„Пример – шта се десило са Н1“, рекао је Садлер на планеру и поновио тезу коју је лансирао у хрватском недељнику Национал а коју су као по команди преносили медији блиски власти – да власници утичу на уређивачку политику Н1 а да су гледаоци доведени у заблуду да се ради о независном медију.

„Јавност буде збуњена. Мисли да гледа Си-ен-ен и да прате њихове уредничке смернице. Искрено, у мом случају и из мог искуства – ја сам отишао јер нису“, рекао је Садлер.

Један од чланова Иницијативе за слободу медија Трансатлантске лидерске мреже је и главни и одговорни уредник баш тог Национала преко ког је Садлер нападао Н1. У публици смо запазили и амбасадора Србије Драгана Шутановца, али и човека који седи поред њега, који неодољиво подсећа на директора српског Телекома Владимира Лучића, па смо питали откуд он ту.

„Иницијатива за слободу медија Трансатлантске лидерске мреже је блиско сарађивала са америчким Њузмаксом како би омогућила заједнички догађај Њузмакса и Њузмакс Балканса у Вашингтону, како би најавили проширење своје мреже у Европи. Тај догађај се поклопио са нашом доделом награда (оба догађаја у два дана размака) па смо на њу позвали и господина Лучића“, наводе из ове Иницијативе.

Управо Њузмакс Балканс, једини домаћи медиј који је присуствовао додели награда у Вашингтону, није пренео да је Садлер добио награду.

У прилогу Њузмакса наведено је само да „овогодишњи лауреати долазе из најзахтевнијих области новинарства – националне безбедности, спољне политике и ратних зона“.

Ни помена лауреата Садлера ни присуства Владимира Лучића, али ни да је награду ове организације добила и Балканска истраживачка мрежа, али је исту – одбила да прими.

„БИРН Србија одбио је да прими награду ТЛН, између осталог и због контроверзне улоге Брента Садлера на српској медијској сцени“, навели су из БИРН-а за Н1.

На питање да ли је присуство директора Телекома на било који начин повезано са Садлером, у Трансатлантској лидерској мрежи само кажу да њих двојица нису седели за истим столом.

„Имали смо око 250 гостију на нашој додели награда, а током пауза људи су могли слободно да се крећу, и многи су поздрављали старе пријатеље или упознавали нове“, навели су из Трансатлантске мреже.

Упитали смо да нам пошаљу примере истраживања које су довеле до тога да управо Садлер добије награду за истраживачко новинарство.

„Господин Садлер је награђен за своју изузетну и дугу међународну каријеру, која је обухватила ратове на Блиском истоку, као и многе друге међународно важне теме, при чему је истраживачка природа таквих извештаја сама по себи очигледна“, истакли су из Трансатлантске лидерске мреже.

Истраживачко новинарство подразумева самостално прикупљање информација од јавног значаја који су скривани од јавности или тешко доступни, као и доказе за сваки изнети податак. Садлер је, без доказа, поново довео у везу наводно непрофесионални Н1 са наводним руским утицајем.

„Мислим да је врло ризично – да ако немамо медије који су у стању да кажу истину, буду фер, балансирани, одговорни, професионални – ако ту дамо простор, неко ће попунити тај вакуум. Очито, Русија је играч у региону“, навео је Садлер.

Подсетимо, Брент Садлер упорно одбија да одговори на питања Н1 у вези са својом потенцијалном улогом у управљачкој структури власника Н1, као и о састанцима са директором Јунајтед групе који је управо са првим човеком Телекома договарао слабљење медија у Србији.

Представници осетљиве групе, укључујући и оне који су говорили у њеном прилогу, веома су се љутито жалили на њен рад и њој се срце расцепило. Радила је из све снаге, сматрајући да је то најбољи начин да помогне свима који су у причу умешани. Није, међутим, знала да када извештаваш сасвим поштено, обично нико тиме није задовољан. Не само зато што људи веома тешко разумеју да њихов угао гледања на ствари није неопходно и једини исправан, већ и због тога што имају веома различита очекивања о томе шта ће се догодити једном када прича или прилог изађу у јавност.

Преживеће млада колегиница ову ситуацију, која је прилично уобичајена у нашем послу. Оно што ће остати са њом, међутим, биће последице стреса и трауме коју управо преживљава најбоље што уме.

У исто време, међутим, не могу да не размишљам о томе шта је чека и како ће то можда утицати на њу. Зато што је нова у послу, доживела је ово веома интензивно. Немам добре вести за њу. Неће се много боље осећати следећи пут када јој се ово догоди, ни други, ни десети, ни тридесети пут. Још лошија вест гласи – део овог посла умеју да буду и много, много трауматичнији доживљаји.

Викаријска траума

Појам викаријске трауме у науку су увеле Лиза Мекен и Лори Ен Перлман крајем прошлог и почетком овог века. То је, укратко, траума коју доживи особа која не учествује у догађајима, односно није жртва, али се детаљно упућује у догађаје и саосећа са њима. Назива се и секундарном траумом. Нису новинари једини у ризику, ту су социјални радници, полицајци, ватрогасци, медицинско особље и тако даље.

Важно је ово знати зато што, наравно, може да вам се заломи да извештавате из неког рата, са изузетно насилних демонстрација, попришта несрећа са много страдалих или да путујете са избеглицама у непознато и то ће вас заувек изменити на начин на који нисте желели да се промените. Али чак и да читаву каријеру не изађете из редакцијских просторија, такође сте изложени океану туђе несреће.

У научном раду под називом „Трауматологија” (2025), Ентони Фајнстин је анкетирао 268 новинарки и новинара који се специјализовано баве питањима везаним за климатске промене. По резултатима ове анкете, можемо индиректно да проценимо и како нам иде у борби против истих: 48 процената испитаника често су у стању умерене до озбиљне анксиозности, 42 процента показују симптоме депресије, а 22 процента је прешло праг посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП).

Све је то, наравно, драматично изнад процената заступљености у општој популацији. Логично, они који су директно сведочили драматичним последицама климатских промена, као што су масовне миграције, губитак живота или пребивалишта и средстава за живот, доживели су и већи стрес са припадајућим последицама по ментално и физичко здравље.

Но, већина новинарки и новинара који прате овај сектор заправо живе са идејом судњег дана према којем се крећемо не желећи то и да заиста схватимо, зато што смо немоћни или невољни да нешто жртвујемо због тога, као врста.

У добровољној анкети коју су АНЕМ и ОЕБС спровели ове године на нешто преко две стотине колегиница и колега, испоставило се да трећина анкетираних има дијагностикован ментални поремећај, што је двоструко више него у општој популацији. Та анкета није била усмерена на било коју посебну групу новинара, али је такође врло речита и релевантна за Србију. У истој анкети, половина испитаника је навела да трауматичне теме покрива повремено, а више од трећине (35,8 процената) често или свакодневно. Занимљиво је и да су међу темама са оваквим утицајем на новинарке и новинаре у Србији најзаступљенији криминал и корупција.

Друштвене мреже

Дигитализација информативног простора је, изгледа, поспешила стресну природу посла. Неновинари могу да бирају да ли ће да прегледају баш сваки од десетина снимака неког насилног догађаја са друштвених мрежа, али новинари немају тај луксуз. Они чији је тај догађај посао морају да погледају нечију смрт, тешку повреду или очајање из сваког проклетог угла из којег је то снимљено. Иначе, нису добро урадили свој посао.

