Рођендан су данас у Удружењу новинара Србије прославили Добрила Гарић, Слободанка Вучковић, Босиљка Јеличић, Душанка Мацановић, Кирил Панов, Драгослава Пескаревић и Славица Трајковић.

Новинари ветерани сетили су се и недавно преминулог Радивоја Петровића који је рођен на јучерашњи дан.

“Многи од њих, нажалост, нису више међу нама, као што је недавно преминули Радивој Петровић, коме је рођендан био 23. априла”, рекао је председник Клуба новинара ветерана УНС-а Петар Трајковић.

Осим евоцирања успомена на прошле колективне рођендане, било је, како је рекла чланица Клуба ветерана Нада Марковић, речи о предстојећим активностима.

 “Све је протекло у лепом распложењу и сећању на лепе прошле дане, које смо такође обележавали у нашем удружењу. Но, и поред тога, како живот иде даље, било је и договора за будућа догађања Клуба ветерана при УНС-у”, рекла је Нада Марковић за УНС.

"Ово ми је трећа титула у Централној Европи и сигурно је да ћу се потрудити и наредне године да је одбраним. За мене је велика част бити међу најбољима у овом такмичењу", рекао је Бркић након уручења награде.

Он је додао да година иза њега није била лака, нарочито јер је "то била прва година од када је прешао из аутомобила у болид".

"Али сада, са већим искуством и километрима иза себе, сигуран сам да ће наредна година бити лакша. Осим ове титуле, и годину дана раније био сам шампион Централне Европе у категорији аутомобила, а имам и искуство као вицешампион Централне Европе у ендуранс крузним тркама", рекао је он.

Бркић је истака ои да ће он и његов тим ускоро организовати конференцију за медије, на којој ће представити планове за наредне изазове.

"Свакако бих искористио прилику да се захвалим својој породици на подршци, пратећем тиму, генералном спонзору компанији Marinkovic Hofmann и AK Galax, као и свим другим људима и компанијама које су ме пратиле на овом путу", рекао је Бркић.

Одлазак новинара у Немачку и оснивање телевизије

Биле су то бурне године за наш народ, прича Ракић, сада већ деценију новинар и уредник у Програму за дијаспору на Радио-телевизији Србије (РТС).

У РТС, тада Телевизију Београд, дошао је 1984. године. Радио је, каже, у Београдској хроници и Јутарњем програму, да би га генерални директор Душан Митевић 1989. године послао на испомоћ у Приштину, како би помогао у формирању редакције Програма на српском језику РТ Приштина.

У Немачку је дошао 1990. године, непланирано, из Приштине. Отишао је, каже, због претњи и притисака Албанаца на КиМ због његовог извештавања.

“Једне ноћи су ми гађали стан, па ми је директор РТ Приштина Милорад Миша Вујовић одмах дао неплаћено одсуство, рекао да је чуо да сам на неком списку за ликвидацију и да би требало да се спакујем и одем. Истог дана сам сео у аутомобил, отишао за Београд и кроз неколико дана у Немачку”, прича Ракић за УНС.

Девет година касније, током којих је био дописник Радија Београд, ТВ Београд и „Вечерњих новости“ из Берлина, 1999. године, са још тројицом колега – Милошем Перовићем, Властимиром Видићем и Јадранком Милаковићем, решио је да оснује српску телевизију у главном граду Немачке.

Била је то, прича он, прва српска комерцијална телевизија у Европи.

“Ентузијастично смо кренули у цео пројекат. Пријатељ, власник грађевинске фирме «ПЕ-МИ бау», Милош Перовић је одвојио за почетак својих 20 хиљада марака за телевизију и рекао: ‘Даље се сналазите сами, налазите рекламе и зарађујте, финансирајте се сами’. Од тога смо почели”, каже Ракић.

Како каже, он и Перовић пронашли су тада и немачку фирму „Medienmacher“ која је за њих повољно монтирала прилоге, па су могли да покрију трошкове.

Другачије није могло, јер новца није било, присећа се Ракић.

“Град Берлин је тада, са поменутом фирмом Medienmacher, на челу са Мартином Тесмером, формирао Центар за обуку где су се људи обучавали за режију, тонце, монтажере, декоратере, мајсторе светла итд, тако да је та фирма добила од Града новац да, на примеру ТВ ДЕЛТЕ Берлин, обучава младе медијске кадрове. Због тога смо имали срећу да добијамо обучен кадар без улагања и то нам је помогло да опстанемо у почетку. Да није било те помоћи, сами не бисмо могли”, каже Ракић.

