Софија Драшковић, студенткиња андрагогије на Филозофском факултету Универзитета у Београду и корисница колица говорила је о одражавању ових проблема на њен живот. 

Архитектонски проблем

Кориснима колица потребна је подршка. Она мора бити појачана када окружење не омогућава њихово неометано кретање. Постоји посебан изазов приликом приступа установама јер им је, уколико нису опремљене адекватном рампом или немају раван улаз, немогуће приступити. Непостојање лифтова у зградама такође доприноси њиховој неприступачности.

„С обзиром на то да сам из Смедеревске Паланке, тамо постоји много установа које би требало да буду опремљене на тај начин али нису. Примери су Народни музеј и зграда општине. У Београду ми дружење омета недовољна приступачност кафића особама са хендикепом. Углавном морам унапред да зовем одређени локал не бих ли проверила да ли је доступан за моја колица.”

(Не)приступачност саобраћајних возила

Пут до факултета и других локација у граду није олакшан. Софија је корисница комби превоза у оквиру Универзитетског центра за студенте са хендикепом и превоза под покровитељством ГСП-а намењеног за особе с хендикепом чију вожњу је неопходно унапред заказати. Уколико комби касни или чак вожња буде одбијена, што се неретко дешава, она али и други корисници приморани су да путују градским превозом.

Посебно је изазовно користити јавни превоз јер возачи углавном не желе да спусте рампе или за исте немају одговарајућ алат. У тим ситуацијама пратилац мора бити спреман да подигне и спусти колица приликом уласка и изласка из возила. Уколико особа са хендикепом нема пратиоца у том тренутку крај себе, приморана је на чекање или самостално путовање електричним колицима. Њих, додуше, не поседује сваки корисник колица.

„Никада нисам живела тамо где ми је све архитектонски приступачно. Нажалост, уколико желим негде да изађем прво морам да се распитам да ли ми је доступно. Између осталог, због те распрострањене приступачности бих волела да живим у Финској.“

Решења

Ова тема је присутна у медијима, а о њој говоре представници покрета за једнаке услове за све и запослени у званичним институцијама. Према Софијиним речима, њихове акције боље звуче у теорији него у пракси. Кроз медије би требало да се сугеришу решења за бољи живот особа са хендикепом. Није довољно што само постоји свест о овим проблемима”, каже наглашавајући да се донесени услови изградње који се тичу инклузије особа са хендикепом често не поштују.

Приликом изградње нових стамбених и пословних објеката постоје јасни прописи који омогућавају општу доступност. Ипак, „дешава се и данас да у неким зградама недостаје лифт или је рампа толико стрма да је небезбедно прећи преко ње“, истиче Софија.

Како би ови проблеми били решени, предлаже пооштравање мера провере приликом изградње установа, институција и локала али и адаптација већ постојећих. Такође, неопходно је обезбедити што већи број нископодних возила јавног превоза и обуку возача за спуштање рампи у аутобусима.

Ауторка Сара Панић учесница је тренинга који је реализован у оквиру пројекта “Млади и новинари заг бољи медијски приступ инклузији особа са хендикепом”. 

Бојана Јовић је студенткиња треће године новинарства на Факултету политичких наука у Београду и корисница колица за особе са хендикепом. По завршетку студија, жеља јој је да се бави радио новинарством.

Данас влада заблуда да смо сви једнаки и да имамо исте прилике. Како доживљавате ту реченицу?

„Када ме питају о једнакости, обично кажем да смо једнаки онолико колико систем то допушта. Мислим да смо се много препустили систему и да смо допустили да он диктира наше понашање, али и начин живљења, па сходно томе особе са хендикепом се помињу ретко. Не знам како је могуће рећи за нас да смо једнаки са било ким када немамо једнаке могућности. Постоје баријере које не можемо сами да превазиђемо и понекад зависимо од доброте и емпатије које су људи спремни да покажу. То је наша потпора и без тога не можемо.“ 

Ви сте корисница колица и живите у студентском дому. Колико су домови прилагођени студентима са хендикепом? 

„Живим у студентском дому који је прилагођен особама са било којом врстом хендикепа и то је заиста једино место где свако сваког разуме и брине се о нашим правима. Међутим, то није случај у осталим домовима, на пример „Четврти април“ је невероватно неприступачан, иако код њих постоји посебан блок за особе са хендикепом. Постоји рампа за кориснике колица, али просторије нису довољно прилагођене за нас кориснике колица.“

Имате помоћ члана породице који је Ваш лични пратилац и помаже Вам у свакодневним активностима, између осталог и при доласку на факултет. Како изгледа пут од студентског дома до факултета?

„Мој дека је пријављен као мој лични пратилац и откад је он ту, нема више муке са превозом до факултета и мољењем возача да ме превезу на одређену дестинацију, већ ми то радимо тако што пешачимо. Ако баш морам да користим превоз, увек бирам карго, зато што ми се чини да је присутно буђење свести колико-толико код запослених. Дешавало се да позовем возача и да ми каже да не може да вози инвалида и неће да гура колица у гепек, да то једноставно није његов посао и да за то није плаћен. Мислим да смо недовољно образовани као народ и догађало се да људи не знају да склопе колица и помогну ми на одговарајући начин. Наравно, наду ми улива то што се увек нађе нека особа која ће да пружи руку, да ме унесе до аутомобила и спакује колица у гепек.“

Шта за студенте са хендикепом представља највећу препреку у току студирања?

„Рекла бих да је то претежно неприступачност одређеним просторијама на факултету, али са друге стране и неразумевање предавача и асистената на одређеним предметима. Полагање колоквијума и испита зависи искључиво од нас самих, а неретко се дешава да се одређени тестови и полагања прилагоде тек онда када се више инстанце подигну на ноге. Похађање вежби је такође проблем, због тога што су готово све нама приступачне слушаонице заузете и принуђени смо да вежбама присуствујемо у делу зграде где не допире лифт, што је корисницима колица и слепим и слабовидим лицима немогућа мисија.“ 

Како изгледа литература за студенте са хендикепом и у којој мери је прилагођена? 

„Наш колега Слободан који је слепа особа каже да смо ми који можемо да видимо некако и покривени потребном количином литературе,  мада то за слепе особе није случај, због тога што постоје професори који су сами писали своје књиге и неки нажалост не желе да обезбеде литературу у електронској форми која им је неопходна да би савладали одређено градиво. Постоји посебан програм који је направљен тако да њима чита све што је на екрану компјутера и олакшава учење уколико имају доступан документ. Што се мене тиче, за израду колоквијума и испита ми је само неопходно додатно време, јер не могу да пишем дуго и брзо се умарам. То време у много случајева не добијам уз коментаре: „Па добро, не можемо ми то сад да обезбедимо“ или „Зашто Ви немате асистента да пише уместо Вас?“ Углавном је крајњи резултат преношење предмета по неколико година, јер не могу да попуним тест у довољној мери за пролаз у задатом времену. Мислим да би прихватљива алтернатива била да факултет обезбеди асистента који би записивао одговоре уместо мене брже и ефикасније.“

Бојана Јовић (фото: приватна архива)

Постоје ли примери подршке или прилагођавања од стране наставног особља и прилагођавање програма студентима са хендикепом? 

„Особље на Факултету политичких наука у великој мери разуме изазове са којим се суочавамо, али не реагују увек на адекватан начин. Професори се труде да олакшају колоквијуме и омогуће усмено одговарање, уколико је та форма нама захвалнија, али појединци који причају о томе како треба да будемо равноправни и исти као и сви остали, углавном нас највише гледају као изузетке. Има добрих људи на овом факултету којима сам неизмерно захвална, али могу да кажем да са некима једноставно имам потешкоће које не знам како да решим и не знам како да се поставим у одређеним ситуацијама, што није проблем само код мене, него код већине студената са хендикепом.“ 

Који тип подршке сматрате да би био најделотворнији и најкориснији студентима са хендикепом? Шта то управа факултета може да уради да направи подршку и обезбеди равноправне услове за рад и боравак на факултету?

„Питање о видовима подршке се генерално разликује се од особе до особе, али ми сматрамо да нас треба гледати као све остале људе на овој планети. Треба нам помоћи у мери у којој захтевамо и бити свестан да није свака помоћ која нам се намеће заправо права помоћ за нас, јер нам некада та помоћ није неопходна. Док у тренуцима када нам јесте неопходна, ми је не добијамо из различитих разлога. Ми не тражимо велике ствари, само тражимо да будемо уважавани на једнак начин као и сви остали. Због тога мислим да би сваки студентски дом требало да има рампу, лифт и тоалете прилагођене студентима са хендикепом. На страним универзитетима постоје и алтернативне методе у виду транскрипта предавања и аудио снимака који олакшавају савладавање градива, као и другачији тип израде испита и колоквијума у усменој форми са прилагођеним или чак градивом подељеним у неколико целина. Ипак, мислим да би било значајно обезбедити персоналног асистента који би био од велике помоћи током израде тестова и других техничких подухвата који за већину нас представљају напор.“

Ауторка Марија Несторовић, студенткиња новинарства на Факултету политичких наука и учесница тренинга који реализован у оквиру пројекта “Млади и новинари за бољи медијски приступ инклузији особа са хендикепом”. 

„Једном ми се десило на факултету да сам имала комуникацију са колегиницама о неким љубавним односима И онда је једна колегиница провукла а па ти не знаш ништа о томе. Ја сам остала мало шокирана. Где се то подразумева да је не знам ништа о томе. Нас друштво не види ни као особе које могу да се остваре ни у љубавној вези ни у браку, ни данс ни сутра да буду мајке. Читава та породична прича, у било ком аспекту била, није спојива са нама“, говори правница Маша Стојаковић о свом искуству када се говори о сексуалности особа са инвалидитетом.     

Он је у серијалу разговора Стигма објаснио да је потребно питати особу да ли јој је потребан неки вид подршке и какав, јер свака особа има свој начин функционисања.

Кузмановић тврди да је још једна велика грешка када се људи обраћају персоналном асистенту, уместо особи са хендикепом, којој асистент само помаже.

Тиме се, како је нагласио, стиче утисак да је особа са хендикепом некомпетентна да сама одговори на постављено питање или да настави разговор, већ да је потребно да то неко ради у њено име.