У извештају Тоу центра за дигитално новинарство из 2014. године, неки новинари су били скептични према идеји о утицају викаријске трауме и садржаја са друштвених мрежа. Један уредник је рекао: „Гледам експлицитне снимке од 1988. Не мислим да има неке разлике”.

Само осамнаест месеци касније, у извештају Ајвитнес медија хаба, промена је била очигледна. Управо новинари на средини каријере, међу којима је било највише скептичних, почели су да примећују промене и утицај ове врсте трауме. Промене су приписане управо промени ситуације – уместо једног или два снимка догађаја које шаљу екипе са терена, новинари и уредници су почели да гледају прво снимке на друштвеним мрежама и врло брзо схватили да сусрет са том количином експлицитног материјала није добар за ментално здравље.

Ствар је компликована, али се може поједноставити. Људи имају капацитет да синтетизују и превазиђу извесну количину стреса у датом временском периоду и упркос краткорочним последицама, типа несанице, нервозе или замора, али су и даље у стању да нормално живе и раде. Ако стреса има више од индивидуалног капацитета за процесуирање, процесуирање постаје мање ефикасно и временом долази до менталних поремећаја.

У овом случају, ствар се може завршити поменутим ПТСП-ем, који је прилично озбиљно стање за које Светска здравствена организација каже да се од њега 40 процената особа опорави у року од годину дана. Под условом да нису изложени великим стресовима, имају помоћ лекара и времена да се тиме уопште баве. Такву новинарку или новинара у Србији је тешко пронаћи. Ми једноставно настављамо да радимо, на велику сопствену штету. Симптома је све више, тежи су, и особе са ПТСП-ем губе капацитете за рад и нормално учешће у друштву.

Нема се времена

Ретко која редакција код нас има правилник о безбедности, документ који би обавезивао саме редакције на одређене поступке у случајевима угрожене безбедности новинара. Исто тако, не постоје протоколи о безбедности за врсте опасних ситуација у каквим се може претпоставити да би новинарке и новинари могли да се нађу.

Ти протоколи подразумевају једноставне ствари које би морале да се подразумевају – када екипе излазе на терен у потенцијално опасне ситуације, ко је у редакцији задужен за комуникацију са њима? Ко зна где су отишли и када се враћају? Ко је надлежан да проверава у одређеним интервалима да ли је све у реду? Ко је задужен и како да поступа у случају повреде некога из екипе, и тако даље. Поврх свега овога, новинарке и новинари, као ни њихова опрема, најчешће нису ни осигурани, што би било сасвим логично.

Чак и када оваква документа у редакцијама постоје, углавном их се нико не придржава. Не зато што је људе брига за колегинице и колеге, већ зато што редакције по правилу раде посао који треба да обавља много више људи од броја којим располажу. У таквим околностима све што није директна продукција – једноставно се не ради пошто нема ни људи ни времена. Безбедност, која би требало да је важнија од продукције, такође се углавном нађе на маргини.

Интернет је пун упутстава за препознавање симптома „прегорелости” и осталих последица стреса. Исто тако, постоји море водича о томе шта саме новинарке и новинари могу да предузму у таквим ситуацијама и умање последице стреса и трауме. Крајње је време да младе људе у овом послу опремимо знањем и вештинама који ће им продужити каријеру, учинити их здравијима и отпорнијима и, самим тим, бољим новинарима и срећнијим људима.

Мерљива корист

Можда је добар пример учинка предузетих мера пилот-програм Дарт центра за новинарство и трауму и Женске медијске фондације од пре пар година. Након што се 39 терапеута упутило у ризике и специфичности новинарског посла, пружали су краткорочну помоћ за 65 новинара. У току пројекта је проценат симптома ПТСП-а, депресије, анксиозности и стреса пао са 60 процената на 23, након учешћа.

Овај конкретан пројекат је показао важност специјализованог клиничког тренинга, међусобне подршке између самих терапеута и сталне размене наученог, али и ефикасност овог једноставног поступка.

Другим речима – ако желимо да новинари дуже и боље живе и раде, да их не губимо када су најбољи у послу, да професија постане привлачнија младим људима, није тешко разумети шта треба да се предузме. Много тога можемо да научимо од развијенијег света, а укупном знању би сигурно допринели и наши одлични стручњаци, ако би се позабавили проблемом. За то, међутим, редакције треба да иницирају и затраже помоћ, учествују у пројектима, издвоје време, уложе рад и почну да гледају на своје људе из нешто људскијег угла.

Ми нисмо „људи посебног кова” од којих се трауме одбијају као од кипова, без последица и бола. У потпуном безакоњу које влада демонстрацијама у Србији, без полиције и тужилаца који би било шта предузели ради наше заштите, професија која запослене излаже ванредним количинама стреса и у нормалним околностима, постаје заиста штетна и опасна по сопствене људе.

Почетница са почетка овог текста почела је каријеру траумом, иако је радила нешто што ће, ако буде имала среће, радити сваког дана своје каријере. Ако јој западну трауматични задаци, који су такође део посла, без помоћи и подршке има велику шансу да доживи шта и њене старије колеге – менталне поремећаје, краћи живот и дуге периоде прегорелости или нечега горег. Апсурдно би било да данас, када све ово знамо, редакције и сами новинари не учине све што је у њиховој моћи да се заштите и помогну себи. Кад већ нико други неће.

Једна фотографија из Србије, настала током студентског протеста "Сретнимо се на Сретење" у Крагујевцу, нашла се међу 1,6 милиона фотографија које је током претходних 12 месеци начинило 567 фоторепортера из 150 земаља широм света.

Тренутак током одавања поште забележио је вишеструко награђивани фотограф - Марко Ђурица. Фотографија је снимљена дроном, а током трајања тишине присутни су упалили светла на својим мобилним телефонима.

Ђурица је вишеструко награђивани фоторепортер Ројтерса, и важи за једног од најбољих документрарних фотографа из Србије.

Остале награђене фотографије осталих фотографа можете погледати овде.

Стручњаци упозоравају да је циљ те иницијативе делегитимизација управо оних новинара и медија који би позивали америчког председника Доналда Трампа и његову администрацију на одговорност, преноси Франс 24.

Страница „Медијски преступник недеље“ усмерена је на медијске куц́е које Бела кућа оптужује за пристрасност и нетачности, што је довело до упозорења аналитичара да је реч о ширем напору да се делегитимише штампа, један од стубова за позивање власти на одговорност.

Бела кућа је именовала Бостон глоуб, ЦБС њуз и Индепендент за своје прве "преступнике недеље“, због прича за које Бела куц́а каже да су погрешно представиле ставове Трампа.

Поред тога, проглашене су и "Куће срама“ које имају наводно "обмањујуће“ информације, а ту су уврштене ТВ станице ЦНН и МСНБЦ, заједно са Вашингтон постом, чији су запослени освојили више од 70 Пулицерових награда.

Званични Икс налог Беле куће промовисао је иницијативу, наводећи: „Уморни сте од лажних вести? Имамо место за вас. Сазнајте чињенице. Пратите најгоре преступнике. Погледајте како се лажне вести разоткривају“.

Отварање тих страница је уследило у време када тензије између Беле куће и медија настављају да ескалирају, када Трамп упућује низ личних увреда новинарима и покреће правне поступке против неколико великих новинских организација.