Пошто је имао вишегодишње искуство у ТВ Београд, прича он, од Јавног сервиса узели су “мустру” за програм ТВ ДЕЛТЕ.

“Ред информативе, вести, извештаја са догађаја, ред музике, реклама… Потписали смо уговоре са ТВ Београд и ТВ Црне Горе па смо и од њих добијали вести. По уговору са ТВ Београд имали смо право да реемитујемо 24 сата програма и све емисије ТВ Београд, што је тада било веома значајно, и нама и грађанима”, каже Ракић.

Истиче да су их људи пратили, а немачки медији у том периоду често цитирали.

“Када је бомбардована ТВ Београд, од нас су преузимали информације”, каже он.

Ова ТВ укључивала је у програм представнике власти, али и опозиције, амбасадоре и све друге релевантне актере у тим бурним годинама.

Временом се, прича он, и редакција ширила.

Пошто је био и дописник ‘Новости’, како каже, преузео је за ТВ ДЕЛТА и њихову дописничку мрежу, колеге из Париза, Лондона, Москве, Вашингтона, Београда, Приштине, Подгорице.

“Тако да смо имали сталну мрежу професионалних дописника, али смо укључивали и колеге новинаре из београдских редакција. Сви они за нас су извештавали волонтерски”, сећа се Ракић.

У годинама након оснивања, у телевизији је радило око 20 људи.

Телевизија ДЕЛТА, иако на српском језику и “на каблу”, била је гледана у Немачкој.

Ракић каже да су тада имали податке да их сигурно прати око 60.000 људи из бивше Југославије.

“Пратили су нас, а рекламе плаћали и Хрвати, муслимани, Арапи, Руси, Италијани, чак и Немци… Били смо права интернационална телевизија. Препознавали су нас и на улици”, сећа се он.

Догађаја је тих година било много. Од бомбардовања, демонстрација, промене власти.

„Стално су долазили и одлазили министри, други важни људи, политичари, нисмо могли а да не извештавамо о њиховим посетама, о бомбардовању, о хуманитарној помоћи. Колега и ја смо дане проводили у нашој амбасади у Берлину трагајући за информацијама”, прича Ракић.

У почетку су често упадали у финансијске кризе, каже он, у периоде када нису могли да обезбеде двадесетак реклама колико им је било потребно да би покрили основне трошкове.

“У тим периодима смо се опет ослањали на Милоша Перовића, тако да је у тој првој години, до краја бомбардовања Југославије, углавном он финансирао рад ТВ ДЕЛТЕ. Премашио је првих 20 хиљада марака колико је раније одредио. Ипак, после смо се стабилизовали и опстали до 2006. године”, каже Ракић који се крајем 2005. године, због проблема са дозволом боравка у Немачкој и болести мајке вратио у Србију.

“Остале колеге покушале су да одрже телевизију, али с обзиром на то да нас је било мало, а да сам ја већином снимао и покривао програм сам, нису успели. Имао сам две своје камере и са њима радио и снимао већину програма, тако да нису могли да опстану након мог одласка”, рекао је Ракић УНС-у.

Трка за вестима преча од студија

Владан Ракић рођен је 1960. године у Плани код Параћина. Завршио је новинарство на Факултету политичких наука у Београду, где је апсолвирао и магистарске студије на групи “Масовне комуникације и публицистика”.

Од 1984. до 1989. године радио у ТВ Београд, а потом годину дана проводи у ТВ Приштина. Од 1990. до краја 2005. године живео је и радио у Белину дакле је био дописник “Вечерњих новости”, Радио Београда и повремено ТВ Београда. У току 1998. и 1999. године био је и дописиник Дојче веле-а на српском језику. Након тога оснива ТВ ДЕЛТУ Берлин где је радио и као главни уредник, сниматељ, водитељ, све до краја 2005. године када се враћа у Србију и у Радио-телевизију Србије.

Ракић је за време боравка у Немачкој уписао постдипломске студије на познатој Филмској ТВ академији «Konrad Wolf», а у исто време и докторске студије на Факултету политчких наука Слободног универзитета у Берлину, где му је ментор био проф. др Фриц Вилмар.