Према његовим речима, до таквих пропуста долази због тога што већина људи нема искуства са особама са хендикепом, никада није са њима била у ближем контакту или је тај контакт био посредан.

Осим поступања према особама са хендикепом, проблем може бити и терминологија која је заступљена у друштву, напоменуо је Кузмановић.

Неки од погрешних термина који се често користе су “особе са посебним потребама”, наводи Кузмановић и образлаже да су одређене потребе обичне код људи који немају хендикеп, попут одласка у биоскоп, док је иста та потреба код особа са хендикепом „посебна потреба“.

Тај термин, према његовим речима, ставља особе са хендикепом у подређени поло

Кузмановић је нагласио да би тај термин брзо био заборављен, уколико би људи схватили да особе са хендикепом имају исте потребе као и сви други, само да им је у испуњавању тих потреба понекад потребан одређени вид подршке.

Он је навео да су изрази које никако не треба користити: дијабетичар, параплегичар, дистрофичар, церебралац или слично, јер се тако особа етикетира и гледа кроз њено стање.

Уместо тога, истиче Кузмановић, потребно је рећи особа са стањем дијабетеса, параблегије, церебралне парализе, јер се на тај начин указује на то да је то особа као и свака друга која поседује одређено стање.

Он је указао и да термин инвалид има негативну конотацију, јер се њим особа етикетира као безвредна, па би, уместо тог израза, требало користити термин особа са хендикепом, при чему се акценат ставља на то да је реч о особи, а не о њеном инвалидитету.

Како је нагласио, потребно је да се промени колективна свест о особама са хендикепом и тако их уважити као једнаке чланове друштва.

Пре свега, потребно је да се организују радионице и разне друге врсте едукације, сматра Кузмановић и додаје да на вишем нивоу треба мењати законе, јер и они садрже дискриминаторне изразе.

Она је мајка детета са аутизмом и како каже њено дете није једино због кога се ангажовала у Удружењу, већ је то једна „мини армија“ од 80-ак младих и деце која стоје уз њу.

Како је рекла, Удружење Дан, почело је као једна неформална група родитеља која се окупила са циљем да се изборе за личне пратиоце деци, а од 2022. године функционишу као Удружење.

Циљ овог удружења, основаног у Нишу је помоћ, едукација и социјална инклузија особа са аутизмом и другим инвалидитетом, али и пружање помоћи и подршке њиховим породицама.

„Изузетно је важно када се родитељ сусретне са дијагнозом аутизма код детета да буде припремљен“, сматра Петковић.

Како је објаснила, када родитељ добије дијагнозу детета која је доживотна и непроменљива важно је да постоје стручњаци попут социјалних радника који ће да направе план како ће даље функционисати породица.

„Било би добро када би се радио индивидуални план за даље функционисање породице деце са аутизмом, рекла је Петковић и додала је да је важно да постоје стручњаци – социјални радници који ће проценити да ли је њоховом детету потребан психолог, дефектолог, као и то да упозна породицу које социјалне услуге су им на располагању.

Додала је да се ова пракса у неким земљама у Европи спроводи годинама уназад.

„Од оног тренутка када породица добије дијагнозу детета, преузима их социјални радник. Потребно је да родитељ никада не осети да је сам“, рекла је Петковић.

Са којим изазовима се суочавају родитељи деце са аутизмом, али и који су циљеви и активности које ово Удружење спроводи, погледајте у подкасту Радио Гласа у којем је на ову тему говорила Јелена Петковић. 

Према подацима Републичког завода за статистику (РЗС) из пописа становништва 2022. године, у Србији живе 356.404 особе са инвалидитетом, а Јанковић за агенцију Бета наводи да због ограничавања термином "инвалидитет", велики број особа у ситуацији хендикепа остаје непримећен јер их систем не препознаје на прави начин.

Објаснио је да је према проценама, на основу тих међународних критеријума, у ситуацији хендикепа у свету препознато између 20 и 25 одсто људи, док је у Србији тај број око пет одсто.

"Заиста је парадоксално да је то четири до пет пута мање од онога што је стабилнa статистика. Наша је процена, на основу тих стабилних статистика, да објективно у Србији живи више од 1,3 милиона људи у ситуацији хендикепа, којима је у неком тренутку или свакодневном функционисању потребан неки вид подршке", навео је Јанковић.

Према његовим речима, у Србији је највећа инциденца од канцера, где особе и након лечења имају ограниченост у ангажовању у различитим активностима, а постоји и значајан број војних и цивилних жртава ратова у последњих 30 година.

"Ако би се применили критеријуми који су стандард за развијена друштва и друштва која су одговорна према особама са хендикепом, онда би наш систем морао да препозна све особе којима је у функционисању потребан неки вид подршке, а не овако како је то у оквиру самог упитника (у попису) и кроз низ законских решења дефинисано ко је све особа са инвалидитеом, јер ту долазимо до велике замене теза", нагласио је Јанковић.

Додао је да је податак из пописа становништва резултат неколико фактора - са једне стране системских решења и законских дефиниција, а са друге стране и недовољне информисаности великог броја људи да на основу свог стања спадају у категорију особа са хендикепом.

"Код нас ограничено уоквирено тим термином инвалидитет. Није проблематично да се користи тај термин, колико је сам концепт инвалидитета, који почива на комисијским налазима и медицинским дијагнозама, а заиста редукује права великог броја људи", навео је Јанковић.

Резултат на попису је, према његовим речима, показатељ погрешног приступа особама са хендикепом из угла самог система и како и кога држава перципира као особе са хендикепом.

"Последица је и што се суштински Србија не бави на прави начин проблемима особа са хендикепом, већ се ослања на неки вид конформизма, у смислу да се ослања на особе код којих је највидљивија ситуација хендикепа. Ослања се на организације које заступају своје чланове са одређеним врстама инвалидитета", додао је он.

Јанковић је оценио и да због тога што не постоје системска решења, те особе нису свесне да спадају у категорију особа са хендикепом, али и да због културолошких образаца имају страх од етикетирања.

"На жалост, код великог броја тих људи долази до појаве синдрома 'гурања ствари под тепих', тако да тиме што правовремено избегавају да затраже подршку и да се декларишу као особе са хендикепом, оне заправо гомилају своје проблеме у функционисању и на крају ти проблеми ескалирају са много већим последицама по њих саме", навео је Јанковић.

Приликом извештавања о особама са инвалидитетом, Живко Бошковић настоји да укаже на важност социјалне инклузије, јер се, како наводи, као слабовида особа и сам суочавао са дискриминацијом и неадекватним опхођењем новинара када им је био саговорник.

Када је, како каже, пре неколико година сарађивао са једном фирмом, контактирала га је новинарка која је за Дан особа са инвалидитетом желела да сними прилог о његовом животу.

„Неколико дана раније, договорили смо се како би то требало да изгледа, али када је дошло до самог интервјуа, она је од мене захтевала да телефоном направим снимак који би приказао како ми је тешко на радном месту. У том тренутку био сам задовољан послом и нисам имао потешкоћа. Могао сам да одговорим на све захтеве послодавца. Међутим, новинарка је тражила да причам о негативној страни запошљавања особа са хендикепом и да истичем негативне аспекте свог посла“, рекао је Бошковић за УНС.

Покушао је, каже, да јој објасни да није одговарајући пример за такву причу, али она није била задовољна.

„Нисам се плашио да изнесем негативне ствари, јер сам кроз свој каријерни развој имао много случајева дискриминације, али ми је било неетички да говорим нешто што није истина, и то само да би нека редакција имала већи број прегледа или лајкова“, истакао је.

Ово, како наводи, није једини пример неадекватног опхођења колега са којим се суочавао. Дискриминацију је, каже, искусио и као фоторепортер.

Пре неколико година учествовао је у пројекту у оквиру кога су креиране фоторепортаже на тему приступачности места у Београду за особе са инвалидитетом. Тада је новинарка особе које су учествовале питала да јој буду саговорници, а из њихових изјава је, додаје Бошковић, извукла само ствари које би донеле већу гледаност телевизији за коју је радила.

„Из моје изјаве, од свега што сам рекао, издвојили су само део у коме говорим да ми степенице нису приступачне, а рекао сам много кориснијих информација. То је трајало неколико секунди и не верујем да ме је ико препознао на том видеу, али сам се заиста лоше осећао јер мислим да такав прилог није на месту“, истакао је он.

Сензационалистички приступ и непрестано писање о томе како је особама са хендикепом тешко чак и онда када то није тема, заиста може, како наводи, некада бити непријатно.

Да би новинари извештавали о особама са инвалидитетом на одговарајући начин, неопходно је, додаје Бошковић, да се информишу о томе које су праксе пожељне, а које не.

„Мислим да је суштински проблем непознавање материје. Често новинари и новинарке не познају неку особу са хендикепом. Живи смо људи и када се са нечим не суочавамо довољно, често можемо имати предрасуде“, каже Бошковић за УНС.

Новинари се, додаје Бошковић, свакодневно суочавају са притиском да произведу што више прилога и текстова, који ће постати вирални и донети што више интеракције. Још један од изазова за новинаре приликом извештавања о особама са инвалидитетом је одговарајућа терминологија.

„За сваког новинара и новинарку је изазовно то што готово свако удружење и сваки савез има своју реторику коју заступа. Зашто је то тако? Вероватно због тога што се, као и за свако друго питање у Србији, ставови мимоилазе“, навео је он.

Ипак, рекао је да је, због чланства у Академској инклузивној асоцијацији, њему ближи термин хендикеп од термина инвалидитет. Истакао је да термини слепа и слабововида особа, као ни термин особа оштећеног вида за њега нису увредљиви.

„Ишао сам у школу за ученике оштећеног вида Вељко Рамадановић, у којој је прихваћен термин био ‘особе оштећеног вида’. Исто тако, нико се неће наљутити ако кажете ‘слепи’ и ‘слабовиди’. Неко ће пак рећи ‘особе са визуелним хендикепом’. Све су то, ако мене питате, синоними који само могу да улепшају текст“, објаснио је.

Према бонтону је, каже, пожељно да новинар, обраћајући се слепој особи, користи изразе попут „види“ и „погледај“.