Трамп вређао новинаре

Амерички емитери АБЦ и ЦБС су се већ сложили да плате до 16 милиона долара како би решили правне спорове које је покренуо Трамп.

Трамп је недавно рекао новинарки Блумберга „тишина, свињче“, након што је поставила питање које му се није допало, да би потом назвао дописника АБЦ-а „ужасном особом и још ужаснијим репортером“, а новинара Њујорк тајмса описао као „трећеразредног репортера који је ружан и изнутра и споља“, упитавши га: „Дали си и глуп?“

Страница Беле куће почиње насловом „Обмањујуће. Пристрасно. Разоткривено“, а потом се наводи више десетина чланака у којима се, како тврде, пристрасно извештава.

У разговору за Франс 24 ванредни професор америчких студија на Универзитету у Стразбуру Дејвид Липсон рекао је да је ова иницијатива "део опште стратегије за делегитимизацију традиционалних медија, како би се стекла контрола над медијским наративом“.

Липсон је сугерисао да је на време покретања сајта можда утицао недавни видео у којем се појављују амерички ветерани, укључујуц́и сенатора Марка Келија, и бивши званичници америчке обавештајне службе, који подсец́ају војно особље да треба да одбију незаконите наредбе.

Пентагон је отворио истрагу против сенатора Келија, убрзо након што га је Трамп оптужио за побуну „кажњиву смрћу". На странци Беле куће тренутно се наводи 31 "прекршај“ и именују се и понижавају новинари из медија широм света.

Липсон је упозорио да постоји велики ризик да та страница на сајту Беле куће почне да функционише као начин вршења притиска на штампу и да би могла довести до самоцензуре.

"То је званична веб страница Беле куће и државни службеник би могао помислити: Ако нападају сенатора, можда је не би требало превише да говорим. Ту добијамо застрашујући ефекат“, казао је Липсон.

Он је подсетио да су и неки претходни председници, посебно Ричард Никсон, покушали да застраше штампу, али сматра да је приступ садашње администрације „без преседана“.

Према његовим речима, на конкурсу „нема кредибилних кандидата“ са „богатим“ биографијама, познатих имена и доказаном независношћу и додао да је неопходно променити програмску политику и начин управљања.

„Очигледно је потребна озбиљнија политичка промена и јачање закона и институција да би се оваква промена у РТС-у одиграла. До тада ће дубока држава усмеравати процес избора руководства РТС-а, а највероватнији исход је да ће балзамовани Бујошевић наставити да управља у в.д. статусу“, рекао је Цвејић.

Управни одбор РТС-а усвојио је три пријаве на конкурс за генералног директора Јавног сервиса, међу којима и пријаву садашњег председника УО Бранислава Кланшчека.

Конкурс за генералног директора јавног сервиса расписан је 24. октобра и трајао је 30 дана, а рок за именовање новог директора је 45 дана од отварања пријава.

Актуелном директору Драгану Бујошевићу, други мандат, који је у току, истиче у фебруару 2026. године и он више нема права да буде биран на ту функцију.

Регионална новинарска награда „Срђан Алексић“ се додјељује за професионално и друштвено одговорно медијско извјештавање које резултира конкретним добробитима за људе и заједнице (доприноси помирењу, заштити људских права, укључивању маргинализованих и рањивих група, родној равноправности, владавини права, култури дијалога, борби против говора мржње и лажних вијести ), те за исказану новинарску храброст.

Жири је једногласно одлучио да награда „За храброст“ иде у руке Барбари Матејчић, слободној новинарки из Хрватске.

„Истраживачки рад Барбаре Матејчић демонстрира највише стандарде новинарског заната: прецизно, документовано и без сензационализма реконструише ратни догађај који је деценијама остао искривљен. Њена методологија, храбар и темељни истраживачки рад и дубина провере јасно раздвајају чињенице од претпоставки, враћајући нас на елементарну обавезу новинарства — да истина буде утврђена, а не препуштена миту или манипулацији“, наводи се у образложењу жирија.

У категорији „За допринос заједници“, жири је наградио Милу Вукчевић, новинарку и уредницу ТВЦГ и њен документарни филм „Брат“, који црногорску јавност суочава с мрачним догађајима из ратних деведесети.

У образложењу чланова жирија се наводи да филм Миле Вукчевић на најбољи начин одражава дух награде „Срђан Алексић“ јер је потресно свједочанство о хуманости, доброчинству, храбрости и жртвовању. Посебна вриједност филма „Брат“ је у томе што долази у тренутку када се Црна Гора суочава са снажним покушајима оспоравања историјских чињеница и лажним интерпретацијама и тумачењима догађаја из ближе и даље прошлости.

У категорији „За медије“ издвојила се телевизија Н1 Србија, која је током протекле године показала да независно новинарство није луксуз, већ неопходан стуб демократије у друштву под притиском. У друштву у којем су слобода медија и јавни дискурс константно угрожени, Н1 не само да документује стварност, већ ствара простор за критичко промишљање, контролу власти и очување јавног интереса. Њихов професионализам и етичка доследност показују да медији могу бити последња линија одбране демократских принципа – и управо због тога заслужују признање, наводе чланови жирија.

Жири је одлучио да и ове године додијели Специјалну плакету и то Новосадској групи новинарки и новинара за изванредан, предан и солидаран рад током студентских протеста у Србији.

У образложењу се наводи да је „Новосадска редакција“, састављена од новинара из различитих медијских кућа, најсликовитији је пример да је борба за јавни интерес изнад свега – укључујући конкурентност, ексклузивитет и уређивачке разлике матичних редакција. У протеклих 12 месеци на њих је извршено 89 физичких напада, од којих је половину починила полиција. Раде под шљемовима и у заштитним прслуцима, али упркос притисцима и насиљу, остају досљедни кодексу и штите јавни интерес.

Захваљујући њима, слике из Новог Сада обишле су и и даље обилазе свет, документујући
бескрупулозност, криминал и корупцију режима.

Поред добитника, ове године су јако високо били рангирани и новинари Аида Хаџимусић, Амарилдо Гутић, Мелита Врсаљко, Саша Папарела и Филип Ђорђевић, те портали ЦИН, Валтер, Трис, Вида и Сторyтеллер.

На овогодишњи конкурс за Регионалну награду „Срђан Алексић“ стигло је 40 номинације за 33 новинара/ке и седам медија, о којима је одлучивао жири у саставу: Славица Лукић и Борис Павелић (Хрватска), Ана Хегедиш Лалић (Србија), Владан Мићуновић (Црна Гора) и Борислав Контић (Босна и Херцеговина).

Новинарску награду расписују: Хелсиншки парламент грађана Бањалука, Мрежа за изградњу мира, Назависно друштво новинара Војводине, Институт за медије из Црне Горе и Удруга за промицање медијске културе, умјетности и толеранције “Лупига – свијет кроз обичне очи” из Хрватске.

Према налазима, више од 60 одсто новинарских организација бележи пораст дигиталних напада, док се 40 одсто сусреће са њиховом нормализацијом, као да су део уобичајеног професионалног ризика, док су жене и мањинске групе најчешће мете.

Извештај наглашава да случајеви из Србије, вишегодишње кампање против новинара Динка Грухоњића и Ане Лалић Хегедиш, „одражавају много ширу појаву координисаних напада“ који се често прелију из дигиталног простора у физички живот.