Ипак, касније је, како истиче, због телевизије и сталне трке за вестима и трагичним догађајима у отаџбини, о којима је редовно извештавао, одустао од студија. То је, наводи, показатељ, колико му је тада било важно да извештава о догађајима важним за Југославију.

“Све сам био подредио томе. Нисам могао да не шаљем извештаје када се дешава толико тога. Паралелно сам све што се дешава и записивао, па сам, када сам се вратио у Србију, ‘експлодирао’ са објављивањем књига”, каже Ракић који је до данас објавио 39 наслова, претежно поезије, али и романа и један есејистички научни рад. Добитник је 24 књижевне награде.

Члан је УНС-а, Удружења књижевника Србије и Савеза писаца Немачке, чији је члан постао, како каже, уз пропратно писмо нобеловца Гинтера Граса.

Фото: Владан Ракић, приватна архива

Златну плакету за карикатуру добио је Михаел Грацзyк из Пољске, сребрну Миро Георгијевски из Северне Македоније, а бронзану Константин Циосу из Румуније.

На конкурсу су учествовали аутори из Европе, Азије и Јужне Америке.

Нинусу Несторовићу ово је трећа Златна плакета на овом престижном фестивалу.

Часопис за културу и уметност настао пре око две и по године. Донео га је на свет Милан Пеца Николић (1957), филмски и телевизијски редитељ, сценариста и продуцент, аутор књиге песама и два романа. По његовим иницијалима овај часопис је добио име.

Пеца Николић каже да му је одувек сметала малодушност, обесхрабреност оних који тврде да за неки садржај нема публике, да је настало доба простоте и просташтва,  те да је све у декаденцији. Управо такво схватање мотивисало га је да покрене МПН часопис.

„Та теза омета критичку свест. Нема бољег детерџента, нема бољег усисивача, нема бољег председника... Није тачно. Нисмо паметни и упорни. Храни публику довољно дуго само паризером и она ће временом почети да грокће. Сервирај јој остриге у истом периоду и она ће ти затражити и лимун ако си га, неким случајем, заборавио“, истиче он.

МПН магазин Милан Пеца Николић види као свој покушај да оповргне дефетизам. Овај часопис, како додаје, нема зацртану уређивачку политику, нити тематику.

„Пишемо о свему што нас занима, што знамо или откривамо а слутимо да наши читаоци то не знају или да би их могло занимати. Постоје само два ригидна правила. Нема дневнополитичких потрошних тема а текстови могу да буду дуги три до шест куцаних страна, тј. шест до 12 минута читања на било ком смарт уређају. Може се читати на мобилном или таблету у превозу, паузи посла, код куће на рачунару или телевизијском екрану“, навео је он.

Овај електронски часопис објављује есеје, портрете личности, кратке приче, поезију, а каткад интервјуе. Редовно га прати две стотина читалаца, а повремено три до четири пута више. Публика расте до пет посто месечно, без икакве рекламе. МПН није заинтересован за претерану масовност, али није ни ексклузивистичка публикација. Генерацијски се издвајају две групе читалаца:  од 20 до 25 и, претежно, од 40 до 60 година.  Читани су у земљи и у региону, а више од 30 посто пратилаца је из културног расејања, Европе и Америке, углавном.

Овај електронски часопис не садржи рекламе, комерцијалне огласе, нити прикривено оглашавање. Није спонзорисан од стране корпорација, НГО, као ни државних институција. Ипак, нуди могућност да их читаоци подрже после неколико месеци, уколико увиде да им је садржај довољно интересантан и подстицајан да буде подржан.

Са једне стране, на први поглед изгледа да је МПН изван времена, али на други поглед постаје јасно да се и те како бави и временом којем смо савременици, али на суштински начин. Битна питања са којима се човек суочава, вечна су.

Чинило се  да је овакво новинраство изумрло. И да, ако васкрсне, не би опстало. Али није тако. Постоје људи који још држе Прометејску ватру али и они - без којих би такво писање било бесмислено - који то воле да читају.

Зато Николић истиче да је уређивачки процес у магазину као у огледалу.