„Када сам био у школи за слепе, увек када би моји другари направили фигуре од пластелина, једни другима смо говорили ‘хеј, дођи да видиш шта сам урадио’. То је због тога што особе слепе особе такође виде – само не очима, већ рукама“, навео је.

Живко Бошковић инклузију перципира у односу на то шта друштво чини да особама са хендикепом буде боље и шта они сами чине. О оба аспекта је, како наводи, важно извештавати.

„Претерана доза инертности са којом се сусрећем, а о којој се не говори у медијима је нешто што сам својим блогом желео да променим. Хтео сам да што више мојих пријатеља и познаника са хендикепом превазиђе проблеме“, навео је он.

На блогу „Жилетове приче“ Бошковић обрађује теме које се односе на проактивност особа са хендикепом.

„Међу слепим особама имамо само једну перипатолошкињу која врши обуку самосталног кретања слепих и слабовидих, а имамо велики број људи који су током школовања избегли да науче да се самостално крећу и самим тим су себи затворили врата која су могла да им буду отворена као слепим људима – да се самостално крећу, долазе до посла, иду у позориште и сл. Управо сам о томе писао“, навео је он.

Цели видео:

Мера у којој је медијски садржај прилагођен особама са сензорним инвалидитетом оцењиваће стручна комисија у делу „изводљивост пројекта“.  

Како би оценили колико је пројекат изводљив, чланови комисије предлозима пројеката могу дати до 20 поена, а поред прилагођености садржаја особама које не виде или не чују, у обзир ће узимати и ауторски приступ, иновативност теме, жанр коме припада медијски садржај и заступљеност истраживачког приступа, дефинисање кључних садржаја, као и прецизирање формата и трајања појединачних садржаја.

Тако се, по Правилнику, у оправдане трошкове за реализацију пројекта убрајају и трошкови прилагођавања садржаја особама са инвалидитетом.

Како је на на обуци за правилну примену Правилника о пројектном суфинансирању рекла Драгица Благојевић из Министарства информисања и телекомуникација, већ објављени медијски садржаји могу да буду преведени на знаковни језик, и као такви се не посматрају као оригиналне ауторске творевине и не могу се третирати као нови медијски пројекат којим се може конкурисати.  То практично значи да за превод неког садржаја на знаковни језик није потребна сагласност аутора.

Гордић: Титлови нису замена за знаковни језик

Председник Савеза глувих и наглувих Михајло Гордић рекао је на обуци за правилну примену Правилника о пројектном суфинансирању да се у Закону о јавном информисању и медијима титлови и знаковни језик третирају равноправно иако у њиховој намени и функцији постоје разлике. Српски језик је, рекао је Гордић, матерњи особама са делимично оштећеним слухом и њима значе титлови, док је српски знаковни језик матерњи језик особама које не чују и којима је овај језик значајнији и лакши за разумевање од титла.

Михаило Гордић је раније за сајт Удружења новинара Србије (УНС) рекао да је за добро и квалитетно превођење информативног програма на знаковни језик потребно погледати текстове, прилоге, све материјале на располагању, информисати се и размислити о евентуалним решењима превода, те да задатак тумача није нимало једноставан.

„Како се српски знаковни језик по својој граматичкој структури битно разликује од српског говорног језика, превод није 1:1, као што се често мисли. Заправо ниједан превод са неког страног језика не функционише на тај начин", рекао је Гордић.

Гордић и представници Министарства су се усагласили на обуци да је најбоље да тумач буде приказан на трећини екрана, али да је ипак најважније да буде позициониран тако да оно што тумачи буде видљиво особама које не чују.

Почетна идеја биле су уличне новине које продају особе које тешко долазе до посла, а да половина новца од продаје иде продавцима. Почели су са 1000 примерака, а последњи двоброј Лица улице имао је тираж од 17000. Више од 180 продаваца овог часописа може се видети на улицама Београда, Новога Сада, Суботице, Краљева и Панчева.

Знам како је када увече останеш без динара, а ујутру треба да купиш да једеш

Мој живот се дели на два дела - пре и после смрти родитеља, започиње причу Стефан Гогов, један од продаваца Лица улице, кога можемо срести код поште на Душановцу.

Стефан је јединац и после смрти родитеља остао је сам. Радио је као диспечер у ГСП-у, али је због здравствених разлога пензионисан. Инвалидска пензија му је нешто изнад 22 хиљаде динара.

„Знам како је када увече останеш без динара. А ујутру треба да купиш да једеш, да купиш лекове који су скупи. А ја нисам имао“, прича Стефан додајући да он и његове колеге продавци раде овај посао да би „зарадили неку парицу“.

 „Знате који је то осећај када вам неко да парице и каже хвала, изволите, срећно“, каже Стефан.

Стефан је као и остали продавци прошао обуку, каже да је задовољан организацијом посла. Препоручује овај посао свима који су заинтересовани да нешто зараде. Једино се нервира када не прода ниједан примерак новина.

Милосав Мариновић, директор и главни и одговорни уредник Лица улице каже да су продавци у почетку били неповерљиви, јер су то „људи изневерени од живота и није им требало још једно разочарaње“. Такође, тешко се навикавају на сталност и многима је сутра предалека будућност. Иако постоје строга правила за продавце, последњих година сами се пријављују за овај посао, а активни продавци доводе и своје пријатеље да раде. 

Особе које тешко долазе до посла на овај начин се економски оснажују, а у Лицу улице им пружају и свакодневну социјално - психолошку подршку. 

„Код нас постоји низ радионица које имају за циљ њихово оснаживање. Имамо и индивидуалне и колективне психо сеансе, јер многи наши продавци имају потребу да их неко саслуша , а понекад је и то довољно да се преброди мања криза. У контакту смо с њиховим лекарима, са породицом, родбином, социјалним службама, па ако нечије стање то захтева ми им се обраћaмо“, каже Мариновић за УНС.

Додаје да редовно организују радионице које служе да се активирају способности, стекну нека нова знања и вештине: часове енглеског, радионице компјутерске писмености, комуникацијске вештине, активности које су намењене њиховом дружењу - позориште, музеје, биоскопе…

За неке институције смо потпуно непознати

Пред божићне празнике британски амбасадор, његова супруга и запослени у амбасади продавали су Лице улице у Кнез Михаиловој улици. И док запослени у амбасадама на улици продају часопис, по Мариновићевим речима, они су за наше Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања потпуно невидљиви.

"Ми запошљавамо људе који спадају у категорију тешко упошљивих, али никада до сада нисмо имали подршку Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. За ових 14 година нисмо успели ни на разговор да одемо, а да не говоримо да смо се јављали, неуспешно, на њихове конкурсе. Потпуно смо им ван радара и непознати. Такође, никада за ових 14 година нисмо прошли на конкурсима градске управе ни као медиј, ни као неко ко има значајан ефекат на социјално старање, или инклузију", каже Мариновић.

Истиче да су, као јединствен и квалитетан медији, увек имали добру сарадњу са Министарством културе и информисања и на медијским конкурсима овог министарства добијали подршку.

Додаје и да се у прошлој години Скупштина Србије претплатила на магазин. Међутим, од других институција и овај вид подршке изостаје. Такође, сматра да би подршка за социјална предузећа била када би држава у договору с банкама омогућила јефтине кредите или посебне фондове  као подршку за развој оваквих организација.  

На почетку рада Лице улице није могло бити регистровано као социјално предузеће, јер Закон о социјалним предузећима није постојао. Пре две године је усвојен, међутим Мариновић каже, да иако су учествовали у његовом доношењу, остали су и даље невладина организација јер „не постоји подстицај социјалним предузећима“.

За разлику од државе, наводе да имају добру сарадњу са компанијама. Неке помажу донацијама, неке зову продавце у госте, па се једном месечно одржавају дружења и продаја магазина.

Мариновић каже да је тај добар однос заслуга посвећености, познавања процедура, јер са бизнисом се комуницира како то бизнис очекује. 

„Многа социјална предузећа праве грешку, мислећи да је то што помажу неким људима којима треба помагати довољно. Морате да будете проактивни, морате да будете тачни, прецизни, нема аљкавости, данас ћу, сутра ћу. Са бизнисом се комуницира максимално професионално и по стандардима које бизнис захтева. У питању су године током којих смо успели да се етаблирамо као неко ко заслужује да буде подржан“, наводи Мариновић.

Каже и да су недавно од једне фирме добили зимске јакне за продавце, прошле године ципеле, а за Нову годину један ланац супермаркета је донирао пакете хране за све продавце.

„Забрањени градови“ за Лице улице

Светлани Калиновој из Кикинде продаја часописа Лице улице био је први посао. Како је сведочила у једном од бројева часописа, за њу посла није било. “Први пут могу да кажем да сам зарађивала за себе и да сам могла да осетим да сам корисна овом свету”, изјавила је она. 

Светлана Калинова и њени пријатељи више не продају часопис на улицама Кикинде. Зашто је то тако, питајте градске челнике, каже нам Мариновић.

Осим Кикинде и у појединим деловима Београда не могу се видети продавци Лица улице. Од предузећа које управља Калемегданом годинама су покушавали да добију дозволу за продају, али на захтеве одговора није било.

Мариновић истиче да им је било важно да током зимских месеци продавци буду у затвореном, а тржни центри су једно од решења. Међутим, осим краткотрајне сарадње са Делта ситијем, њихови дописи за дозволу да се Лице улице продаје у холовима тржних центара остају без одговора.

„Посебно желим да се захвалим Икеи код којих наши продавци одлазе већ неколико година за викенд. Лепо су примљени, ручају са особљем, а и добро прођу у тој продаји. Икеа је светао пример. То смо тражили од свих тржних центара, да им омогуће да у холу продају часопис, али нисмо наилазили на разумевање“, каже Милосав.

Продавци Лица улице могу се видети и на улицама Новог Сада, Суботице, Краљева и Панчева. Било је покушаја, али не успешних, да се продаја организује у Нишу и Крагујевцу.  Мариновић каже да је тешко пронаћи локалне организације са којима може да се успостави дугорочна сарадња. Већином су заинтересовани пројектно. Као добар пример издваја новосадску организацију Патрија, чијих 20-так чланова продаје часопис на улицама Новог Сада. 