Како се наводи, у Србији је 41 одсто нападнутих новинара искусило неку врсту онлајн имитације или лажног представљања, укључујући “деепфаке” садржаје.

Председница ЕФЈ-а Маја Север упозорила је да овај проблем више није могуће посматрати као усамљен или спорадичан.

„На мети сваке онлајн претње стоји стварна особа чији су живот, безбедност и достојанство угрожени. Не дешава се то у неком паралелном свету. Када угасиш лаптоп, последице не нестају. Наша је дужност да станемо уз новинаре који трпе ове нападе сваког дана“, поручила је Маја Север.

Програмски директор Независног друштва новинара Војводине (НДНВ), новинар агенције Бета и универзитетски професор Динко Грухоњић рекао је да се напади ретко заустављају само на интернету.

„Од једног лажног видео-снимка почела је лавина претњи мени и мојој породици. Никада нисам веровао да ће верност професионалним принципима, истини и правди, довести до тога да се плашим за сопствени живот у сопственој земљи“, рекао је Грухоњић.

Председница НДНВ-а Ана Лалић Хегедиш, новинарка која је годинама под ударом мизогине кампање, казала је да се напади одвијају без престанка.

„То је мој просечан дан већ годинама: поруке, увреде, сексуализоване претње. У једном тренутку постане јасно да циљ више није да вас ућуткају, него да вас униште“, рекла је она.

Генерална секретарка Независног удружења новинара Србије Тамара Филиповић Стевановић оценила је да институције у Србији не пружају адекватну заштиту.

„Полиција и тужилаштво често минимизују онлајн претње, иако знамо колико брзо дигитални напади прелазе у физичке. И даље верујемо да сваки случај мора бити пријављен без изузетка, али без системске реакције, држава подстиче некажњивост“, казала је Тамара Филиповић Стевановић.

Извршна директорка Удружења новинара Косова (АЈК) Гетоарбе Мулићи нагласила је родну димензију ових напада.

„Жене новинарке у региону добијају претње силовањем, сексуализоване деепфаке снимке и нападе на породице. То није само напад на појединку, то је покушај да се жене избаце из јавне сфере“, рекла је Гетоарбе Мулићи.

ЕФЈ је навео да у 95 одсто пријављених случајева напади имају политичку или идеолошку позадину, а често се амплификују преко бот мрежа и поларизованих група.

Примере оваквог таргетирања извештај бележи у Словачкој, Хрватској, Шпанији, али и у западноевропским земљама.

ЕФЈ је од влада захтевао да обуче полицију и тужилаштво да препознају дигитално насиље, редакцијама медија је препоручио да уведу интерне безбедносне протоколе, а од платформи друштвених мрежа да успоставе хитне канале за новинаре и транспарентне анализе ризика.

Цео извештај можете преузети на следећем линку: SUJ-harassment-report

„Са нестрпљењем сам ишчекивала да се те коверте отворе и кад сам видела како изгледа структура, била сам збуњена, али када сам почела да размишљам о томе, имало је смисла“, наводи.

Како истиче, РТС годинама уназад, а нарочито у протеклој години, престао је да буде јавни простор који има тежину у смислу некакве квалитетне дебате.

„У овом тренутку РТС није угледна медијска институција каква би требало да буде, с обзиром на то да је реч о јавном сервису. Са друге стране, чињеница да не постоји некаква снажна професионална конкуренција за ову позицију, говори између осталог и о томе да неко ко је дуго градио неки свој професионални кредибилитет и углед, није баш спреман да га стави у залог нечега што, пре свега, личи на политичку инструментализовану акцију и процес“, објашњава.

Наводи и да Стратегија развоја система јавног информисања за период до 2025. године на више места констатује врло озбиљне структурне проблеме РТС-а који су, између осталог, везани за начин на који је законски организована та хијерархија, односно односе између РЕМ-а, Управног одбора и директора.

„Сама чињеница да РЕМ код нас није независно тело, да је он директно везан за именовања Управног одбора РТС-а, а онда Управни одбор РТС-а за именовање директора, говори да када је било који од тих корака на неки начин политички зависан или да има неку врсту ограниченог простора да делује онако како би то било у јавном интересу, тај директор тешко да може да буде потпуно независан. Тешко је да може да се изабере директор који је потпуно независан“, објашњава.

Функција директора, сматра, иако важна, неће донети некакав бољитак и суштинску промену у оним сегментима у којима РТС показује највеће слабости.

„Власт на разне начине шаље поруке да РТС мора бити омаловажен, понижен. Нажалост, и РТС је томе допринео. Између осталог, самим тим што ви када погледате структуру програма РТС-а и када видите шта су најгледанији сегменти, видите да се РТС у овом тренутку на тржишту намеће публици пре свега неким садржајима који су очекивани на комерцијалним телевизијама – домаћим серијама, спортским садржајима, немодериранм монолозима пресдесника…“, објашњава.

Како додаје, много је начина на који је РТС еродирао и поверење у свој рад и на крају крајева ту своју позицију јавног медијског сервиса у овом друштву.

Како се наводи у саопштењу, Матић је рекао да постаје уобичајено да су претњама путем интернета и друштвених мрежа више изложене новинарке од својих мушких колега.

„И тај број је много већи од пријављеног“, рекао је он.

Матић је нагласио и да је полиција променила свој однос према насиљу према новинарима и новинаркама, али и према истражним радњама у вези са случајевима напада на новинаре тако што не достављају обавештења тужилаштву.

„Према бази НУНС, од почетка године имамо 320 регистрованих случајева притисака, претњи и физичких напада. Од тога је 133 напада, међу којима је 46 на новинарке, а 22 на сниматеље и фотографе, што је постало специфичност у последњих 12 месеци. Претњи је било 118 и више од 100 различитих врста притисака. У просеку, сваки трећи дан имамо нападе на новинаре, што је апсолутно ненормално. Свакодневно имамо раст насиља, не само према новинарима, већ и према студентима и студенткињама и грађанима који протестују“, оценио је Матић.

Додао је да се дешавало да због многобројних претњи смрћу није желео да излази из стана.

„Ипак, више је оних људи који нам прилазе и дају нам подршку за наш рад. Не може да победи тама која покушава да угаси слободне медије. Када ударају на једног од нас, ударају на све нас као колектив. Ми се новинарством бавимо из идеала, а не због тога што ћемо се обогатити од тог посла. Изаћи ћемо као победници из овога“, казао је Саватовић.

Уредница портала Раскрикавање Весна Радојевић рекла је да новинари у Србији раде посао који треба да раде тужилаштва.

Трибину је у Радио кафеу организовао Одсек за медијске студије Филозофског факултета у Новом Саду у оквиру студентског фестивала „Он тхе Рецорд“.

Десети по реду Међународни фестивал студената новинарства одржава се у Новом Саду од 28. до 30. новембра.

Овогодишњи фестивал нема такмичарски карактер и награде се неће додељивати, а циљ ревијалног програма је промоција и видљивост студентских медијских радова, као и размена знања, искустава и идеја међу студентима новинарства из региона, навели су организатори.

Грађани и студенти окупили су се испред зграде у Таковској улици незадвољни извештавањем РТС-а о јучерашњим локалним изборима у Неготину, Мионици и Сечњу.

Иван из Збора грађана Лекино брдо рекао је да је главни разлог зашто су испред РТС-а непрофесионално извештавање Јавног сервиса.