„Мене као уредника моделирају аутори али и читаоци. Инспиришу ме сарадници, теме и њихов стил писања, уосталом и ја сам аутор великог броја текстова чије теме бирам на бази интуиције и инспирације. Од аутора тражим да се не ограничавају ни у чему и да пишу само о ономе што воле и познају. Од те тачке нисам више демократичан, вратим на дубљу дораду или не објавим“, истакао је.

Када су у питању поезија и проза, ове текстове објављују када се појави нешто заиста вредно и необично.

„Добровољност је у свему пресудна. Ко каже да ентузијазам више не постоји?!“, истакао је.

Ко пише за МПН?

На питање ко су аутори МПН-а Милан Пеца Николић невољно је одговорио, рекавши да  не може навести све ауторе који су дали допринос магазину, али је навео неке од њих.

Међу првим сарадницама јавили су се др Слободан Симовић, филозоф и теоријски физичар, човек ренесансних интересовања и ширине, чија ме је пасивност натерала да га пренем из снених холандских пејзажа и позовем у ову постоловину. Пишу и следбеници тамнавске школе мишљења и певања чији је неугасиви пламен упалила још прва дама српске филозофије, Обреновчанка др Загорка Мићић (1903-1982)", навео је он.

За МПН магазин пишу и Гојко Божовић, уредник, критичар и песник, др Лидија Мереник, историчар и теоретичар уметности, Миодраг Миловановић, хроничар научно-фантастичне литературе и периодике, Ратко Дангубић, афористичар, приповедач и романописац, Владан Матић, искусни дипломата и писац и Александра Радовић, која често пише поезију.

"Међу ауторима је Ивана Јаношевић, вавилонски библиотекар, увек спремна да пронађе мање познате бисере из наше културне традиције и приреди их на занимљив начин. Затим, Српко Лештарић, арабиста и преводилац, минуциозни познавалац језика и културе средњег света, чије се преводилачко искуство креће од Писма Харалампију, преко најбољих арапских класичних и савремених писаца, до Хиљаду и једне ноћи", каже он.

Истиче и текстове Драгољуба Петковића, некадашњег главног уредника Таковских новина, Душана Поповицког и Љубицу Турудић.

Поред тога, редакција МПН-а постхумно објављује поезију и друге текстове Косте Лозанића.

"Позивам новинаре који сматрају да себе проналазе у овом онлајн издању да своје текстове пошаљу на pecampn@gmail.com, као и да прате сајт МПН магазина", рекао је.

Фоторепортер Марко Ђурица у категорији сениора освојио је сребрну медаљу у велеслалому, а други је био и у комбинацији алпског и нордијског скијања. У Казахстану се на 69. Митингу новинара скијаша ове године окупило више од 120 новинара из 23 земље.

“Велики успех за нашу замљу и нове медаље, након прошлогодишњих првих медаља из Канадског скијашког центра Корнер Брук. Велеслаломска трка је била доста захтевна због леда и касног стартног броја када је стаза већ постала јако тешка за скијање. Срећан сам поготово кад се погледа каква је конкуренција била и из којих великих скијашких земаља долазе колеге”, објашњава Ђурица који је заједно са Мирком Милићевићем чинио српски тим.

Обојица су чланови Ски секције УНС-а.

Скијалиште Шимбулак налази се у непосредној близини Казахстанског највећег града Алматија и ушло је у Гинисову књигу рекорда за ноћно скијање на највећој висини. Највиша стаза сада је на 3200 метара, а скијалиште ће се још ширити па ће највиша стаза за неколико година бити на више од 4000 метара.

Казахстан има велике планове за развој целе мреже скијалишта што би се у будућности могло показати као велика предност јер многа европска скијалишта због климатских промена имају проблем са снегом, а Казахстан на својим високим планинама за сада нема тих проблема.

Испод самога скијалишта налази се још један Гинисов рекордер. Клизачки ринг Медеу је на највишој надморској висини на свету, 1691 м и са невероватних 10 500 квадратних метара ледене површине на којем се истовремено може клизати чак 3000 људи. Од 1972. Када је изграђен на њему је оборено 170 светских рекорда у брзом клизању. Медеу је данас не само омиљено место за рекреацију становника Алматија, него и прави мамац за туристе.

Туристима највише нуде своју номадску традицију. Тако на сваком кораку можете да предахнете у јурти – њиховом шатору-настамби, можете да јашете коње обучени у казачке ношње или да се поносно сликате са орлом.