Својевремено је часопис Лице улице, такође кроз пројекте покренут на Косову, у Босни и Херцеговини и Македонији. Међутим, по завршетку пројеката, опстао је само македонски „Лице в лице“. Мариновић каже да су у Македонији партнери  били лично заинтересовани и посвећени, а то је једино битно за успех.

Улице припадају свима

Лице улице је за ових 14 година стекло углед, репутацију и поверење великог броја грађана. То је био дуготрајан и не увек лак процес. Више медијских кампања је организовано да би околина "прихватила" продавце.  

На самом почетку излажења Лица улице у центру Београда у Кнез Михаиловој улици десетак младића окружило је једног од продаваца магазина, вређало га на националној основи, поцепало му новине и одећу. Срећом, продавац је успео да побегне, а нико од грађана који су се затекли није реаговао.

Зато су изашли на улицу и организовали акцију „Улице припадају свима“. Акцију су подржали и медији, па је имала велики одјек у јавности.

Осим овог, забележено је још неколико напада на продавце. Мариновић каже да је пре неколико година, на платоу испред Филозофског факултета, власник продавнице испред чије радње се продавао часопис, прво вербално, а потом и физички напао продавачицу Лица улице. Напади су забележени и у Новом Саду. 

Каже и да су им на табли где је седиште организације цртали кукасте крстове, добијали су писма да нису довољно патриотске новине, а слични коментари су остављани и на друштвеним мрежама.

„Начин на који радимо са продавцима их је оснажио да знају да се извуку из ситуација у којима су угрожени. То што носе униформе, што носе идентификационе картице, што смо више пута ишли у комуналну полицију да објаснимо природу нашег рада и ко су људи у плавим кецељама и зашто су на улици, све је то утицало да нема, или бар да ми не сазнамо, да је у скорије време било таквих инцидента или напада“, каже Мариновић.

Додаје и да напада који су усмерени на садржај магазина и категорију продавца, вођених том врстом предрасуда скоро није било. 

Ми не дубимо рупу, нудимо мердевине

Мораш да имаш бар Северину на насловној страни, ако мислиш да се часопис масовно продаје, саветовали су ми пријатељи новинари и људи који се баве медијима, сећа се Милосав Мариновић почетака излажења часописа. Међутим, каже да је изузетно поносан на постигнуто јер је уређивачки концепт дело његових руку. 

„Не бавимо се дневним проблемима, али се бавимо феноменима који утичу на наша дневна стања. Други аспект је да смо сви у великој рупи, али је на дубимо, не описујемо ту рупу, ми нудимо мердевине. Изнесећи неки друштвени проблем, истовремено покушавамо да дамо предлоге како се може превазићи. Нудимо бар једну пречку за ове наше мердевине. Претпостављам да тај прикривени оптимизам позитивно утиче на наше читаоце“, каже Мариновић.

И насловне стране часописа су препознатљиве, а раде их углавном млади дизајнери. Једна од насловница, ауторке Сање Стојков из Сомбора, освојила је и прву награду на годишњем самиту Светске асоцијације уличних новина (INSP).

Мариновић каже да су за Лице улице писали од почетника, до еминентних аутора, углавном про боно.

„За нас људи пишу из љубави, зато јер знају да су у добром друштву и са истомишљеницима, из жеље да помогну у нечему што зовемо пројекат Лице улице“, каже Мариновић.

Додаје и да је у почетку већина куповала часопис из жеље да буде хумана, а сада бар 50 одсто, осим хуманости купује часопис да би прочитала нешто што нема у другим новинама. 

„Наш први и још увек важећи слоган је: купујући Лице улице помажете другима, читајући Лице улице помажете себи“, каже Мариновић.

У Лицу улице повремено имају и онлајн анкете шта највише волите да читате и на првом месту је увек одговор „приче продаваца“. Кажу да када се на друштвеним мрежама објави прича продаваца „мреже се запале“.

И на овај начин „Лице улице“ доприноси рушењу баријера према особама са инвалидитетом и маргинализованих, доприносећи да буду видљиве.    

___________________________________________________________________________

Рад Удружења новинара Србије (УНС) подржава Шведска у оквиру програма Београдске отворене школе „Млади и медији за демократски развој“

„Ако ми је саговорник особа у колицима, непознато ми је да ли приликом разговора треба да чучнем. Уколико ми је саговорник особа која је слепа или слабовида, не знам да ли треба да кажем ‘Како коментаришете ову сцену коју сте видели'“, каже Момчиловић.

Неформално образовање Момчиловић види као најбољу шансу да се едукује о овој теми.

„Сматрам да је потребно да се одржавају радионице и семинари на којима ће се новинари образовати о професионалном извештавању о особама са хендикепом“,  додаје она.

Медијски садржај који је до сада пратила за њу, како каже, није био пример на који би се угледала, јер су у њему особе представљане кроз инвалидитет, уз занемаривање онога шта су урадиле или рекле.

„Ако узмем пример да је нека особа која има неки хендикеп нешто урадила, изјавила, онда би се вероватно извештавало на тај начин да се први каже 'та и та особа, која има тај хендикеп урадила је то' . Ставио би се акценат на хендикеп који особа има. Ако бих ја исто то урадила или изјавила, онда би вероватно у тексту или прилогу ишло ‘Анђела Момчиловић је урадила то и то’“, истиче Момчиловић.

Због тога реч „непотпуно“ за њу најбоље одражава извештавање о особама са хендикепом.

Видео: УНС

___________________________________________________________________________

Рад Удружења новинара Србије (УНС) подржава Шведска у оквиру програма Београдске отворене школе „Млади и медији за демократски развој“

О особама са инвалидитетом, каже Анђелић, медији често извештавају истичући њихово здравствено стање, док се проблеми са којима се свакодневно суочавају неретко занемарују. Они се на тај начин, како додаје, не третирају као равноправни чланови друштва већ искључиво као особе којима је потребна помоћ.

Реч „стереотипно“ за њега најбоље одсликава медијско извештавање о особама са инвалидитетом. Највећа дилема која се односи на адекватан начин опхођења према особама са инвалидитетом за њега је како им приступити, а да се не осете увређено или мање вредно.

Да би неку особу разумео, новинар, истиче Анђелић, мора да „уђе у њене ципеле“ и информише се о њој, јер неразумевање доводи до предрасуда. Због тога до сада он сам није извештавао о тој теми.

За све то је потребно шире знање о овој теми, а најбољи начин да га млади људи стекну је, како каже, формално образовање. 

„Мислим да је потребно да се, пошто сам завршио новинарство, на департманима за новинарство одреди неки предмет на коме ће се говорити о начину информисања о осетљивим или дискриминисаним групама, као што су особе са инвалидитетом, ЛГБТ популација, Роми, жене…“, додаје Анђелић.

Видео: УНС

___________________________________________________________________________

Рад Удружења новинара Србије (УНС) подржава Шведска у оквиру програма Београдске отворене школе „Млади и медији за демократски развој“

Изложба ће бити отворена 29. јануара у 19 часова у простору ОПЕНС-а (Булевар деспота Стефана 5), док ће радионица бити одржана дан касније, 30. јануара у 17 часова у простору ДНВ-УНС (Булевар Михајла Пупина 6/III).

Догађај који организује удружење Виа Панонија посвећен је особама са инвалидитетом које се свакодневно сусрећу са различитим баријерама, али и неетичким представљањем у медијима. Таблоидне и сензационалистичке објаве могу да иницирају сурове коментаре и реакције повећавајући праг толеранције на агресивну терминологију, што може довести и до насилног понашања у пракси.

Пред посетиоцима ће бити фотографије на којима су приказане особе са инвалидитетом у реалним ситуацијама, пред видљивим проблемима. Циљ овог пројекта је развој критичког мишљења и подстицање медија да о особама са инвалидитетом извештавају као о равноправним члановима друштва.

Осим изложбе као визуелне едукације, планирана је и стручна радионица на којој ће се анализирати примери лоше праксе – кршења професионалних и етичких стандарда, као и примери добре праксе и њени позитивни ефекти. Циљ је да се дефинишу проблеми, пружи разноврсност извора информација и развију знања за производњу недостајућих садржаја на ове теме, које су у јавном интересу.

Марија Ердељи је мастер ликовна уметница из области фотографије. Ради као фотографкиња у Покрајинском заводу за заштиту споменика културе, а као фоторепортерка сарађивала је са великим бројем домаћих и страних медија. Са својим радовима учествовала је на око 60 групних и 9 самосталних изложби у земљи и иностранству и добитница је великог броја награда и признања.

Јосифовић је у разговору за УНС оценио да колективна свест о особама са инвалидитетом треба да буде на вишем нивоу.

„Хеникеп је у друштву и тамо треба да се превазиђе. Ако буде остављен на цедилу, појединац може да буде само особа са хендикепом, а ако има подршку заједнице може отићи и више него нека особа која нема проблем“, рекао је он.

Ако особи са инвалидитетом дате шансу, сматра Јосифовић, сигурно неће бити терет друштву, већ ће бити користан члан друштва.

Он напомиње да особама са инвалидитетом треба пружити прилику, јер оне могу дати важан допринос друштву.

Јосифовић је више од 30 година укључен у рад организација особа са инвалидитетом, а како каже за УНС, удружења која окупљају ове особе су јако значајна за чланове,  јер би без њих многи били ускраћени за здравствену негу, ортопедска помагала, социјална давања, образовање.

„Битно је да постоје удружења да би се чланови анимирали, окупљали и упознали са својим правима и обавезама“, рекао је Јосифовић.

Додао је и да је циљ удружења да самостално и заједно са другим организацијама стварају услове за квалитетнији и самосталнији живот особа са инвалидитетом.

Ипак, велики број људи одбија да буде члан неког удружења, а Јосифовић сматра да су непостојање адекватних услова за особе са инвалидитетом, неинформисаност и неприхватање заједнице, па чак и ситуације у којима чланови породице крију особу која има инвалидидет, неки од разлога за изостанак чланства.

Трећег децембра се обележава Дан особа са инвалидитетом, а прошле године је, како каже Јосифовић, овај дан обележен са циљем да се повећа приступачност овим особама у друштву.

Он је истакао да не зна како би се без приступачности нека особа са инвалидитетом друштвено ангажовала и функционисала.

