Vesti
03. 10. 2022.
Rodić: Ljudskopravaška kastracija
Slučaj intervjua s višestrukim silovateljem u "Informeru" ponovo pokazuje licemerje ideologije interesa, a ne principa naše (neo)liberalne elite.
Juna 2005. tadašnjoj zvezdi "istraživačkog novinarstva" Brankici Stanković ponuđen je intervju s bivšim političkim liderom Republike Srpske, pred haškim sudom optuženim Radovanom Karadžićem.
Velika novinarka je otišla i to lepo prijavila policiji, što je, čini mi se, prilična profesionalna bruka. U slučaju da je mislila da je neko zafrkava, mogla je to prosto ignorisati. Tada još nije bilo ni naznaka pretnji zbog kojih joj je 2009. dodeljena policijska zaštita, pa momenat životne ugroženosti i velike zavere protiv njene bezbednosti nije postojao. U slučaju da je ponuda stvarna, odlazak u policiju je zaista nešto nezamislivo u svetu novinarstva.
Da li je novinar američkog Ej-Bi-Sija Džon Miler odbio intervju s najtraženijim teroristom na svetu Osamom bin Ladenom ili ga prijavio Ciji? Ne, uradio ga je u avganistanskim vrletima i proslavio se. U jednom od pitanja Bin Laden je zamoljen da "opiše situaciju u kojoj su njegovi ljudi razbili američke snage u Somaliji". Da opiše situaciju. Bin Laden u odgovoru američke vojnike opisuje kao najgore kukavice, izražava zadovoljstvo zbog njihovog poraza i "bežanja iz Somalije u poniženju i sramoti kada su za sobom vukli tela svojih vojnika".
Nisu samo masovne ubice iz političkih razloga zapadnom svetu bile interesantne za intervjue. Ted Bandi, na primer, serijski ubica koji je priznao 30 kidnapovanja, silovanja i ubistava mladih žena tokom sedamdesetih godina prošlog veka, dao je seriju intervjua, od kojih je najčuveniji onaj poslednji, snimljen dan pred pogubljenje 23. januara 1989, dat evangelističkom pastoru i novinaru Džejmsu Dobsonu. Taj intervju je i tri decenije kasnije predmet razmatranja, ne iz ugla da li ga je trebalo uraditi ili ne nego iz ugla njegovog doprinosa društvu, o čemu je prošle godine čak snimljen i dokumentarni film.
Svestan sam da sada na sebe preuzimam ulogu "đavoljeg advokata" i da ovo deluje kao odbrana poteza koji je "Informer" povukao objavljujući intervju s višestrukim silovateljem zgražavajući time javnost, pre svega onu liberalne i prozapadne provinijencije. Ne radi se, međutim, o tome. "Informerov" intervju nisam ni pogledao, ni pročitao. Nije to sadržaj za mene. Ovde ponovo želim da ukažem na neprincipijelnost glavnih aktera ove priče i njihovo slepo praćenje svojih interesa po svaku cenu, uključujući i odustajanje od svojih osnovnih principa. Interes "Informera" je jednostavan - profit po svaku cenu i time se neću dalje baviti. Očigledno je.
Verujem da prethodni primeri objašnjavaju generalnu opravdanost takvog poteza, a sama izvedba verovatno i nije najbolja, na šta ukazuje kvalitet "kuhinje" u kojoj je intervju pripreman. Za razliku od Udruženja novinara Srbije, međutim, ne mogu reći da je objavljivanje intervjua "nedopustivo", jer se time "ponovo uznemiravaju njegove žrtve i sve žene koje su pretrpele neki oblik nasilja". Da li to znači da UNS "nedopustivim" smatra i Milerov intervju sa Bin Ladenom, jer priča o "vučenju za sobom" tela vojnika nesumnjivo uznemirava i njihove porodice i saborce? Slično misli i Savet, odnosno Komesarijat za štampu.
Zanimljivo je da beogradski list "Danas" osuđuje "Informer" zbog ovog poteza, objavljujući čitavu seriju tekstova protiv tog lista i njegovog glavnog urednika, između ostalih i jedan pod naslovom "Dragan J. Vučićević: Omiljeni predsednikov novinar". Ali nije li upravo "Danas" 9. maja ove godine objavio intervju sa jednim drugim pravosnažno osuđenim seksualnim prestupnikom? Štaviše, postavlja ga na nekakav pijedestal i otvara mu prostor da morališe o svemu i svačemu, čak i da izjavi (stavljeno je u naslov) da je današnji "svet sve veći bolesnik". Naravno, ne zbog toga što osobe koje seksualno zlostavljaju maloletnike bivaju osuđene na svega deset meseci kućnog pritvora. U čemu je razlika između ova dva prestupnika? U tome što je jedan poznati glumac i homoseksualac, a drugi marginalac koji je napastvovao žene, a ne muškarce? Pojavljivanje i počasti ovom prvom ne traumatizuju njegovu žrtvu ili one koji su doživeli sličan oblik nasilja?
Iz ljudskopravaškog ugla obojica su odslužila svoje kazne i trebalo bi da su ravnopravni i slobodni (dok ne počine neko novo krivično delo). Da li bi trebalo da budu slobodni?
Prisetite se samo da su upravo iz ovog istog dela javnosti u vreme kada se država odlučila da za neke ovakve slučajeve uvede doživotni zatvor bez mogućnosti pomilovanja (što je, prema mom mišljenju, sasvim razumna kazna) stizale najžešće kritike na račun vlasti, optužbe za kršenje ljudskih prava, praktično za uvođenje fašizma u našu zemlju.
Nije li tada jedna od vodećih pravosudnih zvezda našeg ljudskopravaškog neba, sudija Miodrag Majić išao okolo i govorio "koliko je sve to pogrešno" i da se radi o "populističkim stremljenjima"?
Treba li silovatelje držati u zatvoru do kraja života kako ne bi predstavljali ponovnu opasnost za društvo? Izgleda da neke da, a neke ne, u zavisnosti od njihovog društvenog položaja, angažmana, pa čak i "seksualnog opredeljenja". A ko će o tome suditi? Ne sudije, jer im ne bi trebalo dozvoliti da nekoga osude na doživotni zatvor, nego NVO sektor i slični. Kada smo već kod NVO sektora, tu dolazimo do najvećeg apsurda ovih dana. Aktivista/kinja organizacije "Žene u crnom" Miloš Urošević nosio je na protestu protiv "Informera" transparent "Kastriraj silovatelja, imaj m*da". Prisilna sterilizacija, odnosno kastracija (ovo se odnosi samo na muškarce) u prošlosti je uglavnom bila karakteristika totalitarnih režima, poput onog Hitlerovog, a danas je nešto čemu se organizacije za ljudska prava oštro protive svuda u svetu. Amnesti internešenel, na primer, tvrdi da je prisilna kastracija "surova, retrogradna i neljudska", a pored toga i "neefikasna". Hoće li NVO, umesto suda, odlučivati i ko je za kastraciju/sterilizaciju? Vide li "ravnopravnost polova" tako što je kastracija dozvoljena i poželjna, a sterilizacija zločin?
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.