Тренутно годишње Казахстан посети око 1 400 000 туриста, највише из Русије, затим из САД, Турске И Кине. Највећи адут им је невероватна пророда с необицним крајолицима, али и изврсна гастрономска понуда.

Овај битан празник и даље је у знаку неравноправности полова када су у питању услови рада и зараде, закључили су новинари ветерани. Говорећи о томе, председник Клуба новинара ветерана Петар Трајковић напоменуо је да запослени у медијима трпе последице тешког стања у новинарској делатности, а то се посебно односи на припаднице женског пола.

Већ неколико деценија, познато је да жене се чешће запошљавају на радним местима која су мало или никако плаћена, са краткорочним радним уговорима, а то је нарочито изражено у области медија. Због тога се и даље Дан Жена, рекао је Трајковић, не обележава само "свечарски", већ и као подсећање да се за равноправност полова и даље мора борити.

Свака соба има терасу, а опремљена је телевизором, фрижидером и клима уређајем.

За доручак гости бирају храну која је разноврсна, а за ручак и вечеру постоји могућност избора између три кувана јела која су послужена након супе.

Цена:

1/2 пун пансион: 28 евра

1/1 пун пансион: 34 евра

Превоз - по избору:

Авионом Air Serbia: Београд – Тиват – Београд

Возом: Београд – Бар – Београд

Аутобусом – Београд – Будва – Београд

Сопственим превозом - аутомобилом: паркинг обезбеђен

Обезбеђен је превоз до смештаја:

Тиват – Рагфаиловићи – Тиват - 10 евра

Бар – Рафаиловићи – Бар - 10 евра

Будва – Рафаиловићи – Будва - 5 евра

Пријаве су отворене до 3. априла.

Куповина карата за превоз организована је до 11. априла.

Телефон за пријаву и детаљније информације: 0655437308

Са овим признањем, Гулан је четвророструки лауреат награда за животно дело. Добитник је више десетина других признања, у селима, варошицама и градовима бивше Југославије о којима је често писао.

Економиста је по образовању, а завршио је и политичку школу "Јосип Броз Тито" у Кумровцу. Био је дугогодишњи новиар "Борбе", а члан је и Научног друштва економиста Србије, Националног тима за препород села Србије, КОНВЕНТА ЕУ - Мреже за рурални развој ЕУ у Србији.

Признање му је доделила комисија чији је председник Раде Бакрачевић, који је и главни уредник  "Штајерских новица" у Марибору. Стручни жири који је одлучивао о награди навео је у образложењу да је Гулан пишући превасходно указивао на привредне прилике, проблеме, али и на добра решења.

Објавио је више од 25 књига и више од 120 научних и стручних радова. Последњих деценија највише се бавио проблемима села у Србији из којих се људи све чешће исељавају. 

"Мени је афористичарско дело Нинуса Несторовића врло блиско и драго јер стварно спада међу најбоље од свега што је од иностраних афоризама до мене доспело. Јасно доказује да нас брину врло слични друштвени недостаци, али уједно доказује да хумор, смех и сатира су стварно наднародни", наводи словачки писац Ондреј Каламар у предговору књиге.

Превод је радио Мирослав Демак, а уредник је Зоран Колунџија. У питању је треће издање ове књиге, а прво на словачком језику. Доступно је и Србији и у Словачкој.

Иначе, Несторовић је, осим у Србији, своје књиге претходно објављивао и у Мађарској и Пољској.

Издавачи су "ПРОМЕТЕЈ" Нови Сад, "Удружење Срба у Словачкој" и "Српски културно - информативни центар". Карикатуру на насловној страни радио је Петар Писместровић.

Емисија која се тренутно емитује на ТВ Браничево, регионалној ТВ Нови Пазар, телевизији Пирот, Бор и другим, бави се темама из области уређења амбијента, индустријског дизајна, архитектуре, примењене уметности, нових грађевинских технологија, оплемењивања екстеријера и ентеријера.

„За осамнаест година рада обишао сам више од двадесетак земаља и снимио много градова и занимљивих места. У рубрици 'Дестинације и градови' трудим се да дочарам праве утиске са пута дајући информације о историји, архитектури и корисним саветима. Емисију красе и репортаже о мање познатим уметницима, као и опремању простора, дизајну и сајамским манифестацијама“, рекао је УНС-у Станислав Цане Станкић.