„Можда правовремено извештава, али не објективно и истинито. На крају дана ми плаћамо да они нас обавештавају“, рекао је он за Н1.

Он је истакао да је централна вест на РТС-у морала да буде та да изборни дан у овим местима протиче уз нерегуларност и насиље.

„РТС апсолутно ништа о томе не извештава. Најснажнији утисак је то да су на РТС-у потпуно хладно објавили да изборни дан протиче регуларно, а сви знамо да нема ни Р од регуларности“, изјавио је Иван.

Студент Правног факултета у Београду Андреј Поповић оценио је да је РТС неправилно извештавао о дешавањима на локалним изборима у Неготину, Мионици и Сечњу.

„Према њиховим информацијама, избори у та три места протекли су у најбољем могућем реду без икаквих нерегуларност, из снимака које смо видели можемо да закључимо апсолутно супротно. У свакој нормалној држави такви избори би требало да буду поништени“, рекао је Поповић за Н1.

Он је апеловао на РТС да извештава у интересу грађана.

„Скренули би пажњу изборној комисији и надлежним тужилаштвима да су давање и примање мита у вези са гласањем злоупотреба гласачког права кривична дела за који би извршиоци требало да се процесуирају“, рекао је он.

Не јављам се на конкурс, јер сам то чинила два пута и наравно, нисам прошла јер иза мене не стоји никаква политичка организација. Нећу достављати све оне документе које сам носила да нотар овери и који вам нису вредели ништа. Налазила се увек, длака у јајету. Све услове сам имала, као што видите из биографије. Радила сам и на РТС-у у најтежим временима, била заменик шефа ДЕСK-а, сарадник у Актуелностима и одлазила на ратишта. Kада је уведена блокада на Дрини, када нас више није било брига шта је са прекодринским Србима, прелазим на ТВ Политику коју и даље занима шта је са нашим народом тамо. На РТС-у су ми мењали секторе, измишљали да не читам офф, а на Политици нису продужавали уговоре, тако да сам хонорарисала годинама. Била сам Оперативни уредник на YU инфо телевизији и уредник информативног програма на ТВ Политици. Годинама Скупштински извештач када ми је тадашњи министар информисања Александар Вучић захваљивао што сам једнако третирала власт и опозицију. Моја маxима је, као и у праву, тако и у новинарству „ саслушај и другу страну“. Нема неутралног новинарства, знам, али сврставам се на страну нечега што је очигледно, а не убедљиво (рекао би проф. Ђуро Шушњић у „ Рибарима људских душа“).

И није ово жал за прошлим временима, јер верујем у боља и верујем да ћете овај пут одлучити праведно. Зато, изаберите неког компетентног, ко неће трошити паре као претходни… јер, шта је са кривичним пријавама о потрошеним парама за фиктивне емисије, говори ли се о буџету за избор песме Евровизије, шта је са спољним продукцијама у којима су запослени људи са РТС-а?

Пажљиво бирајте и уреднике образовног програма. Не треба нам кич и „ бабе које се чешљају годинама“. Предлагала сам теме које се сада врте на подкастима и које су итекако гледане, а мени је речено да не би имале рејтинг. РТС одавно није гледан јер је незанимљив, нико више не гледа тај програм, млади поготово.

Можда би човек кога бирају људи из РТС-а Васко Васовић био добар домаћин ове куће јер знају у душу, зна где шкрипи, неће да злоупотреби положај и брине о људима, колегама, а није ни власт, ни опозиција.

Изаберите поштеног, образованог, независног кандидата јер наше је право да знамо шта се догађа.

Немојте да маxима буде-тачно је оно у шта смо вас убедили, већ оно што је истинито. Истина испаде релативан појам, али због здравља и савести, радите чисто.

У нади да можемо рачунати на вас и вашу савест, срдачан поздрав

Гордана Бралић- Бингулац дипл. Социолог, психолошки саветник и некада новинар

Стална радна група за безбедност новинара је после неколико дана организовала састанак у Пожеги поводом овог и других случајева. Тужилац вишег јавног тужилаштва у Ужицу Вељко Лазић обавестио је присутне да су спроведене радње и да је подигнут оптужни предлог против Љубише Kнежевића за кривично дело насилничко понашање на јавном скупу у стицају с угрожавањем безбедности новинара.

Виши суд у Ужицу огласио је 20. новембра првостепеном пресудом нападача кривим за насилничко понашање и осудио га условно са запрећеном казном затвора од пет месеци и роком проверавања од годину дана.

„У овом случају, тужилаштво и суд у кратком временском периоду довели су до првостепене пресуде. Очекујемо да она буде потврђена, али и да ће бити подигнут оптужни предлог и осуђен исти насилник који је после овог напада, у Kосјерићу напао и повредио активисту Алексу Павловића“, изјавио је Веран Матић, председник Управног одбора Асоцијације независних електронских медија (АНЕМ) и члан Сталне радне групе за безбедност новинара.

Од 98 формираних предмета пред тужилаштвима у Србији од почетка године до сада имамо само једну осуђујућу правоснажну пресуду због напада на новинарке и новинаре и само три подигнута оптужна предлога. Према евиденцији НУНС-а, у протеклој години било је више од 130 некажњених напада на новинаре и медијске раднике.

Позивамо тужилаштва, и посебно полицију, да много ефикасније истражују и процесуирају претње и нападе на новинаре. У великом броју случајева починиоци су препознавани или су они који се често појављују као обезбеђење владајуће странке и „нехигијенског шаторског насеља испред Скупштине Србије и из Пионирског парка“, али и из редова интервентних јединица полиције.

Представнике власти и владајућих странака још једном позивамо да престану неоправдано да блате и таргетирају новинарке и новинаре и да осуђују, а не подржавају, овакве нападе.

Обележено је и 76 година Радио-телевизије Војводине, чиме је још једном потврђена традиција једног од најстаријих и најзначајнијих регионалних јавних сервиса у земљи.

Свечаном програму допринели су Велики тамбурашки оркестар и Велики народни оркестар Радио-телевизије Војводине, који су својим извођењем употпунили догађај и дали му препознатљив свечани тон.

Традиционално, додељене су годишње награде запосленима који су се у последњем периоду истакли својим радом, као и признање "Славуј Хаџић", које се за специјални допринос додељује од 2007. године.

Присутнима се обратио генерални директор Радио-телевизије Војводине Горан Караџић који је том приликом уручио награде истакнутим радницима и захвалио се на изузетном доприносу развоју ове медијске куће.

„На данашњи дан, пре пет деценија, први пут се на телевизији појавио наш програм и то на српском, мађарском, словачком, румунском и русинском језику. Почели смо са емисијом „Дневник“, која је била емитована у 17 часова. Временом смо уводили другачије формате и различите језике, а информативну емисију „Дневник у пет“, и даље емитујемо у истом термину. Другим речима, када нешто постоји, већ, 50 година, као што је наш телевизијски програм, значи да је реч о нечему квалитетном, оригиналном и, што је најважније, гледаоцима битном и потребном“, истакао је Горан Караџић и додао да је Радио-телевизија Војводине  само прошле године, преко два телевизијска канала –  Првог на српском језику и Другог на језицима 14 националних заједница, емитовала преко 900 хиљада минута програма.