„Када кажем приступачност мислим на физичку приступачност установама, зградама, јавним површинама, али и приступачност услугама које те установе могу да пруже“, рекао је.

Објаснио је и да ипак није довољно да дете које има неки инвалидитет има само физичку приступачност школи, већ је потребно и стручно лице које ће да ради са њим.

На питање УНС-а да ли постоји свест о инклузији особа са инвалидитетом или и даље постоје предрасуде, Јосифовић каже да има и предрасуда, али и да са друге стране постоји свест код људи о овој теми.

„Све зависи од тога ко је како образован и васпитаван. Мислим да и ми из организација покушавамо да што више информишемо јавност које су наше потребе и шта би требало да се уради“, рекао је он.

Јосифовић сматра да увек може да се говори о системским решењима када је у питању положај особа са инвалидитетом. 

„Појединачно решење је да ја себи направим неке услове или да мени неко ко ме познаје направи услугу, али када кажемо систем мислимо и на законодавство. Законодавство је веома добро, међутим да ли не постоји нека политичка воља, или људи нису образовани и не желе да ураде нешто, не знам“, наводи он.

Додаје да системски много треба да се уради по том питању да би било боље.

„Мислим да особе са инвалидитетом треба да буду видљиве да би на неки начин биле препознате у друштву. Ако нас нема на улици, бисокпу, спортским такмичењима, људи нас не препознају“, сматра Јосифовић.

Цео подкаст погледајте у наставку.

___________________________________________________________________________

Рад Удружења новинара Србије (УНС) подржава Шведска у оквиру програма Београдске отворене школе „Млади и медији за демократски развој“

Аца Перић је члан Удружења параплегичара Мачванског округа у оквиру чијег рада је и написао Бонтон. Такође је један од оснивача сајта 015.срб, на којем се, како каже, „објављују све теме осим политичких“.

Бонтон који је написао објављен је и на сајту 015.срб.  Писао је, каже, језиком који је сваком разумљив, пре свега једноставан и кратак.

„Важно је бити једноставан. Много се компликује када се говори о овој теми, а уствари је све врло једноставно. Особе са инвалидитетом су исте као и сви други, само им можда некада за нешто треба мало више времена, али, сви имамо исте жеље, надања, стремљења“, рекао је Перић.

Инвалидитет није идентитет

Он напомиње да је важно разумети да инвалидидтет није идентитет, и зато је важно односити се према особама са инвалидитетом као према свима осталима. Зато се и каже, подсећа он, „особа са инвалидитетом“, „особа са дистрофијом“, „корисник колица“ итд. јер је акценат на   особи, а не њеном инвалидитету.

„Нажалост, и у медијима се ово често избегне, па се често ради кликова користе неприкладне формулације. Тако можемо прочитати на пример – 'прикован за колица', што је наравно увредљиво“, каже Перић 

Он је рекао да је пре писања Бонтона урадио истраживање које је показало да већина земаља у региону има тако нешто, Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина…

Ништа o нама без нас

„Сматрам да су особе са инвалидитетом најмаргинализованија група у Србији. Свака мањина има бољи положај од особа са инвалидитетом зато што су организованији и заједнички се боре за одређена права“, каже Перић.

Истиче да је у Србији велики број организација особа са инвалидитетом, али да се, као и у животу, њихов рад преплиће са личним интересима и сујетом.

„У Србији има, процењује се, од 10 до 15 одсто особа са инвалидитетом. У последњем попису је испуштена прилика да се овај број и званично процени. И то је грешка организација особа са инвалидитетом, што на томе није инсистирано на време“, каже он и додаје да је 15 одсто велики број чак и када говоримо о бирачком телу, те да би и доносиоце одлука требало освестити о значају ове групе.

„Не могу да тврдим са сигурношћу, али мислим да чак у новом сазиву Скупштине неће бити особа са инвалидидтетом. У Енглеској, на пример, ове особе имају своје посебне, такозване 'беле столице' и без обзира на станачку припадност, оне се питају о одлукама важним за ову групу“, рекао је Перић за УНС.

Звог тога му је жеља и наредни циљ, како каже за УНС, да за почетак оснује Савез особа са инвалидитетом у Шапцу.

„У Шапцу постоји неколико удружења особа са инвалидидетом. Важно је окупити их у Савез. Тако можемо урадити велике ствари. Шабац је велики град, а чак и много мањи градови имају овакве савезе и раде фантастичне ствари. Ништа o нама без нас“, закључује Перић.

„Бонтон понашања према особама са инвалидитетом“ Удружења параплегичара Мачванског округа можете прочитати у наставку.

___________________________________________________________________________

Рад Удружења новинара Србије (УНС) подржава Шведска у оквиру програма Београдске отворене школе „Млади и медији за демократски развој“

Данас, Школа веба уписује нову, 14. генерацију. И у овој, као и у претходним генерацијама, постоји могућност праћења наставе на даљину.

Како за УНС кажу полазници, нема много обука које су инклузивне, приступачне и прилагођене, па им је оваква прилика да науче нешто што им касније може користити за посао или покретање сопственог посла, изузетно значила. Некима од њих новинарство је тада постало занимање.

Обука има, али важан је и њихов квалитет

Некадашњи полазник УНС-ове Школе веб новинарства Живко Бошковић рекао је да му је Школа била веома значајна. Он је након ње наставио да се бави писањем и сада има свој блог. Знао је одмах, каже, да ће му Школа бити корисна, али не и да ће му у толикој мери значити.

„Чим је почела Школа видео сам себе као неког ко се може бавити новинарством. Оно што ми је веома значило је, на пример, знање о важности самопромоције. Самопромоцијом себе кроз рад смањујемо перцепцију нас само као особа са хендикепом. Свако жели да буде остварен у послу којим се бави, због посла којим се бави“, каже он.

О приступачности обука особама са хендикепом Живко каже да су сада, у време могућности праћења обука онлајн, делимично превазиђене одређене баријере, као што је физичка, односно неприлагођеност особама са хендикепом простора у којем се обука изводи.

Ипак, на питање да ли ако се обуке организују онлајн може да се каже да су прилагођене особама са хендикепом, каже да то зависи од циља онога ко обуку похађа.

„Ако вам је циљ сувопарно знање, онда се може тако рећи, то је онда пун погодак. Али, оно што је мени значајно код сваке обуке коју похађам су контакти, стварање контаката је стварање прилика. То се онлајн обукама тешко може постићи“, каже он.

Свако може, прича Живко, направити материјал и рећи:  „Обратите нам се мејлом за сва додатна питања“, али се само контактима који се стичу може искористити сав потенцијал обука.

„Најчешћа баријера јесте ипак приступачност. Шта да вам кажем када кабинет Заштитника грађана није прилагођен приступу особама са хендикепом“, каже он.

Оно што је такође чест проблем, наводи, јесте прилагођеност обука особама оштећеног слуха.

„Титловање је такође проблем и умногоме би помогло особама са овим хендикепом да у потпуности прате излагања предавача. Веома је важно код обука да буду потпуно инклузивне“, рекао је Живко за УНС. 

Бивша полазница Новинарске школе Јулијана Палинкаш из Бечеја рекла је раније за УНС да због свог инвалидитета није била у могућности да упише новинарство на факултету у Новом Саду, па јој је Школа новинарства веома значила.

„То је било незаборавно искуство. Сазнање да могу да учим основе новинарства и добијем диплому за мене је било много значајно“, рекла је Јулијана која и данас пише за свој блог и неколико локалних портала. 

Недељко Ракић из Ковина каже да нема много обука које су прилагођене особама са инвалидитетом.

„Буде их, нарочито сада у време Зоом-а и осталих онлајн платформи, али већином у оквиру организација особа са инвалидитетом. Међутим, обука која је прилагођена особама са инвалидитетом, а да је организује нека друга организација, као у овом случају УНС, су веома ретке, а и када их буде, углавном је то чисто испуњавање форме“, рекао је Недељко који је 2015. године похађао УНС-ову Школу веб вештина, предузетништва и новинарства.

Иако се Недељко Ракић сада не бави новинарством, направио је тада свој блог и редовно писао. На крају је из личних разлога одустао од новинарства. Ипак, истиче да да су му искуство и дружење веома значили.

Лоријан Попи из Вршца, такође полазник једне од генерације Школе веба, каже да и данас пише и сарађује са појединим медијима.

„Пишем повремено за Вршачке вести, за ТВ Лав, а с времена на време урадим и прилог за ТВ Банат. Није ми новинарство примарно занимање, више сам се окренуо предузетништву, о чему сам такође учио у УНС-овој Школи. Након Школе веба направио сам два сајта  о самозапошљавању - raditeodkuce.com и samonajbolje.info и данас пишем и уређујем садржај на њима“, каже Лоријан за УНС.

Лоријан је председник Удружења слепих и слабовидих Јужног Баната и за ово удружење такође пише информације за сајт.

Како је рекао, највећи део програма Школе му је користио у протеклој деценији и све што је научио, покушао је да примени. Осим, како истиче, веб дизајна.

„Тиме се нисам бавио, то је ипак професија којом слепи и слабовиди тешко могу да се баве јер је визуелно примарно“, каже Лоријан.

И он потврђује речи Недељка Ракића – обука прилагођених особама са инвалидитетом, за послове који могу бити конкурентни на тржишту, је мало.

„Ја сам активан, радим свашта по мало, али ето лично нисам проналазио и присуствовао ниједној другој обуци овакве врсте“, каже он. 

Зоран Гавриловић, пак, каже да му је оваква обука у УНС-у веома значила и да је након ње покренуо свој сајт о преради дрвета чиме се највише и бавио након завршетка Пољопривредног факултета. Он сматра да су у зависности од врсте инвалидитета, различите и могућности за обуке – некоме чешће прилагођене, некима веома ретко.

„Ја сам похађао доста обука, у последње време и за јуниор програмера, тако да мислим да се могу пронаћи добре и корисне школе и курсеви“, рекао је Гавриловић.