Он истиче да је у претходних петнаест година у раду доживео многе лепе тренутке, али да је било и оних тешких.

„Многи ми завиде на путовањима и мисле да је то само ’укључи-искључи камеру’, међутим, било је и тешких тренутака. На пример, док сам снимао у Турској и Бугарској био сам нападнут. Чини ми се да сам у тим тренуцима више бринуо за опрему него за свој живот, а често сам се излагао опасностима да бих снимио добар кадар. Такође, 2019. године сам имао поплаву у месту где живим и остао сам без камере и једног дела опреме“, каже Станкић.

Ипак, каже, због многих потешкоћа, све теже ради самостално.

„У потрази сам за сталним запослењем на некој телевизији која би подржала мој рад и емисију. Великим искуством на филму и телевизији, сигуран сам да бих доста допринео. Знам да је данас изузетно тешко наћи такву подршку али ја ћу се борити да успем. Немам више опрему која задовољава нове стандарде, радим са позајмљеном камером“, каже Станкић.

Он додаје да се нада да ће „Простор“ наћи сигуран и стални простор на некој телевизији која ће препознати њену вредност.

„Од почетка сам радио срцем и душом, без радног времена и иако имам 60 година и даље имам велики ентузијазам“, каже Станкић.

Иначе, ова емисија настала је у време када је Станкић радио на ТВ Кошава. Једно време емитована је и на каналу Пинк 3.

„Приметио сам да телевизија нема такву врсту програма, а жеља ми је била да се више приблизи архитектура и дизајн обичним људима. У рубрици дестинације и градови представљао сам историју и културу народа. У почетку емисија је била више посвећена опремању и архитектури. Временом сам проширио опсег теме, тако да је та разноликост допринела квалитету емисије“, закључује Станкић.

О поеми „Када пливаш“ говорили су награђена песникиња, књижевница, драматуршкиња, уредница, продуценткиња Владислава Војновић и бестселер романописац Дуле Недељковић.

Као драмски заплет књижевно вече је конципирала и водила математичарка Весна Тодорчевић, редовна професорка на ФОН-у и научна саветница Математичког института САНУ. Догађај је био испуњен дијалогом, разликама у мишљењу, добацивањима и аплаузима.

Поема “Када пливаш” Растка Шејића је “романчина поема која слави живот”, по речима Дулета Недељковића, или “херојска борба са собом” како то види Владислава Војновић.

Владислава Војновић рекла је да је море за њу исходиште љубави и смисла живота.

„Када сам добила књигу ‘Када пливаш’ , прво сам помислила да ме ова поема и саму тера поново на писање поезије. Као кад гледате уметничко клизање и размишљате – где су моје клизаљке?“, рекла је она.  

Шејић се, како је додала Војиновић,  у читавој поеми бори са самим собом да не каже све оно грозно, и да себи и свима нама скрене пажњу на оно добро.

„У једном делу спомиње свог деду, првоборца који је био на Голом отоку, и имали смо то поређење између тешког рата и још тежег мира. Овде имамо поређење између тешке неслободе, па још теже слободе. Осећамо сву ту усамљеност мислећег човека, који осећа, који је рањив и не може да нађе себе међу свим тим људима који се гурају, на плажи и по граду“, испричала је она.

Некадашњи победник на такмичењу београдских основних школа у пливању на 50 метара Дуле Недељковић рекао је да поему „Када пливаш“ види као књигу слободе.

„Тирада отпора неправди, лепо је посољена морском водом. Не подносим плажу, не знам шта људи раде на плажи. Поцрним шетајући. Не волим ни да се купам у мору, да ме изуједају неки јежеви и ајкуле. Ипак, ова Расткова поетика јако прија, јер ми неко на паметан и интересантан начин прича нешто, оплемењује", рекао је Недељковић.

На конкурс се, како је навео жири, пријавило 55 аутора, а сви радови које су послали биће објављени у зборнику фестивала. О награди је одлучивао жири у саставу Бранислав Гулан (председник), Биљана Алавања и др Раденко Круљ.

Миомир Филиповић из Удружења културних стваралаца „Завичај“ из Сремске Митровице добио је награду за Речник негдашњих речи у Срему „Тако диване Сремци“.