Овогодишњи добитници престижног признања су: директор сектора за коорпоративну безбедност Милош Радаковић, калкулант у служби примењени дизајн Милка Јовановић, реквизитер у Служби примењени дизајн Тибор Л. Варга, руководилац Одељења за системски софтвер, базе података и рачунарске мреже Бранислав Маравић, помоћник главног и одговорног уредника Другог програма телевизије Агнеш Војводић, координатор продукције и технике у дописничкој мрежи Стеван Филипов, уредник са посебним ауторским доприносом у телевизијском програму Бранимир Козаров, аутор у Редакцији забавног програма Татјана Савовић, вођа екипе технике издвојеног студија – сервисер Зоран Васиљевић, уредник у Редакцији програма на русинском језику Наталија Дудаш, веб програмер Јован Обрадовић, главни економиста у Сектору економских послова Љиљана Сладојевић Крулановић.

Награду "Славуј Хаџић", коју Радио-телевизија Војводине додељује за целокупно ауторско дело у области телевизијског стваралаштва, ове године, добио је  Владимир Бајић, уредник РТВ-а са посебним ауторском доприносом и аутор награђиваних документарних филмова.

О Владимиру Бајићу, добитнику награде „Славуј Хаџић“

Владимир Бајић (1977, Нови Сад) је новинар, аутор документарних филмова, сценариста и композитор оригиналне музике, познат по свом дугогодишњем раду на Радио-телевизији Војводине и стварању низа запажених документарних серијала и културних пројеката.

Каријеру је започео 2003. године на Радио Новом Саду као сарадник на музичким емисијама, а потом и аутор бројних радио-формата. Био је покретач студентских емисија, међу којима је „Caffe Војводина“, касније награђивана и емитована годинама. Са подршком Градске управе за културу покреће и магазин „Дневна карта“, а годинама уређује културне садржаје и радио-емисије у којима је представљање Новог Сада као културне и туристичке дестинације било у центру његовог рада.

На Радио-телевизији Војводине радио је као новинар, репортер, уредник и аутор више стотина прилога и емисија. Био је уредник музичке редакције Радио Новог Сада, водио емисије „Tlon Express“ и „Рандеву са музиком“, а на телевизији је уређивао јутарњи програм и посебне тематске емисије.

Посебно је познат по ауторским документарним серијалима међу којима се издвајају: „Новосадске приче“, „Нови Сад заувек“ (2015–2017), „Војводина зове“, документарни филмови попут „NS Made“, „Српска историја на платну“, „Прича о Суби“, специјалне емисије и документарци о културним институцијама, јубилејима, архитектонском наслеђу и друштвеним темама.

Бајић је аутор и композитор оригиналне музике за велики број својих документарних пројеката, као и сценариста и наратор у многим од њих. Радио је и као коаутор међународних и регионалних продукција, укључујући пројекте са кинеским партнерима, Филмским центром и бројним културним организацијама.

Његове емисије и филмови приказивани су у Србији и иностранству, а посебно се истиче сарадња са светски познатим историчарем, проф. др Имреом Традаијем, на документарном филму „Јасеновац, Балканска дубина“.

Као аутор се поново истакао 2025. године серијалом „Историја будућности”, реализованом поводом 230 година Кармелићанског манастира у Сомбору. Тренутно ради као уредник и аутор у јутарњем телевизијском програму РТВ-а и наставља да развија нове документарне пројекте.

За свој рад добио је низ признања, међу којима: „Медијакулт“ Центра за културу Војводине (2019, 2024), „Пресс Витез“ за најбољи документарни ТВ израз (2021), „Ранко Радовић“ – једно од најзначајнијих признања у области телевизије и културе (2023), награду „Пјера“, као и стручна признања за оригиналну музику, сценарије и допринос култури.

Срђан је од гимназијских дана живео новинарство. Био је онај ретки човек који је умео да види суштину у спорту – не резултат, него причу, не бројке, него људе. Његови текстови дисали су фер-плеј, страст, знање и ненаметљиву, тиху емоцију.

Био је главни и одговорни уредник портала „Дневник југа“ и „Спортска страна југа“, али пре свега – Срђан је био лице спортског новинарства које није викало, које се није гуркало, које никога није газило да би стигло. Био је тих, ненаметљив, благ, а опет постојан као стена.

У послу је био поуздан, у животу веран, у пријатељству одан до последње границе.

И изван новинарства, Срђан је био оно најважније – породичан човек.

Сахрана ће бити обављена сутра у 12 сати на Светоилијском гробљу.

Пристигло је седам пријава. Од седам пријављених кандидата, четири пријаве су непотпуне.

Кандидати чије су пријаве непотпуне: Предраг Танасковић, Бојана Јанкетић, Гордана Бралић Бингулац и Небојша Тонић.

Преостала три кандидата имају уредне и потпуне пријаве. То су Бранислав Кланшчек, Станислав Вељковић и Дејан Станковић.

Управни одбор ће у законском року од 45 дана донети одлуку, а у међувремену ће обавити разговор са кандидатима.

Као архив и трезор колективног искуства, јавни медијски сервис има улогу да информише, образује и забавља грађане.

Овај јубилеј потврђује традицију, одговорност и повјерење које РТЦГ има код публике.

Генерални директор РТЦГ-а Борис Раонић најавио је на свом профилу програм обиљежавања Дана Радио-телевизије Црне Горе, уз низ догађаја који се реализују од 21. до 28. новембра.

Програм обухвата свечано отварање дописништва у Тивту, изложбу вајарских радова, премијеру филма у продукцији РТЦГ, уручење кључева станова запосленима, као и централну свечаност са додјелом јубиларних награда.

Предвиђена је и посјета дјеце запослених, док ће прослава за запослене бити организована 28. новембра.

Објављени су и добитници годишњих признања.

Награду за животно дјело добио је Славиша Ђорђевић.

Награда за продукцијско остварење „Хусеин Бато Дукај” припала је Ранку Секулићу.

Годишње новинарске награде додијељене су Татјани Фатић (Радио ЦГ), Александри Шљивић и Маши Малишић Љумовић.

Награду за административна занимања добила је Лидија Шћекић, за техничко-технолошка Саша Комненовић, док је у категорији продукцијских занимања награђен Драгутин Радовановић.

Специјално признање за допринос квалитету програма РТЦГ уручено је Игору Миљанићу и Ради Брајовић. Награда за младог новинара припала је Милици Каљевић.

„Програм обиљежавања Дана РТЦГ одражава традицију, посвећеност и захвалност запосленима. Посебну част представљају додијељена признања колегама који су допринијели развоју сервиса“, поручио је у Раонић.

По једнима беџ са црвеном шаком, који је носио сниматељ РТС-а, није оправдање за то што му је ускраћено да преноси недавну конференцију за медије председника Србије Александра Вучића, други пак мисле да такав поступак није примерен јер сви чланови новинарских екипа морају да се придржавају професионалних стандарда.

Могло је све што се десило у Председништву 25. новембра да остане ван очију јавности да Вучић своје обраћање о ситуацији са Нафтном индустијом Србије није искористио да поново “очита буквицу” новинарима.

„Молим вас да сниматељи буду пристојно одевени и да не носе кратке панталоне и обележја која вређају институцију ове земље, пошто ћемо их и сваки следећи пут избацити напоље. Ту се обраћам вама са РТС-а. Није му био дозвољен данас улаз и неће бити ни убудуће, уколико се не буде пристојно понашао“, навео је Вучић.

