoj Rezoluciji piše da Skupština EFJ-a traži da Upravni odbor ove federacije od UNMIK-a, EULEKS-a i vlasti na Kosovu zahteva da se formira međunarodna ekspertska Komisija koja bi pomogla u istraživanju ubistava, kidnapovanja i nestanaka 19 novinara i medijskih radnika na Kosovu u periodu od 1998. do 2005. godine.

U njoj se ističe da Skupština EFJ-a traži da se u rad međunarodne Komisije za istraživanje ubistava, kidnapovanja i nestanaka novinara i medijskih radnika na Kosovu u periodu od 1998. do 2005. godine, kao eksperti, uključe sudije i tužioci iz Beograda i Prištine, predstavnici međunarodnih misija koje su u pomenutom periodu bile zadužene za vladavinu prava na Kosovu (UNMIK i EULEX), kao i predstavnici UNS-a i Asocijacije novinara Kosova (AGK).

Od predstavnika Upravnog odbora EFJ-a, traži se da u saradnji sa članicama, radi na stvaranju uslova za formiranje međunarodne Komsije za istraživanje ovih zločina, kao i da tužilaštva iz Beograda i Prištine sarađuju direktno ili uz posredovanje partnera od poverenja obe strane i redovno o rezultatima obevštavaju javnost.

Od Specijalnog suda za ratne zločine na Kosovu ovom rezolucijom zatraženo je da otvori istrage o ubijenim i nestalim novinarima i medijskim radnicima na Kosovu od 1998. do 2005. godine.

Traži se i da Ujedinjene nacije sprovedu zaključke Savetodavne komisije Ujedinjenih nacija za ljudska prava (HRAP), a u kojima se konstatuje svojevremeno kršenje Evropske konvencije o ljudskim pravima u radu UNMIK-a. U tom slučaju došlo bi do obeštećenja porodica žrtava.

Od EULEKS-a i Saveta ministara EU, pod čijim okriljem je mandat ove misije, zatraženo je da javno saopšte zbog čega nisu sprovedene efikasne istrage ubistava, kidnapovanja i nestanaka novinara i medijskih radnika.

Savet ministara EU, piše u Rezoluciji, treba da ustanovi da li je EULEKS prekršio Evropsku konvenciju o ljudskim pravima.

„Skupština EFJ-a traži da EU, koja je preuzela obaveze da postupa u skladu sa međunarodnim rezolucijama, u potpunosti poštuje ovu Rezoluciju i doprinese istragama ubijenih i nestalih novinara i medijskih radnika na Kosovu, kao i da o preduzetim koracima obavesti IFJ, EFJ i javnost“.

Rezolucijom se poziva Upravni odbor EFJ-a da u saradnji sa drugim organizacijama, udruženjima, Savetom Evrope, Ujedinjenim nacijama i OEBS-om, kao i drugim međunarodnim telima redovno prati istrage ovih ubistava, kidnapovanja i nestanaka i da o tome obaveštava javnost.

Sa željom da naprave prilog o otetim monasima, Đuro Slavuj i Ranko Perenić su se 21. avgusta 1998. godine uputili ka manastiru Sveti Vrači u Zočištu. Nakon nekoliko pređenih kilometara skrenuli su na pogrešan put koji ih je odveo do pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Od tog trenutka gubi im se svaki trag, a do danas porodice Perenić i Slavuj nemaju zvanične informacije o njihovoj sudbini. Plava Zastava 128, kojom su putovali i dalje nije pronađena.

Predstavnici UNS-a, brojne koleginice i kolege, članovi porodica Perenića i Slavuja i predstavnici Misije OEBS-a okupili su se danas na putu Velika Hoča -  Zočište u opštini Orahovac, mestu gde su ova dva novinara poslednji put viđena.

Poruka „tražićemo ih dok nas bude - dok bude ove profesije, ideje o slobodi i normalnom život“, suština je ovog okupljanja“, rekao je Živojin Rakočević.

Rakočević je apostrofirao da su se UNS, porodica, prijatelji i kolege Perenića do sada obraćali svim mogućim međunarodnim i domaćim insitucijama da nešto pokrenu u ovom slučaju.

„Sami smo pretražili ove potoke i urvine, jer smo dobijali informacije da je njihov automobil negde ovde viđen. Međutim, ništa nismo našli. Kako je vreme prolazilo, priči o Slavuju i Pereniću pridruživale su se i sudbine drugih kolega -  novinara koji su nestali na Kosovu i Metohiji “, naveo je on.

Rakočević je istaklo da je od 1998. do 2005. godine na Kosovu i Metohiji ubijeno, oteto ili 17 kolega, što je drugi najveći broj nestalih novinara na jednom području u Evropi posle tragedije u Ukrajini.

Mesto na kome su nestali Perenić i Slavuj predstavlja, kako je rekao Rakočević, simbol nade za te novinare, ali i simbol borbe za slobodu.