За репортажу ,,Село као инспирација’’, емитовану у емисији ,,Бразде’’ у категорији телевизијских остварења награда је уручена Мирели Митрић.

„У првом плану је тимски рад. Морам да напоменем да је сниматељ за репортажу о Великој Ремети, која је награђена, био Бојан Огњановац, а монтажер Емануел Долама“, рекла је Митрићева.

У категорији радијско извештавање о селу награду су добили Ђорђе Симовић и Стеван Давидовић за емисију „Агроаргументи“. Симовић је награду посветио генерацијама аграрних новинара који су ову емисију уређивали.

Симовић и Давидовић су, како је навео жири у образложењу, избором актуелних тема, пажљивим одабиром саговорника и својом посвећеношћу подигли емисију Агрументи у сам врх аграрног новинарства у Србији.

Михаило Берчек добио је награду за ревију и сајт „ТопСрбија – најбоље из Србије“.

„Кроз његову причу и фотографију, указује се пут којим треба да иду села како би опстала и остала“, наводи се, између осталог у образложењу жирија.

ДрМирослав Здравковић добио је награду за студију „Сточарство у Србији 1905: међународно, регионално и временско поређење“, која је објављена на порталу "Макроекономија". Награђена је и фоторепортажа Горана Мулића „Пољопривреда некад и сад“ које је објављена у листу „Пољопривредник“.

О књизи ће у четвртак, осим аутора, говорити писац Николина Срећковић, историчарка уметности др Ирина Суботић, есејиста и културолог мр Ђорђе Малавразић. Присутнима ће бити приказано и обраћање др рачунарских наука Драгољуба Покрајца из САД. Програм ће водити Ранко Стојиловић, уредник емисије „Невидљиви људи“.

Драгослав Симић који је био вишегодишњи уредник документарног програма Радио Београда 2, микрофоном је бележио оно о чему је говорила широка лепеза личности у емисији Радио Београда 2, именованој по Сократовој крилатици - „Говори да бих те видео“. 

Издавач књиге је „БЕЛМЕДИА“.

У цену нису урачунати ski pass, превоз и боравишна такса која износи 100 динара дневно по особи.

Више о смештају можете погледати на сајту хотела „Копаоник“. Гондола је удаљена од хотела око 500 метара. Уз поглед на пределе Копаоника, за око 13 минута вожње стиже се до Малог Карамана.

У зависности од броја пријављених, постоји могућност да се организује и превоз до Копаоника.

Смештај је потрбено платити пре доласка.

Заинтересовани новинари могу се пријавити на имејл адресу новинара Миљана Витомировића - oscarkliper@yahoo.com.

Више детаља доступно је у прилогу.

Поред аутора, на промоцији сабраних путописа и репортажа из Македоније, говориће и писац Петар Арбутина, новинар Мухарем Баздуљ и др Јасмина Ћирић.

 „Путничке слике“ из македонских крајева Гостивара, Стровије, Кајмакчалана, Псаче, Кучевишта, Бакарног Гумна и учитељи, клисари, сељаци, академци, свештеници и пустињаци који су дали смисао овим крајевима, нашли су место у Станчићевој књизи.

Станчић је говорећи о својим „Записима“ за „Причаоницу“ рекао да је за писање дела користио бројне историографске изворе, као и етнографске и географске студије о овом поднебљу.

„На тај начин, мислим да сам у доброј мери разоткрио трагичну судбину српског народа на простору данашње Македоније. Иако је књига путопис, а не научно дело, изнео сам на видело и неке заборављене или скрајнуте историјске чињенице“, рекао је он.

Милутин Станчић је рођен 1980. године у Скопљу. Дипломирао је македонску и јужнословенску књижевност и српски језик на Универзитету Свети Кирил и Методије у Скопљу.

Станчић је један од оснивача Културно – информативног центра Срба у Македонији – „Спона“, у оквиру којег уређује истоимени информативни портал и часопис „Слово“.

Био је дописник из Македоније за лист „Спорт“, чији је издавач компанија Новости, новинар у Македонској радио телевизији при редакцији на српском – Видик.

Станчић је објавио и текстове о знаменитостима и културној баштини Срба у Македонији у листовима Национална ревија Србија, Геополитика, Политика.

Милутин Станчић активно учествује у раду организације „Срби за Србе“, где помаже социјално угроженим породицама на територији Македоније.