___________________________________________________________________________

Рад Удружења новинара Србије (УНС) подржава Шведска у оквиру програма Београдске отворене школе „Млади и медији за демократски развој“

Регулатор је до сада објавио два извештаја о овој теми - 2013. и 2019. године који су показали да је удео програма намењених особама са инвалидитетом на јавним сервисима, како кажу у РЕМ-у, „на нивоу статистичке грешке“. Извештај из 2019. године показује да је на Првом програму РТС-а удео ових програма био 2,93 одсто, на Другом 0.49 одсто, а на Првом програму РТВ-а 1,53 одсто.

Ситуација је лошија на комерцијалним телевизијама са националном фреквенцијом за које се у извештају из 2019. године наводи да немају садржаје прилагођене особама са инвалидитетом.

По речима Сање Ремић, закон не предвиђа обавезу да пружаоци комерцијалних медијских услуга имају обавезу да емитују ту врсту програма.

Национална организација особа са инвалидитетом је 2019. године препоручила да се изменама Закона о електронским медијима прошири надлежност Регулаторног тела за електронске медије како би се и комерцијални пружаоци медијских услуга обавезали да своје садржаје и програме учине приступачним особама са инвалидитетом.

Међутим, и у новом закону остала је одредба да “пружалац медијске услуге дужан да, у складу са својим финансијским и техничким могућностима, свој програм и садржај учини доступним особама оштећеног слуха, односно вида”.

„Имали смо ситуацију да је 2013. и 2014. године тадашња телевизија Прва односно Fоx имала неке садржаје који су били приступачни особама са инвалидитетом, мимо централне информативне, то су били неки ријалити програми, а 2018. више ни тога није било“, каже Ремић.

Стевица Смедеревац, начелник Службе РЕМ-а за надзор и анализу каже да када су правилници и закон постављени тако да се може и не мора, онда је остављена могућност да се емитери оправдају тиме да немају техничке, кадровске, финансијске могућности.

На констатацију да емитери који су на конкурсу добили дозволе за националну покривеност морају да испуне и техничке стандарде да би могли да добију фреквенцију, те да техничке могућности не могу да наводе као изговор, Смедеревац каже да та околност нигде није јасно подцртана, ни у правилницима у вези са конкурсом, ни у документацији.

„То се и даље сматра околношћу која би хипотетички, ако пружалац медијске услуге производи такав програм, могла да му иде у корист у смислу смањења месечне накнаде. Али нигде није наведено базично као услов. Односно, наведено је као предност у односу на друге. И није нигде подцртано у императивном смислу - да неко ко нема то или каже да неће имати, буде самим тим дисквалификован, или да на тој ранг листи дебело падне“, наводи Смедеревац.

Избори су чести, преокупирају ресурсе РЕМ-а

Сања Ремић каже да је последњих година одржано неколико избора, а да су се комерцијални емитери углавном придржавали препорука да кампања буде доступна особама са инвалидитетом, односно да постоји титл или превод на српски знаковни језик.

Додаје да су, као што је и препоручено, емитери имали једну централну информативну емисију у којој су изборни блокови били превођени на знаковни језик.

Међутим, примедба организација глувих и наглувих особа која је упућивана РЕМ-у је да није поента да им такви програми буду доступни 30-ак дана у току кампање, већ целе године.

И Стевица Смедеревац, у своје име, тврди да је немогуће у дану у коме они бележе пуно сегмената изборног програма, да на основу једне емисије глуве и наглуве особе стекну увид у понуду политичких опција које ће бити заступљене на изборима.

„Сада смо прошли један изборни период, веома осетљив у смислу стварања могућности да особе са инвалидитетом на тим каналима дођу до информација које ће им користити за опредељивање за неку од политичких опција које учествују у изборној трци“, наводи Смедеревац.

Он као проблем истиче и да се избори последњих година одржавају често и преокупирају ресурсе РЕМ-а, тако да мало времена и ресурса остаје за друге сегменте.

„Из тог разлога многе ствари радимо тек након што завршимо праћење избора. Они јесу политички и друштвени приоритет, али дешавају се буквално на годину и по дана. Нама сваки изборни циклус подразумева припремне радње од пар месеци, па праћење избора, па још пар месеци до затварања читавог изборног процеса у смислу поступања по пријавама, израду извештаја“, каже Смедеревац.

Можда су санкције решење

Пре шест година Савет РЕМ-а донео је нацрт Правилника о доступности програмских садржаја особама са инвалидитетом. Правилником између осталог предвиђено је прогресивно повећавање ове весте програма по годинама.

За јавне сервисе предвиђено је да у првој и другој години, по доношењу Правилника, дневно буде емитовано најмање 15 одсто садржаја доступних овој групацији. У трећој и четвртој години обим ове врсте програма требало би да се дуплира, а у петој и шестој години бар половина укупно емитованог програма требало би да буде доступна особама са инвалидитетом.

Комерцијални емитери стартовали би са 10 одсто овог програма у првој и другој години, потом би у наредне две тај проценат требало да се дуплира, а у петој и шестој години по доношењу Правилника морали би да имају најмање 30 одсто оваквог садржаја.

Нацрт Правилника послат је надлежном министарству, али одговора није било.

Смедеревац каже да регулаторно тело је у обавези да сваки подзаконски акт, у који спада и Правлник донесе по процедури законског акта, а то подразумева и сагласност надлежног министарства.

„Ако ту стане, онда смо ми просто немоћни и немамо алат да било шта предузмемо“, каже он.

По његовом мишљењу овај Правилник је веома радикално предвидео пројекцију повећања ове врсте програма.

„Све и да се донесе овакав правилник, нисам сигуран како би се применио. Вероватно са неким амортизером. Ако неко данас не може да произведе више од једног или два процента, тешко да би због једне законске норме већ сутра био у прилици да произведе 10 или 15 одсто“, каже Смедеревац.

Он сматра да када посежемо за ригидним прописима и санкцијама уводимо ред, онда друштвена свест о потребама особа са иналидитетом мора да је ниска.  

„Мада када је тотални неред онда су и санкције негде у првом кораку нешто што може људе да усмери у правом правцу“, сматра Смедеревац.

Ипак, он сматра да је прилагођавање програма особама са инвалидитетом дуготрајан процес у коме треба да се прича о проблемима те групе људи, а „друштво хабитуира на потребу да се односе према таквим особама као равноправним члановима“.  

Пружаоци медијских услуга, по новом Закону о електронским медијима, дужни су најкасније до 1. септембра да известе РЕМ да ли и у ком обиму емитују програм доступан особама оштећеног слуха, вида и да ли су доступни преводи на српски знаковни језик, отворени и затворени титлови и звучни описи.

 До краја године и РЕМ би требало да објави извештај о доступности програмских садржаја особама са инвалидитетом.

Стевица Смедеравац каже да ћемо тада моћи да говоримо да ли је у протеклих пет година, од претходног извештаја, дошло до побољшања.

___________________________________________________________________________

Рад Удружења новинара Србије (УНС) подржава Шведска у оквиру програма Београдске отворене школе „Млади и медији за демократски развој“

Осим о начину на који је најбоље представити особе са хендикепом у медијима, новинарке и новинари ће имати прилике да науче како да се адекватно опходе према особама са хендикепом када разговарају са њима. Предавачи ће бити Милан Јанковић, дипломирани психолог и извршни директор Академске инклузивне асоцијације, и Катарина Кел, дипломирана новинарка и специјалисткиња за комуникације.

С обзиром на то да је за адекватно информисање особа са хендикепом неопходно прилагођавање медијског садржаја, предавачи ће присутне новинарке и новинаре научити како да креирају садржај који би био приступачан свима. 

Новинари који желе да се пријаве треба да попуне форму.

За све додатне информације можете се обратити Весни Вукас слањем имејла на адресу vesna.vukas@aia.org.rs или позивом на број телефона 069 730755.

Путне трошкове и смештај покрива Академска инклузивна асоцијација. Трошкови превоза биће рефундирани након радионице.

Председник Омладинског савета Грачанице Душан Борисављевић члан је и Удружења слепих и слабовидих и први пут говори на тему инвалидитета.

„Људима који имају инвалидитет потребан је осећај припадности и вредности, што ће им показати да могу да допринесу својој заједници. Удружења пружају људима тај осећај. Социјални живот је нешто што недостаје особама са инвалидитетом, било да је то због несигурности коју осећају или нечег другог, поготово код младих људи. Циљ сваког човека је да доприноси и буде користан члан друштва“, истиче он.

Борисављевић каже да је потребно више говорити и радити на решавању проблема са којима се суочавају особе са инвалидитетом. Мишљења је да треба едуковати одрасле, али и децу, као и да их треба учити да прихватају различитости.

„Јако је битно да породица не ограничава дете ако има неку врсту инвалидитета, да му не говори да не може да оставари неке циљеве. Немојте људима да рушите снове, будите ту да им помогнете. Дефинитивно је да постоје предрасуде, као и за све у животу, али наш народ, култура и васпитање, поготово на овом простору, пуни су емпатије, разумевања и љубави“, рекао је он.

Борисављевић каже да положај особа са инвалидитетом на Косову и Метохији није сјајан, поготово не у местима са српском већином.

„Неки медицински прегледи се морају одрадити у централној Србији и то доста отежава. Са друге стране, постоје и предности малих места. Ја сам уз моје друштво и окружење без икакве професионалне подршке успео да урадим нешто. Та мала заједница и људи ме је добро упознала и сигуран сам да ниједан асистент особа које су слабовиде не би могао да разуме моје потребе као што су они“, истиче председник Омладинског савета Грачанице.

Он каже да ће људи који имају неку врсту инвалидитета у потпуности искористити шансу која им се пружи и да ће марљиво обављати свој посао, чак и више од онога што је потребно.

Председник организације особа са инвалидитетом у Грачаници Драган Јосифовић, више од 30 година укључен је у рад организација које се баве овим питањем. Истиче да је циљ Удружења да се самостално, али и удружено ствoре услови који ће допринети  квалитетнијем и самосталнијем животу особа са инвалидитетом.

„Када то кажем мислим на све сфере у друштву, од образовања до запошљавања, и даље. Многи би без тога били ускраћени за здравствену негу и ортопетска помагала, социјална давања, образовање и дневне активности која пружају удружења. Постојање удружења је јако битно јер су то места у којима ће се чланови окупљати и упознати са правима и обавезама које имају у друштву“, напомиње он.