Član Uprave UNS-a Petar Živković kaže da okupljeni na obeležavanju godišnjice nestanka Ranka Perenića i Đura Slavuja rade upravo ono što su radili i ovi novinari - traže odgovore na pitanja.

„Nastavićemo to da radimo dok god na ta pitanja ne bude odgovoreno. Nadamo se da će ova naša poruka, molba, zahtev ‘Vratite nam naše kolege’ kad-tad  dobiti pravi odgovor”, rekao Živković.

Da je za odgovorima važno tragati, apostrofirala je predsednica Društva novinara Kosova i Metohije Ivana Vanovac. Ona je rekla da novinari znaju koliko je važno ne odustajati od neke priče, čak i ako to znači da će o nečemu govoriti 27 godina.

„Iako rizikujemo da javnosti, međunarodnim predstavnicima, predstavnicima pravosuđa postanemo dosadni pričanjem iste priče, mi ćemo taj rizik prihvatiti i nastaviti da upućujemo isti zahtev. Mi insistiramo da se istrage nakom više od decenije pokrenu i da se počinioci privedu pravdi. Sada to kažemo, govorićemo to onoliko puta koliko to bude bilo potrebno“, dodala je ona

Vanovac je pozdravila ozbiljnost Misije OEBS-a, navodeći da su jedino iz OEBS-a ozbiljno pristupali ovom problemu i bili podrška. 

Od srpske kuhinje do francuskih i italijanskih specijaliteta, jelovnik ovog restorana, kako navode iz Hotela „Radmilovac“, predstavlja pravi mozaik ukusa.

„Naš restoran vas poziva da uživate u svakom obroku u ambijentu koji prati promene godišnjih doba. Tokom zime, opustite se uz toplinu kamina ili tradicionalne kaljeve peći, dok leti možete obedovati u prelepom vrtu ispod raskošnih krošnji lipa. Bilo da započinjete dan doručkom, pravite pauzu uz ručak ili završavate dan večerom, svaki trenutak odiše šarmom i udobnošću“, piše na sajtu Hotela „Radmilovac“.

Tužilaštvo je, kako kaže Zubac, tražilo da ove mere traju 110 dana.

Inače, Miljanović Zubac kaže da je osumnjičena za kršenje člana 164 Krivičnog zakona Bosne i Hercegovine, zbog deljenja dokumenta bezbednosnih institucija BiH, koji nosi oznaku „interno“. Ipak, ona za UNS dodaje da postoje indicije da je ova oznaka tajnosti pre godinu dana skinuta sa dokumenta.

Kako bi pronašli dokaze u vezi sa ovim krivičnim delom, pripadnici Granične policije Bosne i Hercegovine (GP BiH) su 7. avgusta, po nalogu Tužilaštva BiH, pretresli porodičnu kuću novinarke Nataše Miljanović Zubac u Trebinju i njen automobil. Nakon pretresa, Miljanović Zubac je privedena, a puštena je dan kasnije.

Na jučerašnjem ročištu saopštene su mere zabrane koje zahteva Tužilaštvo, a Miljanović Zubac će o odluci suda biti blagovremeno obaveštena.

Meru redovnog javljanja policiji ocenila je kao apsurdnu, budući da je svakako u stalnom kontaktu sa policijom od sredine 2022. godine, kada joj je u Trebinju zapaljen automobil ispred kuće. U takvim okolnostima je, kako je navela Miljanović Zubac, opasna i mera zabrane izlaska iz zemlje.

„Da sam želela trajno da napustim BiH, već bih radila u drugoj državi. Ipak, iz bezbednosnih razloga, dešava se da kratkoročno odem u zemlje regiona, kako bih izbegla potencijalne opasnosti. Mera zabrane izlaska iz zemlje onemogućava mi ovaj vid samozaštite“, navela je Miljanović Zubac.

Ovakve mere zabrane, kako je dodala Miljanović Zubac, obično traju 48 sati, a ne 110 dana, kako je tužilaštvo tražilo.

Inače, na jučerašnjem ročištu tužiteljka je, kako navodi Miljanović Zubac, problematizovala to što Miljanović Zubac mnoge informacije ne objavljuje na RTRS-u.

Kao razlog za to Miljanović Zubac navela je neslaganje sa rukovodstvom RTRS-a po pitanju uređivačke politike.

„Više puta sam rekla da u odnosu sa menadžmentom RTRS-a imam problem zbog njihovog ponašanja. Oni mi nisu dozvolili da radim u Istočnom Sarajevu, iako je moja molba bila sasvim jasna i obrazložena bezbednošću. Stoga kao istraživačka novinarka, obavljam svoj posao na način koji je u ovom trenutku jedino moguć, te objavljujem informacije putem društvenih mreža. To sam obrazložila i juče na sudu“, rekla je ona za UNS.

Za sudiju kaže da je, bez obzira na odluku koju donese, juče postupala korektno prema njoj. S druge strane, ponašanje bezbednosnih struktura joj, kako kaže, ukazuje na to da je dodirnula „osinje gnezdo“, ali i da dobro radi posao istraživačke novinarke.