Кратке панталоне тог дана нико од чланова новинарских екипа није оденуо, а оно што је засметало председнику је, као што смо поменули, био беџ са црвеном шаком, обележјем протеста покренутих након пада надстрешнице Железничке станице у Новом Саду, који је носио један од сниматеља РТС-а.

Шта се тачно тог дана десило, ко је уочио беџ и да ли су сниматеља зауставили већ на уласку у Председништво или је беџ примећен када су камере већ биле постављене у прес сали, нисмо успели да сазнамо.

Из Председништва Србије до објаве овог текста нису одговорили на питање Данаса којим актом је дефинисан дрес код за улазак у зграду, било грађана или новинара. Посебно нас је занимало да ли у неком пропису пише да ли је забрањено ношење беџева или обележја на одећи која се сматрају неприкладним.

Кодекс новинара Србије не бави се правилима облачења новинара, указује за Данас новинарка Тамара Скроза, која је једна од ауторки овог документа.

– Али се формално подразумева да беџ ове или оне политичке групације или политичког опредељење представља опредељење тог новинара или сниматеља, односно члана новинарске екипе, а то не би требало да се ради. Да обрнемо ситуацију: да се на конференцији ССП-а појави новинар са беџом СНС-а сви бисмо скочили, имали бисмо реакцију. Мислим да би људи који извешавају са догађаја ипак требало да се суздрже од јавног прокламовања својих политичких уверења. Посебно када је овако узаврела ситуација. То могу да ураде када изађу са конференције – каже Скроза.

Она напомиње да дрес код новинара не спада у домен професионалне етике већ неких стандарда понашања на јавним догађајима.

– Што се мене тиче мислим да то што се десило јесте непримерено као што је непримерено да се стави беџ било које политичке организације на било којој конференцији за новинаре. Ми новинари, сниматељи и ко год иде на догађаје морамо да будемо што је могуће више неутралнији и непристраснији, а ако неко стави беџ, то није случај. С друге стране, поставља се питање да ли председник има право да избаци новинара. То је исто непримерено. Могао је да направи неку шалу на тај рачун, да замоли камермана да тај беџ скине или да се то другачије реши, а не да га избацује са догађаја. И само помињање да се то десло је такође непримерено, ако се и догодило, зашто мора да се подноси реферат – пита Скроза.

Догађај из Председништва Перица Гуњић, главни и одговорни уредник Цензоловке, види као “Вучићево иживљавање”.

– У земљи, у којој је одавно укинуто и право слободе говора, и право на кретање, и право на политички став, ово је само део те приче и очигледно све израженије одмазде према медијским радницима, која се из Ћациленда преселила у Председништво где се одржала поменута конференција за медије – оцењује Гуњић.

Да ли би представљало кршење Кодекса ако би се новинар појавио са беџом са црвеном шаком?

– Новинар не треба да заузима политичке ставове који су везани за политичке партије и тај облик политичког деловања. И по Кодексу новинари не могу да јавно изражавају ставове одређених политичких партија или политичких личности. У овом случају ствар јесте политичка, али се не тиче политичких странака већ је у питању један друштвени покрет. Мислим да јавно изражавање подршке том покрету не мора да угрози објективност новинара. Уз то, овде је реч о камерману, тако да је могућност да дође до угрожавања објективности још више умањена – указује Гуњић.

Према мишљењу Тамаре Скрозе, у изношењу политичких ставова на радном месту нема разлике између тога да ли је неко новинар или сниматељ.

– Сви који смо у овом еснафу смо равноправи, поготово на догађајима са којих извештавамо. Сниматељ је део новинарске, медијске, редакцијске екипе, део је тима тако да су правила понашања апсолутно иста за све, како год се неко звао и који год посао у редакцији вршио – јасна је Скроза.

Гуњић додаје да сви имају право на изражавање ставова о друштвеним питањима, али напомиње да би новинари требало да буду опрезнији када су такве ствари у питању.

– Они имају обавезу објективног преношења и то је нешто о чему бисмо могли да расправљамо: да ли је камерман или новинар објективно пренео информацију са те конференције или неког другог догађаја, а не да ли је на себи имао неко обележје или не – сматра Гуњић.

На улазним вратима већине јавних установа и институција истакнути су постери са приказима у којим одевним комбинацијама је забрањен улазак, што важи и за медије. Како нам је незванично речено, такво обележје постоји и на улазу у Председништво Србије.

Што се новинара тиче, највише проблема било је са уласком у Народну скупштину, јер се често дешавало да су враћани због тога што су на ногама имали патике или сандале са отвореним прстима.

Дугогодишњи извештач Данаса из парламента својевремено је посведочио да су враћани и они који су имали поцепане фармерке или мајице без рукава, због чега новинари често носе резервну одећу или обућу када долазе на заседања парламента.

Наши извори из Скупштине Србије појашњавају да је за обезбеђење на улазу надлежан МУП, те да су управо они “филтер” који процењује да ли је новинар, али и сваки други посетилац који улази у парламент, прикладно одевен.

Није тајна да строга правила важе за запослене у Скупштини, али не и за посланике, а посебно посланице које су на скупштинска заседања неретко долазиле у “живописним” комбинацијама.

Правилник о основним принципима рада, понашања и одевања запослених у Народној скупштини и лица ангажованих за обављање послова у парламенту прописује да се неприкладном одећом и обућом сматра нарочити одећа која открива стомак или ноге (изнад горње ивице колена за жене), затим она која на непримерен начин открива деколте, леђа и рамена, одећа која, с обзиром на своју припијеност уз тело, потпуну одражава његов облик, као и она намењена спортским и рекреативним активностима.

Непримереном се сматра и “одећа која садржи писане или сликовне знаке (речи, изразе или графичне приказе) који могу довести у сумњу непристасност или политичку неутралност запосленог.

На списку непожељне је и обућа са превисоком и неприкладном потпетицом, као и обућа која открива већи део стопала.

Парламент има још један доста стари пропис – Правилник о облачењу, донет док је на челу Скупштине Србије био Предраг Марковић, зато што су поједини посланици долазили ноншалантно обучени, у обући за плажу, голих стомака, голих рамена, у мини сукњама, али и зато што су тадашњи радикали протестовали против министара који су на заседања почели да долазе у кошуљи и без обавезне кравате.

Влада Србије усвојила је Кодекс понашања државних службеника, којим се налаже да запослени буду прикладно и уредно одевени, али и да својим начином одевања “не изражавају своју политичку, верску или другу припадност, која би могла да доведе у сумњу њихову непристрасност или неутралност”.

Према Кодексу, неприкладном одећом се сматрају; непримерено кратке сукње, блузе са великим деколтеом или ртанким бретелама, изразито кратке или провидне блузе и кратке панталоне.

Ова правила важе и за новинаре, чије одевне комбинације при уласку у Владу такође проверава полицијско обезбеђење.

У члану првом Кодекса наводи се да "обавеза је новинара/новинарки да тачно, непристрасно, потпуно и благовремено известе о догађајима од јавног интереса, држећи се новинарских стандарда које прописује Кодекса новинара/ новинарки Србије."

Нема сумње да је скуп одржан у понедељак испред Народне скупштине Републике Србије био такав догађај. Наиме, новинарска и медијска удружења, међу којима су Независно удружење новинара Србије (НУНС), Независно друштво новинара Војводине (НДНВ), Славко Ћурувија фондација, Асоцијација независних електронских медија (АНЕМ) и Удружење новинара Србије (УНС), позвала су "целу новинарску заједницу" да се окупи и "изрази професионалну солидарност с екипом Н1 нападнутом управо на том месту, као и са свим новинаркама и новинарима који су у протеклом периоду били мета напада док су извештавали у јавном интересу".