Јосифовић је сагласан да је положај особа са инвалидитетом на Косову и Метохији веома лош.

„Проблеми су огромни и видљиви, од инфраструктуре, преко образовања, запошљавања, социјалних сервиса које немамо и сервиса подршке, транспорта особа са инвалидитетом, свега онога што чини један нормалан живот за све, па и за особе са инвалидитетом“, објашњава он.

Јосифовић је мишљења да колективна свест о потребама особа са инвалидитетом треба да буде на вишем нивоу него што је данас. Сматра да је хендикеп у друштву, заједници и да ту треба да буде превазиђен, а да ће онда све бити много лакше.

„Ако особи са инвалидитетом дате шансу сигурно неће бити терет друштву, него ће бити користан члан друштва. Душан и ја смо корисни чланови друштва и доприносимо друштву, само треба пружити прилику и дати подршку. С обзиром на наш инвалидитет  ми смо се исказали као људи који могу да дају свој допринос у друштву“, каже он.

Јосифовић сматра да организације чији се рад односи на инвалидитет треба да ојачају своје капацитете како би могли да покажу да су ту, присутни у друштву, и да утичу да се промени свест код људи, како би могли квалитетније да живе.

„Не треба неко у наше име да прави пројекте, не треба да каже шта је нама потребно, сами ћемо рећи шта нам је потребно, а онда ће бити лако да неко у заједници све то склопи и учини живот приступачнијим за нас“, истиче Јосифовић.

Јосифовић оцењује да су Закони који се односе на особе са инвалидитетом добри, али да се у пракси не примењују. Истиче да када желите да остварите своја права, долази до проблема и неразумевања.

Организација особа са инвалидитетом у Грачаници, мреже која окупља више организација броји око 750 чланова.

Цео разговор у подкасту УНС-а погледајте у наставку.

Видео: УНС

___________________________________________________________________________

Рад Удружења новинара Србије (УНС) подржава Шведска у оквиру програма Београдске отворене школе „Млади и медији за демократски развој“

Тако је врата отворио „Солидарност“, ресторан који се налази тик до Градске пијаце, а у којем се производи и комерцијално продаје храна. Као и у сваком другом ресторану. Ипак, оно што га разликује је хуманост - сва зарада од продаје иде у хуманитарне сврхе, особама са инвалидитетом и особама у стању социјалне потребе, у виду хране.

Оснивач Удружења и ресторана је Зоран Гомбош, некадашњи новинар и сниматељ телевизије М из Сремске Митровице, ратни војни инвалид. Како каже за Удружење новинара Србије (УНС), 1992. године рањен је у Брчком док је обављао свој посао. Када је рату био крај, прича он, путовао је по свету, радио и пожелео да у Србији учини нешто што би побољшало положај особа са инвалидитетом.

Четири комерцијална за један хуманитарни оброк

Како каже у разговору за УНС, да би донирали један оброк, потребно је да продају четири.

Када, рачуна он, плате кувара и све режије, неопходно је да барем 40 оброка продају да би од те зараде могли да направе и донирају 10.

„Трудимо се да никога не вратимо. Дођу нам и кажу – 'Ја данас немам шта да једем'. У реду, седи. Никога не проверавамо, већ знамо да препознамо да ли је тај стварно угрожен. Ипак буде, нажалост, дана када не можемо свима да помогнемо. Некада дневно дође и до 20-30 људи за бесплатан оброк“, каже Гомбош и додаје да су почели да раде и премијум кетеринг, па им то, када имају велике поруџбине од фирми, омогући да неколико дана имају обезбеђена средства за бесплатне оброке.

„То нам доста помаже. Правимо одличан кетеринг и све више фирми препознаје и то и нашу хуману идеју, па наручују код нас“, каже Гомбош.

Он додаје да тренутно имају четири особе којима редовно односе помоћ у виду оброка. То су чланови удружења који су непокретни или напуштени од свих.

„Један од чланова је био веома здравствено лоше, притом непокретно лице, али сада се полако опоравља. Њему свакога дана носимо оброк. Да макар једном човеку помогнемо да се опорави, за нас је успех“, каже он.

Сви којима носе оброке знају да могу од њих добити и помоћ уколико је потребно нешто донети, купити, урадити. Члановима Удружења увек су на располагању.

У „Визиду“ се труде и да помогну особама са инвалидитетом да се запосле.

„Наша куварица Божица је особа са инвалидитетом. Она ради код нас и сама може да направи и до 50 оброка дневно. То ипак није довољно, па смо ангажовали још једног кувара. За Божицу смо добили субвенцију од Националне службе за запошљавање, иначе бисмо тешко могли да је платимо, јер већ сами финансирамо другог кувара“, каже Гомбош.

Када би држава више издвајала за то, радо би, додаје, запослили још особа са инвалидитетом.

Од јеловника је важнији гест

Са кувањем хране почели су пре годину дана, 31. децембра 2022. године. Симболично, за Нову годину. Док нису регистровали социјално предузеће то су радили волонтерски. Марта ове године и званично су се регистровали, отворили ресторан и почели комерцијалну продају.

Труде се, каже Гомбош, да иду у складу с временом. Имају и могућност доставе преко Wolt-а.

Млади људи су препознали њихову мисију, каже он, и често наручују храну. Такође, прича, има и оних који дођу, плате оброк и онда кажу да га у потпуности донирамо.

„Често је од јеловника важнији гест. То нам много значи. Полако расте број људи који нам долазе редовно, који чују за нас и подржавају оно што радимо. Понуда је разноврсна, храна нам је укусна, а и повољнија него у другим ресторанима. Ми смо социјални ресторан, кувани оброк кошта на пример, 400 динара“, каже Зоран.

Он је, додаје, добављач намирница, Божица и још један кувар припремају храну, а имају и три волонтера који су им испомоћ.

„Особама са инвалидитетом оваква помоћ веома значи. Њима је заправо свака помоћ добро дошла. Значајно је да могу да дођу и да помогну, раде, да буду корисни, да буду препознати и да буду равноправни“, каже Гомбош.

Зато постоји „Солидарност“, где су врата ресторана, али и хуманост, отворени стално.

Важно је 365 дана бити подршка

На идеју да нешто уради, додаје, дошао је када је, вративши се у Србију, схватио колико је лош положај особа са инвалидитетом.   

„Годинама се ништа код нас значајно не ради када су у питању особе са инвалидитетом. Чак и у Сремској Митровици има неколико удружења, али сви они се особама са инвалидитетом баве само када су неки важни датуми. Обележе их, као на пример 3. децембар, Дан особа са инвалидитетом, а онда су осталих 364 дана у години препуштени сами себи. То сам желео да променим. Да урадимо нешто да им сваког дана будемо подршка и помоћ“, каже Гомбош.

Зоран истиче да се о особама са инвалидитетом не води рачуна, да им није омогућено ни уживање основних права, као што је право на кретање.

„Они немају, пре свега, приступ институцијама, имају физичке баријере. Замислите, у СУП не могу да уђу, него их уносе. СУП је нешто што свима треба и где сви морамо отићи за разне ствари. И сада замислите то малтретирање и понижење, да вас уносе сваки пут. У већини институција је тако“, каже Гомбош.

Он истиче да је приоритет удружења „Визидо“ било уклањање физичких баријера и да су претходних година највише на томе радили.

„Успели смо само на два места да променимо ситуацију, врло је тешко када не наилазите на разумевање за основне ствари“, каже он.

Проблем у овом граду је, како додаје, и непоштовање обележја паркинг места за особе са инвалидитетом.

„Има их мало, а и тамо где постоје, углавном се паркирају они који немају на то право. Пријављивали смо, тражили још паркинг места за сообе са инвалидитетом, али нисмо много успели. Једва су нам дали два места у близини Удружења, како бисмо могли да се паркирамо“, каже Зоран.

Чланови удружења „Визидо“ су искључиво особе са инвалидитетом. Како каже Гомбош, има их око 40 и међу њима су особе са инвалидитетима различитих категорија – од ратних војних инвалида, слепих и слабовидих, глувих, параплегичара, …

„Имамо и оне које ми зовемо 'помажући чланови'. То су фирме и појединци који подржавају наш рад и који помажу рад удружења“, каже Гомбош.

Иако је свој живот посветио хуманости и помоћи особама са инвалидитетом, Зоран каже да није увек лако и да је често потребно много труда да се објасни и члановима да је јако важно да се активирају.

„У великој мери су депримирани. Стањем у друштву, својим положајем, односом према њима. Веома је тешко у ситуацији када виде да се мало тога мења, подстаћи их да се и даље боре за своја права“, каже Гомбош.

Објашњава да се труде на све начине да помогну и да сви у удружењу воле оно што раде.

__________________________________________________________________________

Рад Удружења новинара Србије (УНС) подржава Шведска у оквиру програма Београдске отворене школе „Млади и медији за демократски развој“

„Овде сам са својим вршњацима, идемо у биоскоп, позориште, дружимо се. Волела бих и да моја другарица Ната, са којом сам била код хранитеља дође да живи са нама. И она би волела, али нема могућности“, каже Анђа.

Пре више од деценије пројекат познат као “Отворени загрљај”- подршка деинституционализацији и социјалној инклузији особа са менталним инвалидитетом и проблемима менталног здравља најављиван је као велики пројекат сарадње Европске Уније и Србије.

На сајту Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања наведено је да више од 150 особа са менталним проблемима изашло из установа социјалне заштите након вишегодишњег боравка, више од 200 њих је припремљено за излазак, док је више од 900 особа користило услуге покренуте ван институција.

Пише и да су изграђени објекти за самостално становање особа са менталним инвалидитетом, да је ЕУ издвојила 2,3 милиона евра за његову реализацију. Министри су поручивали да "Отворени загрљај" не сме да остане само пилот пројекат, “већ да мора постати део система и да ће за то бити одвојена средства из буџета”.

Деценију касније услуга становање уз подршку за особе са менталним и интелектуалним инвалидитетом постоји у само три града у Србији - Панчеву, Кули и Шапцу, а у програм је укључено свега неколико десетина корисника.

Велики део оних који су више година живели потпуно другачији живот у становању уз подршку, поново су враћени у домове за смештај особа са менталним и интелектуалним тешкоћама или породице.