У два мандата био је директор Управе за развој и унапређење образовања припадника мањих заједница у Македонији, а за време првог мандата 2019. године, издејствовао је да се у основне школе у Македонији уведе изборни предмет језик и култура Срба.

После промоције у Београду, Станчић ће своју књигу представити и читаоцима у Скопљу и другим градовима у Србији и Македонији.

Свечано отварање је у 18 сати у галерији "Бастион Терезија" Националног музеја Баната

Изложба је приређена у оквиру Дана српске културе у организацији Савеза Срба Румуније.

"Циљ моје фото изложбе је јачање културних веза са Србима из европских држава, ради очувања српског индетитета. Настојим да својим фотографијама знаменитих Срба дам допринос у борби против асимилације и отуђења нашег народа, било где се он налазио у свету“, рекао је за сајт УНС-а Анђелко Васиљевић  

Он је додао да знаменити и популарни Срби из области културе, науке и спорта могу бити добар и позитиван подстицај очувања српског индетитета у време свеопштег глобализма, не само у економији него и у свим областима живота.

Темишвар је један од три града који су проглашени за Европску престоницу културе за 2023. годину.

Овом приликом биће изложене најважније фотографије које је Имре Сабо фотографисао током свог репортерског рада на Косову и Метохији осамдесетих и деведесетих година. Те фотографије Сабо је уврстио и у фотомонографију „Кућа на продају“.

Изложба ће бити отворена до недеље, 12. новембра, а посетиоци ће моћи да виде фотографије у периоду од 12 до 19 часова.

Имре Сабо рођен je у Мокрину 1956. године. Фотографије излаже од 1974. године и до сада је учествовао на преко 200 изложби фотографија. Од 1980. године је новински фотограф у дневним листовима "Политика" и "Данас", недељницима "Интервју", "НИН" и "Blic News", као и у новинској агенцији "Фонет". Фотографије су му објављиване у многим значајнијим светским магазинима као што су "Spiegel", "Mond", "Lexpress", "Time", "Newsweek", "Herald Tribune" и "Стерн“.

Тренутно ради као самостални уметник у Београду.

Енрико Рава, Чарлс Лојс, Дајен Ривс и Стивен Бернстин су само неки од уметника чији ће портрети бити изожени.

Васиљевић као џезер међу фотографима, како се наводи на сајту Дома омладине, показује у овој изложби своју особеност и ван новинских стубаца.

Васиљевић каже да је за њега џез музика посебног осећаја и доживљаја.

„Џез је пун инспирације и идеја, тако да не чуди што има више праваца кроз свој историјски развој. Београдски џез фестивал, као препознатљиви музички симбол Београда, ми је омогућио да и ја учествујем у том путовању и да покушам да оставим фотографски траг тог фасцинатног доживљаја и зато сам му врло захвалан”, рекао је Васиљевић.

Анђелко Васиљевић је рођен у Београду, где живи и ради. Стално је запослен у дневном листу „Политика”. Фотографијом се бави дуги низ година. Осим у матичној редакцији, објављује у недељницима и на информативним веб сајтовима, а фотографије су му објављене на многим насловним странама књига и магазина, плакатима, ЦЂовима и у публикацијама. Излагао је на више групних и самосталних изложби у Србији и иностранству. Добитник је УНС-ове награде за репортажу „Лаза Костић“.

Новинарка рубрике Здравље у „Вечерњим новостима“ Станка Дудварски каже за УНС да су новинари овог вечерњег листа некада уживали углед у свим сегментима друштва. Утицај су, каже, стицали и личним и интегритетом редакције, а кључни задатак био је да се воде основним постулатом новинарства – истином.

Дудварски додаје да није било лако постати новинар „Вечерњих новости“ и да су запослењу претходила бројна тестирања и обуке.

„Када сам дошла, 602 кандидата радила су тест опште информисаности, од којих су најпре изабрали 60. Следећи задатак је била филмска критика, а затим разговор са главним уредницима. Одабрано је на крају 30 кандидата међу којима сам и ја, а сви смо ишли најпре у школу новинарства коју су организовале ‘Новости“, рекла је она.

Први број „Вечерњих новости“ изашао је 16. октобра 1953. године, а идеја о покретању овог листа потекла је од познатог новинара, публицисте и историчара Владимира Дедијера.