За Н1 је, међутим, скуп у понедељак био само манифестација подршке за Н1. Све остале "новинарке и новинари који су у протеклом периоду били мета напада док су извештавали у јавном интересу" нису били достојни помена ни у једном њиховом извештају са овог скупа. Подршка је само за Н1.

Када упоредите извештавање Н1 и саопштење новинарских и медијских удружења у којем се позива на окупљање, да ли вам се чини да је Н1 пренела "потпуну" информацију? Ако није, да ли је то кршење Кодекса?

Или, можда, остали - укључујући и друге "независне" и оне "зависне" - који су били мета напада нису достојни да се назову новинарима и колегама јер не припадају кругу Јунајтед медије?

Хајде даље да видимо шта пише у Кодексу новинара (и новинарки). У првој смерници у 1. члану се наводи: "Новинари/новинарке морају са дужном пажњом да провере све чињенице, да консултују релевантне изворе и да непристрасно извештавају о свим важним догађајима, а посебно о политичким, друштвеним, културним и другим темама о којима постоје супротстављени ставови у јавности."

Да ли је објављивање вести о шеснаестогодишњем дечаку којег је полиција убила у Ваљеву у складу са овом смерницом, или представља њено кршење? Који је релевантан извор консултован, осим потпредседника Демократске странке Миодрага Гавриловића? Која је чињеница у вези с тим проверена с дужном пажњом?

Да ли је дует Даница Вученић - Жаклина Таталовић прекршио другу тачку Кодекса, у којој се наводи да "право је медија да имају различите уређивачке концепције, али је обавеза новинара/новинарки и уредника/уредница да праве јасну разлику између чињеница које преносе и коментара, претпоставки и нагађања", када су током протеста у Новом Саду јавиле да ће полиција својим возилима "хамер" "практично да гази грађане"? Да ли је она чувена максима Данице Вученић "ми сада треба да глумимо као да се нешто дешава" у складу са овим смерницама Кодекса?

Трећа тачка Кодекса гласи: "Са новинарством је неспојиво објављивање неоснованих оптужби, клевета и гласина, као и садржаја чији аутор/ауторка није познат/позната или његов/њен идентитет није проверљив". Да ли у ово спада информација о тортури студенткиње Пољопривредног факултета у полицијској станици чији је извор један налог на Иксу? Да ли је идентитет особе или особа које стоје иза овог налога на Иксу познат новинарима Н1? Да ли је проверљив? Тешко.

У тачки пет Кодекса јасно пише: "Наслов текста/прилога не сме да буде у супротности са суштином текста/прилога." Онда имате, на пример, наслов на Н1 који гласи: "Аустријски политичар којег је Вучић одликовао - против проширења: То би била 'права опасност за Европу'", а када прочитате текст, видите да је Харалд Вилимски о којем пишу заправо говорио против укидања принципа једногласности у функционисању Европске уније и у том контексту рекао да "онај ко из политичких разлога игнорише критеријуме за приступање и поклања чланства, угрожава стабилност Европе и издаје интересе Аустрије" и да је "проширење по сваку цену права опасност", а да је Србија "тренутно најозбиљнији и најпоузданији партнер у региону" који је "у великој мери обавио свој домаћи задатак и стога се с правом налази високо на листи могућих партнера за проширење". 

Или наслов са сестринске "Нове" "Специјална известитељка УН потврдила: У Србији 15. марта коришћено експериментално акустично оружје", а у тексту је јасно наведено: "'Раније ове године у Србији, земљи кандидату за ЕУ, појавили су се алармантни извештаји да је експериментално акустично оружје искоришћено на демонстрантима', овако о наводном звучном топу у Србији у марту 2025. године пише Алис Џил Едвардс, аустралијска адвокатица и научница", која преноси сведочења и апелује на истрагу. Никако не тврди оно што је наведено у наслову.

Ту је и тачка о забрани утицаја "економских и политичких интереса издавача" која је у случају Н1 већ прежвакана прича.

Не тврдим да други медији и новинари не крше Кодекс. Можда више, а можда мање него медији и новинари Јунајтед групе. Проблем је што већ дуже време немамо тело које би то могло објективно да утврди, пошто је Савет за штампу, који би требало тиме да се бави, састављен готово искључиво од људи само једног опредељења, што и не би био проблем када се то не би одражавало на њихов рад који је - једностран и пристрасан.

Тврдим, ако бисмо по посвећености поштовању Кодекса новинара мерили, у земљи Србији не бисмо нашли много новинара, па не треба дискриминисати људе по томе за коју фирму раде. Или смо сви новинари, или није нико.

Сад долазимо до главног разлога због којег сам се дао у писање овог текста и овако детаљно образлагање питања "новинарства" и "неновинарства" - скандалозне изјаве коју је поводом горепоменутог окупљања дневном листу "Данас" дао новинар и човек Бранко Чечен.

"Новинар Бранко Чечен истиче да постоји јасна разлика између насилног понашања према особама које, како наводи, континуирано шире лажи у корист нелегитимне власти и стварних новинара који су жртве тог насиља", пише овај лист. Морам прво признати да (опет) не разумем шта је новинар листа "Данас" хтео да каже. Или Чечен, под условом да га је новинар тачно пренео. Али имам утисак да је поента да је насиље у једном случају добро, у другом лоше.

"Мислим и на насиље које чине ти људи који се представљају као новинари. Њихово је насиље можда и погубније од физичког, а овај њихов гест је сведочанство о могућности постојања бића које је људско у биолошком смислу, али не и у суштинском", каже Чечен који чак прескаче поделу на "новинаре" и "неновинаре" и почиње да нас дели на то да ли смо сви ми људи или неки то и нисмо. "Суштински". Ово не да није у складу са Кодексом новинара (и новинарки) него није у складу ни са каквим моралним начелима, осим оних немачких из тридесетих година прошлог века и још понеким.

"Када им се то насиље догоди, што је заиста ретко, онда се сете својих људских и грађанских права која крше намерно, срачунато и за новац. Не осећам много тога за њих. Мислим да су заслужили све што ће им се догодити, надам се на судовима, а не на улици", "закључује" Чечен, како пише "Данас".

Опет ми није јасна реченица. "Неновинари" намерно, срачунато и за новац крше своја људска и грађанска права? Ово је као оно Чонградинкино са Вучићевим противницима у "својим фотељама", што ме наводи на помисао да "писмени део нашег друштва" има озбиљан проблем са придевским присвојним заменицама.

Много битније од тога је што Чечен оправдава насиље над другим људима јер су "заслужили". Нада се да ће то бити пред судовима (не "на судовима"), али ако не буде, може и на улици...

За крај, мало оптимизма и неколико стихова песме "Козачка успаванка" Михаила Љермонтова:

Низ камењар Терек тече,  
Шуште вали жути,  
Зли Чеченац свако вече,  
Оштри ханџар љути.  
Ал’ отац је ратник стари,  
У биткама каљен.  
Спавај, чедо, и не мари,  
Буји, паји даље.

(Превод: Миодраг Сибиновић; из књиге "Два века Љермонтова")