Знају да никада неће изаћи из институције и то је велики терет

„Кажу да је ово (Дом у Великом Поповцу) кућа за смештај особа са интелектуалним тешкоћама, а ја кажем да је то кућа за све нас који нисмо имали срећу да живимо са својим породицама у, како се каже, отвореној заједници“, каже Марина Маринковић, једна од јунакиња документарног филма “Станари розе куће”. 

Овај филм дочарава шта за особе које су цео живот живеле у институцији, значи промена која им омогућава да живе као сви остали и уживају права која су нама рођењем гарантована.

Међутим, о затварању кућа у којима је било организовано становање уз подршку када је ЕУ престала да финансира програм и какав је то утицај имало на њих, филм није снимљен.

Катарина Тадић, координатор услуге Становање уз подршку у удружењу “На пола пута”, која је на овој услузи радила у Београду, док је услуга постојала, каже да се тешко адаптирају на поновни живот у институцији, што код неких доводи и до недоличног понашања које нису манифестовали дак су живели ван дома. 

„Када се вратиш у дом, зна се када се будиш, переш зубе, једеш. То су ритмови који нису нормални за човека. И јављају се психијатријски проблеми који се лече лековима. Неки корисници са којима сам радила 14 година у Београду, по повратку у институцију имају велике психичке проблеме. И када сам чула за једну корисницу која је била дивно створење, сјајна особа, да краде по институцији, била сам у шоку. То је инат, бунт, не желим ту да живим. Они са тежим облицима интелектуалних тешкоћа одлазе у тешку психијатрију. И знају да неће никада изаћи из институције. И то је много велики терет“, прича Катарина.

Новца има, само уместо у институцију треба да иде пружаоцима услуга

Ната, Анђина другарица са којом је била у хранитељској породици, иако би желела, не може да дође да живи у Панчеву у становању са подршком, јер нема сопствене приходе. Анђа је наследила очеву пензију и то јој омогућава да учествује у трошковима ове услуге.

„По Закону о финансијској подршци породици са децом, ако особа нема лична примања она нема законске могућности да буде у нашој услузи, јер држава, односно Центри за социјални рад немају законски основ да нама плаћају ову услугу. То може да буде локална одлука, али се тиме нико не бави. Ова услуга захтева 800-900 евра месечно, ко то има да плати“, каже Зорка Беба Поповић, председник УО и оснивач удружења „На пола пута“.     

Ната живи у оближњем дому у Јабуци и Анђа је повремено посећује. Колико држава издваја за Натин живот у Јабуци нема података. Међутим, “Извештај о трансформацији пет установа за децу и младе” (М. Милановић, М. Бркић) објављен 2016. године наводи да су месечни трошкови за једног корисника Дома Бања Ковиљача 115.380 динара. Отприлике, као и услуга становања уз подршку. Међутим, иако је ратификовањем Декларације о правима особа са инвалидитетом Република Србија усвојила и план деинституализације, у пракси су промене споре, а често и ретроградне.

„Радила сам у удружењу које је пружало ову услугу у Београду и радило деинституционализацију из дома Сремчица. У становању уз подршку 23 људи је живело 14 година. Због недостатка финансијске подршке,  враћени су у Сремчицу. Неки су се потом вратили у породице, а неки су успели да нађу друге опције, само да се не врате у дом. Град Београд и Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања нису успели да постигну договор везан за финансирање услуге. За свих тих 14 година новац који је одвајан за те кориснике је усмераван у Дом Сремчица. Држава је за смештај ових корисника издвајала новац, само је уместо да иде у Дом Сремчица требало да иде пружаоцу услуге“, каже Катарина Тадић, додајући да је велики посао променити цео систем социјалне заштите. 

Удружење “На пола пута” од почетка је имало подршку Града Панчева за услугу становања уз подршку, каже Марина Куриљ, директорка удружења.

У почетку услугу су финансирали страни донатор, а Град Панчево се обавезао уговором да ће наставити да је финансира. Марина каже да Град поштује уговор, а сарадња се у међувремену продубила.  Од 2009. до 2015. године расписиван је посебан конкурс за ову услугу. Потом, када је одлуком града услуга становања уз подршку уврштена као редовна, расписује се јавна набавка.

“Град обезбеђује средства за асистенте, координатора и одређени проценат за директора -административног радника. Корисници партиципирају и од те партиципације покривамо храну, најам стана, комуналне рачуне, њихове активности. То јесте добар и одржив модел јер имате два стране које учествују. Такође, додатно нам значи подршка различитих донатора за обезбеђивање додатних садржаја за кориснике услуге. Није све на држави, и није све само на кориснику. Ми имамо и трећу кућну заједницу за кориснике који нису Панчевци и она је самоодржива и све трошкове сносе корисници. То је мало проблематично када нема финансијског учешћа локалне самоуправе. Трудимо се да обезбедимо финансирање и те треће кућне заједнице да не буде на терет самих корисника, односно старатеља, родитеља“, каже Марина.

Беба Попадић каже да је да је ова услуга комплексна, захтева стручан кадар, а цена не може да прати примања родитеља и старатеља. Уз то, приватни сектор није заинтересован да се бави овом услугом, јер нема профита.

„Покушавали смо да направимо неке помаке да се Закон о финансијској подршци прилагоди новом Закону о социјалној заштити и да новац прати корисника. И да се држава активира у развоју ове услуге у смислу да приватницима обезбеди неке бенефите“, каже Беба Попадић.

За лиценцу је потребна пракса, за праксу новац, а конкурса нема

Анђа и њене цимерке у кући у којој живе имају 24 сата подрушку асистената. Само викендима део дана су саме. Асистенти су особе које су прошле обуку за становање уз подршку и задужене су да им у потпуности организују живот. 

Организационо становање уз подршку је по наводима из удружења „На пола пута“ најкомпликованија услуга у заједници.

За свака четири корисника мора бити ангажован асистент, а за сваких десет корисника један саветник за осамостаљивање, и то је минимум прописан Правилником. Саветник мора бити стручна особа - психолог, дефектолог, социјални радник или педагог. Ту је и водитељ услуге који све надгледа, преговара са општином, са донаторима, ради стратешке ствари.

Удружење које жели да се бави овом услугом мора да има лиценцу. До пре пет година Министарство је имало конкурс за нове услуге који је помагао новим пружаоцима да обезбеде праксу од две године која им је неопходна за добијање лиценце.

Удружења могу да конкуришу за пројекте општина, покрајине, али ту су средства мала, око 100 хиљада динара, што није довољно за почетак. У општинама у којима постоји одлука о финансирању услуге становања уз подршку, удружења не могу да се пријаве на расписане  јавне набавке за пружанје услуге, ако немају лиценцу. То је још један од разлога што су само три удружења лиценцирана за ову услугу.

У удружењу „На пола пута“ кажу да је и за њих процедура компликована, иако се годинама баве овом услугом.

„Процес лиценцирања је компликован, с једне стране због процедура и документације, а са друге због неусклађености законских прописа. На пример, Удружење изнајмљује станове за пружање услуге, те у случају селидбе једног стана, ми морамо да подносимо целокупну документацију за сва три стана, како бисмо обезбедили нову лиценцу. Читав процес је морао поново да се прође јер је услуга везана за објекат. Такса за издавање лиценце је око 20 хиљада динара.“, каже Марина Куриљ. 

Стигматизација родитеља

„Мене су третирали као лошу мајку, јер је моје дете у овој услузи. Родитељи се такође срећу са великом стигматизацијом када желе своје дете да укључе у услугу или када отворено и искрено говоре о својим потребама. Читава породица се суочава са осећањем кривице, одговорности, бројним дилемама и притисцима. Да би се то променило, држава такође треба да ради на томе, да едукује јавност. Стручни кадар није довољно информисан па на томе такође треба радити“, каже Беба Попадић оснивач Удружења „На пола пута“ и мајка особе са инвалидитетом.

Марина Куриљ је салгласна да и даље постоји етикетирање родитеља који се одлуче да њихова деца користе ову услугу. Присутан је и осећај да док су живи морају да воде рачуна о деци које су особе са инвалидитетом. Најчешће им се јављају када родитељи премину, а на ову услугу гледају као на крајњу опцију. Каже и да Јелена, Бебина ћерка, већ 17 година користи ову услугу и да је њен живот немерљиво квалитетнији од живота неке кориснице која је у породици и живи живот својих родитеља.

Осим осуде околине, и центри за социјални рад или нису упознати да ова услуга постоји или не гледају благонаклоно на њу.

У удружењу кажу да су за Нату, Анђину другарицу покушали да нађу неки стални посао да би могла да партиципира у услузи, као и донаторе, али у Центру за социјални рад се нису сложили са тим уз образложење да је направљено место за њу у дому, а становање уз подршку није баш сигурна опција. И да је у институцији њена будућност сигурнија.

Марина додаје да они већ 17 година пружају ову услугу, а у Центру за социјални рад у Панчеву и даље се може наићи социјални радник који ће рећи да је дом трајно решење, а ово може, али и не мора да траје.  

У Удружењу кажу да када се дође у Центар за социјални рад, они би требало да владају материјом, да знају све услуге у заједници, ко су пружаоци, да се направи неки план за сваког корисника. Поражавајуће је и да неки социјални радници имају по 70 и више корисника, и да је то немогуће постићи, да не могу да обиђу све кориснике.

„Република Србија се определила за деинституционализацију, али то не ради у пракси. То је процес који се развија годинама, а држава нема план кога се држи да би као друштво дошли до циља, а циљ су развијене услуге у заједници. Нема нових пружаоца ове услуге. У Удружењу се срећемо са родитељима који су спремни да промене место становања, преселе се у Панчево, како би ову услугу обезбедили свом члану породице. Замислите са чиме се сусрећу те породице које живе у неком другом граду, имају неки посао, друго дете иде у школу, вртић. И цела породица долази у Панчево зато што им је потребна услуга коју ми пружамо. Када се каже услуга у заједници, мисли се на заједницу у којој особа већ живи, а не на туђу“, каже Катарина Тадић. 

___________________________________________________________________________

Рад Удружења новинара Србије (УНС) подржава Шведска у оквиру програма Београдске отворене школе „Млади и медији за демократски развој“